U određenim krugovima levice, može se reći kampističkim krugovima¹Kampizam je pozicija koju neki levičari drže, gde podržavaju koju god državu i vlast, kakva god bila i čak koliko god bila desna, jer je protiv Amerike /Zapada, pa tako podržavaju Rusiju, Kinu, Severnu Koreju, Iran, Asada, Hamas, Hute, itd., je dosta popularan narativ o ukrajinskom fašizmu, gde se Ukrajina i Ukrajinci žele prikazati kao generalno fašistički, ili u nekoj većoj meri fašistički. Čini se da mnogi koji dolaze u kontakt sa takvim narativom često ne znaju koliko on nema baš veze sa realnošću, i koliko je projekcijska crvena haringa, tj. služi da širi rusku-putinovsku propagandnu perspektivu, skrećući pažnju sa onog fašizma koji zapravo postoji — sa te druge, ruske strane. Zato ćemo ovde da pogledamo ukratko neke osnovne relevantne informacije i pokušamo da napravimo realnu sliku stanja na tim prostorima. Prvi deo teksta biće o temi Ukrajine i fašizma, dok će druga polovina biti o ruskom fašizmu.

O ukrajinskom fašizmu

Odmah na početku da odgovorimo na ključna pitanja iz naslova teksta: Da li u Ukrajini postoje fašisti? Da, kao i u svakoj državi. Da li postoje neonacisti? Da, kao i u svakoj evropskoj državi (i Japanu, i na manje očekivanim mestima kao što je Mongolija). Da li su takve političke snage prisutnije u Ukrajini nego u drugim evropskim državama? Ne, prisutne su daleko manje. Krajnje desničarske političke snage Ukrajine se nekad predstavljaju kao da su bitan faktor, nekakvi vrlo prominentni i popularni elementi tamošnjeg političkog života. Međutim na izborima u Ukrajini je jedna od lista bila velika kranje desna koalicija, sačinjena od poznatih i ozloglašenih imena. Tu su bili Svoboda, najveća desna organizacija, Desni Sektor, čije ime znaju svi koji su pratili konflikt Ukrajine sa ruskim separatistima i Rusijom, i Nacionalni Korpus, čije ime malo ko zna, ali bi trebalo ako žele da pričaju o ovoj temi. Radi o partiji koju je osnovalo bivše vođstvo zloglasne jedinice Azov, pošto je izbačeno iz te jedinice od strane ukrajinske države, kada ju je ona integrisala, reorganizovala, i depolitizovala. Sada je pod zakonskom zabranom političkih aktivnosti, što prethodno nije bila jer je Azov bio dobrovoljačka jedinica van državnih struktura. Elem, ta koalicija sačinjena od glavnih igrača krajnje desnice je izašla na izbore, i ako bismo sudili po slici koju nam predstavljaju razni kampisti — očekivali bismo da su dobili nekakav dobar rezultat, da su bili možda i jedna od lista sa najviše glasova. Međutim svi oni zajedno su dobili 2% glasova, i jedno mesto u parlamentu, jer Ukrajinci nisu zainteresovani za krajnje desne ideje.

