Paradoksi Brazilske levice (I deo)
Obećanje postizbornih koncesija velikim igračima na sceni krupnog kapitala, bio je uslov njegove pobede na izborima.
Uspon fašizma je posledica neuspešne revolucije
Valter Benjamin
Uvodne napomene
Na početku XXI veka Brazil se pridružio zemljama koje su činile deo plime narastajućeg levičarskog talasa koji je zapljusnuo političke obale Latinske Amerike. Tri bitna događaja odredila su političku istoriju Brazila u prve dve decenije XXI veka: pobeda Lule da Silve na predsedničkim izborima 2002. godine, početak masovnih protesta stanovnika Brazila (13. jun 2013. godine), nakon čega je usledio i impičment Dilme Rusef (2016. godina), a potom i pobeda reakcionara Žaira Bolsonara na predsedničkim izborima 2019. godine. Brazil je tako za nešto manje od 20 godina opisao jedan politički luk: od izborne pobede Radničke partije, preko masovnih protesta koji su primarno bili levičarski i emancipatorski orijentisani, do pobede radikalne desnice u izbornoj utakmici. A početak treće decenije XXI veka obeležio je povratak Lule da Silve na mesto predsednika najveće zemlje Latinske Amerike 2023. godine.
Analize i diskusije u vezi sa pomenutim procesom su brojne i veoma intenzivne kako među aktivistima, tako i među brojnim analitičarima koji se prilikama u Brazilu bave sa levih pozicija. Jedno od glavnih pitanja u pomenutim diskusijama je pitanje kako je moguće da je reakcionarni desničar Bolsonaro uspeo da osvoji vlast nakon vladavine partije koja se percipira i tretira kao levičarska, vladavine koja je trajala više od jedne decenije? Da li je zato možda kriv imperijalizam SAD koji je sistematski radio protiv levice, kao što to čini širom Latinske Amerike još od Monroove doktrine iz 1823. godine, a prema kojoj je Latinska Amerika praktično tretirana kao zadnje dvorište SAD? Ili levičarske grupe koje su okrenule leđa Luli da Silvi i njegovoj Radničkoj partiji? Ili je Radnička partija predvođena Lulom da Silvom svojom politikom doprinela diskreditaciji levih snaga?
Da bi se mogao dati odgovor koja od ponuđenih opcija nudi odgovore na pitanja koja su postavljena, prethodno je potrebno izvršiti pregled i analizu razvoja događaja koji su u razdoblju od trideset godina doveli do pobede Radničke partije na izborima, s posebnim naglaskom na predstavljanju istorije njenog razvoja, pregled i analizu učinaka politike koju je Radnička partija na vlasti sprovodila i pregled i analizu zbivanja koja su pokrenuta talasom protesta iz 2013. godine i njihovih učinaka koji se između ostalog ogledaju u dolasku na vlast predstavnika ekstremne desnice Žaira Bolsonara, politici koju je njegov režim sprovodio, a u konačnici i ponovnim povratkom Lule da Silve na mesto predsednika Brazila.
„NIJE BITNO ODAKLE LIDER DOLAZI, BITNO JE KUDA JE KRENUO “ ! : KRATKA ISTORIJA RADNIČKE PARTIJE 1Ovaj deo rada naslovljen je na osnovu jedne kritičke opservacije koju su povodom Lule da Silve dali Džejms Petras i Henri Veltmejer. Vidi u: Petras, James, Veltmeyer, Henry (2005), Social Movements and State Power: Argentina, Brazil, Bolivia, Ecuador, London and Ann Arbor, MI: Pluto Press, str.98.
