Korona, klika, kapitalizam

Marksisti su od početka svog postojanja predviđali imanentni kraj kapitalizma. Neki su naučili lekciju. „Iskustvo naše generacije je da kapitalizam neće umreti prirodnom smrću“, zapisao je Valter Benjamin u Projekat Arkade. Oni koji najviše pate usled krize kapitalizma nisu kapitalisti i njihov sistem, već milioni radnih ljudi – sada verovatno milijarde – čiji su životi uništeni. I zaista, svaki put kada se propusti šansa da se dotuče privremeno oslabljeni kapitalizam, taj vid proizvodnje se posle krize vrati još jači (jači 1992. nego 1973, 1948. nego 1929, 1987. nego 1873…). Kapitalizam koji je nadživeo svakog domaćina predstavlja parazita koji nikada ne umire. Ali da li je baš tako? Možda ipak postoje neka prirodna ograničenja njegovog životnog veka. Vrednost ne može vrednovati sebe na Veneri. Pre ili kasnije, čak i u odsustvu državne intervencije kojom bi se, pomoću ovog ili onog mehanizma, zaštitili pozadinski uslovi klime podnošljive za život, pregrejana Zemlja će aksiomatski početi da izjeda profite. Planeta na kojoj su uslovi za život uništeni neće biti u stanju da obezbedi monetarnu žetvu, iz istog razloga iz kog novac ne raste na drugoj strani Zemljine atmosfere. Možemo da zamislimo hroničnu krizu koja će se odigrati u vidu koncentrisanih katastrofa: jedna pandemija za drugom, jedna klimatska posledica za drugom, jaki udarci jedan za drugim sve dok se temelji ne poljuljaju i ceo sistem ne krene da se ruši. Nešto slično se možda u istoriji već jednom dogodilo.

U knjizi The Fate of Rome: Climate, Disease, and the End of an Empire [Sudbina Rima: klima, bolest i kraj Imperije] iz 2017. godine, staroj priči o padu i propasti Rima Kajl Harper daje novi obrt. Njegova priča započinje paradom divljih životinja koju priređuju vladari carske prestonice: veprovi i medvedi, slonovi i losovi, leopardi i lavovi, sve „lepote šume“ i „čudesa juga“ izložene su, a zatim bez posebnog razloga masakrirane u areni – kao „pokazatelj dominacije Rima nad planetom i svim njenim stvorovima“. Ali divlja priroda je kovala svoju osvetu. S obzirom na to da Rim svoje mreže baca daleko, morao je da uhvati i neke patogene. Šireći se do granice tropa, šaljući trgovce na istok u nabavku začina, sečući šume, gradeći puteve preko močvara, imperija je stvorila novu „ekologiju bolesti“ u kojoj su mikrobi starog sveta povučeni ka centru, sa sve pacovima, muvama i slobodnim protokom fekalne i oralne transmisije. Bila je to laboratorija prve zabeležene pandemije u istoriji.

Harper ne prikriva njenu povezanost sa savremenim problemima: on piše pored upaljenog televizora i nabraja viruse nipa, ebola, SARS i MERS kao ekvivalente onoga sa čime su se Rimljani suočili. I njihova klima je bila u previranju. Oni su svoju civilizaciju izgradili u klimi stabilne vlage i toplote, međutim, na pola puta su se ti uslovi promenili. Poljoprivredne zemlje koje su hranile imperiju su presušile, neke od njih su se ohladile i zaledile; u svim delovima carstva su se poremetila do juče predvidljiva godišnja doba. Vek i po pre parne mašine, klimatske promene nisu bile antropogene – one su bile posledica sićušnih pomeranja u orbiti Zemlje, emitovanja sunčeve energije i niza vulkanskih erupcija. Harper ostaje otvoren po pitanju toga da li je deforestacija mogla da bude jedan od lokalnih pokretača, pošto su oblaci nestali zajedno sa šumama. Efekti katastrofe nisu bili ništa blaži.

