Žuta zvezda, crvena zvezda. Sećanje na Holokaust posle komunizma



Nije poruka samo da su Aušvic i Katin isti, nego da je komunizam uzrokovao Aušvic. Teško da postoji bolji način da se komunizmu oduzme legitimitet, već da se optuži za Holokaust.

Print Friendly, PDF & Email



Nado, draga moja, sutra ujutru polazim u logor. Mene niko neće naterati, ja ne čekam na poziv. Javljam se dobrovoljno da pođem s prvom grupom koja polazi iz ulice Džordža Vašingtona 23, sutra u 9 sati ujutru. Moji su protivni mojoj odluci, ali ja misim da ćeš me barem ti razumeti; ima toliko ljudi kojima je potrebna pomoć, da ja moram po nalogu svoje savesti da pređem preko sentimentalnih razloga u vezi s porodicom i kućom i da se potpuno stavim u službu drugih. Bolnica ostaje još u varoši, a upravnik mi je obećao da će me ponovo primiti kada se bolnica bude doselila u logor. Potpuno sam mirna i staložena i uverena da će sve ispasti dobro, čak iznad mojih optimističkih pretpostavki. Misliću često na tebe, ti znaš, a možda i ne, šta si za mene predstavljala – to ćeš i ubuduće. Ti si mi najlepša uspomena iz mog najprijatnijeg perioda – iz družine.

Nado moja draga, ja te mnogo, mnogo volim,

Hilda.1Pismo Hilde Dajč u vlasništvu je Jevrejskog istorijskog muzeja u Beogradu. 7. decembra 19411

 

Hilda Dajč je bila devetnaestogodišnja bolničarka, Jevrejka iz Beograda, iz Srbije. Odvedena je i zadržana u jevrejskom logoru na beogradskom Starom sajmištu (Judenlager Semlin), jednom od prvih logora za istrebljenje Jevreja u Evropi.2Prikaz logora na Sajmištu zasnovan je na tekstu Jovana Bajforda „Semlin Judenlager“; Jovan Bajford (Byford), Staro sajmište: Mesto sećanja, zaborava i sporenja, Beograd, Beogradski centar za ljudska prava, 2011; Američki Holokaust memorijalni muzej, „Axis Invasion of Yugoslavia“. Upečatljiv književni prikaz nalazi se u knjizi Davida Albaharija, Gec i Majer (Götz and Meyer, London, Harvill Press, 2004) Logor na Sajmištu posebno je određen 1941. godine za interniranje Jevreja u Srbiji pod nacističkom okupacijom i nalazio se na mestu nekadašnjeg Beogradskog sajmišta, arhitektonskog čuda tridesetih godina dvadesetog veka.3 Beogradsko Sajmište često se naziva i Izložbeni prostor Beograda i zbog toga, doslednosti radi, ja se u celoj knjizi pozivam samo na beogradsko Sajmište. U logor su smeštani prevashodno žene, deca i stari, a Jevreji muškarci, koji su bili u dobrom zdravlju – njih oko osam hiljada – već do jeseni 1941. godine sitematski su ubijani u talasu nemačkih odmazdi koje su uvedene kao odgovor na žrtve jugoslovenskog antifašističkog otpora prema Vermahtu. U Hildinim pismima koja je slala prijateljima u Beogradu puno je opisa užasnih uslova u logoru i sve većeg očajanja i osećanja fatalističke neizbežnosti među logorašima.