Ali kampisti to znaju, i imaju spreman odgovor, dobro, jeste, krajnja desnica nema političke rezultate, ali postoji nekakva skrivena popularnost tih snaga (koja se nije pokazala na izborima), i neka njihova perfidna snaga i uticaj koji se nalaze iza kulisa. Evo pogledajte kako je Bandera popularan u Ukrajini, nose njegove slike na nekim mitinzima itd. Prvo, Bandera nije generalno popularan, postoje podaci o tome. Trećina Ukrajinaca ima pozitivan stav o njemu, skoro svi koncentrisani na zapadu Ukrajine, ostatak nema pozitivan stav. Čak i taj deo Ukrajinaca, koji su mahom iz ruralnih, manje razvijenih, manje obrazovanih oblasti zapadne Ukrajine, koji imaju nekakav pozitivan stav o njemu, pitanje je o čemu zapravo imaju pozitivan stav. O njemu znaju da je bio lik iz Drugog svetskog rata koji je pokušao da ih otcepi od ruske vlasti, i proveo većinu rata u nemačkom konc logoru, pa ga uzimaju kao simbol nezavisne Ukrajine u tom kontekstu, nezavisne i od Nemačke i od Rusije. Da li podržavaju zločine koje je OUN činila (a za vreme kojih je on bio u konc logoru)? Ne. Da li podržavaju to što je on pravio dogovore sa nacističkom Nemačkom? Ako i znaju o tome, mahom imaju isti stav koji fanovi SSSR-a imaju o sovjetskim dogovorima sa nacističkom Nemačkom, kako su to bili samo pragmatični dogovori da bi ostvarili svoje neke druge ciljeve (i da Bandera makar nije dogovarao da zajedno podele Poljsku). Kampisti će odmah skočiti — ali to ne može da se poredi, Bandera je bio desničar, a SSSR je bila levičarska država, dakle možemo pretpostaviti da Banderini dogovori nisu bili samo pragmatični, već da je bilo i nekog ideološkog slaganja tu, dok u ovoj drugoj situaciji to nije slučaj. O tome ćemo videti više u drugom delu ovog teksta, kada budemo pričali o ruskom fašizmu, i zašto ruski fašisti mašu sovjetskim zastavama. Ali da, većina Ukrajinaca, oni van ruralnog zapadnog dela, znaju da je Bandera bio desničar, i zato i nemaju pozitivan stav o njemu. Daleko je manje tih neobrazovanih Ukrajinaca koji imaju taj pozitivan stav o Banderi kao nit levo (SSSR) nit desno (Sile osovine) akteru Drugog svetskog rata nego što ima npr. takvih Srba koji imaju vrlo sličan stav o Draži.

Ali dobro, nastaviće kampisti, nema veze što samo ekstremna manjina Ukrajinaca zapravo podržava Banderine stavove, i samo manjina koja je ruralna i umereno desne orijentacije ima neobrazovan, pozitivan stav o njemu, ipak možemo da vidimo snagu i prisutnost krajnje desnih ideja u Ukrajini po pojedincima na pozicijama. Evo pogledajte kako ima ovaj neki lik koji je fašista i koji je na poziciji nekog oficira, ili ovaj krajnji desničar na poziciji nekog birokrate nižeg ranka, ili na nekoj lokalnoj poziciji. Prvo, nije jasno šta se očekuje da Ukrajina uradi ovde, da stavi te ljude u zatvor? Pogotovo ove u vojsci, valjda je praktičnije poslati ih na liniju fronta, nek rade nešto korisno i brane državu od invazije fašističkih agresora. Ne znam kako očekivati od liberalne države da zatvara ljude jer su krajnje desno, nije to neki revolucionarno levi sistem. Najviše što liberalne države mogu da urade je da zabrane nacističke simbole, kao što su npr Nemačka, Ukrajina, i neke države već uvele. Drugo, ovom kritikom Ukrajine se samo vraćamo na to da postoje neki fašisti u zemlji. Kao i u svakoj zemlji. Ako u Americi, Francuskoj ili Poljskoj postoji neki gradonačelnik ili oficir koji je krajnje desno, da li to znači da su te države ili narodi generalno krajnje desno? Naravno da ne. Uglavnom je velika većina podeljena otprilike jednako na one koji su umereno levo (ili levi centar, kako god to zvali), i one koji su umereno desno, uz postojanje krajnje desnice koja je manjinski prisutna na političkoj sceni. Ta standardna situacija u Ukrajini zapravo nije slučaj, već je zbog jedinstvenih geopolitičkih i društvenih okolnosti većina nacije na levom centru.

