Aktuelni slučaj odluke Vrhovnog suda Hrvatske da poništi nižestepenu presudu o zajedničkom starateljstvu i, shodno tome, vrati puno starateljstvo nad sinom Severine Vučković njenom bivšem mužu izazvao je buru u javnosti. Desetine poznatih ličnosti pružile su podršku Severini, hrvatski ministar pravosuđa kritikovao je izjavu predsednika Vrhovnog suda, a u široj javnosti dominiraju izjave “uzeli ste majci dete” i “detetu je mesto pored majke” i sl., koje nemaju puno veze sa slučajem Severine Vučković i njenog bivšeg supruga, odnosno raniju presudu sudo o zajedničkom starateljstvu, već više predstavljaju dobru ilustraciju gotovo univerzalno uvreženog stava građana Srbije da je majka primarni roditelj. U ovom tekstu neću se posebno baviti konkretnim slučajem, koji je, držim, svojim gotovo decenijskim trajanjem na prvom mestu primer tragične estradizacije starateljstva od koje najveću štetu ima upravo sâmo dete. Pre svega, kritikovaću ovde jednu nakaradnu i, suštinski, pedagoški prevaziđenju ideju da nakon razvoda dete treba da živi s majkom a da ga otac viđa samo povremeno, iz koje proizlazi zastarela sudska praksa u Srbiji i regionu koja ne promoviše zajedničko starateljstvo i ravnopravnu raspodelu vremena između oba roditelja.

S kim treba da žive deca nakon razvoda? 

Nasuprot ovoj uvreženoj praksi kod nas, po kojoj dete živi samo s jednim roditeljem i provodi ogromnu većinu vremena s njim, a najčešće njom, imamo jasnu tendenciju porasta zajedničkog starateljstva i jednakog vremena koje dete provodi sa oba roditelja  nakon razvoda u zemljama koje služe za uzor u pogledu roditeljskih praksi i dečijih prava, poput Švedske i Norveške.

Krenimo redom. Najpre, suštinska greška koju naše društvo ponavlja kroz sudsku, običajnu i medijsku praksu, nije toliko u tome što se smatra da, nakon razvoda, puno starateljstvo nad detetom treba da ima majka, već u implicitnoj pretpostavci da starateljstvo nad detetom uopšte treba da bude samostalno – dakle da ga dominantno vrši samo jedan roditelj, a ne zajedničko i ravnomerno u svemu, pa i u provođenju vremena s detetom. Dostupni podaci nesumnjivo pokazuju da je ovakva sudska praksa i dalje široko rasprostranjena u Srbiji i regionu. Naime, od preko 5200 parova sa decom koji su se razveli u zemlji Srbiji 2022. godine, zajedničko starateljstvo postiglo je nešto više od 1000 bivših parova, samostalno starateljstvo pripalo je majkama u oko 3500 slučajeva, a očevima u manje od 600 slučajeva. Od toga, u Beogradu je majkama puno starateljstvo dodeljeno u gotovo 1000 od 1350 slučajeva, očevima u svega 88 primera, a 279 parova se sporazumelo da zajednički starateljuje. Drugim rečima, otac u Srbiji ima sedam, a u Beogradu jedanaest puta puta manje šanse da dobije starateljstvo nad detetom od majke. Slično je i u Hrvatskoj, u kojoj su 2019., 2020. i 2021. godine Centar za socijalnu skrb i sudovi preporučivali odnosno presuđivali sedam puta češće da će dete živeti s majkom nego s ocem.