Smrt Rima se u Harperovoj verziji odvila u nekoliko postepenih koraka. U poznom 2. veku, divlja klica iz Afrike dospela je u unutrašnjost carstva i kod miliona izazvala groznicu, povraćanje, upale, osipe, krvarenje: Antoninijeva kuga, pandemija broj jedan, pokosila je populaciju i ostavila imperiju u posrnulom stanju, ali joj nije došla glave. Rim se uskoro uzdigao do novih visina. Zatim, sredinom trećeg stoleća, sušno razdoblje se udružilo sa drugom rundom pandemije i unesrećilo imperiju dvostrukom silom. Ovaj put, prelivanje se verovatno desilo u vidu virusa gripa. Harper smatra da je virus verovatno potekao od migrirajućih ptica koje su klimatski poremećaji primorali da lete iznad staništa svinja i živine. Energetske rezerve imperije polako počinju da presušuju. U poznom 4. veku, peščana oluja u centralnoj Aziji je naterala Hune – „naoružane klimatske izbeglice na konjima“ – da potisnu Gote prema zapadu, čije kapije nisu uspele da izdrže pritisak. Horde su upale u Italiju. U ranom 6. veku, Justinijanova kuga i Kasnoantičko malo ledeno doba su zadali coup de grâce najvećoj civilizaciji koju je svet do tada poznavao. Sve u svemu, „kombinacija kuge i klimatskih promena isisala je snagu iz imperije“; Harper pridodaje i svedočenje jednog od onih koji su preživeli poslednji pokolj: „Kraj sveta više nije samo predviđanje, on je pred nama“.

To predstavlja pametnu opomenu za danas. „Nedozreli globalizovani svet, u kom osveta prirode počinje da se oseća, uprkos stalnim iluzijama o kontroli… sve to nam može zvučati poznato“, piše Harper na poslednjoj stranici. Ovo podudaranje je suviše dobro da bi bilo istinito. U debati koja se odvila daleko od očiju čitalačke javnosti – nalik na period koji je pratio objavljivanje naučno opovrgavane knjige Collapse [Kolaps] Džereda Dajmonda – istoričar kasne antike i klimatskih promena Džon Haldon se udružio sa pet drugih specijalista kako bi dali odgovor u tri nastavaka na knjigu „Sudbina“. Stavku po stavku, oni hvataju Harpera kako se igra sa dokazima. On bira anegdote. Prebrzo donosi zaključke na osnovu samo jednog papirusa, koristi izvore iz pogrešne decenije, pogrešno tumači klimatska zapažanja, prikazuje nedostatak dokaza kao dokaz masovne smrtnosti, izmišlja periode – sve što je potrebno da bi se konstruisao sočan narativ, ili barem tako tvrde Haldon i njegove kolege.

Ovo nije mesto i vreme da se pročešlja gomila rimskih ruševina i ispita verodostojnost tih dokaza, ali deluje da je Harper kriv za preterano pojednostavljivanje, pre svega zato što izbegava centralno pitanje o tome kako su se environmentalistički stres faktori pretvorili u probleme za dominantnu društvenu klasu – on jednostavno pretpostavlja da je do toga moralo da dođe. U tome on ponavlja grešku koju je napravio O’Konor, naime, da za posledicu određenog nivoa environmentalističkog determinizma uzme zdravo za gotovo to da će ekološke nevolje pogoditi one na vlasti. Ali, ono što mora da se istraži, upravo je medijacija takvih katastrofa kroz odnose između različitih klasa i država i drugih protagonista unutar društvene formacije. „Puko pretpostavljanje kauzalne veze nije dovoljno“, upozoravaju Haldon i saradnici. Što je još gore, puka pretpostavka da su drevne civilizacije propale na način na koji naša civilizacija posrće navodi na pogrešan zaključak. To je skoro postao izazov za istraživače u ovoj oblasti: tumačenje aktuelnih događaja kroz prizmu onoga što se desilo pre više od hiljadu godina. Ako iole postoji mogućnost da se uoči korelacija između nekog oblika društvenog sloma, klimatskih fluktuacija i (ređe) infektivnih bolesti, lakoverni će proglasiti kauzalnost. U potrazi za upozorenjem, oni će oživeti