Kakva je zapravo politička scena Ukrajine? Nije toliko bitno to što je Volodimir Zelenski Jevrejin da na osnovu toga zaključujemo o političkoj situaciji u Ukrajini i da ona nije fašistička. Ono što je bitno je kakav je on bio kandidat, i šta je kao takav uradio. Zelenski je bio kandidat koji se pojavio sa vrlo socijalno-kulturno progresivnom platformom. Stvari koje je promovisao u kampanji su bile ljudska prava, slobode, tolerancija, protivljenje nacionalizmu, protivljenje anti-ruskoj mržnji i revanšizmu, protivljenje homofobiji, zalaganje za besplatne abortuse, za legalizaciju seks rada, za legalizaciju marihuane, za legalizaciju kockanja (da, to je bilo nelegalno u Ukrajini, od ranije), itd. Takav neko se pojavio, i na prvim izborima na kojima je učestvovao odneo ubedljivu pobedu, takvu da sama njegova partija ima apsolutnu vlast, sa malo više od pola svih mesta u parlamentu. Nijedna druga partija ne dolazi blizu. A jedina desna partija (ne krajnje dena) koja je imala primetno prisustvo na političkoj sceni je bila partija ruske nacionalne manjine. Možemo da se zapitamo kako bi prošao takav kandidat u bilo kojoj drugoj zapadnoj državi, koje su generalno najprogresivnije države na svetu. Da li bi odneo apsolutnu pobedu? Ili bi verovatnije bio viđen od strane ogromnog dela populacije kao neki hipi čudak, koji bi eventualno mogao da zauzme neko mesto male partije na levoj strani parlamenta. U svim tim zemljama u parlamentu su glavne dve (ili eventualno tri partije), jedna umereno leva / levi centar, jedna umereno desna / desni centar, a za ljude sa stavovima koje idu malo dalje od njihovih je uglavnom da budu neka sitna partija u parlamentu koja može da se nada da učestvuje kao mali partner u vladajućoj koaliciji. Ima naravno izuzetaka kao što su Mađarska ili Amerika pod Trampom, gde su na vlast došli oni koji nisu baš umerena već klize ka krajnjoj desnici. Ali Ukrajina je izuzetak u suprotnom smeru.

Ovde se sad već formira osnovni obris situacije u Ukrajini, gde možemo da vidimo da je zapravo tačna slika o Ukrajini skroz suprotna od one koju pokušavaju da nam predstave kampisti. Ne samo da nije istina da su Ukrajinci u nekakvoj velikoj meri pro-fašistički narod, već su daleko manje pro-desno orijentisani od svih ostalih evropskih /Zapadnih nacija. Zašto su Ukrajinci tako drugačiji po tom pitanju? Kako kod njih može da se desi takva politička situacija? Stvar je izgleda u geopolitičkim okolnostima. Ukrajina dugo vremena želi da se odvoji od ruskog uticaja, to ima pozadinu i od Ruskog carstva, pa onda preko SSSR-a, i onda po nezavisnosti uticaji i pritisci koji su postojali, uključujući i vladavinu pro-ruskih partija. Poznati Euromajdan se desio jer je predsednik Ukrajine odlučio da ne potpiše sporazum sa EU kojim bi joj se Ukrajina dodatno približila. Već decenijama Ukrajinci u sve većoj meri vide Evropsku uniju kao rešenje za taj svoj problem i želju da se oslobode ruskog uticaja. Naravno, nisu deo Evropske unije pa nemaju iskustva sa možda nekim problemima njenog funkcionisanja, tako da je idealizuju, uključujući njene vrednosti koja ona proklamuje, ljudska prava, slobode, tolerancija, itd. itd. Da li je samo to bio uticaj ili je bilo i drugih, u svakom slučaju je činjenica da je Ukrajina najmanje desna od svih evropskih država, i da je kampistički /putinovski narativ nepovezan sa realnošću skoro koliko i stvari koje smo navikli da trampisti pričaju.

