Biden Goes to Kiev ili kako smo godinu dana od početka rata sve dalje od mira

Kada je Nixon posetio Peking 1972. ta poseta je u američkim medijima (Nixon Goes to China) slavljena je kao vrhunac američke diplomatije i spremnosti da se hladnoratovske tenzije i opasnost od globalnog sukoba smanji. Pedeset godina kasnije, američka politika ne može biti različitija od one vođene u eri detanta, kada je između ostalog završen i Vijetnamski rat.  Juče, 20. februara, američki predsednik Džo Bajden iznenada je doputovao u Kijev, da „brani ukrajinsku demokratiju“, što je diplomatski gledano, važan simbolički gest, ali i najdirektnija demonstracija američkih interesa u Ukrajini od početka rata. Ipak, i dalje postoji potreba da se ovi interesi zaogrću u argumente demokratske „košuljice“ – jer su zgodni i na prvu loptu teško im je oponirati. Ipak, za potpunije razumevanje zašto je Bajden posetio Kijev, (hint: nije došao da brani demokratiju), korisno je poznavanje istorije američke spojne politike u 20. i 21. veku, kao i savremenih američkih globalnih interesa.

No, da bi se bolje razumeo značaj same posete, treba se vratiti u nedelje koje su joj prethodile – pod američkim pritiscima, počelo se sa slanjem sve ubojitijeg i opasnijeg oružja u Ukrajinu. Iako je pravljenje istorijskih paralela najpogrešnija stvar u svakoj analizi, vest da će se nemački tenkovi približiti ruskim granicama prvi put posle 80 godina, navela je mnoge na povlačenje paralele između Drugog svetskog rata i sve nekontrolisanijih ratnih okolnosti u Ukrajini. Iako su prilike ovog puta nesumnjivo drugačije, i u trenutnim okolnostima najmanje je bitno što su u pitanju tenkovi nemačke proizvodnje (doći če i američki), ne treba u potpunosti zanemariti značaj simbolike, ako ni zbog čega drugog, onda zato što je i onim manje upućenim privukla pažnju i pokazala koliko je rat u Ukrajini zapravo postao ozbiljan. Ako je verovati Šolcovim umirujućim rečima osmišljenim za domaću publiku, nemački tenkovi ovog puta idu ka istoku da spreče svetski rat. Među onima koji temeljnije prate rat u Ukrajini poslednjih godinu dana, malo je onih sklonih da poveruju ovim rečima. Teško je videti kako svako sledeće slanje oružja smiruje konflikt, naprotiv, dosadašnje iskustvo, ali i trenutna situacija pokazuju upravo drugačije – razaranja Ukrajine su sve veća, a potencijalna nekontrolisana eskalacija čini se samo izvesnijom.

Izostanak nešto redovnijih pretnji nuklearnim ratom u javnom medijskom prostoru, ne treba pogrešno tumačiti kao smanjenje pretnje od prerastanja rata u Ukrajini u ozbiljniji svetski sukob bar iz jednog razloga – on je to već postao. Nove isporuke oružja, bez obzira na zvanična obrazloženja, govore rečito jednu važnu stvar: količina oružja do sada uništenog na teritoriji Ukrajine, sa obe strane, ekvivalentna je vojnoj snazi nekoliko evropskih zemalja. Vredi se zapitali da li smo već ušli u svetski rat u kome će ovog puta „svet“ ratovati preko jedne zemlje, do njenog potpunog (uzgrednog) uništenja. Istovremeno, političke i ekonomske posledice, mogu biti podjednako razorne po ostatak planete. I najmanje su u interesu običnih ljudi, grubo gurnutih u provaliju svetske krize i rata, ostavljenih bez odgovora, a često i uskraćenih za pravo da postave pitanje, da li je sve ovo zaista bilo neizbežno.

