Na šta misli(mo) kada kaže(mo) stabilnost?

Kada se pitanje Kosova odmrzne, svako drugo političko pitanje u Srbiji naprasno zamrzne. Odmrzavanje pitanja je ovoga puta došlo u vidu „francusko-nemačkog predloga“, odnosno ultimatuma. Prihvatanjem ovog ultimatuma, kao novog pregovaračkog okvira u razgovorima između Beograda i Prištine bi se ubrzao proces rešavanja višedecenijskog škakljivog problema, sa očekivanim rezultatom obostranog priznanja i dublje integracije u ekonomsko-političko-vojne organizacije Zapada do 2030. godine.

Po rečima samog predsednika republike sadašnja verzija francusko-nemačkog predloga je isporučena državnim organima početkom decembra, a 20. januara u posetu je došla famozna „velika petorka“ kako bi lično ukazali na značaj predloga i podsetili na štap i šargarepu koja uz njega ide. Ta velika petorka je sačinjena od predstavnika Evropske unije, Sjedinjenih Američkih Država, Francuske, Nemačke i Italije, što jasno ukazuje da je „francusko-nemački predlog“ u svojoj suštini predlog političkog Zapada. 

U svom tekstu ekonomista Branko Milanović tačno primećuje da više niko ne veruje u zapadnu šargarepu. Decenijama šargarepa ulaska u EU stoji na predugom kanapu, kanapu koji magično produžava svoj raspon za pet do deset godina u svakim novim pregovorima. Iako su Vučić i njegov režim, ali i većina opozicionih političkih snaga, diskurzivno kategorički za ulazak Srbije u EU, rad na stvaranju „Otvorenog Balkana“ jasno ukazuje da je i njima jasno da Srbija može predstavljati samo eksploatisanu periferiju Evrope, geografski prostor jeftine radne snage, stvaranja uvećanog viška vrednosti za zapadni krupni kapital i deponiju nepoželjnog otrovnog otpada. Isti predlog mogao se čuti i od poslanika Zelenovića, dela „leve“ opozicije, a o radikalno desničarskim sanjarenjima Evrope nacija, bedemu Evrope od najezde „obojenih“ migranata i nacionalističkoj reformaciji unutar Evropske unije ne treba trošiti reči. 

Kako napominje Milanović, ostaje samo štap. Štap je oličen u ponovnom uvođenju viznog režima, obeshrabrivanju zapadnih investicija ili čak njihovom povlačenju, stopiranju pregovora pridruživanju Evropskoj uniji koje sa sobom nosi ukidanje pristupa fondovima pomoći koje Srbija dobija od EU kao kandidat za članstvo.

Aleksandar Vučić je u svom obraćanju Skupštini posebno naglasio da je za njega od apsolutnog značaja očuvati mir i stabilnost. Uz rat u Ukrajni koji je svakako jedan od glavnih razloga za odmrzavanje pitanja Kosova, Kurtijeva tehnologija vladanja i serija napada na manjinsku srpsku zajednicu na Kosovu takođe nagoveštavaju da mir nije zagarantovan. Međutim, drugi ugroženi deo parole, stabilnost, predstavlja pravu pretnju zapadnog štapa po srpski režim.

Insistiranje na miru i stabilnosti služi dvojakoj ideološkoj svrsi. Sa jedne strane, ono probuđuje strahove podsećajući na traumatična iskustva ratnog stanja, bombardovanja i nestabilnosti devedesetih godina prošlog veka, traume koja je ostavila duboke ožiljke na generacije koje sada čine okosnicu glasačkog tela vladajuće stranke. Međutim, danas stabilnost ne znači samo odsustvo hiperinflacije i opšte nesigurnosti, već znači i sigurnu reprodukciju kapitalističkih društvenih odnosa, znači ostajanje na istom. Floskula stabilnosti za metu ima dve različite grupe i dva različita značenja. Zato je neophodno razdvojiti šta stabilnost znači za vladajuću klasu i njen današnji politički organ, Vučićev režim, a šta znači za radničku klasu.

Situacija postaje jasnija kada joj dodamo preko potrebni istorijski kontekst. Stvaranje kapitalista nad truplom nekadašnjeg socijalističkog društva počelo je za vreme Miloševićevog režima. Privatizacijom društvene imovine upravljano je odozgo, režim je sebi, i od sebe, stvorio svoje kapitaliste. Specifičnost istorijskog momenta zahtevala je drugačiji odnos države i kapitalista nego što se on uobičajno uspostavlja. Međutim, kako su devedesete odmicale, novostvoreni kapitalisti su se otrgli političkoj kontroli i došlo je vreme da biraju između režima koji ih je stvorio i stabilnosti reprodukcije i oplodnje kapitala. Kapitalistima nije bilo teško da stanu na stranu nove političke snage koja im je garantovala stabilnu reprodukciju potpunim uključivanjem u svetski kapitalistički sistem. Privatizacije su se nastavile, nastajali su novi kapitalisti, ali uz takmaca u liku međunarodnog kapitala koji je zahtevao svoj deo. Kolač se ubrzano smanjivao. 

