Tito i ja 



Na promociji moje knjige na sajmu knjiga u Lajpcigu 2011. prof. Holm Zundhausen, koji je knjigu predstavio, uputio mi je poluironično pitanje: „Da je 1945. postojao Haški tribunal da li bi Titu bilo suđeno zbog ratnih zločina“? Odgovorio sam Nemcu otprilike: ne bi, verovatnije je da bi Tito sedeo u poroti!

Print Friendly, PDF & Email



Profesionalna autobiografija intelektualca nije potpuno nezavisna lična ispovest nego je treba čitati i kao naročito posredovani odnos moći i samoviđenja, kao društveno uslovljeno znanje o sebi. Samo na prvi pogled je autobiografija nezavisan pogled pojedinca na prošlost odozdo koji se razlikuje od pogleda odozgo, tj. od perspektive vladajuće grupe i hegemone epohalne svesti. Obe perspektive višestruko se prožimaju. Profesionalni životopis je više od sume detalja, to je celina koju vezuje smisao nametnut prinudom grupe. Moć nameće smisao (a) razdvajajući važnu od nevažne prošlosti, (b) propisujući pojmove koji ih zgušnjavaju i (c) određujući način izlaganja prošlosti, naraciju. Retke antiautobiografije se u različitoj meri opiru ovoj prinudi osmišljavanja.

1.

Napisao sam dve knjige o Titu: „Tito“ (1998) i „Sećanje na titoizam“ (2011). Pitam se koje moći su podsticale interesovanje za Tita? Koliko sam im popuštao? Geteovski rečeno, nakon godina učenja ušao sam godine lutanja početkom 1990-ih kao sredovečni crveni koji nije delio nacionalni bunt mlađih ni antikomunizam preobraćenih vršnjaka. Tektonske promene okruženja umeravale su prostor mog neslaganja sa reprivatizacijom i šovinizmom.“Tita“ sam pisao između 1995. i 1998. Pokušavao sam da se oduprem novoj moći pokazujući da nije svaka lična vlast u istoriji bila neprogresivna i da Tito nije bio goli boljševički uzurpator. Nervose nationale još shvatam kao most ka intelektualnoj decadence, a zbog otpora ovekovečavanju sitnodržavlja Tito mi je u ovom dobu kao „poslednji balkanski Habzburg“ verovatno izgledao važniji nego što je odista bio. Koji su bili lični motivi bavljenja Titom?

Počelo je još krajem 1980-ih kada se u Srbiji pojavio novi politički vođa kog su poredili sa Titom. Širio se nacionalizam, a intelektualci su menjali angažman. U zemlji zahvaćenoj ratom valjalo je naizgled nepovoljnu idejnu klimu iskoristiti. Moć se posredno mešala u istraživačke planove, a burna i iracionalna dnevna politika (nacionalni cezaristički mitinzi) bila je iskustvena laboratorija za istraživanje lične vlasti. 

Početna zamisao istraživanja novog tipa nacionalnog vođe s kraja 1980-ih pretvorila se nakon nekoliko godina u obimniju sociološko-istorijsku studiju o ideologiji i organizaciji uticajnih oblika lične vlasti antike do savremenog doba. Za ovo istraživanje koristio sam stipendiju „Friedrich Ebert“ prilikom dvomesečnog boravka u Nemačkoj 1991. godine. Napisao sam knjigu „Oblici lične vlasti“ koja  je u građanskom ratu i ratu sećanja prošla skoro nezapaženo. Ne bez dobrog razloga.

