Jedva čekam socijalizam! (II DEO)

Ponovimo jasno: sasvim je moguće postepeno se kretati ka participativnom socijalizmu promenom pravnog, fiskalnog i socijalnog sistema u svojoj zemlji, ne čekajući da cela planeta bude saglasna sa tim. Uostalom, na taj način je u XX veku došlo do jačanja socijalne države i smanjenja nejednakosti. Jednakost u obrazovanju i socijalna država danas mogu da se uspostavljaju u svakoj zemlji zasebno. Nemačka ili Švedska nisu čekale odobrenje Evropske unije ili Ujedinjenih nacija za sprovođenje zajedničkog upravljanja, tako da bi druge države to mogle da sprovedu još koliko odmah. Prihodi od francuskog solidarnog poreza na bogatstvo (fr. ISF) brzo su rasli u Francuskoj do njegovog ukidanja 2017. godine, što pokazuje da je argument o napuštanju države radi utaje poreza bio iluzija, ali i potvrđuje da je moguće uvođenje modernizovanog solidarnog poreza na bogatstvo bez daljeg odlaganja.

Kada se stvari tako postave, sasvim je očito da se može postići još više i brže ukoliko se usvoji nadnacionalna perspektiva i ako se pokuša s obnovom međunarodnog sistema na boljim osnovama. U načelu, da bismo internacionalizmu ponovo dali šansu, moramo okrenuti leđa ideologiji apsolutne slobodne trgovine koja je predvodila globalizaciju poslednjih decenija, i uspostaviti drugačiji ekonomski sistem, model za razvoj koji bi bio zasnovan na jasnim i proverljivim principima ekonomske, fiskalne i ekološke pravde. Važna stvar je da ovaj novi model mora biti nadnacionalan u svojim krajnjim ciljevima, ali suveren u izvedbi, što znači da svaka država, svaka politička zajednica mora biti u stanju da odredi uslove pod kojima će se nadalje odvijati razmena sa ostatkom sveta, ne čekajući jednoglasni dogovor sa svojim partnerima. Trik je u tome što ovaj univerzalistički orijentisani suverenizam neće uvek moći lako da se razlikuje od suverenizma nacionalističkog tipa kome trenutno duva vetar u leđa.

Želim opet ovde da ukažem na način na koji možemo prepoznati različite pristupe, što mi se čini ključnim pitanjem za budućnost.¹Videti „Obnova internacionalizma”, 14. jul 2020. Na ova pitanja ću se ponovo osvrnuti u nekoliko drugih članaka: „U prilog drugačijoj globalizaciji”, 15.

Podvlačim da bi pre eventualnog uvođenja jednostranih sankcija (koje svakako moraju ostati podsticajne i reverzibilne) protiv zemalja koje se bave socijalnim, fiskalnim i klimatskim dampingom, bilo od suštinske važnosti da se međunarodnoj zajednici ponudi model saradnje zasnovan na univerzalnim vrednostima socijalne pravde, smanjenju nejednakosti i očuvanju planete. Ovo posebno zahteva uvođenje nadnacionalnih skupština koje bi bile odgovorne za globalna javna dobra (klima, medicinska istraživanja, itd.), kao i uvođenje zajedničkih mera fiskalne i klimatske pravde (zajednički porezi na dobit velikih kompanija i na najveće prihode, imovinu i emisije ugljenika). Ovo se posebno odnosi na evropski okvir, gde postoji urgentna potreba za napuštanjem pravila jednoglasnosti i ukidanjem saveta u odsustvu javnosti. Predlozi sadržani u Manifestu za demokratizaciju Evrope (tdem.eu) omogućavaju napredovanje u ovom pravcu, a osnivanje francusko-nemačke parlamentarne skupštine (lišene, nažalost, stvarnih ovlašćenja) iz 2019. godine, pokazuje da je posve moguće da grupa zemalja osnuje nove institucije, ne čekajući pritom na opštu saglasnost svih zemalja.²Videti „Manifest za demokratizaciju Evrope”, 10. decembar 2018; „Francusko-nemačka skupština, jedinstvena prilika za poresku pravdu u Evropi”, 21. februar 2020.

Mimo evropskog slučaja, ove rasprave o socijalnom federalizmu imaju mnogo širi domet. Na primer, zemlje zapadne Afrike trenutno pokušavaju da redefinišu svoju zajedničku valutu i konačno se otarase kolonijalnog tutorstva. Ovo je prilika da se zapadnoafrička valuta stavi u službu razvojnog projekta koji se zasniva na ulaganju u omladinu i infrastrukturu (a ne samo na mobilnosti kapitala i najbogatijih). Uostalom, iz naše evropske perspektive prečesto zaboravljamo da je zapadnoafrička ekonomska i monetarna unija u određenim aspektima naprednija od evrozone. Na primer, 2008. godine doneta je direktiva kojom se ustanovljava zajednička poreska osnovica na dobit pravnih lica, pri čemu se svaka zemlja primorava da primenjuje poresku stopu između 25% i 30%, što Evropska unija do sada nije bila u stanju da izvede. Šire posmatrano, nove monetarne politike sprovođene na globalnom nivou u proteklih deset godina zahtevaju uspostavljanje nove ravnoteže između monetarnog i fiskalnog pristupa, te je uporedna, istorijska i nadnacionalna perspektiva i ovde od suštinskog značaja.³Videti „Da li će nas spasti kreiranje novca?”, 9. jul 2019; „Vreme zelenog nov- ca”, 12. maj 2020.