Još jedna stvar koju kampisti vole da pominju je tvrdnja da je vlada Zelenskog zabranila levičarske partije. Eto dokaza da je Ukrajina fašistička — to što su zabranili levičarske partije. Problem je u tome što nisu. Zabranili su neke (ne sve) pro-ruske partije, od kojih su neke bile leve, neke desne, a za koje se znalo ili sumnjalo da imaju problematične veze sa Rusijom; što nije neočekivan potez u kontekstu toga da traje rat gde je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu. Jedan zanimljiv detalj je da kada su kampisti širili ovu priču kako je Ukrajina zabranila leve partije — na tom spisku partija su ostavili PSPU i Deržavu, koje su bukvalno fašističke, duginističke partije. Valjda treba da hvale Ukrajinu što zabranjuje fašiste? Ali su umesto toga i njih ubrojali u ‘levičarske’ partije koje je zli fašistički režim Zelenskog zabranio.

Kao što pomenuh, čitava ova tema fašističke Ukrajine je crvena haringa, i često vrlo uspešna… evo ovde da bi se samo vrlo šturo na bazičnom nivou objasnile neke stvari je bila potrebna poprilična količina teksta. Za više od bazičnog nivoa, kad bi se išlo u detalje, na to bi otišle strane i strane teksta, a ne bismo došli do onoga što je zapravo relevantno ako pričamo o fašizmu na tim prostorima — a to je ruski fašizam. Taj fašizam, koji zapravo postoji sa primetnim uticajem i raširenošću, se ignoriše, i sa njega se skreće tema. To ovde nećemo da radimo, već pogledajmo malo o njemu, opet vrlo uvodno, čisto za osnovnu informisanost i odskočnu dasku ko hoće sam dalje da čita o ovim temama i tačkama.

O ruskom fašizmu

Nasuprot mentalnoj gimnastici koju kampisti praktikuju da bi pokušali da nađu ikakav način da njihove tvrdnje o nekakvoj fašističnosti Ukrajine zvuče iole smisleno, kada pričamo o Rusiji stvari su odmah jasne. Tu imamo državu sa režimom koji je (zapravo) autoritaran, intenzivno nacionalistički, i socijalno-kulturno konzervativan, i primenjuje svoju autoritarnost da sprovodi te svoje pozicije nacionalizma i soc-kult konzervativizma, što je ono što fašizam jeste. Da, postoji problem gde neki levičari imaju vrlo zbunjen pogled na to šta je fašizam, međutim ako nemamo na umu ovaj standardni istorijski i akademski pristup tome šta je fašizam, onda nećemo moći da pogledamo 20. vek i odredimo ko je fašista a ko nije, već ćemo fašistom nazivati svakoga ko je protiv naših ideja, što se kaže svakoga ko nam se ne sviđa. Tako zbog takvog pristupa neki liberali i desničari nazivaju i fašiste i levičare fašistima, a sa druge strane neki levičari nazivaju i fašiste i liberale i socijal-demokrate i umerene desničare fašistima. Da ne ulazimo previše u konceptualne analize, ovde prosto koristimo standardno određenje fašizma kao krajnje desne politike koja se centrira na autoritarnom nacionalizmu (i autoritarnom soc-kult konzervatizmu).