Logor na Sajmištu nije bio mesto skriveno od pogleda. Nalazi se tačno na drugoj obali Save, preko puta centra Beograda i brojna svedočenja očevidaca potvrdila su da su građani Beograda mogli da vide logoraše sa Sajmišta kako tokom zime prelaze preko zaleđene reke da bi svoje mrtve sahranili na Jevrejskom groblju. Tokom jednog prelaska preko reke Hilda Dajč se dogovorila s prijateljicom Mirjanom Petrović da se vide na časak i razmene par reči. I, dok se život u Beogradu pod okupacijom odvijao donekle normalno, logoraši sa Sajmišta Beograđa­ nima su „bili samo sitne tačke na zaleđenoj površini vode“.4Aleksandar Ignjatović i Olga Manojlović Pintar, „Staro Sajmište i sećanja na II sv. rat“, Helsinška povelja 117–118 (mart–april 2008), 33–35, ovde citirano sa strane 33

U jednom trenutku između njenog poslednjeg pisma, napisanog početkom februara 1942, i maja 1942. godine Hilda Dajč je ušla u veliki, mračni, sivi kamion. Verovatno su joj rekli da je odvode u neki drugi logor, te da treba da spakuje svoje stvari i obeleži kofer, koji je onda utovaren u drugi kamion. Međutim, veliki sivi kamion bio je pokretna gasna komora, koji su Nemci eufemistički zvali „kolima za čišćenje vašiju“ (Entlausungswagen). Bio je to kamionet u koji se ulazilo sa zadnje strane u hermetički zatvoren odeljak, koji je iz auspuha ubacivao ugljenmonoksid i tako ga pretvarao u pomoćnu gasnu komoru. Hilda je bila među jevrejskim logorašima iz Zemuna, pedeset do sto njih ukupno, u jednom od tih vozila koja su se kretala kroz centar Beograda, naočigled prolaznika, tokom deset do petnaest minuta koliko je bilo potrebno da svi budu otrovani gasom. Onda bi kamionet krenuo u Jajince, stratište na rubu Beograda, gde bi zatvorenici iz drugih logora istovarili leševe iz kamioneta u neobeležene masovne grobnice. Do 10. maja 1942. dvojica SS oficira zaduženih za ove poduhvate, Vilhelm Gec i Ervin Majer, obavili su između šezdeset pet i sedamdeset vožnji kamionetom i ubili oko 6.300 Jevreja – gotovo sve logoraše koji su bili na Sajmištu.5U logoru na Sajmištu bilo je i Roma, a oni koji su preživeli surovu zimu 1941– 1942. pušteni su 1942.

Posle toga logor na Sajmištu pretvoren je od logora za uništenje Jevreja u Anhaltelager, privremeni logor za smeštaj političkih zatvorenika, uhvaćenih partizana i robijaša – koji su većinom bili Srbi; odatle su ih transportovali u robijaške logore u Nemačkoj i Norveškoj. Od oko trideset hiljada logoraša u logoru nove namene, više od deset hiljada umrlo je tu, u samom logoru, od bolesti, gladi, hladnoće, fizičke iznemoglosti i surovog batinanja od strane čuvara.6 Milan Koljanin, Nemački logor na beogradskom Sajmištu 1941–1944, Beograd, Institut za savremenu istoriju, 1992.

Juna 1942. godine, Emanuel Šefer, vođa nemačke bezbednosne policije u Srbiji, javio je svojim nadređenima: „Serbien ist Judenfrei“ („U Srbiji više nema Jevreja“), jer su do tog datuma ubijeni gotovo svi Jevreji u okupiranoj Srbiji, za manje od godinu dana od početka nemačke okupacije.7 Walter Manoschek, „The Extermination of the Jews in Serbia“ [Istrebljivanje Jevreja u Srbiji], u: National Socialist Extermination Policies: Contemporary German Perspectives and Controversies, ur. Ulrich Herbert, New York, Berghahn Books, 2000, 163–185.  Prema tome, Beograd je bio prvi evropski grad, a Srbija tek druga po redu teritorija (posle Estonije) pod nacističkom okupacijom, kojima je pripala ta strašna odrednica. Jedini Jevreji koji su i dalje bili živi krili su se po provinciji ili su se pridružili partizanima.

