Kuda ćemo? O strategiji za levicu u Srbiji

Verujem da svako ko čita ovaj tekst želi da živi u pravednijoj Srbiji. Detaljna skica takve Srbije nije tema. Niti mogu jasno da je zamislim, niti bismo se oko nje složili. Uzmimo zato jedan opšti, nekontroverzni cilj: smanjenje ekonomskih nejednakosti. Neka to bude „skromna“ zvezda vodilja zamišljene domaće levice. Kako da je dosegnemo? Rekao bih da je najiskreniji i najprecizniji odgovor: teško. Što je ohrabrujuće, jer znači da je moguće.

Neka mi čitalac oprosti na kratkom teorijskom odeljku koji sledi. Čini mi se da je, pre povratka na Srbiju, korisno prisetiti se nekih tradicionalnih zaključaka stare levice. Analitički marksista Vivek Chibber jednostavno ih je predstavio u svojim knjigama „Klasni matriks“  i „Suočavanje s kapitalizmom“ iz 2022. godine. Priča ide otprilike ovako. Preraspodela podrazumeva da se novac uzme od bogatih i dodeli siromašnijima. Najbogatiji su oni koji imaju kapital. To ne znači da svi koji imaju nekakav kapital, poput vlasnika lokalne pekare, spadaju u red najbogatijih, već da svi iz reda 1% najbogatijih imaju veliki kapital. Od njih je potrebno uzeti. To se može uraditi na dva načina. Direktno, jaki sindikati mogu zapretiti obustavom rada i zahtevati veće plate. Indirektno, država zakonima može regulisati veću minimalnu cenu rada i bolje radne uslove, povećati socijalna davanja i slično. Idealan scenario je koračati obema stazama. Bez osvajanja vlasti, postoji rizik da država podrije sindikalnu borbu. Bez sindikata, kapital će ucenjivati državu. Zato nam je potrebna sinergija.

Šta to znači za nas? Niti imamo jake sindikate od poverenja, niti imamo levicu na vlasti. Da stvar bude gora, jedva da je imamo i u opoziciji. To je presek stanja. Nije velika pamet reći da nam je potrebna jača leva partija sposobna da, u koaliciji, dođe na vlast. Da li će koalicija biti predizborna ili postizborna taktička je odluka. Notorna dilema oko broja kolona zaista bi trebalo da se donese u skladu sa procenom o broju glasova. Na prethodnim izborima jedina blago leva partija Zeleno-levi front (tadašnji pokret Ne davimo Beograd) izašla je na listi Moramo, nezavisno od koalicije desnog centra Ujedinjeni za pobedu Srbije. U međuvremenu je stvoren širi blok i na poslednje izbore izašlo se na zajedničkoj listi Srbija protiv nasilja (SPN). Na parlamentarnom nivou osvojeno je 23.66% glasova, što je skok od 4.73% u odnosu na zbir Moramo i Ujedinjenih (sa Narodnom partijom) iz 2022. godine. Ne kažem da je predizborno ujedinjenje uvek dobra odluka, ali mi se čini da se na poslednjim izborima pokazala kao ispravna. Ako ni zbog čega drugog, sredstva koja su pripala ZLF-u na osnovu raspodele mandata su udvostručena (u prethodnom sazivu ZLF je imao 5, sada im je pripalo 10 mandata). Ovo je verovatno najznačajniji preduslov za dalji rast i jačanje partije.

Priča, međutim, ovde tek počinje. Izlaznost na upravo završenim izborima bila je gotovo 60%. Imajući u vidu da birački spisak nije sređen, realna izlaznost je dosta veća. Kako piše Saša Dragojlo na portalu Mašina, „Izlaznost u Srbiji je na visokom nivou i, kada birački spisak očistiš od mrtvih i onih koji u Srbiji ne žive, blizu je maksimuma.“ Zato „Bez zadiranja u biračko telo SNS-a i mobilizacije svih onih siromašnih, ‘krezubih’, onih po kojima Tviteraši tuku nemilice, onih kojima je svejedno ko je na vlasti, jer će svakako biti sirotinja, onih kojima su ‘građanske slobode’ luksuz, jer ih svakako ne upražnjavaju; bez svih njih – ucenjenih, ubijenih u pojam, kupljenih, kojima je prećeno – promene neće biti.“

Sve je ovo prilično jasno. Pitanje nije da li je te ljude potrebno pridobiti, već kako. Pre bilo kakvog odgovora nije loše pogledati podatke o klasnoj raspodeli glasova. Jedan od jednostavnijih načina da to uradimo je da posmatramo vezu između srednjih godišnjih neto prihoda po opštinama i rezultate izbora na tim opštinama. Srednje mesečne prihode na opštini računamo tako što saberemo neto zaradu svih prijavljenih na toj opštini i podelimo sa brojem ljudi. Srednje godišnje prihode računamo tako što saberemo srednje mesečne prihode od decembra 2022. do novembra 2023. i podelimo sa 12.

Sledeća tri grafika pokazuju vezu između visine prosečnih prihoda na opštini i:

• broja glasova koje je osvojio SNS;
• broja glasova koje je osvojila koalicija SPN;
• razlike broja glasova SNS-a i SPN-a. Ovo poslednje nam daje bolju sliku u odnosu na prva dva grafika jer u pograničnim opština značajan broj glasova dobijaju partije manjina, te je bolje gledati razliku SNS-SPN od pojedinačnih procenata.

