Tu smo. (I DEO)



Savremeni nacionalni razvoj i razvoj kapitalizma su neodvojivi jedno od drugog (naravno, reduktivistička interpretacija je neproverljiva), ali uloga nacije je dvosmislena: u isto vreme, ona je sama linija za bekstvo



Slavoju, s poštovanjem

Ponekad je najjači gest kada samo pokazujemo da smo prisutni. Kada npr. neko umire pored nas – ne treba da pametujemo o tome kako bi ta osoba trebalo da umre, nego treba da budemo dostupni, ako smo uopšte potrebni. Možda jesmo. Ili kada se naša ljubav loše oseća – pre svega treba da budemo tu.

Inače, prezencija je velika misterija. Šta uopšte znači biti prisutan? Ovde i sada. Npr. na zemlji ili u raju. Tokom vođenja ljubavi. Tokom revolucije. U virtuelnoj stvarnosti. Ili naprosto dok gledamo u monitor – da li to upšte ima smisla?

Čini mi se da su najveći mislioci prisustva Suhrawardi (šitska mistika), Ka-tzetnik (kada govori o prisustvu u jevrejskom smislu, posebno o shivitti u kontekstu Holokausta), Ferenc Jálics (mađarski katolički učitelj), odnosno Wolfgang Fasching (divna kombinacija “istočne” i “zapadne” fenomenologije). Ali, naravno, ima i drugih. Mnogo toga je promašeno u savremenom diskursu o prisustvu, čini mi se. Npr. smatram da je Eckhart Tolle u velikoj meri jedna velika katastrofa. Pa naravno da želimo da neke stvari što pre prođu. Ideologija onog “budi prisutan!” je veoma štetna (jako je zanimljiva knjiga Milana Uroševića o tehnikama sopstva u savremenom neoliberalizmu!). Inače, slažem se, spiritualna snaga prisustva je ogromna. Nadam se da ću sledeće godine napisati poseban članak o tome.

Želim da kažem nešto o sociokulturnom prisustvu. “Tu smo!” To je skoro performativni akt – doprinosi stvaranju, konstitucija onoga koji nije bio primećen, nego marginalizovan – ili ne baš. Ponekad samo treba reći: “tu smo”. Međutim, ovaj tekst je pun ogromnih unutrašnjih kontradikcija – jer sada sledi brbljanje o prisustvu.

***

Niko nije pripisivao toliko veliki značaj manjinama kao Gilles Deleuze i Félix Guattari. Kod njih su manjine ontološki princip. Imaju veze sa stvaranjem, kreativnošću, postajanjem (devenir-…). U pitanju je nešto što je s onu stranu pukih datosti i s onu stranu nediferenciranosti haosa. Iz ove perspektive, i Deleuze-ova rana interpretacija se vidi iz drugačijeg ugla – kada govori o razlici između kvantitativnog i kvalitativnog mnoštva. Naime, postati manjina znači da smo članovi nebrojivog skupa, dakle ne postoji brojevna linija koja je opisiva pomoću homogenih kriterija. Jedan, dva, četiri… – oni ništa ne znače u ovom kontekstu. Prava manjina je kvalitativno mnoštvo: po prirodi je drugačiji multiplicitet, a ne po stepenu.

To što D/G kaže da samo većina ima povest (i istoriju), nema ništa zajedničko sa hegelovsko-engelsovskom tezom da ima “naroda bez povesti”. Nego je reč o tome da se “manjinsko postajanje” (to je zapravo pleonazam) ne odvija kroz uzastopnih, uzročno-posledičnih serija. Niti se radi o svetskoj povesti koja je navodno podređena nekakvim opštim svrhama na apstraktan način. Reč je o vremenu kao događaju i kreativnosti – koja nadmašuje dominaciju većine.

Joyce, Beckett i…

Dovoljno je pogledati primere iz njihove knjige o Kaffki – videćemo da je u pitanju veoma fleksibilna kategorija. Manjine su ljudi koji postaju bubice, pisci politikanti koji postaju majmuni, kurve kao osobe koje spašavaju ratne mašine, a možda čak i sluškinje… Ali su u drugim tekstovima manjine i deca, biljke, molekule… Kategorija manjina jeste opširna, ali ne da na kraju ništa ne bi značila. Rastom sadržaja pojma kategorija manjina ne postaje siromašnija. Pojmovni nomadizam i alternativna matematizacija pojavljuju se ruku uz ruku. Granice većine i manjine su fuzzy, reč je o relacionalnim, veoma dinamičnim određenjima. Biti deo manjinskog nastajanja znači: ne učestovovati u većinskom višku moći, imati kreativan odnos prema datosti.

Ako bismo tragali za filozofskim saveznicima, onda bismo jasno mogli da identifikujemo Adornov pojam ne-identita (i ne zaboravimo pohvalu negativne dijalektike na stranicama D/G dela Šta je filozofija?): i ovaj pojam se tiče onoga što nije apstraknost univerzalnog koji je opšte primenljiv, te drugačiji je nego lako otstvarive fijoke fiksiranih klasifikacija. Ne. Ovo je “novi tip”, nešto što se ne može podrediti opštem. Nešto što je alternativna mogućnost i drugost u odnosu na maior poredak. Nije dodatna odiseja Identiteta, već učestvovanje u zoni (samo)razlikovanja, koje ima sve više i više. Nemirno kretanje bez povratka kući. Jer Itaka ne postoji. Skoro da je u pitanju stranost (čitaj: Dragan Prole: Stranost bića). Nema mesta odakle bismo mogli da krenemo. I kao što je Bergson sugerisao: “nije kretanje prava misterija, već to što uopšte ima mira, zaustavljanja, pauziranja usred beskonačnog trajanja…” I kao što je za Adorna identitet prava enigma, tako bi i mi trebalo da se čudimo što većina uopšte postoji. Na taj način možemo otkriti da je većina samo efekat na površini, iluzorni utisak – i ona sama živi zapravo zahvaljujući manjinskim procesima. Kao da iza dominantnih invarijanti i prinuđenog standarda i veštačkih binarnih parova stoji pulsiranje postajanja manjinom – preteći, kao da bilo kada mogu srušiti postojeći poredak.