Ali jedan događaj iz Marburga 1991. zaslužuje da se pomene. Profesor Rajnhard Kinl, tada jedan od vodećih nemačkih fašizmologa, me je pozvao na proslavu svog 55 rođendana u svoj dom u Marburgu 25. maja 1991. Bilo je dosta kolega u prostranom dvorištu kuće sa bazenom u kom je Kinl plivao i zimi. U jednom momentu sam upitao profesora da li zna da je i Tito rođen istog datuma? Odgovorio je „Ne, ali to je za mene velika čast“. Profesor Frank Depe i još nekoliko kolega govorili su slično, ne samo zbog rata u Jugoslaviji koji je već počeo. Malo sam se iznenadio jer Tito na Filozofskom u Beogradu nije nikada bio popularan. Ovaj pogled izvana na Tita zaintrigirao je moj šezdesetosmaški antititoizam, a jednopartijski socijalizam mi je u rasulu rata počeo da izgleda drugačije. Bio je to osobeni trenutak hermeneutike distance, plodne tenzije između pogleda na jugoslovenski socijalizam iznutra i izvana. Do tada su mi važan kompas bili domaći disidenti, antititoisti, koje sam pratio, a sada se u sliku prošlosti neposredno umešao pogled sa strane nemačke levice pod čijim uticajem sam se takođe formirao. Utisak se lagano razvijao u mišljenje.   

Plodan sukob dva različita pogleda i suočavanje sa hermeneutikom distance u Marburgu sazrevali su nasuprot moći koja je od intelektualaca tražila slepi patriotizam u državi zahvaćenoj građanskim ratom. U knjizi „Oblici lične vlasti“(1994) koja je nastala na temelju boravka u Nemačkoj obrazložio sam tezu da su režimi lične vlasti u istoriji neretko imali progresivnu ulogu, a u knjizi „Tito“(1998) istu tezu konkretizovao sam na istraživanju Tita kao poslednjeg Habzburga na Balkanu (Tejlor). Desetak godina kasnije Tito je ponovo proživljen iz nešto drugačije hermeneutičke distance. Kada mi je 2010. u Berlinu prevedena i objavljena knjiga „Umkämpfte Vergangenheiten“ moj izdavač je odmah predložio Saveznoj centrali za političko obrazovanje u Berlinu da štampa drugo nemačko izdanje i po nižoj ceni ga deli kao neku vrstu lektire Institutima za jugoistočnu Evropu. Knjiga je doživela drugo Lizenzauflage, ali je bilo otpora. U savetu pomenute ustanove predstavnik vladajuće CDU je bio protiv obnove izdanja. Po svedočenju mog izdavača J. Zundenmajera socijaldemokratski predstavnik, koji je „gurao“ predlog, upitao je kolegu zašto se protivi:„Da li je Tito problem“(jedno poglavlje u knjizi posvećeno je Titu)? „Nije“ odgovorio je CDU oponent „Tito je OK, ali je pisac marksist“. Obe situacije jasno su obelodanile distancu i ponor između hegemone slike Tita u regionu i u inostranstvu. Sličnu nepodudarnost iskusio sam prilikom boravka na univerzitetima u Frajburgu, Bazelu i Cirihu 2013. Doduše, bilo je i drugačijih reakcija. Na promociji pomenute knjige na sajmu knjiga u Lajpcigu 2011. prof. Holm Zundhausen, koji je knjigu predstavio, uputio mi je poluironično pitanje: „Da je 1945. postojao Haški tribunal da li bi Titu bilo suđeno zbog ratnih zločina“? Odgovorio sam Nemcu otprilike: ne bi, verovatnije je da bi Tito sedeo u poroti.

2.

Zašto je Tito važan? Najpre treba  podsetiti da u titoizmu, ali i u poljskom i mađarskom socijalizmu, nije bio toliko snažan habitus komuniste vernika kadar da blokira pojavu disidenata kao što je npr. bilo u Rumuniji, Bugarskoj ili DDR-u. Uprkos tome, Tito je prilično pouzdan lakmus sećanja i angažmana domaće inteligencije: Kaži mi šta misliš o Titu, pa ću ti reći kakvu prošlost propuštaju tvoji filteri pamćenja kao korisnu?            