Pearsonov koeficijent korelacije između srednjih godišnjih neto primanja po opštinama i razlike procenata osvojenih glasova SNS-a i SPN-a na tim opštinama je -0.7371. U statistici se ovo smatra prilično visokom korelacijom, što nam govori da postoji jaka veza između visine primanja i odluke za koga glasamo. Što su primanja niža, to je podrška SNS-u veća. Kako se krećemo ka bogatijim opštinama, tako raste podrška SPN-u. Slične podatke dobijamo i kada gledamo stopu zaposlenosti.

Na gornjem grafiku¹Stopa zaposlenosti u nekim opština prelazi 100% jer su podaci o zaposlenosti izvedeni na osnovu broja zaposlenih u opštini, a ne na osnovu njihovog prebivališta. Tako recimo na opštini Savski Venac živi 36,887, dok na njoj radi 111,000 žitelja. ne vidi se jasna veza zbog nekoliko pograničnih i par centralnih beogradskih opština. Ukoliko eliminišemo 15 opština koje remete jasan prikaz, dobijamo čistiju sliku.

Ponovo je Pearsonov koeficijent korelacije prilično visok i iznosi -0.6081. Drugim rečima, visina primanja i stopa (ne)zaposlenosti govore nam dosta o tome kako će ljudi glasati. Vratimo se sad na ZLF. Sve i da ova partija osmisli savršenu kampanju, pripremi najinovativniji levi program i uloži sve resurse u najsiromašnije opštine kako bi se najdirektnije obratila najnižim klasama, teško da će se nešto drastično promeniti. Ne zato što su ljudi u tim opštinama glupi, već zato što su na nekoliko načina vezani za SNS. Od SNS-a im najverovatnije zavisi posao, a rizik gubitka posla kada dolazite iz najnižih klasa naprosto je preskup. Pored toga, koliko god nam to bilo teško zamislivo iz Beograda, jedan deo tih ljudi zaista živi bolje u odnosu na period pre SNS-a. Izlazak iz svetske ekonomske krize koja je kulminirala 2008. godine poklopio se sa vladavinom tekućeg režima. Ima i onih koji su toliko uplašeni za sopstvenu egzistenciju da ih svaka promena asocira na novu ere neizvesnosti. Još uvek nismo u situaciji da se ne može izgubiti ništa osim lanaca. Naravno, tu su i glasači koji glasaju emotivno, vezujući se za Vučića kao za lika iz sapunice.

Znači li to da nema izlaza? Ne. Na graficima možemo videti na postoje opštine sa sličnim nivoima srednjih neto primanja i sličnim nivoima zaposlenosti u kojima se znatno razlikuje podrška SNS-u. Daljom analizom mogli bismo videti šta te opštine čini međusobno različitim. Recimo, možda je prisustvo jakih lokalni odbora opozicionih partija dovelo do manjeg pritiska na birače u jednoj od opština. Ili su neki od glasača naprosto razvili simpatije prema ljudima iz opozicionih odbora. Uzmimo jedan primer. Prosečna godišnja neto primanja u Majdanpeku su 88,248.75 dinara. Prednost SNS-a u odnosu na SPN u toj opštini iznosila je 41.13%. Situacija je znatno drugačija u dve opštine sličnih ili manjih prihoda. U Lazarevcu (88,806.58 din) prednost SNS-a bila je 14.77%, dok je u Pančevu (84,180.33 din) iznosila 16.6%. Naravno da su brojni razlozi zašto je to tako (Majdanpek ima manje od 15 hiljada, Lazarevac i Pančevo preko 55, odnosno 115 hiljada stanovnika), ali zanimljivo je da ZLF u prvoj opštini nema lokalni odbor, dok u druge dve ima. U Majdanpeku je možda pritisak vladajuće partije na lokalno stanovništvo toliko jak, da bez obzira što postoji finansijska mogućnost da se glasa drugačije, prisustvo opozicije ne može imati značajniji efekat. Stoga bi fokus trebalo da bude na opštinama gde je taj pritisak nešto manji. Sve su ovo strateške odluke koje iziskuju vreme, resurse i analizu. U svakom slučaju, za preciznije zaključke potrebno nam je još podataka.

Levici se često zamera kako ne uspeva za sebe da veže radničku klasu i siromašne žitelje, te da se obraća samo srednjim slojevima. Na duže staze, levica bez radničke klase zaista ne može sprovesti značajniju redistribuciju, sve i da uzme vlast. Na to nas Chibber sve vreme upozorava. Ipak, sve dok ne uzme vlast bar na nižim nivoima, levica naprosto ne može pridobiti široke mase zarobljene radničke klase. To ne znači da ne treba da im se obraća. Naprotiv. Nešto drugo hoću da kažem. Svi mi koji se sa Chibberom slažemo da se bez radnika ne mogu sprovesti snažne progresivne politike, moramo biti strpljivi i razumeti da bez srednjih slojeva koje je danas lakše pridobiti (vidi grafike), nije moguće doći do radnika. Zato je važno da deo poruka koje ZLF šalje bude razumljiv i prijemčiv srednjoj klasi. Naravno, mi želimo da kod leve opcije vidimo jasnu strategiju koja će nas ubediti da zna šta radi i da krajnji cilj ne ispušta iz vida. Vidimo li to sada ili ne, neka proceni svako za sebe. I kakav god da je odgovor, umesto papagajskog ponavljanja o značaju radniče klase za leve politike, možda bi bilo bolje da svako od nas uradi deo analize koja bi levim partijama omogućila (a možda ih i naterala) da donesu ispravnije strateške odluke.

MILOŠ JANKOVIĆ 

DOKTORAND NA FAKULTETU POLITIČKIH NAUKA U BEOGRADU, I ISTRAŽIVAČ SARADNIK NA INSTITUTU ZA FILOZOFIJU I DRUŠTVENU TEORIJU.