I u opširnijoj istoriografiji Holokausta, logor na Sajmištu ima važno mesto s obzirom na to da obeležava razdoblje u kojem je izuzetno pooštreno ubijanje evropskih Jevreja.8 Christopher R. Browning, The Origins of the Final Solution [Poreklo Konačnog rešenja]: The Evolution of Nazi Jewish Policy, September 1939–March 1942, Lincoln, University of Nebraska Press, 2004. Osim toga, sistematsko korišćenje mobilne gasne jedinice ukazuje na prepredenost i redovnost nacističkih tehnika ubijanja; uskoro će se proširiti na sve logore smrti u okupiranoj istočnoj Evropi.9 Kada je završeno ubijanje u logoru na Sajmištu, kamionet je poslat u Nemačku na remont a odatle u Minsk u Belorusiji, gde je korišćen kao pokretna gasna komora za beloruske Jevreje. Manoschek, „The Extermination of the Jews in Serbia“, 180. Ova teh­nologija prvi put je upotrebljena u samoj Nemačkoj, tokom nacističkog ’milosrdnog’ ubijanja. Prvi put je primenjena za ubijanje u logorima u Helmnu (u Poljskoj, 1941) a potom u Beogradu, u logoru na Sajmištu, 1942. Videti Christopher R. Browning, Fateful Months [Sudbonosni meseci]: Essays on the Emergence of the Final Solution, New York, Holmes & Meier, 1985, 57–67. To je, takođe, i središnje mesto u topografiji Holokausta u Srbiji, s obzirom na to da je polovina srpskih Jevreja ubijena upravo tu, tokom nekoliko kratkih prolećnih meseci 1942. godine. Od 2019. godine, međutim, lokacija logora na Sajmištu je ružno „mesto nesećanja“.10 Omer Bartov, „Eastern Europe as the Site of Genocide“ [Istočna Evropa kao mesto genocida], The Journal of Modern History 80, br. 3 (2008), 557–593, ovde citi­ rano sa strane 557.  

Bar pet zgrada, od trinaest koliko ih je izvorno sagrađeno za kompleks Sajmišta, delimično je ili potpuno uništeno tokom savezničkog bombardovanja Beograda u aprilu 1944. godine; posle rata su sasvim srušene. Preostale zgrade zarasle su u zelenilo, prekrivene đubretom, pune životinja lutalica i osinjaka. Zgrade se krune; u nekima su se nastanili siromašni skvoteri (bespravni stanari), a u nekima umetnici koji su građevine prepravili u ateljee (ili u ruševne stanove). U pojedinim zgradama nikle su male radnje – na primer, automehaničarski servis, vinarija, neko skladište, napušteno, zaraslo i tužno dečje igralište. Novi tržni centar „Ušće“ svojim svetlima treperi kroz vrhove drveća.

Najistaknutija zgrada onoga što je ostalo na tom mestu, centralna kula, napuštena je i urušava se. Tokom mnogo godina, u nekadašnjem Paviljonu Spasić, arhitektonskom dragulju Beogradskog sajmišta tridesetih godina, nalazio se noćni klub u kojem je održano više rok kon­ cerata, uključujući i znamenitu predstavu Boja Džordža 2006; posle toga, 2007. godine, održano je međunarodno boksersko takmičenje. U međuvremenu je noćni klub zatvoren, a na njegovo mesto došla je teretana „Posejdon“ koja nudi dizanje tegova, fitnes, mini­fudbal i borilačke veštine. Napolju je mali restoran. Drugi restoran otvoren je sa strane – „So i biber“ – i nalazi se u nekadašnjem turskom paviljonu, koji je za vreme logora korišćen kao mrtvačnica. 11Kada su ga novinari pitali o etičnosti otvaranja restorana na mestu nekadaš­ njeg koncentracionog logora, vlasnik restorana je odgovorio: „Ako je državi toliko stalo do ovog objekta, onda neka ga otkupi od mene. Od nečega moram da živim.“ B92, „Staro sajmište – ruganje prošlosti“, 4. septembar 2013. Na svom veb­sajtu restoran objavljuje da se nalazi u maloj ulici ušuškanoj u zelenilo i da nudi izuzetno velike porcije, parking i besplatan wi­fi. Priča o logoru na Sajmištu, kao i veliki deo priče o Holokaustu u Srbiji, ostaje gotovo potpuno izvan javnog pamćenja u Srbiji.