Od kada je počeo rat u Ukrajini, militaristički diskurs na Zapadu zauzeo je sav javni prostor kao jedini legitiman. Brutalna ruska agresija postala je potrebno i dovoljno opravdanje za sve. Agresivnom isključivošću, tako karakterističnom za ratnohuškačka vremena, svaki antiratni i kritički glas proteran je na marginu na način koji nije bio viđen u poslednjim decenijama, kada se na trenutak moglo učiniti da je antiratna pozicija postala ne samo legitimna, već pretežna, posebno među zapadnom intelektualnom elitom. Način na koji je pacifistička misao ućutkana i zbrisana sa političke mape danas, posebno je devastirajući ne samo za antiratni pokret, već i za svaku misao koja bi želela da vidi svet u drugačijim okolnostima. Nekadašnji levičari širom Evrope (neki se čak i dalje smatraju levom opcijom) počeli su da se zalažu za ideju tzv. militarističkog pacifizma. Široki front zauzeli su intelektualci koji veruju da se do „večnog mira” dolazi samo putem rata. Da bi se ove pozicije zastupale, vidokrug mora biti znatno sužen, a početak problema koji živimo smešten u 24. februar 2022. Međutim, istina je da 24. februara ništa nije počelo, već je samo kulminiralo – kulminirao je svet interesnih sfera i imperijalnih logika. Zaboravilo se da svako svrstavanje uz jednu državu ili vojni savez znači i odmicanje od humanističkih vrednosti, zalaganje za svet prevlasti i prihvatanje još jednog ciklusa ratova. U takvom svetu, moguće je optužiti pacifizam da je u službi agresije. A šta ako to nije argument protiv pacifizma, već protiv logike sveta u kome su imperijalistički ratovi poput rata u Ukrajini – mogući?

To nas dovodi do pitanja „kako smo došli do ovog rata“? Za one koji nedovoljno dobro razumeju konflikt i njegove uzroke ovo je i dalje samo rat između Rusije i Ukrajine, odnosno rat u kome je Rusija vojnom agresijom rešila da ostvari svoje imperijalne ciljeve u bliskom susedstvu. I dok je to nesporno, bavljenje čisto rusko-ukrajinskim diskursom u pristupu ratu, ne omogućava nam da potpunosti razumemo zašto se rat nastavlja jer izgleda beznadežno besmislen. Oligarhijski sistem vlasti, agresivna militarizacija poslednjih deset godina, Putinovo definitivno odustajanje čak i od fingiranja demokratije i slobodnih izbora, hranjenje straha od spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja, uz neophodnu kohezivnu smešu svake autokratije – zatrovanu nacionalističku atmosferu – važni su faktori za objašnjenje ruskog agresivnog ponašanja prema susedima, no ipak nepotpuni. Da bi se u potpunosti razumelo šta je rusku pretnju učinilo ovako opasnom, važno je podsetiti se i jedne od važnijih posledica Hladnog rata, tj. urušavanja međunarodnog sistema bezbednosti i nestanka jasne zone razgraničenja sfere interesa između NATO zemalja i Rusije.

Na ovaj problem su upozoravali mnogi strpljivi kreatori hladnoratovskog balansa, a posebno se opasnim smatralo prelamanje različitih strateških interesa na teritorijama bivšeg SSSR-a. Dok je Rusija nastavila da veruje i postupa prema ovim državama kao svojoj zoni od starteškog, političkog i ekonomskog interesa, održavanjem manje ili više uspešnog satelitskog i klijentelističkog sistema vlasti – što je odraz stare imperijalne logike oslonjene na kontrolu bliskog susedstva – dotle su SAD kao pobednica Hladnog rata zastupale stav da su te teritorije slobodne da same odlučuju o svojoj sudbini. To je u skladu sa poznatom američkom ideološkom paradigmom koja može izgledati privlačno kao teorijsko stanovište, ali je teško odvojiva od rezultata u praksi, jer uz širenje demokratskog prava na samopredeljenje kroz Istočnu Evropu, zgodno se širio i NATO savez. I dok zone interesa lično možemo smatrati redudantnim ostatkom 20. veka, i uopšte, sastavnim elementom inherento imperijalističke logike, one i dalje u praksi postoje, što našu političku stvarnost čini hronično nestabilnom. Ta nestabilnost posebno dolazi do izražaja u okolnostima kada među državama vojnih kapaciteta i moći poput SAD i Rusije, ne postoji konsenzus gde se tačno nalaze linije razgraničenja, što se tako tragično pokazalo na primeru Ukrajine.