 

 

Za feministički, nerasistički i univerzalistički socijalizam

 

Počnimo sa izjavom koja bi nekog mogla da iznenadi. Dugoročno gledano, dugi marš za jednakost i participativni socijalizam je već uveliko u povoju. Ne postoji nikakva tehnička prepreka koja bi nas sprečila da nastavimo tim putem, jedini uslov je da se svi angažujemo. Istorija ukazuje na to da je nejednakost sama po sebi ideološkog i političkog karaktera, a ne ekonomskog ili tehničkog.

Participativni socijalizam koji priželjkujem počiva na nekoliko stubova: jednakosti u obrazovanju i socijalnoj državi; cirkulaciji moći i imovine; socijalfederalizmu kao i održivoj i pravičnoj globalizaciji. Za svaku od ovih tačaka, od suštinske je važnosti da se bez ustupaka napravi bilans mana raznih oblika socijalizma i socijaldemokratije XX veka.

Uz brojne mane mnoštva socijalističkih i socijaldemokratskih režima prošlog veka, moramo takođe istaći da su zanemarivana pitanja koja se tiču patrijarhata i postkolonijalizma. Važno je naglasiti da se sva ta pitanja ne mogu razmatrati zasebno. Mora im se pristupiti u okviru sveobuhvatnog socijalističkog projekta zasnovanog na stvarnoj jednakosti socijalnih, ekonomskih i političkih prava.

Sva društva su do nedavno na ovaj ili onaj način bila patrijarhalna. Dominacija muškaraca igrala je ključnu i nedvosmislenu ulogu u svim ideologijama koje se temelje na nejednakosti, a koje su se smenjivale do početka XX veka, bilo da se radi o trostaleškoj, vlasničkoj ili kolonijalističkoj ideologiji. Tokom XX veka mehanizmi dominacije postaju suptilniji (ali ništa manje prisutni): formalna jednakost prava se postepeno uspostavljala, ali je i ideologija domaćice dostigla svoj vrhunac, pogotovo tokom „Slavnih trideset godina” (1946–1975). U Francuskoj, početkom 1970-ih godina, gotovo 80% mase zarada činile su zarade muškaraca.⁴Videti Thomas Piketty, Capital et idéologie, op. cit., poglavlje 13. Ovde su takođe od suštinskog značaja ekonomski pokazatelji i političko manipulisanje brojkama. Isuviše često se zadovoljavamo konstatujući da razlika u platama među polovima, „za isto radno mesto”, iznosi 15% ili 20%. Problem je upravo u tome što žene nemaju pristup istim radnim mestima kao muškarci. Na kraju karijere, jaz u prosečnoj plati (koji će se zatim preneti na penziju), ne računajući prekide u karijeri, iznosi zapravo 64%. Ako se pozabavimo dostupnošću radnih mesta sa najvišom platom, vidimo da se stvari menjaju vrlo sporo kroz vreme: kada bismo nastavili sadašnjim ritmom, morali bismo sačekati 2102. godinu da dostignemo jednakost.⁵Videti „Nejednakost u raspodeli zarada među polovima: 19% ili 64%?”, 7. no- vembar 2016.

Da bi se ritam ubrzao i da bismo zaista napustili patrijarhat, ne- ophodno je uspostaviti obavezujuće, proverljive i sankcionišuće mere, kako za odgovorne pozicije u kompanijama, administraciji i univerzitetima, tako i u političkim skupštinama. Nedavni radovi pokazali su da bi veća zastupljenost žena mogla ići naporedo sa povećanjem zastupljenosti socijalno ugroženih kategorija, koje su sada praktično nepostojeće u skupštinama. Drugim rečima, na jednakosti između žena i muškaraca mora se raditi naporedo sa društvenom jednakošću.⁶Videti Julia Cagé, Libres et égaux en voix, Paris, Fayard, 2020.