Iako je ruski fašizam toliko jasna stvar, tu nije kraj priče, postoji još nekoliko tema koje treba proći koje su relevantne, pogotovo vezano za rusku invaziju Ukrajine. Drugo mesto gde možemo da pogledamo tražeći ruski fašizam je naravno Donbas. Ali kako Donbas, zar Lugansk i Donjeck nisu „narodne republike“, Lugansk čak ima i državne simbole u sovjetskom stilu. Nismo još došli do pomenutog pitanja zašto ruski fašisti vole da mašu zastavama SSSR-a, ali blizu smo, to će biti sledeća tačka. Za sada ćemo samo pogledati neke detalje o Donbasu. Prvo institucionalne. Institucionalna politička scena Donbasu se sastoji od pet političkih partija, dve u Donjecku i tri u Lugansku. Svih pet su partije krajnje desnice, tj etno-nacionalističke i soc-kult konzervativne partije, i sve podržavaju ruski imperijalizam. U Lugansku dve manje partije su ‘samo’ obične partije krajnje desnice, dok je najveća partija — Mir za luganski region, koja je na izborima u tom regionu osvojila ~70% glasova, malo neobična. Naime, čovek koji je bio njen vođa u vreme te pobede na izborima, Igor Plotnicki, je ludak koji veruje u teoriju zavere kako Jevreji vladaju svetom /Zapadom, i to ne krije, pa je tako u svojoj kampanji pričao kako su za Euromajdan krivi generalno Jevreji, i imao običaj da ruski izgovor Jevromajdan menja u Jevrejmajdan. Slično kao što, da se vratimo na trenutak na samu Rusiju, član Putinovog režima Sergej Glazjev ima običaj da daje izjave tipa kako Zelenski želi da izvrši volju Rotšilda i depopulizuje Ukrajinu od Rusa ne bi li je napravio ‘novim Jerusalimom‘ i naselio Jevrejima.

Elem, u Donjecku veća partija, koja je isto osvojila oko ~70% glasova, je kao ove dve manje luganske ‘samo‘ obična partija krajnje desnice, ali manja partija sa ~30% glasova nije obična. Ta manja je partija Slobodni Donbas, fašistička partija sačinjena od članova Ruskog Nacionalnog Jedinstva, i naslednik prethodne front partije koju je RNJ imao — Partije Novorusije; obe je osnovao isto čovek, koji je iz RNJ-a, ne trude se baš previše da sakriju ko su. RNJ je inače najveća neonacistička organizacija na svetu, koja ima verziju kukastog krsta kao svoj simbol. Takođe postoji još desetak manjih ruskih fašističkih organizacija prisutnih u Donbasu, da ne ulazimo u razne paravojne formacije koje delaju tamo, od eksplicitno nacističkih, preko pagansko-rasističkih, do ekstremno-pravoslavnih koje žele vraćanje Ruskog carstva sa svojim srednjovekovnim zakonima. Dakle cela stvar je krajnje desničarska, uz veliko prisustvo čak i eksplicitnih fašista i nacista. Zato nije ni čudno što se u toj oblasti desio egzodus Roma, i drugih nacionalnih manjina, raznih verskih manjina (uključujući budističku zajednicu, čak su im i budisti smetali), kao i naravno LGBT ljudi (jedna donjecka glasnogovornica je rekla: „ovde više nema gejeva, svi su otišli u Kijev“, u skladu sa planom tadašnjeg DNR premijera Aleksandra Zaharčenka koji je izjavio da će „uništiti kijevsku huntu i euro-gejeve“). Zato tamo može da se desi apsurdna situacija gde zvaničnik DNR-a Denis Pušilin dodeljuje medalju „za hrabu borbu za denacifikaciju Ukrajine“ oficiru Romanu Vorobjovu koji u tom trenutku na ramenu nosi dva neo-nacistička simbola, uključujući SS Totemkopf.

Dolazimo napokon do pitanja o ruskom fašizmu i njegovom odnosu prema SSSR-u. Mnogi misle da ova priča o ruskom fašizmu nema smisla, kako su u Rusiji i Donbasu fašisti jer isti mašu zastavama SSSR-a, hoće da „denacifikuju“ Ukrajinu, slave SSSR, itd. Razumljivo je zašto mnogima van Rusije i Ukrajine to izgleda čudno, čak toliko da sumnjaju u fašizam Rusije i Donbasa, ali to je jer nam nedostaje informisanosti o ideji koja pravi tu poveznicu. Ta ideja je smenovehovstvo. To je pozicija koja se razvila među raznim ruskim desničarima (često ekstremnim desničarima) još 1920-ih, koji su umesto da odbacuju počeli da prihvataju SSSR. Neki od njih su se nazivali mladorusima, neki evroazijcima, neki nacional-boljševicima, neki prosto smenovehovcima.