Prema D/G, manjinska inventivna književnost deteritorijalizuje, “oslobađa kao gumica”. Uvek je nomad i u odnosu na sebe. Nije u pitanju etnobusiness. D/G neprestano naglašava da se prava manjina nalazi između de facto nepostojeće većine – da bi većina bila manja od ništavila. Ne kao “spoljašnja grupacija”. Podrivanje, imanentno prevazilaženje, (samo)afirmacija Života nezavisno od priznanja od strane Drugog, auto-nomno polje. Otprilike kao kod Ničea: Gospodar se oslanja samo na samog sebe, dok sluga zavisi od duha stada. Ali ne baš u tom smislu (btw, Niče je zaista bio protonacista kao što je već Lukács sugerisao, videti npr. Losurdovu ogromnu knjigu o njemu). Ali je istina da većina parazitira na manjinama. “Neki su toliko slabi da žele moć” – nemilosrdna formulacija. Za razliku od ovakvog stava, očekuje se da pokrenemo invaziju u odnosu na – naizgled – jaču većinu, kao virus koji se ne može dijagnozirati. Mi sami pri tom nemamo nikakvu poziciju (povest/istoriju, tradiciju, narativ, dijalekt…). Ne zanima nas kolebanje između priznanja i isključivanja. Stvaralačko postajanje mora da nastane iz unutrašnjosti institucionalizovane sredine – to je program.

Kako D/G piše, naša epoha je doba manjina.

Očigledno je da se radi o borbi sa dijalektikom: kako je moguće stvoriti drugačiji svet ako ne putem konflikta između pojedinih strana protivrečnosti? Jedna moguća strategija je egzodus u odnosu na ono postojeće, izlazak, napuštanje. Ili, možemo ući u sve manje postojeću većinu – u znaku lukavog entrisme-e (stara dobra trockistička strategija) – te iznutra uništavati. Ili je moguća afirmacija Života.

Zajedničko je u ovim strategijama da odbijaju binarnu borbu između pojedinih strana. Konsekvence po minotirarnu anti-politiku su sudbonosne. Prema tome, manjine ne nude ništa novo u odnosu na nepostojeći većinski etnički identitet. Ne, ne, ne. One više nisu u zavisnosti u svojim malim institucijama, odražavajući većinske prakse dominacije. Što veći zidovi zaokružuju geto (simbolički ili psihofizički), to je verovatnije da će se i tamo unutra ponoviti logika moći tzv. većine. Takve zajednice – u tajni ili otvoreno – sanjanu o nacionalnoj državi u kojoj će one biti na vrhu hijerahije.

Umesto toga bi trebalo da uvide da nacionalna država kao instanca koja je per definitionem represivna u odnosu na manjine… – treba da nestane. Jer… ako se nešto radikalno promeni, one će biti nemilosrdne i/ili đavolski indiferentne, dakle postaće većina. I da npr. imaju dominantni, “zvanični” jezik.

Uvek me šokira kada vidim kvazimanjine koje mrze druge manjine. Toliko se raduju što makar imaginarno mogu da budu nepostojeća većina. Ukupno uzevši, ne žele da promene suštinu. Žele samo dijalektičko preokretanje. Za njih su okviri nacionalne države apriornog karaktera. Perverzni su. Njima zapravo ne smeta dominacija – već upravo nedostatak dominacije. Da li su one naučile mržnju od kvazivećine? Neee…. Ne…. Od samog početka važi ova opasnost. Da će ostati unutar kolektivne fantazije dominantnih.

Ništa nije opasnije za nepostojeće manjine, nego etnička politika identiteta koja favorizuje getoizaciju, ovaj hermetično zatvoren, bedni mikroverzum. “Izolacija, ‘komunitarizacija’ manjinskih borbi kao državna strategija integracije koja uzima u obzir razlike […] omogućava državi da izoluje zahteve u privatnu sferu kao probleme individualne prirode”, piše Guillaume Sibertin-Blanc. Ono što se manjinskom partikularizmu čini priznanjem i institucionalnoj nezavisnosti stečenoj po cenu dugog i upornog napora, iz logike države je delotvorno sredstvo za neutralizaciju javnog prostora: manjina je dobila svoje pravo, povlači se u svoje uske krugove, i više neće da izazove glavobolju. Prihvatiti skromni status podsistema je pomirenje sa datim okvirom. Toliko manjina može živeti tako marginalizovane rame uz rame, dok apstraktne mašine – mehanizmi države, logike kapitala/tržišta i najamnog, otuđenog rada – ostaju netaknuti, te mogu nastaviti sa radom. Da budemo jasni: geto je sastavni deo vladajućeg mentaliteta.

Međutim, prava manjina, koja nisu samo podsistem, prema D/G… ne treba ih razmatrati u smislu manjine koja postoji u odnosu na većinu. Non opposita, sed diversa (bez međusobne suprotstavljenosti, umesto toga: različitost) citira spinozista Deleuze mnogo puta. A ovo je takođe pogodno za shvatanje postajanja “još” nepostojeće manjine, s onu stranu teorije o paralelizmu tela i duše. Non-coïncidence, ne-podudarnost, kaže Deleuzeov tumač Paul Patton, a i on misli na translogiku s onu stranu puke opozicije ili kontradikcije. Prema tome, nije potreban kontrapunkt za većinsku vlast ili da manjina postane većina, kao neko drugi. Ne… potrebno je stvoriti asimetriju, a ne dominantnu logiku za kalkulativnu kontrolu stanja. D/G jasno potcenjuje ostanak unutar aksiomatike pseudovećine. (“zadržimo se posebnog/Partikularnog kao inovativne forme”), štaviše, ističe važnost svojih lokalnih borbi. Ali stvarni cilj je usmeren na nešto sasvim drugo. Ko će rušiti zidove geta.