Pitanje diskriminacije polova mora se takođe razmatrati uz borbu protiv etničke i rasne diskriminacije, posebno na planu pristupa zapošljavanju. To za sobom takođe nužno povlači kolektivno preispi- tivanje kolonijalne i postkolonijalne istorije. Neki se danas iznenađuju kada vide kako demonstranti različitog porekla oskvrnjuju statue trgovaca robljem, koje još uvek krase mnoge evropske i američke gradove. Međutim, neophodno je osvestiti se u pogledu ove zajedničke istorije. U Francuskoj se vrlo često prećutkuje činjenica da je Haiti morao francuskoj državi da plaća veliki dug od 1825. do 1950. godine kako bi ostvario pravo na slobodu, i kako bi obeštetio robovlasnike (koji su, prema tadašnjoj ideologiji, bili nepravedno lišeni svoje imovine). Haiti sada traži od Francuske odštetu za ovaj nepravedni danak, a teško je reći da nije u pravu te večno odlagati ovu raspravu, posebno kada znamo da se i dan-danas isplaćuje reparacija za pljačkanja počinjena tokom dva svetska rata. Šire uzev, lako zaboravljamo da su francusko i britansko ukidanje ropstva uvek bili praćeni isplatom odštete vlasnicima, a nikada samim robovima. Naknada bivšim robovima pominjana je na kraju Američkog građanskog rata (čuvena mazga i četrdeset jutara zemlje), ali nikada ništa nije isplaćeno, ni 1865. godine, ni vek kasnije 1965. godine, kada je na zakonu zasnovana segregacija konačno ukinuta. Međutim, 1988. godine odšteta od 20.000 američkih dolara dodeljena je državljanima SAD japanskog porekla nepravedno interniranim tokom Drugog svetskog rata. Naknada istog tipa, koja se danas isplaćuje afroameričkim žrtvama segregacije, imala bi snažnu simboličku vrednost.⁷Videti „Suočiti se s rasizmom, ispraviti istoriju”, 16. jun 2020.

No, ova legitimna i složena rasprava o reparacijama, koja je od suštinskog značaja za uspostavljanje poverenja u pravila odlučivanja i zajedničku pravdu, nužno mora biti nadahnuta univerzalističkim načelima. Da bismo obeštetili društvo od zala rasizma i kolonijalizma, ne možemo se zadovoljiti principom večitih međugeneracijskih odšteta. Moramo se pre svega okrenuti ka budućnosti i promeniti ekonomski sistem koji bi trebalo da se temelji na smanjenju nejednakosti i jednakom pristupu obrazovanju, zapošljavanju i imovini, kao i na minimalnom nasledstvu za sve, bez obzira na poreklo, i koje bi se pridodalo odštetama poput onih koje dobijaju državljani SAD japanskog porekla, a koju bi trebalo da dobiju i Afroamerikanci. Oba principa, princip reparacija i univerzalnih prava, moraju se nadopunjavati i ne suprotstavljati jedan drugom.

Isto važi i za međunarodni kontekst. Legitimna rasprava o reparacijama poput onih koje se tiču Haitija mora se voditi naporedo sa nužnim razmišljanjem o novom univerzalnom sistemu međunarodnih transfera. Trenutna epidemijska kriza posebno može biti prilika da se promisli o minimalnoj zdravstvenoj i obrazovnoj pomoći, kao i novčanoj pomoći za sve stanovnike planete, koja bi se isplaćivala na osnovu univerzalnog prava svih zemalja, iz dela poreskih prihoda najprosperitetnijih ekonomskih aktera u celom svetu: velike kompanije i domaćinstva sa visokim prihodima i velikom imovinom. Na kraju krajeva, ovaj prosperitet počiva na globalnom ekonomskom sistemu, kao i na neobuzdanom iskorišćavanju prirodnih i ljudskih resursa planete već nekoliko vekova unazad. Stoga, taj prosperitet danas traži globalnu regulativu kako bi se obezbedila njegova socijalna i ekološka održivost. ⁸Videti „Izbeći najgore”, 14. april 2020. Videti takođe Simon Reid-Henry, „Glo- bal Public Investment: Redesigning International Public Finance for Social Cohesion”, Londres, Queen Mary, 2020.

U zaključku, insistiram na činjenici da participativni socijalizam koji priželjkujem neće doći odgore, i da nema potrebe čekati novu proletersku avangardu koja bi nametnula svoje uslove. Ovde pomenute mere imaju za cilj da pozovu na debatu, nikako da je okončaju. Do stvarnih promena može doći samo ukoliko građani ponovo preuzmu odgovornost za socijalno-ekonomska pitanja i ako se preispitaju pokazatelji koji su preduslov za kolektivnu raspravu. Nadam se da će redovi i tekstovi koji slede tome doprineti.

 

 

THOMAS PIKETTY 

FRANCUSKI EKONOMISTA ČIJE SE DELO FOKUSIRA NA NEJEDNAKOST U BOGATSTVU I PRIHODIMA. STUDIRAO JE MATEMATIKU I EKONOMIJU, A VEĆ SA 22 GODINE JE DOKTORIRAO. PROFESOR JE EKONOMIJE U ÉCOLE D’ÉCONOMIE DE PARIS