Glavna ideja je bila da ta da SSSR nisu videli kao odstupanje od slavne sudbine Rusije, već kao njen sledeći deo. Nije Rusija napustila svoj nacionalistički i konzervativni put, već ga je nastavila, samo pod drugim imenom, došlo je samo do zamene etiketa i estetike, ali suština ispod je ista. Smena veha na ruskom znači zamena putokaza. Na putokazu piše drugo ime, ali put je isti. Možda je period pod Lenjinom bio sumnjiv, legalizacija abortusa, razvoda, homoseksualnosti, politika „korenizacije“ gde se nacionalizam zamenio brigom o ravnopravnosti i integraciji nacionalnih manjina, ali pod Staljinom je situacija drugačija, on ponovo kriminalizuje abortus, razvod i homoseksualnost, i ukida korenizaciju vraćajući se na carističku politiku rusifikacije i ruskog nacionalizma. Za vreme Lenjina su postojali neki rani smenovehovci koji su prosto pričali o tome da možda treba podržati SSSR jer eto u nekom smislu održava rusku državu, to je jedina Rusija koju imamo, oni nisu imali mnogo uspeha, i bili su dosta krikovani od strane drugih belogardejaca kao moralni relativisti. Međutim posle Lenjinove smrti i pomenutih promena, pozicija smenovehovaca postaje daleko utemeljenija i biva sve više i više prihvaćena među ruskim desničarima, postaje većinski stav među njima, i to ostaje do danas. Naravno, to je stav i Putina, i ljudi kao što je Dugin.

Dakle smenovehovstvo je taj deo slagalice koji nam nedostaje kada se pitamo kako ruski fašisti mogu da budu pro-SSSR i kako mogu da mašu sovjetskim zastavama, da slave Staljina, itd. Neki malo ekstremniji među njima slave i Molotov-Ribentrop, i žale za tim paktom, i za tim što ga je Nemačka izdala. Žale za periodom iz druge polovine ’20-ih i prve polovine ’30-ih kada je Kominterna imala zvanični stav da su umereni i reformistički levičari i levocentristi „pravi fašisti“, a da su italijanski fašisti i nemački nacisti okej jer hoće da se bore protiv liberalnog sistema. Žale za tim periodom gde je pod uputstvima Kominterne KPD imala zajedničku kampanju sa NSDAP „drugovima iz radničke klase“ za Landtag referendum, koji su zbog zajedničkog nastupa zvali „crveni referendum“. Deo toga je i situacija gde Kominerna daje naređenje svojim članicama u zemljama na koje Nemačka vrši invaziju da ne pružaju otpor, što je bio slučaj i u Jugoslaviji (čast izuzecima kao što su bili komunisti Slovenije, koji su odbili takvu poslušnost Kominterni na početku invazije); kao i detalj gde Staljin danima posle napada Nemačke na SSSR ponavlja kako su to dezinformacije i odbija da veruje da se to desilo jer su imali tako lep dogovor, itd.

I posle Staljina i destaljinizacije naravno slanje tenkova na Mađarsku i onda i na Čehoslovačku je nešto što smenovehovci podržavaju i vide kao još jedan pokazatelj kako je SSSR samo nastavljač Ruskog carstva i njegove imperijalne dominacije. A ovde možemo da vidimo i koren ukrajinskog neprijateljskog stava o SSSR-u, koji je apsolutno razumljiv imajući u vidu staljinističku politiku rusifikacije, pod kojom su inače milioni Ukrajinaca koji su živeli van Ukrajinske SSR bukvalno rusifikovani, asimilovani u Ruse; i imajući u vidu politike ‘dekulakizacije’ i kolektivizacije, koje su targetirale prvenstveno Ukrajince i bile brutalne do genocidnog nivoa. Te projave ruskog nacionalizma i imperijalizma su upravo stvari koje će smenovehovci rado podržavati, i razlog zašto vole SSSR.

