Neiskorišćeni porazi levice

Politička osećanja su naročito aktivan sloj političke kulture. Čine ih talasi javnih emocija koji se planski i spontano bude i obeležavaju podjednako povodom važnih datuma pobeda i poraza. Sećanje na poraze i žrtve levice može biti jednako delatno kao i trijumfi pobede (radničke žrtve 1. maja 1886. ili smrt Gevare 9. oktobra 1967). Danas levica ne obeležava svoje poraze kao delatne integrativne datume koji su emotivno gonili na nova pregnuća. Prepustila je desnici da joj uređuje prošlost. U strukturi javnih političkih osećanja levica je zapustila vlastite poraze kao poučno iskustvo nade. Nedovoljno je organizovana, a kod neorganizovanih grupa prevladava rasuta nedelatna melanholija i konzervativna nostalgija. Za delatno institucionalizovano pamćenje kadra je samo organizovana grupa. I kod levice 20. veka bilo je melanholije (Benjamin, Traverso), tj. neuravnoteženog osećanja i dijalektičkog spoja utopije, mesijanstva, teleologije i revolucije koji je prožimao institucionalizovane datume važnijih poraza (smrti radničkih vođa i gušenje ustanaka). Danas je osećajna struktura evropske antikapitalističke levice izmenjena zbog otsustva snažnih radničkih partija i socijalističkih država. Jesen levice i zaborava vlastitih poraza počela je 1989. sa početkom epohalnog poraza evropskog socijalizma. Više od 30 godina nema uticajnih javnih pokušaja da se iz ovoga mega poraza crpi nadahnuće novog angažmana. Ni kod intelektualaca nema sistematskih pokušaja da se na slomu crvene teleologije izgradi nova osmatračnica utemeljena na poukama poraza. Blještavi sukobi unutar globalizovanog kapitalizma stvorili su crnu rupu sećanja epohalnog poraza levice koju treba osmisliti i popuniti.

Pamćenje poraza levice treba da bude deo novog otpora odustajanju u dugoj fazi povlačenja i učenja koja traje još od rušenja Zida. Nije reč samo o zaboravu važnog datuma iz prošlosti levice nego o aktiviranju ovoga poraza da bi se izmenila sadašnjica. Socijalizam 20. veka postao je medijska zabava antikomunista, a u regionu je Tito unosna tiražna potrošna roba. Ne više od toga. Pasivna sinergija melanholije i nostalgije ide na ruku trgovini Lenjinom i Gevarom. Osećaji gubitka i nedostatka alternative su nedelatni i zbog zaborava poraza alternative. Zatrpala ih je organizovana antikomunistička propaganda, globalna i nacionalna. Evropski Dan sećanja na žrtve staljinizma i nacizma 23. avgust na novi način organizuje masovna politička osećanja. Dopunjavaju ga razni nacionalni antikomunistički datumi sećanja.

Raditi na novoj strukturi osećanja koja može delatno uokviravati prošlost levice znači pamtiti i poraze levice. Valter Benjamin je između dva svetska rata shvatao poraz levice pred fašizmom kao melanholiju i kao epistemološku paradigmu, kao otresanje od teleologije, kao plodno iskustvo poraza i kao izdignutu osmatračnicu poraženih. Rečju, kao perspektivu koja nedostaje neoliberalnom pobedniku zaslepljenim trijumfom. Struktura javnih političkih osećanja važna je za svaku ideologiju i politiku. Ako se i ne može osigurati hegemonija treba se boriti za mesto u njoj. Osećanja mobilišu mase, a teorija, koliko god prodorna, je za intelektualce. Misao treba pretvarati u parolu i uokviravati zaraznim osećanjima. U istorijatu sećanja levice ne može se naći gola nada lišena tuge. Lamenta je uvek bilo. Revolucionarni uspesi bili su pripremani tragičnim porazima, ali su ovi pamćeni kao podsticaji. Onako kao što se u tanatopolitici pogreb shvata kao prilika za integraciju ožalošćene grupe. Život teče dalje.