Titanik iz davnih vremena i predstaviti ga putnicima današnjice. Na taj način stvaraju teleologiju, u kojoj su ljudske civilizacije oduvek imale tendenciju – koja se vremenom pogoršava – ka samouništenju pomoću okruženja; u nedostatku medijacije, uvek je u pitanju simetrija između prošlosti i sadašnjosti. Katastrofe udaraju, civilizacije padaju. Ali ovaj put su stvari kvantitativno različite, između ostalog, iz dva ključna razloga. Kao prvo, epizode neantropogenskih klimatskih promena iz ljudske istorije ne mogu da se porede sa globalnim zagrevanjem, kao što ni kafanska tuča ne može da se poredi sa genocidom. Nikada ranije se naša civilizacija nije našla oči u oči sa vrtoglavom destabilizacijom planetarnog klimatskog sistema. Ukoliko su regionalne fluktuacije u prošlosti doprinosile slomovima, to je ipak bilo nešto sasvim drugo. Pretpostavlja se da je nizak vodostaj Nila bio jedan od razloga za prvi takav događaj, raspad Starog carstva u Egiptu – ali život u toj zemlji nije usled toga postao nemoguć. Naprotiv, život radnog stanovništva u Egiptu se po svim izveštajima popravio nakon nestanka faraona, zato što je jaram eksploatacije uklonjen, pa je rečna obala mogla slobodno da se kultiviše.

Pad Rima je za plebs mogao da bude sličan dar sa neba, pogotovo ako imamo u vidu na koji način se on iz ruku Vizantije bacio u zagrljaj islama. Izgleda da je narodno olakšanje nakon kolapsa drevnih carstava predstavljalo pravilo a ne izuzetak. Drugim rečima, u materijalnom interesu nedominantnih klasa je bilo da puste da se imperije samounište, kako bi život mogao da se nastavi bez tih krvopija. Pozitivna strana katastrofe danas ne postoji. Sve dosadašnje naznake ukazuju na to da, ukoliko bi nas zadesila Sudbina Rima globalnih razmera (kao što Harper izgleda predviđa), i ukoliko bi druga kontradikcija uklonila kapitalizam sa planete, onda ne bi ostalo previše života da u tome uživa. Pregrejana Zemlja, koja postaje poput Venere, ne bi bila dobro mesto za nove početke. Naš istorijski zadatak danas nije nalik nijednom s kojim su se drevne civilizacije suočavale: neophodna je svesna intervencija koja će sprečiti civilizaciju da se samouništi time što će srušiti temelje na kojima organizovan život nužno počiva. Očigledan je rizik da će druga klimatska kontradikcija udariti nakon što je previše štete već naneseno.

Drugo, Rim nije doživeo svoju 1917. A nisu ni Egipat i Mesopotamija. Da se zadržimo na Rimu, on nikada nije iskusio revoluciju koja je otcepila dobar deo teritorije u svesnom pokušaju da prevaziđe imperijalnu civilizaciju. Niti je dugo vremena nakon toga agenda senata i naroda bila pod dominacijom partija i pokreta koji imaju iste antirimske sklonosti. U Forumu nisu odzvanjale debate o tome kako da se na bolji način, bez grešaka, postignu ciljevi Oktobra. Samo je kapitalistička civilizacija proizvela takvu zaostavštinu imanentne transcendencije. Danas nam to deluje kao još jedna drevna Atlantida. Ukoliko hroničnu krizu smestimo u ovaj milenijum, onda od njegovog početka organizovani antikapitalizam uglavnom predstavlja potrošenu silu. Međutim, postoji jedna mogućnost koja ne može da se otpiše: da će neki deo te zaostavštine pred sam kraj napraviti kasni povratak na scenu (što nije bila opcija u slučaju Rima). Socijalizam je banka semena za hroničnu krizu. Antikapitalističke bratije su se podelile u potrazi za efikasnim strategijama za svesnu intervenciju; politika svesne intervencije je upravo ono što danas moramo da oživimo. Šta nam u tome može pomoći?