Pogled sa strane na plodan način provocira sećanje, ali ne svaki, niti je svaka distanca, koliko god bila hermeneutički duboko proživljena, kadra da naruši očvrsla gledišta. Korisna može biti samo distanca koja je istraživački promišljena (contra partijskom angažmanu ili naglo razbuđenom nacionalnom osećanju), koja naglašava ili neutrališe empatiju i izoštrava kritički pogled posmatrača. Najposle i distanca je opredeljenje, ostajanje izvan nesigurnih alternativa. Svako istraživanje je zapravo važan aktivni posrednik između predmeta, perspektive i samoviđenja. U promišljanju različitih perspektiva (lišenom kruga istomišljenika) sazreva vlastiti istraživački Kairos i otvaraju se nove mogućnosti koje ne moraju biti iskorišćene. Propuštanje ovih šansi zavisi i od moralističke popustljivosti ega (samopoštovanja koje lišeno samosumnje seže do mesijanstva) koji je prepreka distanci prema prošlosti. Samosumnja i produktivna nesigurnost jačaju otpor akademskog patriotizma moći.

U Jugoslaviji se 1990-ih ulicama valjao antikomunizam i antititoizam. Nisu me čudile nove masovne emocije, ali jeste ponašanje intelektualaca. Intelektualci proizvode prošlost, a njenu potražnju reguliše moć. Ne odgovara svaka prošlost svakom trenutku. U socijalizmu je potražnja bila za slikom heroja Tita na Sutjesci, u kapitalizmu se najbolje „prodavala“ slika antisrpskog dželata sa Briona.

Bivši komunisti su sada govorili da su uvek bili antititoisti. Nisam bio unutrašnji disident. Sećam se da sam u socijalizmu vodeći jedan seminar koristio reč Broz, a od 1990-ih Tito. U pojmovnom smislu pomalo uzvodno, ali ne i rizično, iako jasno simbolično nepristajanje na hegemoni žargon. Bio sam između teorijskog uzbunjivača i poludisciplinovanog angažovanog posmatrača koji povezuje distancu i angažman i ne radi ni za koga.

Okruženje je 1990-ih gorelo od nacionalizma i antititoizma. Nacionalno osvešćenima se lakše manipulisalo jer su se zapravo borili za socijalno podvlašćivanje koje su shvatali kao oslobađanje. Hegelovsku „nesrećnu svest“ proizvodili su intelektualci. Odgovarajući na potražnju hegemone moći nisu kadri za samorefleksivno kontrasećanje niti za složeniju neprilagođenu sliku prošlosti. Ne trude se oko razlike između autentične i korektne prošlosti koju nameće moć. Istraživački gledano, ni u ovom dobu nisam mogao da izbegnem pritisak okruženja i moći, ali sam sada reagovao otporom. Teorijskim. Dok se većina komunista naglo okrenula nacionalizmu i isključivom antikomunizmu, moja kritičnost prema socijalizmu počela je da traži diferenciraniji oslonac. Trebalo je prihvatiti izazov suočavanja sa Titom kog su skoro podjednako demonizovali konzervativni nacionalisti i liberalni kritičari nacionalizma. Kako to obično biva prednjačili su bivši titoisti koji su napadno antidatirali vlastiti antititoizam. Moja hermeneutika distance sada je tražila novo teorijsko uporište. Ne nostalgičnu hermeneutiku suza u obliku žala za propalim socijalizmom nego teorijsko suočavanje sa epohalnom tranzicijom uma. Tito je bio idealna teorijska provokacija. Kod istraživanja Tita trebalo je pre svega naći nove pojmove između bivših komunističkih i novih antikomunističkih koji na novi način zgušnjavaju suštinu: oslobodilačka politička kultura, autoritarna modernizacija i harizma razuma. Naravno da ovi pojmovi nisu negirali da se komunistička sila katkada kretala bez pratnje zakona. Ako ni zbog čega drugog, a ono i zbog toga što je pre i nakon ovog doba i pluralizam bio takođe lišen ove pratnje. Ostaje pitanje Cui bono? Zarad čije koristi je zakon gažen, imućne manjine ili siromašne većine? 