Upravo tu dolazimo do druge dimenzije ovog rata koja se uporno zanemaruje, a koja nam daje drugi deo odgovora na pitanje uzroka rata koji je postao noćna mora celog sveta. Nemogućnost postizanja dogovora, makar i prećutnog, između SAD i Rusije oko podele sfere interesa u Ukrajini od 2014. naovamo, dovelo je do otvorenog vojnog sukoba – u Ukrajini. Tek sa ovakvim postavljanjem stvari i uključivanjem šire strateške dimenzije, postaje jasno zašto su ulozi sa obe strane postavljeni tako visoko, kako je došlo do ovog nivoa zaoštravanja i zašto nema ni u naznakama ideje o mirovnim pregovorima jer deluje da su obe strane daleko od iscrpljivanja i nespremne da odustanu od svojih strateških ciljeva. Tako smo postali taoci dva sukobljena imperijalistička interesa – američkog, da celu Ukrajinu prevede u sopstvenu sferu, i ruskog, da čak i agresijom pokuša da spreči takav razvoj situacije – i od druge faze rata, kada je postalo jasno da je takav cilj nemoguć, da u procesu neminovnog prelaska Ukrajine u zapadnu sferu, „odlomi” makar deo za sebe.

Ovako razumevanje stvari konačno nas približava korenu potencijalnog razrešenja ne samo aktuelnog rata, već i razumevanju osnova potrebnih za svako sprečavanje budućih sukoba – jasno i principijelno dizanje glasa protiv logike sfera interesa i denunciranje imperijalističkog ponašanja među državama. Rečju, kompletno odbacivanje uporne manihejske matrice sveta oslonjene na militarizam i sklone opravdavanju svega, čak i agresija i okupacija pojedinih država, kada je to „opravdano“ i „svrsishodno“. Proračunato medijsko predstavljanje NATO kao garanta bezbednosti u Evropi, treba da zamagli i obesmisli istinsku alternativu – jedini održiv sistem bezbednosti koji garantuje dugotrajan svetski mir mora biti utemeljen na razoružanju. Koliko smo daleko od ovoga najbolje pokazuje i nestanak sa evropske mape neutralnih zemalja i to onih sa ozbiljnom tradicijom neutralnosti.

Pored zagovaranja temeljnog razoružanja, kako bi se stvorili drugačiji uslovi u međunarodnom poretku, potrebno je i jačanje strukturnih antiratnih kapaciteta u evropskim društvima, i to kroz izgradnju antimilitarističke svesti, osnaživanje alternativnih pogleda na potencijale svetskog razvoja, uz delegitimizaciju diskursa o „neizbežnosti ratova” i aktivnu podršku širenju gotovo zaboravljene internacionalne svesti. Porazno je posmatrati svet u 2023. sa nanovo oživljenom blokovskom podelom – tragično vraćanje nekoliko decenija unazad posebno je razočaravajuće za perspektive međunarodnog sistema bezbednosti u 21. veku sa narastajućim izazovima u Aziji. U svetu ovako nejasnih i poroznih međunarodnih bezbednosnih standarda, bez vizije i razumevanja opasnosti koju nosi unilateralizam, perspektive nisu svetle.

I na kraju, treba zaključiti da Bajdenova poseta Kijevu, u danima pred godišnjicu rata, sem ogoljavanja američkih interesa u Ukrajini, ne znači mnogo za samu Ukrajinu i tamošnje stanovništvo. Kijev je i dalje zapadno od Donbasa i Bajdenova poseta ne znači da neće doći do nekakve podele (de fakto) Ukrajine u budućnosti. Ono što sigurno znači jeste da će tu, posred Ukrajine, biti povučena linija podele, samo što to ovog puta neće biti gvozdena zavesa – već gvozdeni rov. Ukrajina je, na veliku žalost, postala i ostaće zadugo najtragičija evropska priča, za verovatno ceo 21. vek.

SANJA RADOVIĆ

ISTORIČARKA. UŽA SPECIJALNOST SU JOJ SVETSKA ISTORIJA 20. VEKA, HLADNI RAT, GLOBALNI ODNOSI MEĐU VELIKIM SILAMA, SPOLJNA POLITIKA JUGOSLAVIJE. BAVI SE ANALIZAMA SAVREMENIH MEĐUNARODNIH ODNOSA.