Za mnoge ljude je ideja antikapitalizma smešna. Na kraju, kapitalističke firme su nam donele fantastične tehnološke inovacije proteklih godina: pametne telefone i strimovane filmove; automobile bez vozača i društvene mreže; ogromne ekrane na fudbalskim utakmicama i video igre koje povezuju hiljade igrača širom sveta; svaki mogući potrošački proizvod dostupan je za naručivanje preko interneta; zaprepašćujuće povećanje produktivnosti rada kroz nove automatizovane tehnologije; i još mnogo toga više.

Iako je istina da se prihodi nejednako distribuiraju u kapitalističkim ekonomijama, takođe je istina da se količina potrošačkih dobara dostupnih i pristupačnih prosečnoj osobi, pa čak i siromašnima, veoma povećala, skoro svuda. Dovoljno je uporediti razliku koja je nastala za pola veka, od 1965. godine do 2015. godine, u Sjedinjenim Državama: procenat Amerikanaca sa klima uređajima, automobilima, mašinama za pranje veša i suđa, televizorima, i sa kanalizacijom i vodovodom značajno se povećao. Životni vek je duži; smrtnost novorođenčadi se smanjila.

U XXI veku, ovo povećanje osnovnog standarda života desilo se i u siromašnijim regionima sveta: materijalni standard miliona ljudi koji žive u Kini dramatično se povećao od prihvatanja slobodnog tržišta u toj zemlji.

Sa druge strane, pogledajmo šta se desilo u Rusiji i Kini kada su pokušale da implementiraju alternativu kapitalizmu. Osim političkog tlačenja i brutalnosti tih režima, njihove ekonomije su, takođe, doživele krah. I onda se postavlja pitanje: ako želite da povećate kvalitet života ljudi, kako možete biti antikapitalista? Sve ovo predstavlja jednostranu, klasičnu sliku koja nam se nameće.

Sada ćemo vam predstaviti drugačiju priču: suštinu kapitalizma predstavlja siromaštvo usred obilja. Ovo nije jedina loša strana kapitalizma ali to je njegova najveća mana. Moralno je odvratno da u bogatim društvima postoji široko rasprostranjeno siromaštvo – posebno među decom, koja očigledno nemaju odgovornost za svoje patnje – jer ono može biti lako uklonjeno. Iako postoji ekonomski rast, tehnološke inovacije, rast produktivnosti i povećanje rasprostranjenosti potrošačkih dobara uporedo sa kapitalističkim ekonomskim rastom dolazi i do propadanja mnogih čiji su životini standardi uništeni, stvara se prekarijat onih na dnu tržišta rada, dok većina radnika trpi otuđeni i naporni rad.

Kapitalizam je doveo do ogromnog napretka u produktivnosti i do ekstravagantnog bogatstva za neke, međutim, većina ljudi se i dalje bori da preživi. Kapitalizam je mašina za stvaranje nejednakosti isto koliko je i mašina za stvaranje rasta. Da ne spominjemo da postaje sve jasnije da kapitalizam, vođen neprestanom potragom za profitom, uništava prirodno okruženje.

Oba pristupa su zasnovana na realnosti kapitalizma. Nije iluzija da je kapitalizam transformisao materijalne uslove života ljudi u celom svetu i da je u ogromnoj meri uvećao ljudsku produktivnost, i to su korisne posledice kapitalizma za mnoge ljude. Ali, isto tako nije iluzija da je kapitalizam stvorio ogromnu štetu i da nastavlja da stvara nepotrebne oblike ljudske patnje.

Ključno pitanje nije da li su se materijalni uslovi života, u proseku, poboljšali na duge staze usled kapitalizma, već, da li, gledajući sa ove istorijske tačke, situacija može biti bolja za većinu ljudi u alternativnom obliku ekonomije. Istina je da su centralizovane, autoritarne i državno vođene ekonomije dvadesetovekovne Rusije i Kine, u mnogim pogledima, bile ekonomski neuspesi, ali to nisu jedine mogućnosti koje postoje.

Osnovna neslaganja – a to neslaganje je suštinsko – je da je moguće imati produktivniju, inovativniju i dinamičniju ekonomiju nego što je to kapitalizam danas, a da se sa druge strane izbegnu loše strane državno vođenih ekonomija iz prošlosti. Margaret Tačer je izjavila početkom osamdesetih godina XX veka da “ne postoji alternativa”, ali dve decenije kasnije Svetski društveni forum je izjavio “Drugačiji svet je moguć”.