Samo deo odgovora može se nazreti ako se ima na umu doba kada sam objavio knjigu o Titu. Bio je to kraj 1990-ih, vreme užarenog antititoizma koji je skoro podjednako koristila nacionalistička vlast i opozicija. U knjizi izneta diferencirana procena vladara bila je lišena odjeka u javnosti. Odudarala je od društvenoprihvatljive prošlosti jer je i vlast i opozicija svaljivala krivicu na Tita za sve aktuelne nevolje. Od nekorektnosti knjige bilo mi je važnije da sam sebi stvari objasnio i raščistio dileme za potonja istraživanja. Ako ljubav rađa razočarenje nisam se u Tita mogao razočarati jer mu se kao vanpartijac nisam divio. Uveravao sam sebe da u knjizi nije bilo ni inata ni prkosa i da je Tito samo propušten kroz teorijske koordinate prethodne knjige „Oblici lične vlasti“, pa je naprosto takav ispao. Ni bolji ni gori. Iako sam bio ravnodušan prema Titovoj ličnosti verovatno je u ovoj samoproceni manjkalo samorefleksije. Možda i nisam bio neutralan koliko sam tada mislio.       

3.

O klimi ovoga doba nekoliko detalja. Petar Stambolić (s kim sam obavio dva iscrpna istraživačka razgovora o Titu u njegovoj kući na Dedinju 1997. i 1999.) mi u pismu 2. 11. 1998. javlja da je primio moju knjigu „Tito“, „naučni rad koji je dodatno značajan što je izašao u ovom vremenu“. Sve do smrti 2007. javljao mi se povremeno telefonom u Zrenjanin. Žalio se na aktuelnog predsednika SR Jugoslavije što neopravdano izjednačava Tita i Miloševića, isticao L. Perović koja „vodi tucovićevsku politiku“ i pominjao da je „knjigu o Titu hvalio svojim drugovima“.

U pismu Latinki Perović 22. 1. 1996. izneo sam utiske o njenoj knjizi „Zatvaranje kruga“ i dodao da se „u idejnopolitičkom profilu donekle uočava evolucija i kolebanje (ili pak nedovoljna usklađenost) između ranijeg komunističkog i sadašnjeg proliberalnog kursa… osim toga ocene Tita, iznete u knjizi, se ponešto razlikuju od onih koje ste mi izneli u usmenom razgovoru. Evolucija gledišta (ukoliko nije salto mortale) nije neprirodna, niti nepoželjna. Lično sam evoluirao od antititoiste (kao i većina sociologa) s kraja 60-ih i tokom 70-ih godina, preko ravnodušnosti prema njemu iz 80-ih, do određenije diferenciranije ocene koju sam izneo u članku. Indirektnu logičnost evolucije intelektualca na distanci sam našao u Vašoj opasci iz knjige da će bivši antititoisti jedini braniti Tita od osvete lakeja. Držim da ovo nije nikakav paradoks. Da je drugačije, u ovim prostorima bi bilo za intelektualca zabrinjavajuće“. U nedatiranom odgovoru iz januara 1996. L. Perović je napisala: „Moji sudovi u razgovoru sa Vama su plod sazrevanja, u kome je veliku ulogu igralo i razdoblje posle Tita“. Dakle nisam bio usamljen u kontrasećanju. Nakon štampanja knjige L. Perović mi u pismu od 20. 3. 1999. kaže da knjiga o Titu ima objektivnost i neutralnost „a mi smo, bar ja, ostali bez jednog i bez drugog. Videćete, njena će vrednost biti još veća kada dođe vreme upoređivanja gde smo bili, gde smo mogli biti i gde smo, ipak stigli“. Oko slične ocene Tita složio sam se i u 5. TV emisiji „Ključ“ sa Zagorkom Golubović (Tito: Najveći Srbin? RTS 1. 17. 6. 2004.). Uprkos pomenutim saglasnostima, kod sličnog sazrevanja kontrasećanja o Titu pobude mogu biti drugačije.

4.