***

“U celoj istočnoj Evropi uglavnom manjine imaju tendenciju da budu levičarski revolucionari. Svi znaju ulogu Jevreja u komunističkom pokretu, ali ne zaboravimo ni letonske snajperiste, Lenjinovu pretorijansku gardu […], o nemačkoj socijaldemokratiji u Mađarskoj i Češkoj, o podudarnosti bavarskog separatizma i komunističke subverzije dvadesetih i tako dalje. Transilvanski Mađari nisu bili izuzetak.”

(G. M. Tamás)

Veza između manjina i savremenog društva je veoma komplikovana. Npr. mnoge koincidencije između povesti kapitalizma i moderne nacije nisu slučajne. Ono što dovodi do jedinstvenog tržišta tokom Velike Transformacije (Polányi), tokom koje se pojavljuju radna snaga radi najamnog rada, zemljište i novac kao „fiktivna roba“, te mehanizam potražnja-ponuda-cena se odvija na istoj ravni. To se odvijalo paralelno sa razvojem nacionalizma, a to nije potpuna slučajnost. Seljak tokom prvobitne akumulacije kapitala i ograđivanja, te mase ljudi, lišene su osnovnih uslova za život, sredstava za proizvodnju i društveno-kulturnog prostora, dok su na nacionalnom tržištu rada prisiljavane nasilnim metodama (kriminalizacija siromaštva, kazna za izbegavanje rada itd.). „Razmena dobara počinje tamo gdje se završavaju zajednice“ – glasi jedna od rečenica Kapitala, aniticipirajući pojmove Tönniesa.

A ovde bismo čak mogli rizikovati da koristimo reč „nacija“ umesto „razmene dobara“. Na kraju krajeva, pravi put bi mogao voditi od gubitka kontrole nad životom, od proletarizacije do članstva u naciji. Onaj koji je izgubio život u zajednici može se vratiti nacionalnom jedinstvu i jednakosti – kao da je tako glasilo obećanje. Uvek je državni organizam u pitanju: institucionalizacija na nacionalnoj osnovi, uniformizacija je osigurala da niko ne ostane u kategoriji bez identiteta, tako da se može isključiti, eliminisati svaka uznemirujuća drugost (stvaranje nacije je uvek uništavanje zajednica), a na najveće zadovoljstvo izuzetno gladnog tržišta rada. Obrazovanje na jednom jeziku, i uopšte, nacionalizacija obrazovanja, homogenizacija komunikacije, kao što znamo iz objašnjenja Kautsky-og i Ernesta Gellnera: znamo da su sve ove stvari bile deo jednog te istog poduhvata. Na taj način su osigurani odgovarajući ljudski resursi za kapital, tj. proširenu proizvodnju. Zato je i Lenjin mogao napisati 1913. godine: „Rusija već ima kapitalističku ekonomiju, što čini ruski jezik neophodnim.“ Mase naroda… sa ulaskom u Guttenbergov svet, naučenjem lingua franca-e, obrazovanjem u pogledu kalkulacija, do osnovnih radnih navika i prilagođavajući se kontrolisano-disciplinovanim oblicima interakcije, postali su zaista pogodni alati za samovalorizaciju i samomarketing kapitala.

Tokom 19. veka se pojavio termin „nacionalno delo“, Wilhelm Heinrich Riehl je napisao knjigu o „nemačkom radu“, a na svetskim sajmovima proizvodi su izlagani po nacijama. Jedan profesor je imao ovakvo mišljenje 1875. godine u Pragu: „suština rada ostavlja traga na ljude, te oblikuje narode  – nacionalnost i nacionalni rad znače isto.“ Tako se dogodila asimilacija u standardizovani i standardizovani sistem rada.

Kako se preraspodela dobara i usluga smanjila, te prostor za netržišnu razmjenu/domaće stvaranje se minimalizovao, „pripadanje negde“ postajalo je sve homogenije. Premoderna indoevropska društva sastoje se od zatvorenih, kastinskih, kvazietničkih redova (ili zapravo alogenih slojeva, npr. Normani, Goti… ) što je ustupilo mesto otvorenim, transverzalnim, anonimnim klasama, koje su se već nalazile u zajedničkom društvenom polju (doduše, u Dumézilovom opusu, na koji se ovde pre svega oslanjamo, ima previše problematičnih svari – glavni problem je verovatno zanemarivanje  fundamentalnih ekonomskih kategorija). Vojno-plemićka nacija, status quo pun privilegija zamenjen je pravno-političkim egalitarizmom nacionalne države i nacionalnom vojskom (dakle, nije se radilo o narodnim milicijama) u moderni, odnosno sistemom jednakih „prava“ i obaveza. Prateći „pravni fetišizam“ (Pashukanis) je komplementarni par robnog fetišizma: baš kao što se roba pojavljuje u ekvivalenciji koja je čini opštoj, kao da su po prirodi nosioci vrednosti, svaki pojedinac (kao citoyen i/ili kao bourgeois) izgleda kao da je po prirodi ravnopravan nosilac pravne volje i subjektiviteta. Kao da naciju drže zajedno samo odnosi dobrovoljnog reciprociteta, te ugovori (cf. kontraktualistička ideologija). Nije slučajno što Balibar piše da je povest prvobitne akumulacije kapitala koji uništava zajednice nužno slepa tačka u našoj slici o modernosti.