S druge strane, bitno je ne poistovetiti život s jednom roditeljem i dodeljivanje samostalnog starateljstva jednom roditelju sa oduzimanjem roditeljstva drugom roditelju. Očevi, i u Srbiji i u Hrvatskoj, imaju i dalje roditeljska prava i obaveze, treba da budu konsultovani oko vitalnih pitanja za detetovu dobrobit, sudbinu i budućnost i imaju različlite modele viđanja deteta. „Najdarežljiviji“ među njima je tzv. pun model viđanja deteta koji sud usvaja na preporuku Centra za socijalni rad, a koji podrazumeva da dete provodi s ocem dva radna dana nedeljno i svaki drugi vikend u mesecu, polovinu školskih raspusta, i svaku drugu Novu Godinu i Božić tj. praznik. Prema tome, otac nakon razvoda ne prestaje da biva roditeljem, već samo ima manje vremena od majke koje provodi s njim. U tom smislu, Dejan Višekruna iz udruženja „Tate“ je još 2019. godine, nakon prvostepene presude kojom je dete dodeljeno Severininom bivšem mužu, podsetio: „Dete je prešlo da živi od jednog roditelja kod drugog, niko nije lišen roditeljskog prava. Kad se to tako postavi, momentalno se ohlade strasti… Problem je što se to kod nas doživljava kao tragedija“.

Od samostalnog do zajedničkog starateljstva

Za ovakvu nesrazmeru u određivanju vremena koje će roditelji provoditi s decom nakon razvoda, a koja uveliko ide na štetu očeva, u nas je najkrivlja – i najlakša za ispravljanje – jedna pravna tekovina: dodeljivanje zajedničkog starateljstva samo u slučaju saglasnosti oba roditelja. Naime, iz prethodnih podataka videli smo da se u proseku samo jedna šestina srpskih parova prilikom razvoda sporazume oko zajedničkog starateljstva, što onda u praksi može značiti da dete provodi jednaku količinu vremena kod oba roditelja, kao i punu jednakost u odlučivanju, ravnomerno učešće u troškovima te odsustvo plaćanja alimentacije. Ali, kvaka je u tome da Centar za socijalni rad i sudovi nemaju prava da takvu odluku nametnu tj. nalože razvedenom paru, već se parovi moraju sami oko toga dogovoriti. Ergo, odluka o tome da li će dete provoditi jednako vremena s ocem, ili će živeti s ocem, prilikom razvoda u Srbiji de facto pripada majci. Podsećam, ako se par ne dogovori, onda će dete, po difoltu, živeti s majkom i njoj će, kao primarnom roditelju, biti dodeljeno starateljstvo. Očevi se, istina, mogu sudu žaliti na ovakvu odluku. U tom slučaju se pokreće sudski proces oko starateljstva, koji po pravilu traje više godina, dodatno produbljuje razdor između bivših supružnika i stavlja dete u središte jednog dugotrajnog konflikta. Kakav god bio ishod takvog procesa, a kod nas je to najčeće opet dodeljivanje starateljstva majci, takva pobeda je Pirova pobeda za roditelja, a apsolutni gubitnik je dete koje raste u traumatičnom okruženju.

Šta je u interesu deteta?

Pitanje svih pitanja glasi: da li je postojeća sudska praksa u Srbiji i regionu dobra za dete? Jedna od ključnih implicitnih pretpostavki u prilog ovakvog poslerazvodnog modela jeste da je detetu bolje ako ima jedan dom, jednog staratelja i jednog primarnog roditelja. Jer, kaže nam zdrav razum, da su se parovi mogli efikasno i u interesu deteta dogovoriti oko roditeljstva, oni se ne bi ni razvodili. Otuda je bolje dete dodeliti jednom roditelju – čitaj: majci – nego ga izlagati daljim nesporazumima i sukobima između roditelja i držati u središtu njihovog konflikta. Međutim, koliko god ovakav argument delovao smisleno, postojeći model ipak ima krupnih slabosti. Najveća mana mu je što praksa pokazuje da ovakvo neravnomerno dodeljivanje vremena i roditeljskih uloga često dovodi do otuđenog odnosa očeva s decom nakon razvoda. Podaci su poražavajući: gotovo jedna trećina očeva izgubi svaki, ili gotovo svaki, kontakt s decom u prve dve godine nakon razvoda. Drugim rečima, dete se već nalazi u ranjivoj i teškoj situaciji raspada postojećeg modela porodice, i ako uz to dodatno marginalizujemo prisustvo oca, postoje znatni izgledi da će se odnos oca i dece trajno poremetiti, pa čak i sasvim prekinuti.