Kada je 1964. godine u Brazilu izveden državni udar pod vođstvom grupe generala koji su bili povezani sa ekonomskim elitama i krupnim zemljoposednicima započela su dva procesa. Prvi je bio vezan za ekonomski, a drugi za politički život zemlje. Brazilska ekonomija je u drugoj polovini šezdesetih i tokom sedamdesetih godina XX veka bila zahvaćena procesom rapidne industrijalizacije, praćenom ogromnim porastom broja stanovnika u velikom broju gradova Brazila; polovinom osamdesetih Sao Paulo je imao preko 15, a Rio de Žaneiro preko 10 milona stanovnika. Ekonomski razvoj Brazila, koji je u zemljama kapitalističkog centra bio tretiran kao ekonomsko čudo, imao je i drugu stranu medalje; veliki broj zemljoradnika ostajao je bez zemlje. Armija bezemljaša bila je prinuđena da se seli u urbane sredine, gde nije bilo stalnog mesta za stanovanje i stalnog zaposlenja za sve. Za mnoge koji su došli u gradove osnovno a kamoli visoko obrazovanje bilo je nedostižno. Uprkos navedenim problemima, u velikim gradovima povećan je broj pripadnika radničke klase koji su radili u velikim industrijskim postrojenjima.
Na političkom planu režim je ustanovio takozvani “prisilni bipartizam”. Alijansa za nacionalnu obnovu (port. Aliança Renovadora Nacional, skr. ARENA) bila je produžena ruka vojne hunte, dok je Brazilski demokratski pokret (port. Movimento Democrático Brasileiro, skr. MDB, koji je danas poznat kao Partija brazilskog demokratskog pokreta (port. Partido do Movimiento Democrático Brasileiro, skr. PMDB), bio jedina tolerisana opoziciona snaga, koja, međutim, suštinski nije mogla niti smela da dovodi u pitanje vlast generala. Svi ostali politički akteri bili su izloženi oštrim represijama režima. To se posebno odnosilo na političke aktere koji su delovali na levoj strani političkog spektra. Brojni brazilski komunisti i radikalni levičari doneli su odluku da borbu protiv režima generala vode kroz formiranje gerilskih odreda. Brazil je donekle bio specifičan po tome što je u njemu bila zastupljena i strategija urbane gerile, čiji eksponent je bio Karlos Marigelja, verovatno zbog toga što su mnoga ruralna područja ostala pusta, dok su gradovi postajali sve naseljeniji. Komunistička partija Brazila (port. Partido Comunista do Brasil, skr. PCdoB), koja je vodila gerilsku borbu u ruralnim područjima te u Amazoniji, poput borbe gerile iz regiona Aragvaja (port. Guerrilha do Araguaia), pretrpela je značajne gubitke, kao i svi nezavisni levičarski pokreti koji su u borbama protiv režima učestvovali. Kada su 1968. godine u Okasku u blizini Sao Paula bili formirani radnički komiteti koji su se organizovali i izveli okupaciju lokalne fabrike, režim je na njih poslao nekoliko hiljada vojnika u punoj ratnoj opremi; na goloruke fabričke radnike vojska je krenula tenkovima. Na stotine radnika bilo je uhapšeno, zatvoreno i izloženo torturi u kazamatima režima. To je bila jasna poruka radničkoj klasi Brazila da mora poslušno da trpi politiku vojne diktature. Krvav obračun sa radnicima režimu je obezbedio stabilnost; u narednih deset godina u Brazilu nije bio organizovan nijedan štrajk. Na represivnu politiku vojne diktature pripadnici brazilske levice odgovorili su na dva načina. Komunistička partija Brazila, koja je trepela jake napade režima, odlučila se da odbaci doktrinu maoizma, da zauzme reformistički kurs i da pokuša da postane deo Brazilskog demokratskog pokreta i da u njegovim okvirima pokuša da nametne svoju agendu.