Kratka umrlica socijalne demokratije

Ovde naša diskusija mora da bude sinoptička i silogička do stepena brutalnosti. Socijalna demokratija kakvu poznajemo je prošla kroz momenat specijacije kada je Eduard Bernštajn počeo da dovodi u pitanje ortodoksnost revolucije. Njegov glavni postulat bio je izostanak krize. Poput nekakvog Stivena Pinkera socijalizma, on je ukazivao na empirijsku činjenicu da dobrih dvadeset, trideset godina ozbiljna kriza nije potresla kapitalističku ekonomiju, čime se opovrgava marksističko proročanstvo da sistem ide ka propasti. Pošto sistem nije sklon kvarovima, ideja o preuzimanju vlasti, razbijanju raspalog kapitalizma i instaliranju potpuno drugačijeg poretka postala je suvišna; umesto toga, socijalna demokratija će nastaviti da ojačava, izvlačeći reforme korak po korak i tako će postepeno izvući radničku klasu iz blata.

Poznata je primedba Roze Luksemburg da je sklonost sistema ka krizi samo privremno odgonetnuta. U bliskoj budućnosti ona će udariti u vidu još nasilnijeg užasa. Ignorišući njene prognoze, novonastale socijaldemokrate su nastavile po svome i pokazale kako će se suočiti sa nadolazećom katastrofom: tako što će je svojim pristankom još produbiti. Od tog momenta bifurkacije, katastrofe su svaki put bile neslavan momenat za socijaldemokrate. U sopstvenoj zemlji rođenja, pored toga što nisu imali nikakvu ulogu u uništavanju Trećeg rajha, oni su na sličan način rukovodili i drugom najvećom katastrofom u 20. veku – rastom nacizma – tako što su tolerisali svaku desničarsku vladu sve do Machtergreifunga. Kada je socijalna demokratija imala svoje slavne dane, bilo je to u najmirnijim društvima koje moderna istorija poznaje. Najbolji od svih dobrih primera je Švedska od 1950-ih do sredine 1970-ih, koja je nedavno postala predmet obožavanja mladih socijaldemokrata u SAD.

Jedna stvar je sigurna: ti mirni dani se neće vratiti u dobu hronične krize. Socijalna demokratija funkcioniše pod pretpostavkom da je vreme na našoj strani. Moramo da imamo dosta vremena pred sobom. U tom slučaju možemo da idemo ka dobrom društvu polako, korak po korak, bez potrebe za sukobljavanjem licem u lice sa klasnim neprijateljem i rušenjem njegove moći; stvar će polako da iscuri u kapljicama. Međutim, ako katastrofa udari, i ako je status kvo upravo taj koji ju je stvorio, onda reformistički kalendar pada u vodu. Tada socijalna demokratija ima dva izbora. Može da nastavi da tone sve dublje u katastrofu – izbor iz avgusta 1914. godine – ili može da se pretvori u nešto drugo, neki drugi takson socijalizma koji prepoznaje da vremena više nema i da bi još jedna decenija, pa čak i još jedna godina statusa kvo bila neodrživa.

To nije isto što i tvrditi da stvarno postojeće socijaldemokratske formacije danas nemaju svoje mesto. Naprotiv, one su nam možda najbolja nada, kao što to jesu već nekoliko godina. Ništa ne bilo bolje za celu planetu nego da je Džeremi Korbin postao britanski premijer 2019. godine, ili da je Berni Sanders osvojio predsedničke izbore u SAD 2020. godine. Da su oni bili na čelu dve klasične tvrđave kapitalističkog jezgra, postojale bi prave šanse da trenutna kriza, ali i one koje dolaze, dovedu do razilaska sa politikom „sve-po-starom“. To znači da puka politika socijaldemokratije u vremenu hronične krize mora da prevaziđe samu sebe kako ne bi izneverila svoje minimalne ciljeve – npr. podnošljiv život za sve građane – kao što su i neoliberalne vlade morale da prevaziđu sopstvene dogme pod pritiskom događaja. Vreme za gradualizam je prošlo.

ANDEAS MALM 

GEOGRAF, SEMIOLOG, PROFESOR HUMANE EKOLOGIJE NA UNIVERZITETU U LINDU (ŠVEDSKA)