Odbijam teoriju. O blasfemiji i Rosi Braidotti
Ukoliko sama zajednica misli da je događaj preteći ili čak samo neadekvatan, ne bih se dalje unosila da dokazujem da jeste, što i svima od srca preporučujem.
U otvorenom pismu želela bih da odgovorim profesorki Nadi Sekulić povodom njenog teksta u magazinu Res Publica u kome ona navodi da je “Biblioteka grada Beograda je 10. 04. 2023 u poslednji momenat otkazala čitalački skup na temu “rodno kritičkog feminizma”. Naravno da uvažena profesorka ima neotuđivo pravo da u javnosti brani svoj glas, svoj rad i skup na kome je bila pozvana da učestvuje kao jedna od govornica – ali dozvolite da ukažem i na druga viđenja. Učiniću to bez zalaganja za ono što je u javnosti pojednostavljeno interpretirano kao “zabrana” ili “cenzura” i više – “cenzura naučne debate” koja o pitanju rodno kritičkih pokreta naravno da treba da postoji. Dakako – u naučnim institucijama ali nikako u organizaciji osvedočeno trans isključivih i rodno kritičkih grupa jer se na taj način ne može garantovati niti uključenost, niti prisustvo, niti bezbednost pripadnica i pripadnika rodno varijantnih društvenih grupa.
Par uvodnih napomena
Na početku, dala bih i uvodnu napomenu da sam na organizovanje događaja (u množini) neformalne grupe Ženska solidarnost unutar prostora Biblioteke Grada Beograda reagovala kao književnica, naučna radnica, aktivistkinja u borbi za ljudska prava i feministkinja, žiteljka Beograda – i to ne kako se u javnosti često izvrće zahtevom za zabranom. Moja molba upućena Biblioteci je bila da se preispitaju odluke o saradnji sa rodno kritičkim inicijativama ako takve odluke postoje, kao i da se kontekstualizuje ovaj događaj javnom objavom ili sličnim jasnim gestom kako bi se javnosti pojasnila veza javne gradske institucije i antirodnih pokreta kojima pripada i Ženska solidarnost.
Druga uvodna napomena bila bi vezana za termin “rodno kritički feminizam” i glasi kratko: Feminizam nije i ne može biti rodno kritički, feminizam je borba za ljudska prava a ne poziv na njihovo ukidanje.
Kome smetaju rodno kritički pokreti?
Počeću od toga da ukažem zašto su rodno kritičke inicijative problem koji možda nije dovoljno prepoznat u Srbiji. Ovi pokreti se bave ograničavanjem ljudskih prava i sloboda, ukidanjem inkluzije, dovodeći u pitanje multikulturalizam i rodnu i seksualnu ravnopravnost.
Zanemarujući dostignuća kritičkih studija i akademskog rada u polju intersekcionalnog feminizma koji teži da smanji posledice rasne podele i rodne neravnopravnosti afirmišući uključivanje, rodno kritičke inicijative predstavljaju opasnost za slobodu govora i štampe, reproduktivnu pravdu, rodnu raznolikost i samoodređenje. U kontekstu antirodnog i rodno kritičkog pokreta čak i kada sebe nazivaju “feminističkim“ , dr Tlaleng Mofokeng, specijalna izvestiteljka UN o ljudskim pravima i posebno pravu na zdravlje je na konferenciji u “Čiji izbor, čija prava?” na Univerzitetu u Glazgovu 2022. godine sumirala njihovu suštinu kroz iskaz da se radi o napadu na telesnu autonomiju.