Kada je krajem sedamdesetih, a posebno početkom osamdesetih godina, represija režima počela da popušta, brazilsko društvo je polako koračalo ka otvaranju demokratskih perspektiva. Na društvenoj i političkoj sceni delovalo je sve više pokreta širokog raspona: od pokreta koji su se borili za demokratizaciju i ljudska prava, preko pokreta koji su bili povezani sa progresivnim elementima katoličke crkve i pripadnicima teologije oslobođenja, odnosno među sveštenim licima koja su se u okviru crkvenih komuna bavila brojnim problemima najsiromašnijih i najpotlačenijih stanovnika Brazila, te incijativa zemljoradnika bez zemlje, koji će početkom osamdesetih formirati Pokret zemljoradnika bez zemlje (port. Movimento dos Trabalhadores Rurais Sem Terra, skr. MST), koji će do početka XXI veka postati jedan od najbrojnijih socijalnih pokreta u Latinskoj Americi, pa sve do radničkih sindikata koji su iz godine u godinu postajali sve aktivniji. Nakon što su radnici ponovo počeli da zahtevaju svoja prava, krajem sedamdesetih Brazil je zapljusnuo talas tzv. novog sindikalizma. Inicijalna kapisla koja je zapalila vatru radničkog organizovanja bio je štrajk 3.200 radnika kompanije Skanija u Sao Bernardu, koji je organizovan 1978. godine. Štrajk se u roku od nekoliko nedelja proširio i na druge velike kompanije poput Forda i Mercedesa; režim se našao u čudu kada je skoro 80.000 radnika stupilo u štrajk. Radnici su primenili strategiju odbijanja da uključe mašine na kojima rade. Fabrike su u jednom trenutku morale da prekinu proizvodnju, a rukovodstvo kompanija bilo je prinuđeno da ispuni radničke zahteve i da im poveća lične dohotke, doduše u neuporedivo manjoj meri u odnosu na zahteve koje su postavili. U narednim mesecima još 250.000 radnika rešilo je da primeni sličnu strategiju.
Kao najznačajnija sindikalna snaga profilisala se Jedinstvena radnička cen (port. Central Unica dos Trabalhadores, skr. CUT). Jedan od najistaknutijih sindikalnih aktivista u tom periodu bio je i Ignasio Lula da Silva koji je bio predsednik Unije metalurških radnika u Sao Bernardu. Upravo je CUT bio inicijator osnivanja nove partije koja je zvanično konstituisana 10. februara 1980. godine i koja je dobila naziv Radnička partija (port. Partido dos Trabalhadores, skr. PT). Pojava nove partije predstavlja je značajan datum u kalendaru istorije brazilske levice. Jer prvi put se na sceni pojavila partija levičarske orijentacije koja nije bila povezana sa Komunističkom partijom Brazila, ali ni sa gerilskim revolucionarnim pokretima. Iako su bazu partije činila sindikalna udruženja, prvenstveno CUT, njeno članstvo činili su i pripadnici brojnih lokalnih udruženja i inicijativa, samoniklih i levo orijentisanih društvenih pokreta, aktivisti progresivno orijentisanih crkvenih komuna i udruženja i levičarski intelektualci. Ka Radničkoj partiji (do kraja teksta koristićemo skraćenicu RP) su gravitirali i sa njom su sarađivali i brojni ekološki, indigenistički pa čak i gej aktivisti, feministički pokreti i pokreti Brazilaca afričkog porekla.
