Da li se osećate feministima?, pitala je nekoliko nas muškaraca izvesna feministkinja koja je organizovala tribinu na temu muškarci i feminizam. Moj ključni odgovor glasi: da, ja, kao i mnogi drugi muškarci u Srbiji, jesam feminista; vreme je da se takvo samoodređenje među muškarcima ohrabruje i prihvata. Ovakav odgovor proizlazi od najšire i najneprotivrečnije definicije feminizma kao pokreta koji se zalaže za ravnopravnost polova, dakle za jednaka prava žena i muškaraca (a po ekstenziji i svih onih koji su na nekim trećim i inim polovima i međupolovima). Ovo je po meni definicija koju treba prigrliti, i prema njoj reći da su feministi svi oni muškarci koji veruju u ravnopravnost polova.

Postoji još jedan uslov za mušku pripadnost feminizmu – vladanje. Francuski filozof Luj Altiser značajno je preosmislio klasičnu marksističnu doktrinu da je ideologija lažna svest, tvrdeći kako ideologija u suštini nije ono što ispovedamo, ono u šta verujemo, ili mislimo da verujemo, već ono što činimo, kako se vladamo.¹Svestan sam da pozivanje na Altisera, koji je počinio femicid, deluje paradoksalno i duboko uznemirujuće u ovom kontekstu, ali držim da uputiti na nečiju teorijsku postavku, misao, sliku, muziku ili stih nikako ne predstavlja aboliciju za zločin niti afirmaciju nečijeg lika. Ovo je ključna dopuna jer danas mnogi obrazovani, naizgled pristojni muškarci tvrde da su za ravnopravnost polova, ispovedaju te stavove u javnom prostoru, pa čak i nastupaju na feminističkim skupovima, ali zapravo žive po patrijarhalnim obrascima. Drugim rečima, ako klimate glavom dok čitate ovaj tekst, ali vam je žena opeglala košulju, napravila doručak i skuvala i servirala kafu, niste feministi. Dakle, feminista je onaj ko veruje u ravnopravnost polova i pri tom potvrđuje svoja uverenja u praksi, dakle kuva, pere sudove, a pre svega zaista ravnopravno tretira žene uopšte, a posebno one u sopstvenom domaćinstvu i okruženju. Feminista je onaj koji, kad mu Zaratustra kaže: „Ideš kod žene? Ponesi bič!“, ponese varjaču.

Šta će nam još i feministi?

Ovo svrstavanje muškaraca uz feminizam posebno mi se čini smislenim u vremenu kada među samim ženama raste izvestan otklon prema feminizmu. Naime, sve više uspešnih, obrazovanih žena, pogotovo na Zapadu, distancira se od feminizma jer smatra da je ženska emancipacija već obavljena, završena stvar. Žene sada imaju jednaka prava kao i muškarci i uporno insistirati na tome da muškarci i dalje vadaju i ugnjetavaju žene zapravo je kontraproduktivno, to je samo izgovor za nečinjenje i skretanje odgovorost sa samih žena koje, prosto, ne čine dovoljno na sopstvenoj emancipaciji.

Ovaj stav ne treba lako odbaciti – u njemu ima nekakve istine, barem ako govorimo o nekim razvijenijim društvima poput Skandinavije ili Zapadnih zemalja u kojima je, zaista, borba za ravnopravnost dostigla jedan zavidan nivo. Međutim, mi smo na Balkanu i dalje jako daleko od toga. Na svakom koraku susrećemo se sa primerima tihe ili eksplicitne, otvorene diskriminacije prema ženama. Jedna benigna ilustracija je česta, dobronamerna rečenica koju ovde često čujete, pogotovo od starijih žena, da ste dobar otac koji „pomaže oko deteta“. Tako nešto nećete čuti u Finskoj ni od tašte, ni od rođene majke – jer ova tvrdnja implicira da je briga oko deteta ženska stvar, da je to u osnovi prirodno i standardno, a muškarac u tome pomaže i, ako pomaže, dobija veliki plus.

Drugi primer glasio bi da je ovde muškarac koji kuva i dalje viđen kao nekakva posebnost – implicitna logika takvog rezonovanja slična je onoj iz prethodnog primera: normalno je i prirodno da žena kuva, a ako muškarac kuva onda je to nekakva posebna veština i vrlina. Ako se čini da preterujem, evo istog primera u fomi anegdote ili misaonog eksperimenta. Zamislite da ste član/ica komisije za izbor dobrog bračnog partnera, i da pregledate CV-jeve srpskih muškaraca i žena. U tom CV-ju imate na početku glavnu rubriku – profesionalno iskustvo i veštine, a na kraju onu malu rubriku – posebne veštine. Primera radi, u mom sadašnjem akademskom CV-ju, u glavnoj rubrici stoji obrazovanje, gde sam radio i slično, a na dnu kod posebnih veština stoji da sam vozač i da (ne baš sjajno) pišem za novine. Najzad, zamislite da žena u toj rubrici posebne veštine napiše kuvanje, pranje veša, pranje sudova, peglanje. Rekli bismo, pa ovo je besmislica, ovo nisu posebne, dodatne bračne veštine, nego osnovne, elementarne.

Ali, zamislite da muškarac napiše isto to u istoj toj koloni! Rekli bismo, opa, pa on ume i da kuva i pere sudove! Dakle, ispada da ako ste žena u Srbiji, podrazumeva se da perete, kuvate, peglate. Ali, ako ste muškarac u Srbiji, podrazumeva se samo da imate penis, a sve što osim toga umete – ako umete – vam dođe kao čist bonus.