U mnogim zemljama širom sveta je već došlo do izmena zakona, udžbenika i drugih inicijativa koje se tiču celog društva, pod uticajem ovih inicijativa. U Srbiji, kolektiv Ženska solidarnost je posebno isticao kako su pre desničarskih organizacija još u 2021. godini imale saopštenje odnosno inicijativu za promenu udžbenika iz biologije. Ljudska prava i posebno pravo na zdravlje žena i drugih marginalizovanih grupa su već izuzetno ugrožena i teško mi je kada gledam njihovo dalje urušavanje. Od više rodno kritičkih organizacija u Srbiji se izdvojila upravo Ženska solidarnost jer je organizovala proteste protiv ubistva i silovanja žena koje bi većina osoba s pravom podržala. U trenutku kada je stekla podršku javnosti, Ženska solidarnost intenzivira svoj rodno kritički angažman javnim pozivom na bojkot tradicionalnog Osmomartovskog marša jer manifestacija uključuje i trans osobe. Ako otvoreni zahtev za isključivanjem trans osoba ili bojkot događaja i organizacija koje otvoreno uključuju i podržavaju trans, interseks i rodno varijantne osobe ne zovemo transfobijom ili trans isključivošću, nadam se da ćemo u budućnosti naći prave reči da imenujemo to na neki način.
Saglasna sam da je pogrešno koristiti reč TERF (Trans Exclusive Radical Feminism) jer sintagma čiji je ovo akronim u sebi sadrži i reči “radikalni feminizam” iz istih razloga iz kojih rodno kritičke pokrete ne mogu i ne želim nazivati feminizmom, niti polemisati sa njima kao sa jednom više varijantom feminizma. Pokreti koji snagu i simboličku moć koriste za isključivanje i antagonizaciju višestruko marginalizovanih grupa, kose se sa ljudskim pravima, demokratijom i feminizmom. Šta više, ovakve inicijative indirektno vrše i direktno potpiruju mržnju i nasilje prema Drugosti i pretnja su konceptima telesne autonomije i samoodređenja. I u sumi Foruma za seksualna i reproduktivna prava Evropskog parlamenta 1Hughson, G (2021) ‘Who’s financing the ‘anti-gender’ movement in Europe?”, in NAM aidsmap Sexual Health & HIV Policy EUROBulletin, May 2021 https://www.aidsmap.com/news/may-2021/whos-financing-anti-gender-movement-europe (pristupljeno 6. aprila 2023), ali i u delima brojnih teoretičarki prepoznate su konstelacije ideja protiv abortusa, LGBT+ prava ili surogata, za kriminalizaciju seks rada i inicijative protiv pornografije.
Šta kaže Rosi Braidotti?
Izvori rodno kritičkih tendencija postoje i unutar feminizma, mogu se naći i ranije od devedesetih godina prošlog veka. Recimo Rosi Braidotti se poziva na analizu Margaret Walters o represivnom moralizmu i kampanjama protiv seksualnosti u sedamdesetim2Braidotti referiše na tekst MacKinnon i Dworkin iz 1976 – Pornography and Civil Rights : A New Day for Women’s Equality (Braidotti, R. 2003:30. Becoming Woman: Or Sexual Difference Revisited. Theory, Culture & Society, 20(3), 43–64. https://doi.org/10.1177/02632764030203004:30) uviđajući u njima već 2003. godine pretnju feminizmu. Kako ona navodi, prema Walters je američki feminizam u devedestim seksualnost postavio kao jedini i centralni izvor opresije žena, što je rezultiralo zanemarivanjem drugih strukturalnih elemenata moći patrijarhata, istovremeno poništavajući kapacitet žena na seksualnu agentnost3Agentnost u smislu potencijala žena kao racionalnih bića koja mogu delovati samostalno i imati moć nad nekim procesima, stanjima, elementima okruženja. Ovo je naročito bitno u kontekstu pomenute konstelacije ideja protiv abortusa, LGBT+ prava ili surogata, za kriminalizaciju seks rada i inicijative protiv pornografije. i samoodređenje4Braidotti 2003:30.