Ali postoji i druga strana medalje, jer nacija kao konglomerat državno-tržišnih proizvođača pretpostavlja potlačenog Drugog, spolja i iznutra: tako, na primer, kapitalizam u Engleskoj nezamisliv je bez prezrene kolonizovane Irske, kao što su potrebni i prisilni mehanizmi nacionalne države da bi se suzbile manjine. Čini se da je tržište u konfliktnom prostoru konkurencije, gde se svi bore protiv svakoga – doduše, na apstraktan način. Dakle, pre ili kasnije, ressentiment (otprilike: nelagodnost) usmeren je protiv Drugosti. Ova mogućnost najjače dobija prostor u trenucima krize kapitalizma, a to se upravo dešava takođe u kasnom kapitalizmu koji pati od krize produktivnog rada.

Apsolutne evropske manjine – kao što mrzitelji, „pošteni radnici“ izvlače zaključak – nisu sposobne za pošteno učešće u kapitalizmu: nomadizam nekih siromašnih Cigana je linija za bekstvo u poređenju sa ograničenjima tržišta rada, a jevrejska međunarodna špekulacija je niski nomadizam u poređenju sa preduzetničkom kreativnošću lokalne realne ekonomije. Navodno. Prvi se tvrdoglavo opire zahtevima tržišnog društva, a potonji simulira rad previše dobro. Treba ih razotkrivati, navodno. Ovde je prisutna i fleksibilna fantazija koja prevazilazi puki esencijalizam, „…produktivna ambivalentnost, odnosno ‘drugost’ koja je predmet i prezira i želje ” (Homi k. Bhabha). S jedne strane, Drugi je preziran, ali on – navodno – dobija više zadovoljstva, jer ne pokorava sebe prema nemilosrdnom sistemu. Aistorijska egzotika opet se može pomešati sa najstrašnijim slikama sadašnjosti. Ali mržnja može biti usmerena ne samo protiv onih za koje se veruje da ne rade dovoljno, odnosno žive od rada koji promoviše produktivnost kapital. Ali… i protiv svih manjinskih grupa koje se pojavljuju kao konkurencija na tržištu rada. Tako se sugeriše da npr. i imigranti ugrožavaju privilegije onih koji imaju mogućnost da budu eksploatisani, strah prevladava među zaposlenima, da su možda i oni sami u paklu underclass-a.

Iako je upravo akumulacija nacionalnog kapitala ono što zahteva uvoz jeftine radne snage, uvozna roba je takođe predmet gnušanja, a u vremenima velike nezaposlenosti postaje potpuno nepoželjna, te traže repatrijaciju imigranata. I to se može desiti nepostojećoj manjini. Više nisu vojnici nezaposlene rezervne vojske koji se mogu regrutovati bilo kada, već ljudi koji su postali potpuni tehnološki, biopolitički višak. Malthus može ponovo ustati iz svog pepela. Unutrašnja periferizacija (tiers-mondisation – kažu Francuzi) znači da nisu više od otpada. Jedan ne želi da radi, drugi neće da radi kako treba, a treći oduzima radna mesta… – kao da je kvazivećina ugrožena parazitima iz svih pravaca (a često se tako tumače i „sunarodnici“ koji žive preko granice – npr. odmah kao deo „dvadeset miliona Rumuna“ ili kao divlji Balkanci [kao što su budimpeštanski pseudosocijalisti govorili o Mađarima iz Transilvanije pre 20 godina]). Usred straha od deklasifikacije i siromaštva, „nacionalno jedinstvo“ se na kraju potpuno raspada, a njegovo mesto zauzima neoetnička paranoja.

Sledeći termin „strukturalni antisemitizam“, mi možemo govoriti o strukturnoj antiminoritarnosti, naime, širenje takvih ideja proizilazi iz prirode sistema. I znate veoma dobro: ne možemo da razumemo raspad Jugoslavije bez razumevanja konkurentskog ograničenja koje je  neoliberalno-neokonzervativni svetski poredak nametnuo republikama članicama (vidi ovde) (upor. https://rifdt.instifdt.bg.ac.rs/handle/123456789/2334 ). Jedva vidljiva, skoro nematerijalna negativna diskriminacija pri zapošljavanju, tj. sramotna podela rada između etničkih grupa, biopolitička selekcija u obezbeđivanju sve manjih socijalnih beneficija, potiskivanje sistema manjinskih simbola u svakodnevnom životu, sve teže ostvariva prinuda legitimizacije u odnosu na pravni zahtev koji se odnosi na autonomiju, sve veće zatvaranje u privatnu sferu, neutralizirajuća marginalizacija – ovo su znaci kasnog kapitalizma i krize vrednosti i valorizacije (upor. škola kritike vrednosti [Wertkritik]). Sistem ruši granice između pojedinih područja, zatim ih ponovo jača, globalizuje i uključuje u univerzalnu mrežu, ali – paradoksalno – istovremeno isključuje, obuhvata i komodifikuje sfere koje ostaju izvan tržišnih uslova, zatim ih izbacuje iz sebe… a manjine lebde tamo-amo u tokovima akumulacije kapitala. Većina priznaje da je jadno biti manjina, te činjenica je da se stalno plaši da postane manjina, štaviše, čak i često tvrdi da je i sama već manjina u svojoj zemlji. Da li vam je poznata ta retorika? Ahaaa… Znači biti nepostojeća manjina je zaista nepodnošljivo??? Priznajete li makar to? Od nepostojanja je samo postojanje gore. A možda je najbolje transcendirati egzistenciju.

***

Da se pažnja radnika skrene sa razgovora o ekonomskim pitanjima i da sve bude nesmetano… može se iskoristiti, bogata klasa tjera narod u najnepošteniji šovinizam. Usmeno i pismeno pokušava buržoaski usađivati ​​šovinističko ludilo u narod. I zar nije nerazumno da radnici bezumno učestvuju u nacionalizmu, umjesto da se bore za poboljšanje uslova života?“ – ovo možemo pročitati u mađarskoj Népszavi iz 1891. godine. Nacija kao ideologija za pacifikaciju stvarnih društvenih kontradikcija, ponekad s posebno tragičnim posledicama, mogla se pojaviti kao „mentalitet“ i među onima koji se bore u radničkom pokretu (kao u slučaju izdaje socijaldemokratije u Prvom svetskom ratu [velika čast izuzecima, uključujući Tucovića]), ali ako ostavimo po strani jeftine novinarske floskule o nenacionalnosti i nacionalnom nihilizmu „levice“ (kao u novinama u fin de siècle, koje su bile pune „beskućnika“, sintagmi tipa „kosmopolitski lopovi“ – ništa novo dakle…), može nam se otkriti složeniji odnos između nacije i „levice“.

Savremeni nacionalni razvoj i razvoj kapitalizma su neodvojivi jedno od drugog (naravno, reduktivistička interpretacija je neproverljiva), ali uloga nacije je dvosmislena: u isto vreme, ona je sama linija za bekstvo. U poređenju sa apstraktnim procesima tržišnog društva, kao i u poređenju sa ranijim društvenim oblicima zasnovanim na nejednakosti između pojedinih slojeva, ne nedostaje linija bekstva puna nade i solidarnosti, određeni „utopijski višak“ (Ernst Bloch). To je u pogledu vezanosti za kulturno-političke nacije simptomatični momenat, naime privlačnost afektivne mobilizacije. Ne zaboravimo: bilo je više sluga u Engleskoj koju je analizirao Marx, nego najamnih radnika, te sve do Drugog svetskog rata zemljoposednička vojna aristokratija živela je i cvetala širom Evrope, a oni koji su izbjegavali sovjetsko divlje čistilište hipermodernizacije, dakle mnogo zemalja zapadno od Rajne još uvek imaju idilične palate postojećih dinastija koje se uzdižu kao ostatak dinastija. Klasični radnički pokret nije imao pred sobom kasni kapitalizam kojim manje-više dominira čisto apstraktna prisila (ali definitivno ne svuda !), nego poslednje, hrčuće, mučno doba (polu)feudalnih društava. Protiv savezništva hiljadugodišnje hijerarhije kastinskog reda, prestola i oltara, nacija koja predstavlja sistem jednakih „prava“ i obaveza kao utočište koje grije srce. Dvosmisleno je.

Kategorije nacije i klase nisu nužno bile rivalske. Na stanicama istorije prošlog veka i gledajući to iznova i iznova možemo vidjeti industrijski radnički pokret koji ulaze u nacionalne borbene linije, ponekad je riječ o međusobno bliskim značenjima: u strastvenoj bori za opšte pravo za glas(anje), u rovovima punim pacova Prvog svetskog rata, u antifašističkim narodnim frontovima, u egalitarno-redistributivnom konformizmu društava blagostanja, reformističkih saveza između klasa u ružičastim, „populističkim“ strategijama… za zapadne radnike koji teže ekonomskom i socijalnom izjednačavanju shodno ideji alternativnog kontra-društva, te forme bile su organski uklopljene u nacionalno-etatističke tendencije građanskog društva.

Odavde je već savršeno razumljiv divlji nacionalizam velikih zapadnih „komunističkih partija“.

Prema ovoj ideologiji, na primer, francuski radnik je zaista imao domovinu, a ovde je vredno truda da opširnije citiram: „PCF, možda s izuzetkom de Gaulle-ovog neposrednog okruženja, izašao je kao najnacionalističkija moguća stranka iz ilegalnosti u leto 1944. Toliko da je možda najpoznatija istoričarka francuskog ‘komunizma’ i komunizma, […] Annie Kriegel, napisala: ‘nedavno’ je partija dobila oznaku ‘national-thorezisme’ […] od 1944. godine do 1947, odnosno između oslobođenja i napuštanja vlasti. […] Komunistička partija od sredine 1930-ih od početka se pokazala kao najnacionalnija stranka, kako je to rekao komunistički političar Vaillant-Couturier 1936: ‘naša stranka nužno pripada večnoj istoriji Francuske’. […] Ova vrsta proslave radničke klase (nacije) bila je zapravo vrlo bliska nacionalizmu tradicionalnog republikanizma […]. Za celi nacionalni komitet PCF karakteristično je da je, na primer, partija učestvovala 50-ih i anti-Coca-Cola kampanji za zaštitu francuskog vina, ali i za sve što je francusko (kulturno, lifestyle, kulinarsko, haljina itd.). Pojavila se kao militantni branilac tradicije i veličala je i francuske uspehe u novim tehnologijama (kao što su TGV, Concorde, itd.) isto kao, recimo, Gaulle-isti. […] a njihov internacionalizam je samo prazna parola (u slučaju KP, sve je to značilo samo službu sovjetske politike, a u slučaju SDP-a, u suštini ništa). […] proleter kao citoyen je bio sve, kao proizvođač nije bio ništa.“ (Nous ne sommes ‘rien’, soyons touuuuuuuuus!). Nepostojeće manjine. (Citirao sam svog mađarskog ultralevičarskog prijatelja koji živi u Parizu, Gábora Balázsa.)

Takođe je vredno podsetiti da kada je, uprkos njihovoj velikoj masovnosti, objašnjavao neuspeh američkih socijalističkih pokreta, Kautsky fokus stavljao na mržnju protiv crnaca.