Da ne dužim, na svakom koraku vidimo da mi i dalje nismo ni približno ravnopravni, da se naše kulturne norme menjaju ali sporo i delimično, da i dalje živimo pod uticajem patrijarhalnih ili post-patrijarhalnih obrazaca koje što svesno što nesvesno ponavljamo i perpetuiramo, te dakle da nam je potreban feminizam da bismo ih osvestili i prevazišli.

Šta će feministkinjama muškarci?

Borba za ravnopravnost polova je, držim, zajednička borba za emancipaciju a ne zero sum game gde napredak i osnaživanje žena znači nazadovanje i slabljenje muškaraca. Uostalom, i feministkinje bi imale štošta da nauče iz muškog iskustva i ugla. Recimo, feministkinje po pravilu patrijarhat shvataju simplifikovano, kao univerzalni fenomen dominacije muškaraca nad ženama. Ovo nije pogrešno, ali je pojednostavljeno – patrijarhat ima najmanje dve ose, od kojih je jedna dominacija muškaraca nad ženama, a druga je gerontokratija – stariji vladaju nad mlađima. U tradicionalnoj kulturi, glavni promoteri patrijarhata nisu matori očevi, nego majke i babe, jer upravo one kroz porodicu prilagođavaju nove članove jednoj ustaljenoj hijerarhiji i uče ih tradicionalnim ulogama.

Posledično, danas imamo niz institucija i organizacija sa ženama na čelu, ali koje nisu zbog toga ništa manje patrijarhalne. Evo i ovde jednog primera – kad sam odlučio da se vratim iz Engleske, postojao je jedan konkurs Fonda za otvoreno društvo za povratnike, gde ste mogli da izaberete instituciju na kojoj ćete predavati i onda Soroš i vama i instituciji plaća neku skromnu sumu u narednih nekoliko godina. Ja sam zato pitao moje koleginice da predajem Tradicionalno balkansko društvo i patrijarhat u Centru za ženske studije koji postoji u okviru Fakulteta političkih nauka u Beogradu. One su mi rekle, e pa to bi bilo super, ali moraš da pitaš direktorku! Razumete gde ciljam? Dakle i u toj, u tom trenutku najfeminističkijoj srpskoj instituciji, u koju muška noga takoreći nije kročila osim da popravi bravu ili zašrafi police za knjige, opet postoji nekakav Falus, ime oca, kako kaže Lakan, najstariji član koji se za sve pita. Da zaključim ovo u formi provokacije, žene u Srbiji još uvek nisu izgradile nijednu instituciju koja će počivati na fundamentalno drugačijim principima od patrijarhalnih.

Dalje, još jedna tipična redukcija koju vidim kod nekih struja feminizma jeste repetitivno posmatranje muškaraca kao jedinih krivaca i jedinog izvora svih problema. Zapravo, nekoliko savremenih studija pokazuje da je, pored sveprisutnog srpskog šovinizma, deo problema i inercija samih žena, i to upravo onih najobrazovanijih, koje perpetuiraju uvrežene obrasce koji doprinose neravnopravnosti. Tako, recimo, u srpskoj akademiji postoji očigledna rodna neravnopravnost, jer žene čine većinu i među studentima i nastavnim osobljem, ali muškarci dominiraju na rukovodećim položajima. Interesantno istraživanje među akademskim radnicama iz 2018. godine, recimo, pokazalo je da veliki broj žena koje rade na fakultetima sebi postavlja visoka očekivanja, mnogo viša nego što je to slučaj kod njihovih muških kolega i partnera; one uposebljuju ideal uspešne majke, žene i karijere, koja stiže sve i uspeva da uskladi visoke rezultate na poslu i da obavlja veliku većinu kućnih poslova i opslužuje članove svoje porodice. Dakle, koliko popuštate svojim muškarcima, i koliko stvari radite – jer ćete vi to lakše, brže, bolje – umesto njih? Koliko ste vi odgovorne što su vam sinovi, muževi i kolege razmaženi? Koliko ste kafa skuvale vi njima, a koliko oni vama?

Najzad, muškarci bi feminizmu možda pomogli u trenutku u kom, držim, na raznim frontovima vidimo sukobe i, u svom osećanju pravednosti, zbog nekih malih ili manje bitnih razlika odbacujemo one koji su zapravo na našoj strani. Ovaj parohijalizam vidim u srpskoj politici, u gotovo svakoj firmi ili ustanovi, pa i u feminizmu. Do pre par godina, povika na feministkinje i njihovo diskalifikovanje kao radikalnih feministkinja, dolazila je isključivo sa desnice – sada, međutim, dolazi i iz liberalnih i levičarskih krugova – posebno su nasilni sukobi u polju simboličkih borbi oko uloge i značaja trans zajednice u feminističkoj borbi. Nedavno smo i kod nas videli rasprave o tome šta je važnije, pol ili rod, ko ima menstruaciju i ko ima pravo da se deklariše kao žena, koje su se završile otkazivanjem skupa u Biblioteci grada Beograda. Debate su nam itekako potrebne u ovom društvu sve suženijeg prostora za javne rasprave, koliko i solidarnost i odgovornost da osnažujemo a ne kanselujemo one ionako malobrojne, kvalitetne ljude kog god pola koji nesumnjivo rade za opšte dobro.

ALEKSANDAR PAVLOVIĆ

FILOLOG I ISTORIČAR, VIŠI NAUČNI SARADNIK NA INSTITUTU ZA FILOZOFIJU I DRUŠTVENU TEORIJU.