U svom seminalnom delu Posthumano, Braidotti, gledajući u budućnost, tehnološki aparatus vidi kao figure izmešanosti, hibridnosti i međupovezanosti, preobražavajući transseksualnost u dominantni posthumani topos5Braidotti, R. (2013.97). The Posthuman. Cambridge: Polity Press., prev. Mirjana Stošić. Na drugom mestu ona kritikuje rod sa posthumanističke feminističke pozicije koja je daleko od onoga što se danas predstavlja kao “rodno kritički feminizam” rečima: “Iz perspektive feminističkih politika, potrebno je, dakle, da ponovo promislimo seksualnost bez rodova, počevši od vitalističkog povratka polimorfnoj i, prema Frojdu, perverznoj (tj. razigranoj i nereproduktivnoj) strukturi humane seksualnosti. Takođe, potrebno je da iznova pristupimo generativnim snagama ženskog otelovljenja. Prema tome, rod je tek istorijski kontingentan mehanizam zarobljavanja mnoštvenih potencijala tela, uključujući njihove generativne i reproduktivne kapacitete“ .6ibid, 98
Mesto početka
Kritiku argumenta profesorke Sekulić stoga počinjem na istom mestu – od Rosi Braidotti. U neformalnom tekstu na društvenim mrežama izrazila sam nezadovoljstvo i neadekvatnost argumentacije koja se poziva na pristupno predavanje Rosi Braidotti na studijama roda na Univerzitetu u Utrechtu, odnosno tumačenjem “zabrane održavanja” skupa u organizaciji rodno kritičke inicijative kao “antipodu događaju ustoličenja studija roda na jednom od evropskih univerziteta devedesetih godina”. Moja prva reakcija je bila da takvo poređenje nazovem blasfemijom. Druga reakcija je da pozovem publiku da posluša odlazeće predavanje Rosi Braidotti Affirmative Ethics: We Are Rooted But We Flow ili pročita intervju A war between feminism and the LBGTQ+ movements plays into the hands of the Right od prošle godine.
Poželela sam da preciznije zumiram rad Rosi Braidotti, koja se u slučaju teksta u Res Publici koristi kao token da se legitimizuju pregovori o žalu ili mogućoj (o)sujeti zbog pomeranja fokusa sa akademske rasprave na aktivistički dijalog koji se nije desio. Odbijam da čitalačku grupu ili naučnu debatu7Iz najave događaja nije bilo dovoljno jasno da li će autorke tekstova na čitalačkoj večeri biti prisutne ili ne dve bele cisrodne pripadnice dominantne zajednice (kojoj pripadam i sama) u organizaciji rodno kritičke inicijative smatram:
- zatvaranjem javnog prostora za žene;
- povlačenjem akademskog diskursa pred političkim i lobističkim uticajima i etiketiranjima;
- prelivanjem partijskog i političkog delovanja u ustanove kulture;
- društvenom dezorijentisanošću povezanom sa snižavanjem kvaliteta građenja javnog mnjenja forsiranjem bučnog nadglasavanja;
- lagodnim poigravanjem cenzurom koja u krajnjem ishodu vodi sužavanju slobode govora svih (prema Sekulić 2023).
Uz radikalno odbijanje ovakvog tumačenja događaja koje je ponudila Nada Sekulić, želim da naglasim da na najavu o održavanju skupa u Biblioteci nije reagovalo samo udruženje Da se zna – već i mnogi pojedinci i pojedinke iz naučne zajednice ali i iz trans uključujućih feminističkih zajednica.
Mi delimo istu muku
Navešću jednostavnu činjenicu koja je posledica nejednakosti, diskriminacije i nasilja koje rodno varijantne grupe trpe u našem društvu. Nažalost, naše društvo je na isti način na koji zatvara javni prostor za žene, uslovilo i deformaciju akademskog diskursa, odnosno nemogućnost samozastupanja rodnovarijantnih osoba. Pripadnice i pripadnici višestruko marginalizovanih grupa izloženi su isključivanju, diskriminaciji i nasilju što za posledicu ima da ih i javna ali i akademska zajednica isključuje ili/i tretira bez dovoljno poštovanja, i više – vidi ih kao nekompetentne da govore i o sebi samima i svom življenom iskustvu. Sa druge strane prof. Sekulić insistira na dijalogu ali istovremeno pruža legitimitet rodno kritičkim pokretima (u sećanju mi je konferencija Feminizam i levica iz 2019 godine8Konferencija Feminizam i levica – nekad i sad je organizovana u okviru Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, i tom prilikom su možda po prvi put u naučnoj javnosti odjeknuli isprofilisani antirodni glasovi na tzv. levici). U takvoj postavci, ona je pozvana i na mesta koja su zatvorena za zajednicu rodno varijantnih osoba i otvara se ozbiljan problem reprezentacije, “govora o” ili onoga što Dona Haravej naziva ventrilokizam9Haraway, D. (1992:309) ‘The Promises of Monsters: A Regenerative Politics for Inappropriate/d Others’, in Lawrence Grossberg, Cary Nelson and Paula A. Treichler (eds) Cultural Studies. London and New York: Routledge.. Na tragu Džo Kejna, Haravej pitanja
Ko govori za jaguara? Ko govori za fetus?