Međutim, partija je prvenstveno bila duboko ukorenjena prvenstveno među radničkim masama. Organizacija partijskog života utoliko je bila olakšana; lokalne sindikalne organizacije, udruženja i pokreti bili su temelj organizovanja partijskih struktura na lokalnom nivou. Partija je na samom početku pokazala da je izrazito demokratski opredeljena. U prilog tome govore proglasi same partije, koje ovde predstavljamo u skraćenoj formi. „Radnička partija je demokratska, socijalistička i masovna partija. Kao demokratska partija ona prepoznaje i uvažava volju većine članova, ali istovremeno prihvata mogućnost postojanja manjine koja ima pravo da izražava sopstveno mišljenje i da bude zastupljena u svim instancama unutar partije. To znači da ona priznaje pravo na postojanje različitih tendencija. Pomenuto pravo ograničeno je na grupacije koje prihvataju program partije, njene demokratske principe i partijsku disciplinu“.2Keck, Margaret (1992) The Workers’ Party and Democratization in Brazil, New Haven, Conn.: Yale University Pres
Margaret Kek, autorka jedne od najznačajnijih knjiga o RP na engleskom jeziku, ističe da je osnovno strateško opredeljenje partije na samom početku njenog delovanja bilo antiavangardistički orijentisano. „Partija nije trebala da predvodi radnike, nego je u političkoj areni trebala da izražava zahteve društvenih pokreta i sindikata. Stvaranje stranke utoliko je bio strateški odgovor određenih sektora radničkog pokreta čiji glavni zadatak je bio da kroz partijsko delovanje dosegne ciljeve koji su prethodno već bili artikulisani nezavisno od partije“.3Keck 1992: 80-81
Ona nadalje ističe da je partija takođe bila jasno antietatistički nastrojena. Koncepcija politike RP bila je zasnovana na procesu realizacije zahtevanih prava kroz praksu svakodnevnog delovanja, radije nego na očekivanju da država treba da odgovori na zahteve društvenih aktera. RP bila je utemeljena na verovanju prema kojem će odnos između društva i države biti promenjen kroz proces samoorganizovanja na nivou društva. Kroz proces samoorganizovanja ujedno bi trebalo da bude stvorena nova agenda zasnovana na društvenim potrebama. Utoliko se RP nije bavila teoretizacijom koja bi bila usmerena na stvaranje projekcija budućeg društva, s obzirom na to da je pošla od pretpostavke da će takva projekcija proizaći iz demokratskog delovanja autonomnih društvenih aktera. Iako je RP bez sumnje bila socijalistički opredeljena, njena koncepcija socijalizma nije bila ideološka i programska. Ona je predstavljala „etički zahtev koji u sebe uključuje veliki broj alternativnih vizija dobrog društva artikulisanih kroz upotrebu različitih jezika“.4Keck 1992: 245
Sader i Silverstein su pak ukazali na to da je unutar partije postojalo dvojstvo u smislu opredeljenosti za saradnju sa samoniklim pokretima, s jedne strane, i sklonosti ka lenjinističkoj organizaciji partije, s druge strane. Kasnije ćemo videti zašto je ovaj nalaz veoma bitan. Najzad, na planu strategije delovanja koje se u praksi držala, RP je izabrala da krene putevima elektoralizma. Ali, dok je RP kao osnov strategije delovanja izabrala učešće na parlamentarnim izborima, osnovno opredeljenje najvećeg broja članova partije bilo je orijentisano na pokušaj da se kroz parlamentarnu borbu ojača društvena baza partije; „učešće na izborima tretirano je kao oružje koji se koristi u procesu organizacije i mobilizacije radnika i stvaranja narodne volje“.5Sader, Emir, Silverstein, Ken (1991), Without Fear of Being Happy: Lula, The Workers’ Party and Brazil, New York/London: Verso, str. 79-80.
Na izborima 1982. godine, prvim višestranačkim izborima nakon vojnog udara, RP je doživela neuspeh koji, međutim, nije obeshrabrio njene članove. RP je počev od 1984. godine, međutim, bivala sve uspešnija na izbornim utakmicama. Na tom terenu ona je postala ozbiljan igrač i relevantan faktor, kako na lokalnom tako i na nacionalnom nivou. Iz godine u godinu rasla je brojnost članova partije, ali i procenti glasova koji su osvajani na izborima. Dok je na izborima 1985. godine partija osvojila 10% glasova, broj njenih članova do 1987. godine narastao je do 500.000, pri čemu je čak 50.000 članova partije aktivno učestvovalo u njenom radu. Rastu i jačanju partije na ruku su išli sve veći talasi radničkog nezadovoljstva koji su vodili do organizovanja masovnih štrajkova, poput generalno štrajka iz decembra 1986. godine u kojem je prema nekim procenama učestvovalo čak 25 miliona radnika; to je bio dotad najveći štrajk u istoriji Brazila. Na lokalnim izborima 1988. godine, petisti, kako zovu pripadnike RP, su osvojili vlast u 36 gradova, uključujući i Sao Paulo i Porto Alegre koji će postati najjače uporište partije u narednoj deceniji. Vrhunac rasta brojnosti i popularnosti, RP je doživela na predsedničkim izborima 1989. godine kada je kandidat petista Lula Da Silva osvojio 31 milion glasova, četiri miliona manje od Fernanda Kolor de Mela koji je postao predsednik Brazila. Iako je izgubila predsedničke izbore, u tom trenutku RP je postala relevantna politička snaga na koju se moralo ozbiljno računati. Lula da Silva izgubio je i dve naredne predsedničke trke, ali to nije uticalo na dalji rast broja članova i simpatizera partije.