Odnos između nacije i „levice bio je još bliži u istočnoj Evropi, gde su nacionalni i državni razvoj određivali mogući okvir emancipacije. Sultan, Kaiser & König poredak ili pod vlašću cara za radničko-narodne pokrete to nije samo izjednačavanje – ono bi moglo izgledati kao medij oslobođenja zbog plodova socijalnog patriotizma, ali stvaranje nacionalne nezavisnosti, paradoksalno, moglo bi poslužiti i kao oruđe za stvaranje istinski efektivnog internacionalizma: mogli su verovati da samo buđenje nacionalnih slobodarskih pokreta, pojedinih nacija otklanja kontradikcije, te destrukcija pseudofederalističko-supraetničkih imperija može pripremiti teren za borbu protiv zajedničkog neprijatelja. „Narod koji tlači druge nacije, zaboravlja svoje lance“, napisao je Marx, a ovaj uvid primenljiv je i u slučaju istočne Evrope. Nakon svega, moglo se nadati da će elite dominantnih nacija brzo oslabiti onda kada potlačene nacije postanu nezavisne.

Frantz Fanon.

U to se nekada davno moglo verovati, naime, da mase ljudi potlačenih nacija umesto ugnjetavanja stranaca okrenuće svoj bes u drugom smeru. Na taj način su mogli prihvatiti ono što im se sviđa od nacionalizma kao progresivno. Nipošto nije slučajnost da je antikapitalizam tako često izražen kroz nacionalno-etničko-domaći samo-identitet, te da levica nije samo stupila na liniju bega, već je pokušavala iskoristiti inherentnu snagu kohezije. Evidentna je važnost odnosa nacionalnog pitanja i levice – od levičarskih „populista“ do socijaldemokratije. (Zbog toga je divan mađarski anti-politički mislilac István Bibó [ima ga na srpskom / jugoslovenskom u prevodu Árpáda Vickó-a!!!] mogao da napiše: „Najvažnije pitanje Mađara je radikalno socijalno oslobođenje, pa pravi nacionalni interes postoji na lijevoj strani“).

Ipak, strastvene rasprave oko nacionalnog pitanja pokazuju da su pozicije ponekad bile radikalno različite. Dok su austromarksistički reformisti Otto Bauer i Karl Renner bili lojalni Monarhiji, i zalagali su se za kulturno-korporativno-personalne nacionalne autonomije (depolitizirajući suštinu), Rosa Luxemburg, Buharin, Radek, Pannekoek ili Pjatakov su bili protiv nacionalnog separatizma, i smatrali su ga malograđanskim – oni su predvodili internacionalizam (iako je, na primjer, Rosa Luxemburg smatrala da balkanski narodi imaju pravo na nezavisnost u ratu protiv manje razvijenog Osmanskog carstva), dok lenjinistički model naglašava relativnu nezavisnost političkih borbi, kritički savez s nacionalnim pokretima i pravo naroda na samoopredeljenje, nacionalnu i jezičku ravnopravnost, a od odbacivanja apstraktnog univerzalizma upravo je očekivao razvoj pravog internacionalizma. Nacija kao vanishing mediator (nestajući posrednik).

Pozicije su se menjale u svjetlu razvoja događaja, a mnogi aspekti morali su se uzimati u obzir: od komplikovanog austrougarskog do velikoruskog imperijalizma, a od ponovnog ujedinjenja Poljske do mira u Brest-Litovsku, Bunda (Jevrejski radnički savet), te od nacionalističkih i separatističkih zahtjeva kavkaskog, ukrajinskog i finskog pokreta do… (videti posebno: Löwy, Michael 1976. Marxists and the National Question = New Left Review, 96). (upor. Mattick, Paul 1978. Luxemburg versus Lenin).

Suprotno javnom mišljenju, hegemonija boljševizma, odnosno stvaranje Sovjetskog saveza nije značilo uspon „nenacionalnog“ ili otvorenog „antinacionalnog“ internacionalizma. Štaviše, nikada ranije u povesti i istoriji nacionalizam nije imao trijumfalniji put: bez preterivanja se može reći da su nacije proizvedene u masovnoj proizvodnji, čak i kada je ovo izgledalo kao nemoguće. Uostalom, ako demokratija i socijalizam na neki način moraju da prate jedna drugog, načelno, onda kada je stvorena nova politička nacija, uvedena je hiperindustrijalizacija, entuzijastičko ubrzanje urbanizacije, a ukidanje seljačkih veza, socijalna mobilnost, stimulacija društvene mobilnosti, mjere sekularizacije i javno obrazovanje (svi ti hipermodernizacijski gestovi)… dakle… moralo se uvesti ne samo pravo na samoopredjeljenje nacija – kao da je Wilson nastupio u boljševičkoj odeći – već su stvorili i potpuno nove nacije.

U početku je još uvek bilo ljudi koji su protestovali „protiv operacija koje su iskrivile klasnu borbu“, ali su bile suzbijane – naime, uznemireni su bili realnošću, te na kraju je od „nužnog zla“ postao kvaziprosperitetni sistem. Rođen je svojevrsni biznis. Energično nacionalno stroityelsztvo [ovo je mađarska transkripcija te reči, nadam se da vam je makar pomalo egzotična], usred dinamične korenizacije iznikli su brojni narodi sa tvorničke trake, o utemeljenju sve novijih nacija su izvestili iz dana u dan, u odgovoru na gotovo neproziran plemensko-etničko-jezičko-religijski haos koji je ostavljao utisak neukroćenog. Nomadi tundre, tajge i stepa su se navodno opametili, a zahvaljujući dizajnersko-racionalnim konstrukcijama već su se mogli smatrati pripadnicima autonomne nacije sa slaaaaaaaavnom prošlošću, sa očevima osnivačima i „nacionalnim klasicima“. Pravi puk etnologa posvetio se crtanju etničko-administrativnih mapa, čak i klanova uzimajući u obzir čak i beznačajne razlike u pogledu naaaaavodnih teritorijalnih potreba nekih zajednica. [Da li je to slično sa činjenicom da i doktor Vojislav redovno optužuje YU da je stvorila nepostojeće zajednice? Ne baš, čini mi se.]