uvezuje sa pitanjem političke semiotike reprezentacije odnosno zastupanja Drugog, citirajući dalje Marksa kada kaže: “Oni ne mogu zastupati sebe; moraju biti zastupani”10Haraway 1992:312. Očigledno je da se ovde jasno otvara pitanje da li je istina da trans, interseks i rodno varijantne osobe ne mogu (same) zastupati sebe ili je u pitanju nešto drugo? Haravej na to (retorsko) pitanje odgovara tvrdnjom da unutar političke semiotike reprezentacije, priroda i nerođeni fetus jesu u epistemološkom smislu u boljoj poziciji nego podčinjena odrasla ljudska bića11Ibid.
Ona dalje postavlja tezu o tome da se u ime reprezentacije, oni koji su zastupani moraju izopštiti iz okruženja i konstituišućih diskruzivnih i nediskurzivnih veza i relocirati u autorski domen zastupnika odnosno zastupnice. Prema Haravej, upravo je ova operacija koju naziva “magijskom” – obesnažujuća12Disempower prevodim kao obesnaživanje (prim.aut.), te su tako trans osobe (u slučaju neodržane debate o kojoj govorimo) izopštene iz jedne zajednice u kojoj postoje (recimo feminističke zajednice, queer ili zajednice rodno varijantnih osoba, ili društveno marginalizovanih grupa…) i premeštene u kontekst koji se naziva “javni” ili “akademski diskurs”. Tom prilikom su rekonstituisane kao objekat (teorije) koji utemeljuje reprezentacijsku praksu zastupanja koja zauvek autorizuje onog/onu koju Haravej naziva ventrilokistkinja odnosno trbuhozborka. Haravej (a ne ja) sumorno predviđa ishodište ovih politika rečima:
Tutorstvo će biti večno.13Haraway 1992: 312
Parafrazirajući Fukoa, a ja se u tome slažem sa Haravej, ključno je da se setimo da se “ovde radi o moći nad životom i smrću”.14ibid, prev. aut. Uvodeći izuzetno važan postkolonijalni diskurs, Haravej podseća na Saida, Marksa i Disraelija ističući da je predmet proučavanja karijera – Istok je karijera za orijentaliste, priroda za prirodnjake, društvo za sociologe, ali po sredi je i inverzija – i “Orijent” i “priroda” ali i “društvo” i “rod” – jesu “proizvodi konstitutivne prakse unutar akademske zajednice”15Ibid. U tako postavljenoj jednačini, naučnice i naučnici sa punim pravom polažu pravo, prvo na svoj rad i i istraživanje, ali posredno i na objekte svog istraživanja – iako su oni pre svega ljudi.
Na taj način smo došli u situaciju da se profesorka Sekulić zalaže za svoje predavanje o (“govor o”) rodu i transrodnoj zajednici, a protiv volje realnih trans osoba da se rasprava vodi (1) u tom kontekstu (objektivizacije u okviru akademske zajednice), (2) u toj organizaciji (u okviru čitalačke grupe rodno kritičke inicijative), (3) na tom mestu (javnom gradskom prostoru koji je otvoren za sve ali je za potrebe organizacije čitajuće grupe ograničenog pristupa), pod tim uslovima (4) (sve učesnice i učesnici moraju unapred da dostave svoje lične podatke, da bi potom bili obavešteni da li su dobrodošli na skup, što omogućava izopštavanje) i (5) na takav način – postavljajući u ravan pravo na postojanje i izlažući ga raspravi u binarnoj formi za i protiv.