Češći su bili potmuli negativni odjeci knjige o Titu. Knjiga je kod istoričara i sociologa procenjena kao protitoistička. Istoričari su je knjižili kao „antisrpsku“ dok su konzervativni i liberalni sociolozi u istoj više videli boljševizam. Ni ovog puta ne bez korektnog „patriotskog“ konzervativnog i liberalnog razloga. Knjiga se pojavila krajem 1998. kod izdavača koji nije bio zainteresovan za njenu promociju, nekoliko meseci potom usledilo je bombardovanje SRJ, ko bi tada mislio na Tita. Ali ni nešto kasnije pad Miloševića nije pomerio Tita kao dežurnog krivca u drugi plan. Ne samo u Srbiji.

Nekoliko godina kasnije ponudio sam slovenačkom izdavaču da prevede „Tita“, ali je tamo reakcija bila ne manje „patriotska“ nego u Srbiji. Kako mi je javio kolega A. Lešnik u Ljubljani su 2009. procenili da je „Tito“pisan za srpskog čitaoca. Da li je slovenački istoričar Božo Repe, koji je izrekao ovu ocenu, bio u pravu, a moja tadašnja procena vlastite jugoslovenske neutralne perspektive bila lažna samosvest? Ili je u građanskom ratu sećanja zakavženim stranama u regionu moja procena Tita bila jednostavno neupotrebljiva?

Trudeći se da ostanem samorefleksivan beležim da odnos nacionalista prema mojoj nadnacionalnoj proceni Tita nije bio anahron. Iako ptolomejski, a ne kopernikanski, bio je sa stanovišta novih mladih državnosti prirodan. Do danas se Tito ne uklapa u zakavžene korektne patriotizme. Kao ni moja nekorektna procena Tita. Februara 2021. iznova sam na portalu Istinomera poredio Tita sa potonjim srpskim političkim vođama:

“Tito je bio državnik priznat u svetu, Milošević izolovani balkanski samodržac, a Vučić konvertit sa političke periferije. Tito se pravdao multietničkom socijalnom antikapitalističkom državom, Milošević nacionalnim i ‘švedskim socijalizmom’, a Vučić nacionalnim neoliberalizmom. Među njima su suštinske društvenoekonomske razlike, ali je donekle slična oslobodilačka politička kultura… Kod A. Vučića nema neprikosnovenog tvrdog kulta, ali je upadljiva kontrola javnosti i horsko medijsko jačanje učinka nepogrešivog vođe. Meki kult. Hiperaktivnost sveprisutnog arbitra je lična crta vođe formirana u političkoj kulturi srpske krajnje desnice. Prerušena, ali neprevladana retorika dugo usavršavana u diskursu zarđalih kašika. Ni heroj ni intelektualac. Ni rutinski birokrata jer neke stvari javno afektivno i agresivno proživljava. Bliži je hibridnom spoju agresivnog vođe navijača i razmetljivog svadljivog blogera na društvenim mrežama“.

Titoizam nije mrtva muzejska prošlost. Ono što je nekada bilo važno nije nestalo nego je kumulativno ugrađeno u današnje, nedovoljno je vidljivo, ali je prisutno. Greške i dostignuća titoizma još su latentno aktivni u regionu. Ne samo što je titoizam bio materijalna stepenica urbanizacije, industrijalizacije i kosmopolitizacije Zapadnog Balkana nego je bio osnova i potonjih modernizacijskih smislova. Ali i negativno iskustvo potonjih zrelijih antiautoritarnih nastojanja. Razne moći utiču da otpor Titu pretrajava. Da li će stići vreme realnijeg poređenja titoizma i posttitoizma? Koja vrsta moći treba da se raspadne da možda i sam vlastitu sliku Tita korigujem?

Tekst je odlomak iz neobjavljene knjige „Anti-autobiografija“ (u štampi kod IP Clio, Beograd)

 

TODOR KULJIĆ

PROFESOR SOCIOLOGIJE POLITIKE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU.

Print Friendly, PDF & Email

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.