Savremena neorganizovana antikapitalistička levica nije dovoljno osmislila strukturu osećanja koja bi delatno uokvirila pamćenje vlastitih poraza. Godina 1989 nije bila pogreb nego epohalni poraz levice, a osećanje ovog poraza bitno se razlikuje od ranijih upotreba poraza levice. Marks je slom dvomesečne Pariske komune1871. tumačio kao prethodnicu budućih pobeda, a radničke partije u svetu su na sličan način pamtile poraze: gušenje nemačke revolucije 1919, slom republike u Španiji 1939, smrt Gevare 1967. i Aljendea 1973. U porazima su tražene nove nade. U odnosu na ove datume, sećanje na 1989 je bitno drugačije. Rušenje Zida, koje je podstaklo virusno urušavanje socijalizma još uvek nije rastumačeno kao delatni poraz ni kao nova istorijska pouka antikapitalizma. Naprotiv, pamćenje ove annus mirabilis bitno je umanjilo osećajni delatni potencijal besmrtnih socijalnih ideala što kod ranijih poraza nije bio slučaj. Valjda i zato što socijalizam nije 1990-ih srušen u krvi nego se mirno, skoro spontano urušio. Iako se Jugoslavija raspala u ratu godina 1991. pamti se kao nestanak višenacionalne države, a ne i kao poraz radničkog internacionalizma. Nema žrtava odbrane socijalizma ni hilijazma prolivene klasne krvi iz koje bi se rodio feniks novog crvenog plamena. Novi feniks je, naprotiv, oktroisan kao obnova kapitalizma, religije i nacionalizma. Pa ipak, bio bi moralizam tumačiti epohalni slom levice kao neslavni. Evropski socijalizam 20. veka nije tabula rasa nego složena faza autoritarne modernizacije i veliki istorijski pokušaj socijalne države. Zato i njegov poraz zaslužuje da se pamti kao opomena na neodustajanje.

Treba se protiviti osećanjima pasivnog nostalgičnog defetizma koji su zamenili aktivnu konkretnu utopiju. Antiutopijski cinizam pobednika ustoličio se zbog nedostatka prometejstva poraženih. Rušenje Zida treba pamtiti kao poraz okoštale birokratske strukture socijalizma iz kog se može učiti. Bilo je i većih opasnosti od ovog sunovrata. Verovatno je najveća opasnost zapretila socijalizmu u jesen 1941. kada je Wehrmacht bio nadomak Moskve. U Crnoj Gori je tada mesijanski hilijazam bio socijalno akcentovan: “Na tri fronta tri maršala/ sva tri protiv kapitala”. Ni u drugim delovima Evrope nije tada iščezla vera u SSSR i antifašistički socijalizam. Dve decenije ranije u trenucima poraza pred Musolinijem nastala je slična rimovana nepredaja italijanskih radnika Bandierra Rossa. Crvena teleologija bila je antimelanholična jer je socijalizam 20. veka teleološki shvatan kao nezaustavljivi svetski proces. Danas je ova antimelanholija u defanzivi. Razoružana je elegijska klasna mobilizacija partizanske pesme “Konjuh planinom” gde je smrt klasnog “mrtvoga drugara, husinskog rudara” bila zalog neodustajanja od nesmrtnog socijalnog ideala. Detonatorska moć stihova “Konjuh stenje/ruši se kamenje” danas je samo melodijski zanimljiva. Stigla je žuta teleologija kraja istorije koja cveta na groblju crvene teleologije. Fukujama i antitotalitarne rezolucije Evropskog parlamenta sinhrono nameću epohalno raspoloženje i hegemoniju socijalno ravnodušnih emocija. Kraj istorije i antitotalitarizam organizuju emocije centrirane oko zatamnjenog nemogućeg. Ali nisu svi porazi nedelatni. Danas u regionu hegemonu strukturu osećanja uspešno osiguravaju nacionalni porazi i žrtve iz kojih se crpe energija za budućnost malih država. Ali i za njihovu neprogresivnu konfliktnost sve po obrascu upotrebe smrti Božjeg sina koja nije ostala trauma nego je delatno pretvorena u izmaštano vaskrsenje.

U strukturi javnih političkih emocija levica je danas tek indirektno vidljiva u difuznoj i ritualnoj kritici kapitalizma koja se gubi u identitetskoj politici. Na konkretnom planu kapitalizam sve pretvara u robu, a hilijazam i melanholija imaju tržišnu prometnu vrednost i zato što je levica zaboravila da crpe snagu iz vlastitih poraza. Kultura antikapitalističke levice dugo je bila delatna zahvaljujući i pamćenju vlastitih poraza i žrtava. Uprkos tome trauma iz 1989 još je nesvladana. Porazi mogu biti oružje ako se shvate kao pouke, pripreme i kao faze neodustajanja. Utoliko je savremenom antikapitalizmu potreban novi Valter Benjamin 21.veka.

TODOR KULJIĆ

PROFESOR SOCIOLOGIJE POLITIKE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU.