Kako francuska levica redefiniše multikulturalizam
Bez obzira da li će Nepokorna Francuska uspeti, ili ne, da redefiniše debatu u Francuskoj, liberali iz svih zemalja mogu nešto da nauče na ovom primeru. Ceo zapadni svet je u agoniji, na ovaj ili onaj način, oko pitanja kako se različite kulture mogu „integrisati“ u jednom društvu. Argument Nepokorne Francuske je da će ljudi pronaći način da se prilagode, osim ako ih nepovoljne spoljne okolnosti ne privole da odustanu od toga. Ukoliko ovakav pristup multikulturalizmu uspe, to bi moglo da preokrene političku svarnost, ne samo u Francuskoj, već i u drugim državama
Francuska školska godina počela je iznenađujućom najavom Minstarstva prosvete: učenice više neće smeti da nose abaju,1Abaja je komad odeće nalik tunici, koji uključuje i pokriv za glavu (primedba prevodioca). veoma popularnu nošnju koja potiče iz islamskog sveta. Nedugo zatim, vlada je objavila da francuske sportistkinje neće smeti da nose hidžab na Olimpijskim igrama sledeće godine. Sve u svemu, ovakve vesti predstavljaju razočaravajući početak godine za francuske muslimane. Ova najava ministarstva naišla je na malo protivljenja političara levog centra u toj državi. Komunistička partija dala je punu podršku zabrani nošenju abaje. Olivije For2Generalni sekretar, odnosno najvažnija funkcija unutar francuske Socijalističke partije (primedba prevodioca). diskretno je ćutao. Poslanica Zelenih Sandrin Ruso osudila je zabranu na strogo feminističkim osnovama, kao oblik kontrole nad ženskim telima. Ništa od ovoga ne predstavlja veliko iznenađenje. Međustranački konsenzus protiv iskazivanja javne religioznosti i dalje je jak, a muslimani već dugo imaju osećaj da su stalna meta ovakvih zabrana i dežurni krivci.
Ono što je novina je to što je jedna stranka podigla svoj glas protiv zabrane nošenja abaje, i to ne zato što predstavlja napad na žene ili što je država prekoračila svoja ovlašćenja, već zato što ta zabrana predstavlja direktan napad na muslimane. Manuel Bompar, generalni sekretar partije Nepokorna Francuska (La France insoumise), izjavio je da će takva odluka „dovesti do diskriminacije mladih žena, posebno mladih žena muslimanske veroispovesti“, i optužio vladu da iskorišćava princip laiciteta „kako bi stigmatizovala jednu religiju”. Nije prvi put da partija Nepokorna Francuska koristi neobično smeo jezik kako bi se suprotstavila zvaničnoj politici države prema religijskim pitanjima. Ovaj veliki otpor je, u stvari, najnoviji znak istinski seizmičke promene u pristupu francuske levice pitanjima prava muslimana i multikulturalizma. Nepokorna Francuska razvija novi jezik antirasizma u kontekstu specifičnog francuskog diskursa, i na taj način nastoji da redefiniše i samu ideju republikanizma.
Iako je laicitet centralna republikanska vrednost sa dugom tradicijom, ovakvo tumačenje laiciteta, koje služi kao opravdanje za mere kao što je zabrana abaje, je relativna novina. Takvo tumačenje datira iz 2003. godine, kada je, na zahtev tadašnjeg francuskog premijera Žan-Pjera Rafarena, mladi desničarski političar Fransoa Baroan napisao izveštaj pod naslovom Za novi laicitet. On je u tom izveštaju tvrdio da je laicitet postao suštinski deo francuskog republikanskog identiteta, i da je, u tom trenutku, bio pod pretnjom multikulturalizma, te da je francuska levica, prihvatajući multikulturalizam, donela odluku da napusti laicitet. Ova optužba bila je izuzetno efikasno sredstvo da primora levicu da pristine na takvo novo tumačenje laiciteta. Ukoliko bi francuska levica stala u odbranu prava francuskih etničkih i verskih manjina, onda bi dakle rizikovala da bude označena kao „nerepublikanska“ – što je označitelj koji je generalno dugo vremena bio rezervisan samo za krajnju desnicu, i koji implicitno isključuje mogućnost saradnje sa političkom opcijom kojoj se prišije.