Da li imamo pravo da se ljutimo kada se ljudi opiru teorijskoj debati o sopstvenom pravu na život?
Osim što mi je zabrinjavajuće da se poziva na Rosi Braidotti, brine me što se profesorka Sekulić poziva na svoj naučni rad dok u isto vreme sav svoj simbolički kapital pruža pokretu i događaju koji grupe, pitanja i na kraju ljude koje ona u akademskom svetu nominalno zastupa, otvoreno poništavaju. Citiranje Rosi Braidotti u celoj apologizaciji binarno postavljene i krivo organizovane debate, problematično je znajući ne samo poziciju Rosi Braidotti kao voditeljke rodnih studija u Utrehtu (što prof. Sekulić i navodi) već i njene stavove. To što se rodno kritički i antirodni pokreti danas eksplicitno bore protiv “rodne ideologije” ne znači da sutra neće biti otvoreno protiv “rodnih studija” jer su već u novogovoru zamenili rod rečju pol gde god se nađe, stavivši uvek i svima do znanja svoju bioesencijalističku logiku. A kritika bioesencijalizma je jedan od osnovnih stubova dela Rosi Braidotti.
Crvena linija svakog pa i akademskog govora treba da bude takva da se otvoreno suprotstavimo ljudima koji u ime stava ili politike negiraju ili zanemaruju iskustva ljudi koji su posredno ili neposredno iskustvo o kome teorija govori – imale. Kontrolni mehanizam svih ovih izazova debate unutar naučne zajednice koji nisu nevažni – jeste pitanje prisustva i spektra različitih mišljenja ljudi iz same zajednice. Kao što ne mogu da zamislim da učestvujem u razgovoru o Holokaustu koji ne bi uključio ljude koji su na temelju identiteta proganjani već bi se održavao uprkos njihovoj volji ili uprkos njihovoj otvoreno izraženoj želji za otkazivanjem. Isto mislim i za druge zajednice. Ukoliko sama zajednica misli da je događaj preteći ili čak samo neadekvatan, ne bih se dalje unosila da dokazujem da jeste, što i svima od srca preporučujem.
Mi ne smemo da zaboravimo zašto se uopšte bavimo naukom
Zaključiću rečima Done Haravej: “U ogromnoj meri, teorija je telesna, i teorija je doslovna. Teorija se ne bavi stvarima udaljenim od življenog tela; već upravo suprotno. Teorija je sve samo ne otuđena od tela.”16Haraway 1992:299 U ime istine – nazovimo zato neodržani skup u Biblioteci pravim imenom – to je akademska debata artikulisana oko pitanja prava nad životom, odnosno postojanjem rodno varijantnih osoba. I imam pitanje za sve – od kakvog je značaja teorija kojoj bismo dali prednost u odnosu na interese političkih subjekata17Posthumanizam budući da polazi od prekoračenja granica humanizma – pored živih, govorećih ljudi uključuje i druga živa i ne još/ne više živa ostala bića i mašine kao i sve hibridne oblike koji postoje ili mogu uslediti., sve i da je u pitanju zastupanje njihovih prava i njihovih interesa. Kao žena i kao teoretičarka, odbijam takvu teoriju.
MARIJA RATKOVIĆ
DOKTORANTKINJA TEORIJE DRAMSKIH UMETNOSTI, MEDIJA I KULTURE NA UNIVERZITETU UMETNOSTI U BEOGRADU. ISTRAŽIVAČICA JE, TEORETIČARKA I KNJIŽEVNICA SA INTERDISCIPLINARNIM OBRAZOVANJEM IZ OBLASTI TEHNIČKIH, HUMANISTIČKIH NAUKA I UMETNOSTI. OSNIVAČICA JE CENTRA ZA BIOPOLITIČKU EDUKACIJU I NAGRAĐIVANA AKTIVISTKINJA U OBLASTI ZDRAVLJA I REPRODUKTIVNIH PRAVA.