A ipak, vizuelni podaci o Holokaustu nalaze se na raznim mestima. Godine 2014, Istorijski muzej Srbije organizovao je naširoko najavljivanu izložbu pod naslovom U ime naroda – politička represija u Srbiji 1944–1953. Izložba je obećavala nova istorijska dokumenta i dokaze o komunističkim zločinima, od ubistava, kidnapovanja i logora do kolektivizacije, političkih procesa i tlačenja. Međutim, izložba je u suštini pokazala nasumično odabrane fotografije „žrtava komunizma“ izvađene iz pravog konteksta; tu su se našli nevini ljudi i veliki broj dokazanih fašističkih saradnika, članovi kvislinških vlada, ekstremno desničarska građanska milicija, kao i četnički pokret koji je bio u sprezi sa silama Osovine. Međutim, vizuelni podatak koji je zaustavljao dah bila je poznata fotografija zatvorenika u koncentracionom logoru Buhenvald, uključujući i Elija Vizela – fotografiju je napravio američki vojnik Hari Miler u vreme kada je logor oslobođen, aprila 1945. godine. Na beogradskoj izložbi ova kanonska slika bila je izložena u odeljku posvećenom komunističkom logoru za političke zatvorenike smeštenom na Golom otoku u Jadranskom moru.12 Logor u Buhenvaldu, Nemačka Demokratska Republika posle rata je jedno vreme koristila kao logor za izolaciju političkih zatvorenika; to ovde zvuči ironično, ali ni deo te informacije nije prikazan na beogradskoj izložbi. 

Uz fotografiju stajalo je objašnjenje da je slika „primer životnih uslova zatvorenika na Golom otoku“. Ovo izjednačavanje komunizma i fašizma, a zatim prisvajanje obeležavanja Holokausta uz vizuelne primere da bi se komunizmu oduzela legitimnost, niukom slučaju nije samo postjugoslovenski izum. Isti proces odvijao se širom istočne Evrope, praćen velikom količinom istorijskog revizionizma koji je posledica nastojanja istočnoevropskih država da poreknu, ili zamagle svoje učešće u fašističkim zločinima, 13 Učešće lokalnog stanovništva u antijevrejskim hajkama u Mađarskoj bilo je brojno, i u njima je učestvovalo dvesta hiljada mađarskih policajaca i „rodoljubivih“ dobrovoljaca. Randolph L. Braham, „Hungary: The Assault on the Historical Memory of the Holocaust“ [Mađarska: napad na istorijsko pamćenje Holokausta], u: The Holo­ caust in Hungary: Seventy Years Later, ur. Randolph L. Braham i András Kovács, Bu­ dapest, Central European University Press, 2016, 261–309, ovde citirano sa strane 266. Čak i posle otkrivanja ovog pogrešnog tumačenja fotografije, ona nije uklonjena s izložbe i ja sam je videla prilikom posete u maju 2014. godine. Netom kasnije, u odgovoru na pobunu istoričara Holokausta ispod slike pojavila se cedulja s otkucanom legendom na kojoj je pisalo: „Fotografija zatočenika u sandučastim krevetima u logoru Dahau.“ Niko se nije potrudio da proveri da je fotografija snimljena u Buhenvaldu a ne u Dahauu, što govori da u Srbiji Holokaust uglavnom nikoga nije zanimao.