Ja smatram da je drugačiji svet – onaj koji bi unapredio uslove za ljudski progres za većinu ljudi – zaista moguć. U stvari, elementi ovog novog sveta se upravo stvaraju danas i konkretni putevi kojima se može nastaviti dalje već postoje.

Antikapitalizam je moguć, ne samo kao moralni prigovor šteti i nepravdi koju stvara globalni kapitalizam, već i kao praktični pristup usmeren na izgradnju alternative za procvat ljudskog roda.

Četiri vrste antikapitalizma

Kapitalizam stvara antikapitaliste. Ponekad se otpor kapitalizmu pojavi kao koherentna ideologija koja nudi i sistematsku dijagnozu uzroka štete i kao jasni recept kako da se otklone te poteškoće. U drugim slučajevima antikapitalizam je utkan u diskurs koji, na površini, nema mnogo veze sa kapitalizmom, kao što su religijska uverenja koja uslovljavaju ljude da odbace modernost i traže spas u izolovanim zajednicama. Ali, svuda gde antikapitalizam postoji uvek postoji i nezadovoljstvo i otpori u jednoj od te dve forme.

Istorijski, antikapitalizam se zasnivao na četiri različite logike otpora: uništavanje (smashing) kapitalizma, pripitomljavanje (taming) kapitalizma, beg (escaping) od kapitalizma i urušavanje (eroding) kapitalizma. Ove logike često postoje zajedno i prepliću se, pa ipak, svaka od njih predstavlja poseban način reagovanja na štete koje donosi kapitalizam. Možemo da predstavimo ove četiri forme kapitalizma koristeći njihovo pozicioniranje unutar dve dimenzije.

Jedna dimenzija se tiče cilja antikapitalističkih strategija – stvaranje novih ekonomskih struktura ili samo neutralisanje najštetnijih efekata kapitalizma – dok se druga dimenzija odnosi na primarnu metu ovih strategija – da li je meta država ili druge institucije koje funkcionišu na makro nivou ili se radi o nivou ekonomskih aktivnosti individua, organizacija i zajednica na mikro-nivou.

Kada se uzmu ove dve dimenzije zajedno dobija se tipologija koja je prikazana u nastavku.

A) Uništavanje kapitalizma

Pošto kapitalizam uništava živote toliko ljudi i pošto vladajuća klasa ima moć da zaštiti sopstvene interese i odbrani status kvo, lako je razumeti privlačnost ideje uništavanja kapitalizma. Argumentacija je sledeća: sistem je truo. Svaki pokušaj da se život učini podnošljivim unutar kapitalizma na kraju će propasti. Tokom vremena – kada su politički uticajne srednje i niže klase – manje reforme poboljšavaju živote ljudi, ali, takvi napreci su uvek ranjivi na napade i često bivaju poništeni.

Ovaj pristup smatra da je iluzija smatrati da se kapitalizam može učiniti dobrim društvenim sistemom, unutar kojeg obični ljudi mogu da žive uspešne, smislene živote, zato što je kapitalizam, u svojoj suštini, nemoguće reformirati. Jedina nada je unišiti kapitalizam, razbiti ga na komade, i onda izgraditi alternativu. Kao što reči laburističke pesme “Solidarnost zauvek” kažu “mi možemo izroditi novi svet iz pepela starog”.

Ali kako uraditi to? Kako je moguće da antikapitalističke snage sakupe dovoljno moći da unište kapitalizam i zamene ga sa boljom alternativom. Ovo je zaista zaprepašćujući zadatak, jer moć vladajućih klasa koja čini da reforme ostanu iluzija, takođe može da zaustavi revolucionarne ciljeve uništavanja sistema. Antikapitalistička revolucionarna teorija, zasnovana na pisanjima Marksa i proširena od strane Lenjina, Gramšija i drugih, nudi privlačnu argumentaciju kako se taj cilj može ostvariti. Iako se čini da je kapitalizam nemoguće napasti efikasno, ovaj sistem je veoma sklon nestabilnosti i krizama. Ponekad te krize dostignu nivo koji čini sistem veoma nestabilnim i tada se mogu sprovesti promene.