Ipak, važno je napomenuti da je levica rado prihvatila ovu novu koncepciju laiciteta. Pomoglo je i to što takav stav ima očigledan istorijski pedigre. Parola koja odražava „republikanski“ način razumevanja etniciteta i društvenog indentiteta dugo je bio čuveni citat Stanislasa de Klermon-Tonera, izrečen na vrhuncu debate o jevrejskoj emancipaciji 1789. godine: „Jevrejima kao naciji ništa; Jevrejima kao pojedincima, sve“. U stvari, Moris Semjuels ubedljivo je pokazao da je ta parola bila zamišljena kao odgovor onima koji su želeli da nateraju francuske Jevreje da „dokažu“ svoje francuskost tako što će odbaciti svoje jevrejstvo. Suprotstavljeno „republikansko“ gledište bilo je da su Jevreji već francuski građani i da država, stoga, treba da ih tretira kao i sve druge građane, bez obzira na njihova specifična religijska verovanja. Uvođenje posebnih pravila za dobijanje državljanstva značilo bi da se Jevreji tretiraju kao grupa odvojena od francuske nacije. Ipak, danas se ovaj princip pretvorio u ideju da država treba da nametne uniformisanje francuskog identiteta, kako bi se suprotstavila etničkim i verskim zajednicama koje bi, strahuje se, mogle, u suprotnom, nastojati da se izdvoje kao zasebne nacije unutar Francuske.
Kakva se promena desila u ovom novom slučaju zabrana? Pored intelektualnih razloga za levičarsku islamofobiju, odavno postoji i jednostavnije strukturalno objašnjenje: etničke manjine uopšte, a posebno muslimani, i dalje su veoma slabo zastupljene u francuskom javnom životu. A pošto u manjem procentu izlaze na izbore nego druge zajednice – 42% muslimanskih glasača nije glasalo na poslednjim izborima, u poređenju sa 28% u celoj naciji – nije postojao politički interes od toga da se stane na njihovu stranu. Takav odnos stvari sada počinje da se menja. Nakon godina marginalizacije, etničke manjine se sve više vide i čuju u javnoj sferi. Neki koriste ovu rastuću vidljivost da preokrenu preovlađujući narativ. Kada ih pitaju, mladi Francuzi obično kažu da se različite etničke zajednice veoma dobro slažu. Suprotstavljajući se tvrdnji da verski simboli ukazuju na otcepljenje od Republike, oni tvrde da ih, u stvarnosti, od ostatka francuskog društva odvajaju zakoni koji zabranjuju simbole njihovog verskog identiteta. Konzervativni laicitet, prema ovom mišljenju, nije vitalni stub republikanizma, već njegova negacija, sila koja cepa Republiku na izolovane zajednice.
Neki na francuskoj levici počinju da prepoznaju ovakvu situaciju kao priliku. Diskursni odgovor lidera partije Nepokorna Francuska Žan-Lika Melanšona predstavlja novi referentni okvir za razumevanje multikulturalizma, a on se svodi na pojam „kreolizacija“. Sam pojam nije njegov izum, već ga je pozajmio od pesnika sa Martinika, Eduarda Glisanta. Glisant ovako definiše kreolizaciju: “Kreolizacija je mešanje različitih oblika umetnosti ili različitih jezika, i to mešanje proizvodi neočekivane nove forme. To je način da se transformišete na kontinuiran način, a da ne izgubite sebe. […] To je stvaranje otvorene i neprekinute kulture, koja se bori protiv uniformizacije velikih centralnih sila kao što su mediji i umetnost.”