U Mađarskoj je savremeno revidiranje Holokausta, mogućno, najekstremnije; vlada Viktora Orbana je to zvanično odobrila i prihvaćeno je od strane neočekivano velikog broja mađarskih intelektualaca. Na primer, muzej nazvan Kuća terora otvoren je u Budimpešti 2002. godine da bi ispričao priču o tome da je Mađarska dvadeseti vek doživela kao država žrtva stranih komunista i, u mnogo manjoj meri, stranog fašističkog režima. Muzej skraćuje dvadeseti vek Mađarske na razdoblje 1944–1989, tako da fašistička era počinje s nemačkom okupacijom 1944, a ne godinom 1940. kada je Mađarska prišla silama Osovine. Prema tome, ovaj pomak potpuno sklanja istoriju Holokausta u Mađaraskoj pre 1944, a u tom razdoblju šezdeset hiljada mađar­ skih Jevreja ubijeno je još 1942. godine. To uništavanje nisu sprovodili Nemci nego mađarske snage pod vođstvom namesnika Mikloša Hortija.14 Po toj hronologiji komunizam je predstavljen kao mnogo duži i strahotniji teror u Mađarskoj nego što je fašizam ikad bio, i muzejska priča kroz izložbu gotovo da uopšte ne pominje antifašizam i komu­ nistički otpor.

Slično tome, spomenik žrtvama nemačke okupacije podignut u Budimpešti uzdiže spomen Mađarskoj kao državi koja je glavna žr­ tva nemačke okupacije, i to kroz simboliku nemačkog carskog orla koji ubija Mađarsku preko njenog simbola arhanđela Gavrila. Značajna priča mađarske Kuće terora i Spomenika žrtvama nemačke okupacije ne leži samo u izjednačavanju fašizma i komunizma, nego u činjenici da ih postavlja sasvim izvan linijskog toka mađarske istorije predstavljajući ih kao tuđe, strano mešanje u mađarsko političko telo, što hitro uklanja svaki trag mađarskih domaćih fašista i komunista i njihovu odgovornost – i za Holokaust i za gulag. 

Istovremeno, rehabilitacija Hortijevog doba postkomunističkoj Mađarskoj omogućava mitologizaciju veze s pretkomunističkom prošlošću, prikladno zaobilazeći četrdeset četiri godine komunizma tako da se savremenoj državi legitimitet zasniva na kontinuitetu s „autentičnijom“ (pa prema tome i legitimnijom) Mađarskom. Međutim, u Mađarskoj ne poriču Holokaust u smislu „poricanja postojanja Holokausta“; Viktor Orban je čak 2014. godinu proglasio Godinom sećanja na Holokaust. Ali, Holokaust je uključen u duži politički narativ o totalitarizmu dvadesetog veka i koristi se da, zarad mađarske političke elite, osudi njegov najgori oblik, komunizam.14 U najizraženijem antisemitskom raspoloženju, neki savremeni mađarski re­ vizionisti Holokausta tvrde da je i sam komunizam bio jevrejski politički režim, a rezultat te surovosti ogleda se u napadu preživelih Jevreja na hrišćane u odmazdi za Holokaust. Pregled različitih oblika revizionizma povodom Holokausta u savremenoj Mađarskoj, videti: Braham, „Hungary“.

U Poljskoj je vlada stranke „Zakon i pravda“ sprečila otvaranje novog muzeja Drugog svetskog rata u Gdanjsku, jer nije bila zadovoljna usmerenjem muzeja na globalnu, a ne samo poljsku, istoriju rata. Vlada i bliski joj intelektualci smatrali su da muzej ne izražava „poljski pogled na stvar“ i miriše na „pseudouniversalizam“.15Claudia Ciobanu, „Poland’s WWII Museum under Political Bombardment“ [Poljski muzej posvećen Drugom svetskom ratu pod političkim bombama], Politico, may 15, 2017.

Kada je Muzej napokon otvoren u martu 2017. godine uz veliko odobravanje stranih zemalja, vlada je na mesto direktora postavila svog političkog poslušnika i muzej spojila s jednom drugom institucijom, da bi se dobila priča o Drugom svetskom ratu koja više odgovara „poljskoj priči“. Svi ti potezi deo su nove poljske politike pamćenja čija je svrha da podvuče poljsko junaštvo i žrtvovanje kroz celu istoriju, a ne da se bavi negativnim epizodama kao što je, na primer, Holokaust. Ta politika pamćenja tera poljske umetnike da stvaraju mnogo pozitivniju priču o Poljskoj. Kao deo tog cilja, vlada se usprotivila poljskim filmskim stvaraocima koji i dalje snimaju filmove o Holokaustu, kao što je film Ida koji je dobio Oskara. Kada je 2016. godine emitovan preko televizije, prethodilo mu je upozorenje poljskoj publici o „istorijskim netačnostima“ – verovatno zbog toga što se u glavnoj priči javljaju poljski seljaci koji ubijaju Jevreje, koje su pre toga krili – i pozivom da stvaraju umetnost koja će u pozitivnijem svetlu prikazati poljsku prošlost.16 Andrew Pulver, „Polish TV Broadcaster Criticised for Its Treatment of Ida Screening“ [Kritika poljskog televizijskog izveštača…], Guardian, 4. mart 2016. 