U najčistijom formi ove teorije postoji intriksične tendencije unutar kapitalizma koje pojačavaju krize koje dalje destabilizuju sistem tokom vremena, što ograničava životni vek kapitalizma; kapitalizam, tokom vremena, uništava same osnove sopstvene egzistencije. Čak iako ne postoji nikakva sistemska tendencija ka krizama unutar kapitalizma, ono što se može predvideti je pojava periodičnih intezivnih kriza kapitalističke ekonomije kada sistem postaje ranjiv i njegovo slamanje postaje moguće.

Ovakve krize omogućavaju revolucionarnoj partiji da predvodi masovnu mobilizaciju i osvoji vlast, bilo putem izbora ili nasilnim zbacivanjem postojećeg režima. Jednom kada počne da kontroliše državu, prvi zadatak partije je da preuredi samu državu kako bi postala oruđe socijalističkog preobražaja, a potom da koristi tu moć kako bi se borila protiv vladajuće klase i njenih saveznika, razmontirala osnovne strukture kapitalizma i izgradila neophodne institucije kako bi se razvio alternativni ekonomski sistem.

U XX veku, različite verzije ove vrste antikapitalističke ideologije uticale su na revolucionare širom sveta. Revolucionarni marksizam daje borbi nadu i optizam, jer ne pruža, samo, osudu postojećeg sveta, već, pruža mogući scenario načina na koji bi se emancipatorna alternativa ostvarila. To je dalo ljudima hrabrost i osećaj da su na pravoj strani istorije i da je ogromna posvećenost i žrtva koju treba da učine u borbi protiv kapitalima zasnovana na ostvarivim idealima. Mali broj ovih revolucionarnih pokušaja završio se osvajanjem vlasti.

Rezultat ovih revolucija nikad nije bio stvaranje demokratske, egalitarne i emancipatorne alternative kapitalizmu. Te revolucije, u ime socijalizma i komunizma, pokazale su da je moguće napraviti “novi svet na pepelu starog” (i u nekim sferama su poboljšale materijalne uslove života većinu ljudi neko vreme). Međutim, herojski napori revolucionarnih pokreta, u XX veku, nisu proizvoli tip novog sveta zamišljenog u revolucionarnim ideologijama. Jedna stvar je uništiti stare institucije, a potpuno druga je izgraditi nove emancipatorne institucije na pepelu starih. Zašto revolucije u XX veku nikad nisu stvorile snažnu i održivu ljudsku emancipaciju predstavlja, naravno, predmet mnogih rasprava.

Neki tvrde da je neuspeh revolucionarnih pokreta uzrokovan istorijskim specifičnostima, nepovoljnim okolnostima pri pokušajima da se uništi stari sistem – revolucije su se događale u ekonomski zaostalim društvima koja su bila okružena snažnim neprijateljima. Drugi tvrde da su revolucionarni lideri napravili strateške greške, dok su sa druge strane širili kult vođe: lideri koji su ostvarili ciljeve revolucije bili su više motivisani željom da osvoje moć i postanu slavni, pre nego što su se borili za osnaživanje i dobrobit većine stanovništva.

Ostali tvrde da je neuspeh bio suštinski povezan sa svakim pokušajem radikalnog preobražaja društvenog sistema, zato što postoji mnogo stvari koje se dešavaju na više nivoa, previše je komplikacija, što stvara neželjene posledice. Kao rezultat, pokušaji sistemskog preobražaja sigurno će se pretvoriti u takav haos, da će revolucionarne elite, bez obzira na njihove motive, morati da pribegnu stalnom nasilju i represiji, kako bi održale društveni red. Takvo nasilje, zauzvrat, uništava mogućnost stvarno demokratskog i participativnog procesa izgradnje novog društva.

Bez obzira koja (ako je i jedna) od ovih teorija ispravna, revolucionarne tragedije XX veka dokazuju da razbijanje kapitalizma, samo po sebi, nije dovoljna strategija društvene emancipacije.

Ipak, neke ideje revolucionarnog prepražaja kapitalizma nisu potpuno nestale. Čak i da razbijanje kapitalizma ne predstavlja, više, koherentnu strategiju za bilo koju značajnu političku snagu, ovo usmerenje, ipak, govori o frustraciji i besu povezanim sa životom u svetu sa tako izraženim nejednakostima i neostvarenim mogućnostima za ispunjavanje ljudskog potencijala i razočaranjem u politički sistem, koji je sve više nedemokratski.