Međutim, pogledajmo na kraju, još jednu ideju za koju mi van Ukrajine i Rusije retko znamo a trebalo bi ako želimo da razumemo šta se dešava tamo. Ona se prepliće sa smenovehovstvom, ali je starija i šira od nje. To je ideja sveruskog naroda, ili trojednog ruskog naroda. Ova pozicija drži da se ruska nacija sastoji od narodnog trojstva, od tri dela koji se nazivaju Velika Rusija, Mala Rusija, i Bela Rusija. Velika Rusija je glavna Rusija, sa centrom u Moskvi, to su Rusi koje znamo danas kao Ruse. Bela Rusija je, lako je pogoditi, Belorusija, to su Belorusi. A šta je Mala Rusija? Pa Ukrajina, to su Ukrajinci. Ukrajinci su, po ovoj ideologiji, zapravo Rusi. Rusi koji su eto nažalost zabludeli, i pod uticajem stranih, zapadnih sila poriču da su Rusi, ali kada bi bili oslobođeni tog uticaja oni bi shvatili tu istinu da su Rusi. Zapravo, većina njih verovatno to već zna, samo se plaše da to javno iskažu. Zbog ove nebulozne ideje su Rusi mislili da će prilikom invazije na Ukrajinu biti od velikog dela Ukrajinaca dočekani sa cvećem kao nekakvi oslobodioci, zato su mislili da će to biti samo ‘specijalna operacija‘ koja će trajati tri dana. Zbog ove ideologije trojedine Rusije uopšte postoji čitava istorija ruskog osvajanja i nametanja uticaja na Ukrajinu.

Nama na ovim prostorima bi ovakav rezon trebalo da bude poznat, jer i ovde postoji verzija toga, gde razni promoteri velikosrpstva pričaju kako su Hrvati i Bošnjaci prosto Srbi koji su zabludeli i samo ne znaju tu ‘činjenicu‘. Naravno, oslobođenje zabludelih nije nešto što može da bude obrazovna kampanja, već mora da se postigne ratom, zabludeli delovi nacije moraju da se oslobode vlasti koja ih zavodi, a i mora da se očiste od onih koji su nepopravljivo potpali pod tu zabludu, i koji će do kraja odbijati da priznaju tu ‘činjenicu‘ da je njihova nacija lažna i da su zapravo deo ove druge nacije. Zato je Rusija mogla da prihvata ideju trojedine Rusije i da u isto vreme već decenijama raspiruje nacionalnu mržnju prema Ukrajincima i ispira mozak svojoj populaciji predstavljajući Ukrajince kao najgore zločince i zveri, pripremajući se tako za rat protiv Ukrajine. Jer se misli na one nepopravljive Ukrajince, a ne na one (navodno postojeće, i brojne) koji znaju ili će saznati i prihvatiti da su Rusi.

Van Rusije najpoznatiji deo te kampanje je bila izmišljotina o tome kako su Ukrajinci ubili i razapeli neke ruske bebe na sred trga, ali priče tog tipa, možda ne baš toliko preterane, su opšte mesto u ruskim medijima, i to traje do danas naravno. Na primer jedan od narativa vezano za rat (tj ‘specijalnu operaciju‘ i dalje) je kako se u Ukrajini protiv ruske vojske bore zapadni plaćenici koji su gej i satanisti koji obožavaju đavola. Isto tako zbog ove ideologije Rusija može da sprovodi masovno kidnapovanje ukrajinske dece na koju naiđu u svom osvajanju, minimum oko dvadeset hiljada dece, koja su poslata u mrežu kampova po Rusiji, kao i hraniteljske porodice, gde će biti rusifikovana; i zbog te ideologije Rusi mogu da se čak i hvale time, i ne samo hvale, nego čak i preuveličavaju brojku i kažu kako su ‘primili’ sedamsto hiljada ukrajinske dece u Rusiju. Takvi zločini, i stvari pomenute iznad u ovom tekstu su ono o čemu treba pričati ako želimo da pričamo o fašizmu u Ukrajini i Rusiji.

STEFAN MARKOVIĆ

FILOZOF.