Poljska je uvek koristila različite mogućnosti zakona da bi progurala to novo sećanje. Godine 2018, vlada je usvojila zakon koji kao krivičnim delom karakteriše korišćenje izraza „poljski logori smrti“ za nemačke nacističke logore smrti u okupiranoj Poljskoj, kao što su Aušvic, Treblinka i veliki broj drugih. Po tom zakonu kao krivica osuđuje se i bilo kakva natuknica da su možda Poljaci počinili zločine protiv Jevreja za vreme Holokausta.17 Zakon je promenjen juna 2018. da bi nedelo bilo okarakterisano više kao po­ vreda građanskog prava nego kao zločin. Poljska je 2017. godine tražila od Nemačke reparacije za štete počinjene tokom Drugog svetskog rata, tvrdeći da „istorijski računi još nisu svedeni“ – bio je to potez s jasnim ciljem: da se odgovori na sve strožu (ali bezopasnu) evropsku retoriku usmerenu na urušavanje demokratije u Poljskoj.18 Marek Strzelecki, „Poland Ramps Up Case for World War II Reparations From Germany“, Bloom­ berg News, 8. avgust 2017. O interesima EU, videti, Gabriela Baczynska, „EU Grapples with Signs of Eroding Democracy in Poland, Hungary“ , Reuters, 16. oktobar 2018.

Poljske vlasti ispitivale su uvaženog istoričara s Univerziteta u Prinstonu, Jana Tomaša Grosa, jer „vređa naciju“ svojim istraživanjem koje pokazuje neposredno učešće Poljske u ubijanju Jevreja i svojim zaključkom da je poljski otpor prema Nemcima bio relativno mlak.19 Alex Duval Smith, „’Vindictive’ Polish Leaders Using New War Museum to Rewrite History, Says Academic“, Guardian, 23. april 2016. Njegovu presudnu studiju o masakru u gradu Jedvabnu – gde su 1941. godine, naizgled bez ikakve nemačke naredbe ili pak prisustva, poljski seljaci okružili svoje susede Jevreje i žive ih spalili u jednom ambaru – veliki deo poljske javnosti i dalje osporava pa čak i poriče.

I to zbog toga što nije u pitanju Jedvabne nego Katin, gde je 1940. godine sovjetska armija ubila dvadeset dve hiljade poljskih vojnika i bacila ih u jame smrti – to je i dalje događaj koji zauzima središnje mesto u poljskoj istoriji Drugog svetskog rata. Katin, gde je sovjet­ ska vojska mučki ubila Poljake, često se priziva u vezi sa sećanjem na Holokaust, kao na primer 2009. godine, kada je povodom šezdesete godišnjice izbijanja Drugog svetskog rata tadašnji poljski predsednik Leh Kačinski tvrdio da je izdajnički napad Crvene armije 1939. godine doneo „noć okupacije u čijoj se srži nalaze Holokaust, Aušvic i Katin“. 20Navedeno kod: Rolf Fredheim, „The Memory of Katyn in Polish Political Di­ scourse: A Quantitative Study“, Europe­Asia Studies 66, br. 7 (2014), 1165–1187, ovde citirano sa strane 1165.. Nije poruka samo da su Aušvic i Katin isti, nego da je komunizam uzrokovao Aušvic. Teško da postoji bolji način da se komunizmu oduzme legitimitet, već da se optuži za Holokaust.