Za Melanšona, poslednja rečenica ove definicije kreolizacije je ključna. Proces društvene i kulturne razmene i mešanja uvek će izneti nove i neočekivane ideje koje će prkositi svakom pokušaju nametanja uniformnosti. Rezultat je takav da dominantna kultura u društvu više ne može da uspostavi univerzalizam zasnovan na sopstvenim vrednostima i ponašanju, niti može očekivati da se svi drugi „asimiliraju” prema njihovim pravilima i obrascima. Strateški, ovaj potez je pronicljiv: on depolitizuje multikulturalizam izjavljujući da se kultura ne može kontrolisati iz centra. To uopšte nije, tvrdi Melanšon, projekat, već prirodan, spontan i nezaustavljiv proces koji se ne može zaustaviti nikakvom političkom voljom. U tom smislu, teret dokazivanja je na zagovornicima „asimilacije“, jer oni moraju da pokažu da ona može da funkcioniše, a ne na manjinskim zajednicama da pokažu da mogu i da će se asimilovati.
Kreolizacija predstavlja odlučujući raskid sa idejom da je uloga države da nametne jedinstven standard francustva kod stanovništva. Suština kroelizacije je tihi radikalizam koji kaže: hteli to ili ne, ljudi pronalaze načine da žive jedni sa drugima, da dolaze u kontakt jedni s drugima i da stvaraju zajednički život. Melanšon je, takođe, spretno povezao kreolizaciju sa svojim postojećim programom, posebno sa zahtevom za uspostvljanjem Šeste republike. Time što tvrdi da je moderna Francuska „kreolizovana“, veza sa neophodnošću ustavnih promena je još izraženija: narod iz 1958. godine više ne postoji, a narod iz 2023. godine treba da sebi da novi ustav. Njegov upeh na izborima iz 2022. godine, na kojima je osvojio preko 68% muslimanskih glasača, sugeriše da je ovakva strategija bila isplativa. Ali, sama po sebi, kreolizacija već predstavlja hrabru težnju za redefinisanjem republikanizma. To omogućava levici da predstavi desničarsku verziju laiciteta, koja je tokom prethodne dve decenije bila oslonac reakcionarnog republikanizma, kao antirepublikanski princip. Njena vizija, nasuprot tome, predstavlja povratak prvobitnom principu Klermon-Tonera: državno slepilo za razlike u ime republikanskog jedinstva.
Ova strategija, za koju još uvek nije sigurno da će biti uspešna, sada postaje predmet sporenja unutar parlamentarnog bloka NUPES-a.3Koalicija NUPES formirana je u maju 2022. godine i čini je nekoliko levih partija – Nepokorna Francuska, Socijalistička partija, Komunistička partija Francuske, Evropska ekologija – Zeleni i još nekoliko manjih partija (primedba prevodioca). Najnoviji povod za sukob bio je početak tekuće krize u Izraelu i Palestini, tokom koje su druge stranke optužile Nepokornu Francusku da nije dovoljno energično osudila Hamas. Politikolog Remi Lefevr, iz Socijalističke partije, smatra da je uzrok ovakve pozicije Nepokorne Francuske to što ne želi da otuđi od sebe svoje muslimanske glasače. Takvo viđenje pozicije ove partije verovatno nije opravdano, i u sebi sadrži rasističke stereotipe o francuskim muslimanima: da su monolitni, antisemitski orijentisani, i, u osnovi, nasilni. Međutim, ono što jeste istina je da je izborni uspeh Nepokorne Francuske među muslimanima u tenziji sa njenim širim ciljem ujedinjenja levice pod njenim okriljem.
Bez obzira da li će Nepokorna Francuska uspeti, ili ne, da redefiniše debatu u Francuskoj, liberali iz svih zemalja mogu nešto da nauče na ovom primeru. Ceo zapadni svet je u agoniji, na ovaj ili onaj način, oko pitanja kako se različite kulture mogu „integrisati“ u jednom društvu. Argument Nepokorne Francuske je da će ljudi pronaći način da se prilagode, osim ako ih nepovoljne spoljne okolnosti ne privole da odustanu od toga. Ukoliko ovakav pristup multikulturalizmu uspe, to bi moglo da preokrene političku svarnost, ne samo u Francuskoj, već i u drugim državama.
Tekst je izvorno objavljen na engleskom jeziku na sajtu Tocqueville 21.
DOKTORAND ISTORIJE NA UNIVERZITETU KEMBRIDŽ. U DISERTACIJI SE BAVI KONCEPTOM GRAĐANSTVA U FRANCUSKOJ REVOLUCIJI.