Da bi se zaista transformisao kapitalizam, vizije moraju biti zasnovane na nečemu više nego na samom besu; umesto toga, neophodna je strategeška logika koja ima šanse da se stvarno ostvari antikapitalističke ciljeve.

B) Pripitomljavanje kapitalizma

Glavna alternativa ideji razbijanja kapitalizma, u dvadesetom veku, bila je pripitomljavanje kapitalizma. Ovaj pravac predstavlja osnovu antikapitalističke struje unutar levog dela socijaldemokratskih stranaka.

Osnovna argumentacija je da kapitalizam, kada se ostavi da deluje slobodno, stvara velike štete. On proizvodi nivoe nejednakosti koji su štetni za društvenu koheziju, uništava tradicionalne poslove i ostavlja ljude da se bore sami za sebe, stvara nesigurnosti i rizike za pojedince i cele zajednice i proizvodi ekološke probleme. Sve su ovo posledice inherentne dinamike kapitalističke ekonomije.

Ipak, moguće je izgraditi institucije koje će stvarati kontra-težu i biti sposobne da značajno neutrališu te štete. Kapitalizam ne mora samostalno da se razvija, on može biti pripitomljen dobro osmišljenim politikama države.

Ovakvi pokušaji obično dovode do jakih borbi, pošto, oni podrazumevaju snižavanje autonomije i moći kapitalističke klase, i ne postoje garancije uspeha pri takvim borbama. Kapitalistička klasa i njeni politički saveznici tvrde da su regulacija i redistribucija stvorene da neutrališu, navodne, nedostatke kapitalizma, u stvari, uništavaju dinamiku kapitalizma, sakate takmičarski duh i snižavaju podsticaje za ličnu inicijativu. Ovakvi argumenti su, u suštini, samo racionalizacije koje kapitalistička klasa koristi, kako bi očuvala privilegije i moć.

Kapitalizam može biti potčinjen značajnoj regulaciji i redistribuciji, kako bi se stvorila protiv-teža štetama koje proizvodi, a da pri tome kapitalisti i dalje ostvare odgovarajući profit u odnosu na ulogu koju imaju u ekonomiji. Kako bi se ovo ostvarilo potrebna je i masovna mobilizacija i politička volja; nikad se ne može osloniti na prosvetljenu dobrodušnost elita. Ali, u pravim okolnostima, moguće je pobediti u ovim borbama i nametnuti ograničenja potrebna za stvaranje manje štetnog oblika kapitalizma.

Ideja pripitomljavanja kapitalizma ne eleminiše osnovnu tendenciju kapitalizma da proizvodi štetu; ona se samo bori protiv toga. To je kao lek koji efikasno leči simptom, umesto da leči pravi uzrok zdravstvenog problema. Ponekad je i samo to dovoljno. Roditelji novorođenih beba često veoma loše spavaju i imaju glavobolje. Jedno rešenje bilo bi da uzmu aspirin i izbore se sa glavoboljom, a drugo rešenje bi moglo biti da daju bebu na usvajanje. Ponekad je neutralisanje simptoma bolje nego pokušaj da se ukloni osnovni problem.

U doba, takozvanog, “zlatnog doba kapitalizma” – otprilike tri decenije posle Drugog svetskog rata – socijaldemokratske politike, posebno u onim zemljama gde su najtemeljnije sprovedene, uradile su prilično dobar posao usmeravanja kapitalizma u smeru humanijeg ekonomskog sistema.

Tri skupa državnih politika bile su posebno značajne za umanjivanje problema koje donosi kapitalizam: najveći rizici – posebno u sferama zdravstva, zapošljavanja i prihoda – sniženi su, kroz sveobuhvatni sistem obaveznog i državno finansiranog socijalnog sistema zaštite.

Država je stvorila široki niz javnih dobara (finansiran velikim poreskim sistemom) koji je uključivao osnovno i više obrazovanje, profesionalno usavršavanje, javni prevoz, kulturne aktivnosti, prostore za odmor i rekreaciju, ustanove za istraživanje i razvoj, kao i makro-ekonomsku stabilnost. Država je stvorila i regulacioni sistem koji je otklonio najnepovoljnije posledice ponašanja investitora i kapitalističkih firmi – smanjio je zagađenje, obezbedio je sigurnost na radu, zabranio štetne potrošačke proizvode, sprečio predatorsko ponašanje na tržištu i slično.

Sprovođenje ovih mera nije značilo da je ekonomija prestala da bude kapitalistička: kapitalisti su i dalje ostali slobodni da ulažu kapital na osnovu mogućnosti za ostvarivanje profita na tržištu, i, osim poreza, prisvajali su profit koji su im te investicije donosile i trošili su taj novac na koji god način da su želeli.

Ono što se promenilo je da je država preuzela odgovornost da otkloni tri osnovne mane kapitalističkog tržišta: individualnu podložnost neuspehu, nepostojanje dovoljne količine javnih dobara i negativne efekte ekonomske aktivnosti usmerene ka maksimiziranju privatnog profita. Rezultat je bio oblik kapitalizma koji je dobro funkcionisao i koji je smanjivao nejednakosti i ekonomske/klasne sukobe. Kapitlisti nisu preferirali taj sistem, ali je on ipak funkcionisao dovoljno dobro. Kapitalizam je bio, barem delimično, pripitomljen. To je bilo zlatno doba – daleko i izbledelo sećanje u teškoj provoj deceniji XXI veka. Danas je svuda, čak i u socijaldemokratskim bastionima Severne Evrope, došlo do poziva da se ukinu “privilegije” povezane sa socijalnim osiguranjem, da se smanje porezi i javni izdaci, da se dereguliše kapitalistička proizvodnja i tržište, kao i da se privatizuju državne službe i kompanije. Kao celina, pokret koji promoviše takve promene poznat je kao “neoliberalizam”.

Niz sila je doprinelo smanjenju volje i, naizgled, kapaciteta države da neutrališe štetne efekte kapitalizma.

Globalizacija je omogućila kapitalističkim firmama da lakše investiraju kapital u zemlje koje imaju malo regulacija i jeftinu radnu snagu, dok je, sa druge strane, pretnja seljenja kapitala u druge zemlje, zajedno sa nizom tehnoloških promena, razbila i oslabila radnički pokret, čineći ga manje sposobnim da se odupre promenama i politički mobiliše. U sklopu sa globalizacijom, povećanje finansijskih špekulacija dovelo je do masovnog uvećanja nejednakosti u primanjima i imovini, što je, zauzvrat, uvećalo političku snagu protivnika socijal-demokratske države.

Umesto da bude pripitomljen, kapitalizam je razularen.

Možda su tri dekade Zlatnog doba bile samo istorijska anomalija, kratak period u kojem su povoljni strukturalni uslovi i velika moć masa otvorili mogućnost za relativno egalitarni ekonomski model.

Pre toga kapitalizam je bio pohlepni sistem, a u doba neoliberalizma on je to ponovo postao, vraćajući kapitalistički sistem u normalu. Verovatno da kapitalizam nije bilo moguće pripitomiti na dugi rok. Branioci ideje revolucionarnog raskida sa kapitalizmom su uvek tvrdili da je pripitomljavanje kapitalizma iluzija, diverzija od zadatka izgradnje političkog pokreta koji će uništiti kapitalizam.

Međutim, možda, situacija nije toliko strašna. Tvrdnja da globalizacija nameće snažna ograničenja državi u njenoj mogućnosti da povećava porez, reguliše kapitalizam i preraspodeljuje prihode je politički učinkovita tvrdnja, jer ljudi veruju u nju, a ne zato što su ograničenja stvarno toliko velika. U politici, ograničenje mogućnosti da se nešto sprovede uvek je, delimično, proizvedeno samim uverenjem u postojanje tih ograničenja.

Neoliberalizam je ideologija potpomognuta snažnim političkim silama, pre nego naučno tačan prikaz stvarnih ograničenja koja postoje u stvaranju boljeg sveta. Iako je, možda, tačno da neke određene praktične mere koje su činile osnovu socijaldemokratije u njenom zlatnom dobu nisu više toliko efikasne i moraju da se prilagode, pripitomljavanje kapitalizma ostaje i dalje prisutan i značajan oblik antikapitalizma. 

Kraj prvog dela. Sutra ćemo objaviti nastavak.

Tekst je izvorno objavljen u časopisu Jacobin.

Prevod: Velizar Mirčov

ERIK OLIN WRIGHT 

SOCIOLOG, BIO JE PROFESTOR NA UNIVERZITETU WISCONSIN – MEDISON I AUTOR JE VEĆEG BROJA KNJIGA. JEDNA OD POSLEDNJIH NOSI NASLOV “ENVISIONING REAL UTOPIAS”.