Prisvojeno sećanje na Holokaust, ono što Kristen Godzi znamenito zove „precrtavanjem istorije“, dobilo je oblik „paravana sećanja“ koji filtrira i zatamnjuje svako ozbiljno razmatranje sopstvene odgovornosti za masovna zverstva tokom nedavnih ratova, ali takođe zamagljuje i sećanje koje se ne uklapa u tekući politički trenutak, kao što su, na primer, brojni nacistički zločini protiv komunista i partizana.21Kristen Ghodsee, „Blackwashing History“, Anthro­ pology News, March 16, 2013. O zaboravljenom sećanju, videti: Lindsey A. Freeman, Benjamin Nienass i Laliv Melamed, „Screen Memory“, International Journal of Poli­ tics, Culture, and Society 26, br. 1 (2013), 1–7.

Obeležavanje sećanja na Holokaust, prema tome, nije zapravo poricanje – bez obzira na to koliko je problematično, ne daje istaknuto mesto onima koji poriču Holokaust kao istorijsku činjenicu ili dovode u pitanje ono što je zaista utvrđeno. Nije čak ni isto što i umanjivanje značaja, jer dok je naglasak uvek na mnogo većoj etničkoj patnji retko se čuje stvarno umanjivanje značaja jevrejskih žrtava.22O uobičajenom umanjenju značaja Holokausta u Istočnoj Evropi, videti: Michael Shafir, Between Denial and „Comparative Trivialization“: Holocaust Ne­ gationism in Post­Communist East Central Europe, Jerusalem, Hebrew University of Jerusalem, Vidal Sassoon International Center for the Study of Antisemitism. 

Slobodna sam da iznesem svoje mišljenje da je mnogo istančaniji način da se shvati ovaj tip pamćenja Holokausta prisvajanje pamćenja, gde se u okviru sećanja na Holokaust ubacuje druga vrsta patnje, na primer patnja pod komunizmom, ili patnja zbog etničkog nasilja koje sprovode druge etničke grupe. To je sećanje na Holokaust okrenuto ka unutra, udaljeno od stvarnih žrtava pa i samog Holokausta, što Eva Plonovska Zjarek zove „narcisističkim poistovećivanjem s patnjom Jevreja“.23Ewa Płonowska Ziarek, „Melancholic Nationalism and the Pathologies of Commemorating the Holocaust in Poland“, u: Imaginary Neighbors: Mediating Polish­ Jewish Relations after the Holocaust, ur. Dorota Glowacka i Joanna Zylinska, Lincoln, University of Nebraska Press, 2007, 301–326, ovde citirano sa strane 320. 

Kao što moja knjiga pokazuje, ovaj proces nije jednostavno usputni proizvod postkomunističkih promena; to je u stvari sastavni deo političke strategije postkomunističkih država koje svoj savremeni legitimitet zasnivaju na potpunom odbacivanju komunizma i obnovi veze sa svojim pretkomunističkim legendarnim, nacionalno čistim i, iznad svega, etničkim karakterom države. To odbijanje komunističkog nadnacionalnog i zamena istog prevaziđenim etničkim nacionalizmom određuje kako će Holokaust biti zapamćen. U globalnom okruženju antikomunizma, ovo nacionalno sećanje na Holokaust sasvim je izbri­ salo sećanje na komunistički antifašistički otpor kao njegov neodvojivi deo, a to izostavljanje obezbeđuje savremenim antikomunističkim režimima štit legitimiteta. Prema tome, sećanje na Holokaust uopšte se više ne tiče Holokausta, i umesto toga povezano je s veoma akutnim potrebama ozakonjenja postkomunističkih država koje svoj identitet grade kao bazično antikomunistički, što ih, zauzvrat, čini još punovažnije evropskijim.

 

JELENA SUBOTIĆ

POLITIKOLOŠKINJA, REDOVNA PROFESORKA NA DRŽAVNOM UNIVERZITETU DŽORDŽIJA U ATLANTI

Print Friendly, PDF & Email

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.