Tokom devedesetih godina XX veka RP je postala poznata po participatornim budžetima koji su podrazumevali mogućnost da građani odlučuju o tome gde će se ulagati novac koje gradovi imaju na raspolaganju. Najznačajnije domete primena ove vrste budžeta je imala upravo u Porto Alegreu, koji će postati predmet oduševljenja levičara na Zapadu i mesto susreta alterglobalističke levice koja je u ovom gradu organizovala Svetski socijalni forum 2001. godine.
Ali dok je snaga partije rasla, unutar same partije odigravale su se promene koje će u velikoj meri uticati na tokove njene novije istorije. To da izborni uspeh korumpira, dokazuje upravo istorija razvoja RP Brazila tokom devedesetih godina XX veka. Kada je počela da vrši vlast u brazilskim državama i gradovima, RP sve više se rukovodila logikom klasičnih buržoaskih partija kojima tehnologija ostajanja na vlasti postaje najbitnija. To što su pripadnici partije kao nosioci državnih i lokalnih funkcija morali da sarađuju sa centralnom vlašću, predstavljalo je problem objektivne prirode koji je partiju sve više gurao ka kompromisima, pa možda čak i ka rešenjima koji su bila bliža desničarskim ekonomskim politikama.
Na to da RP izabere novi pravac kretanja posebno je uticao novi poraz koji je Lula da Silva doživeo na predsedničkim izborima 1994. godine. Od tog trenutka sve izraženije je postalo okretanje partije ka srednjoj klasi kao izvoru glasova koji mogu da obezbede pobedu na izborima, kao i stvaranje i ojačavanje birokratskih kadrova i sve veća autonomija rukovodstva partije predvođenog Da Silvom u procesu vođenja partijske politike. Čak i ako su na partijskim kongresima bile donošene odluke koje su partiju držale na koliko-toliko revolucionarnom kursu, grupa okupljena oko Silve sprovodila je strategiju koja je bila zasnovana na pokušaju proširenja baze za glasanje, što je vodilo ka pružanju ruke saradnje pripadnicima brazilske ekonomske i političke elite. Pobeda na izborima prestala je da bude sredstvo borbe za izražavanje volje radničke klase i drugih potlačenih i obespravljenih slojeva stanovništva. Ona je postala glavni cilj svih aktivnosti partije.
Pomenute promene ipak su bile izraz i kulminacija procesa koji su u partijskom životu započeli još polovinom prethodne decenije. Grubo uzevši, polovinom osamdesetih godina unutar partije javile su se tri značajne struje, odnosno tendencije, pa i frakcije. Dok su jednu struju činili trockistički i maoistički orijentisani aktivisti, drugu struju su činili petisti koji su bili reformistički orijentisani i koji su sve veći značaj pridavali učešću u izbornoj utakmici. Ako prvu struju nazovemo revolucionarnom, drugu možemo nazvati reformističkom. Treću struju činili su aktivisti okupljeni oko Lule da Silve. Ovu struju, koja je poznata pod nazivom Artikulacija, (port. Articulação) možemo nazvati centrističkom. Dok je reformistička struja bila preokupirana orijentacijom na osnaživanje elektoralističkih potencijala i politika partije, leva struja nastojala je da postepeno povećava svoj uticaj unutar okvira partije kako bi osnažila njene revolucionarne potencijale i dodatno pomerila partiju ulevo, ka poziciji revolucionarne socijalitičke partije. Pripadnici leve frakcije petista držali su se stava prema kojem je njihova partija zapravo revolucionarna partija u nastajanju ili revolucionarna partija u konstrukciji. Oni su otuda uporno ostajali verni partiji. Ovu frakciju koja je poznata pod imenom Socijalistička demokratija (port. Democracia Socialista, skr. DS), prvenstveno su činili trockisti koji su bili povezani sa Četvrtom internacionalom. Krajem osamdesetih godina trockistička struja je na nacionalnim kongresima partije imala udeo od oko 10 procenata delegata. Ova struja najzastupljenija je bila u državama Minas Žerais i Rio Grande do Sul koje su uz Sao Paulo predstavljale glavna petistička uporišta.
Dok su pripadnici Socijalističke demokratije bili ubeđeni da partija može da postane radikalno-revolucionarna, tendencija okupljena oko Lule da Silve polako ali sigurno je preuzimala vodeću ulogu u svim organima partije. Lulina frakcija primenjivala je strategiju sedenja na dve stolice. Ona je sarađivala sa revolucionarnom frakcijom petista kojoj je obezbeđivala većinu unutar partije, ali je svojim praktičnim potezima zapravo sprovodila politiku koja je bila bliža idejama reformističke frakcije.
Nakon 1989. godine, diskurs partije je i dalje bio izrazito levičarski, možda ne i radikalno antikapitalistički, ali svakako radikalno-reformistički, ali je način njene organizacije sve više bio podložan logici funkcionisanja klasičnih buržoaskih partija. Tu se javljala formula: sve manje radikalne levice, sve više centrističkih i reformatorskih tendencija. Radnička partija bila je levičarska po sadržaju, ali buržoaska po formi. Forma je na kraju pojela sadržaj. Reformističko krilo partije ostvarilo je prevlast. Revolucionarno krilo unutar partije nije izgubilo samo jednu bitku nego je izgubilo rat. U prilog tome govori odluka da u kampanji za predsedničke izbore 2002. godine partija uđe u koaliciju sa desno orijentisanom Liberalnom partijom (port. Partido Liberal, skr. PL), koju, međutim, ne treba mešati ni poistovećivati sa partijom istog naziva koja je nastala 2006. godine. Ova koalicija Luli je bila potrebna kako bi se dodatno približio i ojačao veze sa ekonomskim elitama Brazila. Obećanje postizbornih koncesija velikim igračima na sceni krupnog kapitala, bio je uslov njegove pobede na izborima.
U tom trenutku RP je opisala jedan istorijski luk. Partija koja je na svojim počecima dovodila u pitanje participaciju na izborima, postala je posvećeni čuvar reprezentativne demokratije. Partija koja je odbijala da ulazi u izborne koalicije, ne samo što je takve aranžmane prihvatila, nego je otišla toliko daleko da je saveznike počela da nalazi među desničarskim snagama. 6Campello, Daniela, „What is Left of the Brazilian Left?“ (internet). Na mesto Lulinog potpredsednika je imenovan Žoze Alenkar Gomez da Silva, multimilioner i pobornik doktrine slobodnog tržišta. Mandat RP započeo je koalicijom između bivšeg sindikalnog vođe i krupnog kapitala! Ispostavlja se da je Horhe Kastaneda bio u pravu kada je istakao da RP nije uspela da ostvari cilj koji je na svojim počecima proklamovala; da bude partija radničke klase. Uz to je karakterizacija partije koju je on dao još osamdesetih godina XX veka izdržala probu vremena.7 On je, naime, konstatovao da je RP klasična socijaldemokratska partija, a ne radikalno-socijalistička partija, kako je to smatrala Kekova.
Kraj prvog dela. Sutra ćemo objaviti nastavak.