Dolazak na vlast SNS-a, osnovanog uz finansijsku pomoć dela kapitalističke klase koji je prepoznao da su posledice neoliberalne rekonstrukcije Srbije, povezane sa svetskom ekonomskom krizom, istrošile političku moć održavanja stabilnost nekadašnje Demokratske opozicije Srbije, označio je da se sve promenilo, ali je sve ostalo isto. Nakon trideset godina kanibalizma nije ostalo skoro ništa da se privatizuje, a ono malo što je ostalo mora da završi u rukama stranih kapitalista. Kako i ovaj režim ima potrebu za pre svega održavanjem ali i stvaranjem svojih kapitalista morao je da nađe novi način da to učini. 

Za Vučićev režim ključnu ulogu u stvaranju i podmirivanju vladajuće klase igraju ranije pomenuti fondovi koje Srbija dobija od Evropske unije za razne projekte. Po pravilu ove projekte, najčešće građavinske i infrastrukturne, dobijaju ljudi bliski režimu, često sa novoosnovanim firmama. Ograničenje pristupa ovim fondovima, uz pretnje izolacijom, proizvodi nestabilnost za kapitaliste, nestabilnost koja je u prethodnih par decenija uvek značila smenu režima. Logika reprodukcije kapitala podređuje sebi i, naizgled, apsolutnog vladara. 

Nakon povratka iz Brisela na kojem su se Vučić i Kurti usaglasili oko teksta ultimatuta, ozvaničena je najveća donacija Evropske unije u sklopu projekta rekonstrukcije pruge Beograd – Niš. Donaciju vrednu 610 miliona evra, prati zaduživanje države Srbije kod Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj za dodatnih 1.6 milijardi evra kao i ulaganje iz budžeta dodatnih 550 miliona evra. Projekti, donacije i zaduživanja jasno ukazuju kapitalistima da u Srbiji vlada stabilnost.

Šta ta stabilnost znači za radničku klasu u Srbiji? Znači nastavak prisvajanja viška vrednosti koji puni, kako džepove domaćim kapitalistima, tako i stranim. Radnici u Srbiji imaju pet puta manju prosečnu neto platu u odnosu na svoje kolege u Nemačkoj, odnos koji radnike u Srbiji jasno svrstava među radnike Globalnog Juga. Niske cene rada, kojima režim voli da se preporučuje stranim kompanijama, uzrokuju nejednaku razmenu, nevidljivi proces izvlačenja vrednosti, iz zemalja Juga u zemlje Zapada. Kako režim takođe voli da se pohvali, najveći investitori u Srbiji dolaze iz zemalja članica Evropske unije. Ovo znači da višak vrednosti koji radnici u Srbiji stvore za strane investitore i koji se kroz proces nejednake razmene sliva u zemlje Evropske unije, finansira donacije koje Srbija od Evropske unije dobija. Istraživanja pokazuju da za svaki dolar donacija koji dolazi sa Zapada, Zapad od Juga prisvaja između 14 i 30 dolara. Kako investicije stranih kapitalista, dobrim delom, nisu napustile Rusiju, malo je verovatno da će se povući, pogotovo uzimajući u obzir profit koji ostvaruju nivoom eksploatacije radnika u Srbiji. 

Stabilnost za radničku klasu znači brigu za sebe i svoje bližnje pri svakom prelasku ulice jer niko ne može da spreči razuzdale buržujske sinove da u skupocenim automobilima ubijaju ljude sa stravičnom redovnošću. Stabilnost za radničku klasu znači bojazan od nepresušnih apetita stanodavaca, koji u želji da se okoriste prilivom migranata iz Rusije i Ukrajine izbacuju ljude iz njihovih domova zahtevajući povećanja kirija koje dosežu nivoe Zapada. Stabilnost za radničku klasu znači oduzimanje političke slobode ucenama koje idu do najsitnijih detalja, poput izbora kompanije koja pruža TV usluge.

Stabilnost za radničku klasu znači i produbljivanje nesigurnosti zaposlenja, prisiljavanja rada na crno, osiromašenja kroz rastuću inflaciju. Stabilnost za radničku klasu znači i nastavak dualnog obrazovanja i uporedo poskupljivanje cene studiranja, zatvarajući već jedva odškrinuta vrata klasne pokretljivosti. Ona znači nastavak tumornog života praćenog eksploatacijom, osiromašenjem, ucenama i ostalim pojavnim strahotama propadajućeg društva u kome obitavamo.

Stabilnost za radničku klasu znači da radnici ne delaju, njima se prosto dešava. Stabilnost za radničku klasu uostalom znači i da se na radu, i od rada, umire.

DAMIR ZEJNULAHOVIĆ

DOKTORANT SOCIOLOGIJE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU, ISTRAŽIVAČ PRIPRAVNIK NA INSTITUTU ZA FILOZOFIJU I DRUŠTVENU TEORIJU.