Kraj tunela sigurno nije Palestina, ali može se vidjeti iz Moskve; ubi Lenjin, ibi Jerusalim“, verovao je Bloch nekada davno, ali mogli bismo to da preciziramo, jer sa formalne tačke gledišta Jevreji su prvo iskovani u modernu naciju (a ne u državu Izrael) od strane jevrejske autonomne oblasti oko Birobidžana. Nacionalne tvorevine uopšte nisu bile ni nenasilne (zapravo, to je uvek nasilan proces u odnosu na i te kako postojeće Mnoštvo): Ukrajinci koji govore ruski ili Moldavci koji govore ukrajinski bili su primorani da prihvate njihovu etničku pripadnost, da govore odgovarajući jezik, kao što je agresivna „jidišizacija“ ili „belorusifikacija“ takođe bila forsirana po svaku cenu. Deca koja pohađaju škole jednostavno su morala (!) pripadati svojoj naciji – uprkos želji roditelja. Čak i ako su majke i očevi čeznuli za asimilacijom u rusku kulturu. To je podrazumevalo višak jezika na svim nivoima: 1928. već ih je bilo 66, te objavljene su knjige na 47 jezika, a novine na 47 jezika. U početku su 192 jezika smatrana mogućim u birokratiji kao zvanični.

U Sovjetskom savezu „…proslava nacionalne plodnosti bila je bogata kao nacionalni karneval“, piše Yuri Slezkine. On nastavlja sa drugom metaforom: „…diktatura proletarijata je bila vavilonska kula, te na svakom spratu jezik je imao srazmernu korist od zadataka“. Dok su moskovska suđenja bila na stolu, paralelno s njima, tradicije su bile krvave stvorene: za Firdusija, Tadžikistanca (a ne Perzijanac!) proslavljena je 1000. godišnjica rođenja, kao osnivača kulture, a Alisír Neváit je za svoju 500. godišnjicu rođenja kao Uzbekistanca (a ne kao Čagataja!!!!) veličan, a Ševčenko, „sjajna zvezda ukrajinskog naroda“, proslavljen je  spektakularno na 125. godišnjicu njegovog rođenja. Neotradicionalističko-völkisch forme su bile mahnito, sve je bilo preplavljeno blještavim folklorom – jasjno je zašto se vest o ubistvu Kirova i Zinovjevljeva nije mogla čuti u senci opšte galame. Kada je Centralno-azijski biro boljševičke partije i uzbekistansko krilo potpuno stalo na stranu postajanja Uzbekistanom, tada su komesari, članovi Centralnog komiteta i Vrhovnog suda dobili samo dva meseca da nauče uzbečki jezik (zamislite to…), dok su oni nižeg ranga dobili bonus period od devet meseci ili godinu dana. Eeeee, tako treba učiti jezik! Sa ogrooooooomnim strpljenjem. Uopšte nije iznenađujući ovaj sveprisutni improvizovani fast nacionalizam, ako se ima u vidu da je u modernosti jezik osnovni medij društvene kontrole, između ostalog.

Istovremeno, ne zaboravimo da je „skromno“ stvaranje nacije, nacionalistička serijska produkcija, imala nekoliko ciljeva i bila je okružena tolikim tenzijama i zabrinjavajućim kontradikcijama: u etnokratskom carstvu su Rusi pravloslavci imali privilegovan status, ali boljševizam je želeo to zameniti svojim političko-ekonomskim jedinstvom, na paradoksalan način, dok čak i unutar izuzetno malih etničkih autonomija uveo je poznate homogenizirajuće i disciplinirajuće kulturne strategije (indigenisation) država. Prva radnička i seljačka država nastala je usred determinacija kojih ranije nikada nije bilo. Ništa slično. Na ovoj skoro beskonačnoj teritoriji,  u kojoj Sunce nikad nije zašlo, na melodiju Internacionale prema kojoj se sprema da se izbriše prošlost, mešao se ritam instrumenata Kirgiza, pevanje mujezina, bubanj szölkupskih šamana, ali nešto i iz tatarske jurte.

Ali iz boljševičke prakse etničkih kvota, iz nove multietničke homogenizacije, koliko god ovo bilo iznenađujuće, upravo usred harmonizacije…. dakle, sledio je nestanak granica među narodima i porast zaostalosti. Kada je Hannah Arendt pisala o tome (Izvori totalitarizma) da je… „…uloga koju je u zapadnoj i srednjoj Evropi proletarijat izvukao, […] to da je pao na ‘narode bez istorije’ na ‘Orientu’….“, ona je zanemarivala činjenicu da se upravo radilo o plodnom savezu između proleterskog internacionalizma i nacionalno-manjininskih pokreta (sa stvaranjem „manjina kao trajnih institucija“ – u Sovjetskom savezu, odvijao se radikalni pokušaj da se to reši). Sovjetski Savez nije bio nacija-država u klasičnom smislu tog pojma (pošto nije imao službeni jezik, nepostojeću „jeeeedinu“ nacionalnu kulturu i identitet), ipak – kao čisto privremena, samolikvidirajuća struktura – što je trebalo da otelotvori najbolji kovani sistem.

Jedinstvo u sadržaju, različitost u formi, „socijalizam u jednoj zemlji“, itd.

Ovo je krajnje kreativno rešenje, ono manjinsko je sada inventivno, do tada neviđen odgovor na ovo pitanje (etnoteritorijalni federalizam) bio je svojevrsna mešavina nacionalnih i etničkih elemenata, a ujedno i ograničenje jedne etničke pripadnosti: Ruske. Šovinizam može jednom sve pokoriti, naime, bojali su se oživljavanja velikoruskog imperijalizma, kao i mogućih reakcija drugih etničkih grupa, poput đavola iz dima tamjana (zbog toga kadrovi morali su biti etnički i jezički starosedioci, ili barem „postati domaći“) i kao rezultat toga – iako je „ruska humanistička kultura“ dosledno živela svuda – rusko pravo na samoopredeljenje nije postojalo, dok u stvari druge etničke grupe su jednostavno klasifikovane kao manjine.

Rusi kao nepostojeći, dakle.

Štaviše, jednostavno su klasifikovani kao manjine u oblastima u kojima dominiraju druge etničke grupe. Rus kao etnički element nije bio ništa, ali kao proleter bio je sve – ovo bi mu mogla biti uteha.

Ali ni dogovor kao rezultat ove vešte taktike nije imao večni život. Pored kontinuiranog neumerenog kulta narodnosti, sve više centralizirajući i monolitniji staljinizam je određene zajednice klasifikovao kao beznadežne, te više nije bio voljan da priznaje i zanemarivao je značajne manjine, a uveo je čak koncept „neprijateljske nacije“ (i kao rezultat toga, mnoge zajednice su deportovane iz Sovjetskog saveza: Nemci, Finci, Kinezi, Poljaci…). Antisemitizam je bio živ i „zdrav“ u centralnim redovima stranke, te na lokalnom nivou je Partija pokrenula nemilosrdni napad na nacionalizam, ili je – popularnim kolonijalnim tonom – svoje predstavnike ocenio nazadnim i nekulturnim, ili je lokalnu buržoaziju, koja održava privatnu svojinu bez korena, smatrala leglom kosmopolitskog i antisovjetskog nacionalizma. Još važnije od njih bilo je oživljavanje, pa čak i širenje ruske etničke svesti: po prvi put, ruski postaje obavezan drugi jezik, sada se govori o ruskom jedinstvu (ovde se moramo setiti Staljinovih uticajnih proto-stukrturalističkih analiza o jeziku kao osnovi), a određene nacionalnosti su optužene da tlače Ruse koji žive među njima (zar nas to ne podseća makar pomalo na „Gazimestan“?), a ćirilično pismo je počelo da dominira… Glorifikacija velikih Rusa (sa Puškinom na čelu), škole, performativne ceremonije, muzeji, nacionalno blago ušli su u prvi plan. Pojačano je negovanje ruskog jezika. U nacionalnoj istoriji svi su sugerisali da je Ruska vodeća proleterska nacija. A staljinistički nacionalizam, u svojim najgorim varijantama sugerisao je za sebe, da je direktno je vezan za staroslavenske ratnike.

Već za vreme ratnog komunizma građanskog rata boljševici su sigurno bili šokirani što je nacionalizam probudio kvaziistinske i/ili istinske etničke osećaje (u vezi sa mobilizacijom), a tokom bitaka Drugog svetskog rata metafora „velikog Ruskog brata“ bila je odlučujuća. I roditelji su konačno pridodati preslatkoj bebi: „Ruska majka“ i „Staljin aćuška“ (svesni smo uloge koju ratu pripisuju belicističke teorije nacionalizma). Roditelji se uvek rode nakon bebe, zna se.

Ipak: staljinizam je ostajao u okviru „ruskog univerzalističkog mesijanizma“. Jer, na kraju krajeva, već postojeće autonomne zajednice jedva su dovedene u pitanje, a posebno njihova kultura bila previše etnizirana kao i pre, ruski nikad nije postao prvi jezik institucija, prisilna rusifikacija bila je izuzetak, a Rusi nikada nisu pokušavali da stvore jedinstvenu sovjetsku naciju. Kritika lokalnih nacionalizama nije izrazila želju da eliminiše nacionalizam, ali je bilo želje za većom proleterskom izgradnjom nacije, potreba za progresivnim nacionalizmom. Bio je od posebnog značaja u prošlosti da su uvedeni pasoši za internu upotrebu, koji su fiksirali – biopolitički, kao stigmatizacija – etničku pripadnost je za celi život. Ovo poslednje takođe pokazuje uticaj boljševičke prakse: ona nije ukinula odvojenost, već ju je ojačala. Masovno proizvedena izgradnja nacije, njena tranziciona taktika je prvobitno imala za cilj da se razoružaju i neutraliziraju nacionalne težnje i promoviraju razvoj internacionalizma, ali je ta nada  ispunjena na perverzan način.

Čak i u socijalizmu će rešenje nacionalnog pitanja ‘tek’ postati stvarnost kada je demokratija u potpunosti ostvarena na tom području, uključujući i uspostavljanje državnih granica koje vode računa o ‘srodstvu’ stanovništva + potpuna sloboda razdvajanja… zbližavanje i stapanje nacija će kulminirati smrću države“, napisao je Lenjin. Paaaaa, prilikom raspada Sovjetskog saveza, zajedničke države su zaista (od)umrle, a nacije su potpuno ostale u okvirima koje su napravili boljševici. Nacija kao sablast.

U petak ćemo objaviti drugi deo teksta.

 

MARK LOŠONC

NAUČNI SARADNIK NA INSTITUTU ZA FILOZOFIJU I DRUŠTVENU TEORIJU, UNIVERZITET U BEOGRADU. 

 

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.