Stoga, uprkos zdravorazumskoj ideji da je detetu bolje da ima jedan dom nego dva, tendencije u visokorazvijenim zemljama idu u pravcu dodeljivanja zajedničkog starateljstva i izjednačavanja vremena koje dete provodi s oba roditelja. Tako je, početkom dvadesetprvog veka, procenat dodeljivanja samostalnog starateljstva majci još uvek bio iznad 90% a očevima na 6-7% u Slovačkoj, Češkoj, Grčkoj i tako dalje, da bi početkom druge decenije on blago opao u odnosu na majke a blago porastao u prilog očevima. Nasuprot tome, u Francuskoj npr, od 2002. sudovi automatski, osim u ekstremnim slučajevima, dodeljuju zajedničko starateljstvo roditeljima nakon razvoda, odnosno razdvajanja, ukoliko nisu bili u bračnoj zajednici.  U Švedskoj, „koja se uzima kao izvrstan globalni model za zaštitu interesa dece“, sudovi su već oko 2010. godine najčešće dodeljivali zajedničko starateljstvo, a dete  je s ocem provodilo preko 30% vremena. U praktično svim zemljama Evropske Unije, procenat zajedničkog odnosno deljenog starateljstva i ravnomerna podela vremena koje deca provode s ocem nakon razvoda je u stalnom porastu, i udvostručio se u protekle dve decenije iako je statistički gledano samostalno starateljstvo i dalje pojedinačno najrasprostranjenije. U rečenoj Švedskoj, procenat slučajeva gde se presuđuje u korist ravnomernog provođenja vremena koje roditelji provode s decom premašio je 40%.

Najzad, problem sa inertnom i nesavremenom sudskom praksom u Srbiji i regionu nije prosto sama sudska odluka prilikom brakorazvodnog procesa, već i odsustvo pravnih i institucionalnih mehanizama da se inicijalni model koriguje, kao i odsustvo angažovanja Centra za socijalni rad u kasnijem periodu, koji bi povremeno pratio da li se i kako rečeni model primenjuje i po potrebi ga revidirao. Tako dolazimo u paradoksalnu situaciju da neke majke moraju da se obrate Centru za socijalni rad jer očevi ne viđaju decu ni u onom obimu koji im je sud dodelio, dok s druge strane, očevi koji su posvećeni i žele da provode više vremena sa svojom decom, nemaju mogućnost za to mimo punog modela viđanja.

Tate i rodna ravnopravnost

Da zaključim – rodna ravnopravnost podrazumeva ravnopravnost svih polova i rodova; nažalost, žene i majke u Srbiji su u mnogo čemu i dalje u potčinjenom položaju u odnosu na muškarce, i to je neophodno ispravljati. Ali, u ponečemu su i neki muškarci i očevi u podređenom položaju, što takođe treba menjati ako se dosledno zalažemo za punu ravnopravnost. Dakle, nije ovde reč o tome da treba svim očevima blanko dodeliti jednako starateljstvo i ravnomerno provođenje vremena sa svojom decom nakon razvoda. Nažalost, Srbija je i dalje često zemlja samohranih majki, neodgovornih očeva, bednih i neredovnih alimentacija. Takvi očevi pravo viđanja deteta pogrešno vide isključivo kao svoje pravo, što ono nije – to je u jednakoj, a u moralnom i pedagoškom smislu prevashodno, i pravo deteta na viđanje oca. Dete ima pravo na provođenje kvalitetnog vremena i supstancijalan odnos s ocem, kako u braku tako i posle razvoda. Ali, u Srbiji je, kao i svuda u svetu, u konstantnom porastu broj očeva koji su posvećeni i odgovorni roditelji, a koje između ostalog okuplja i rečeno udruženje „Tate“, i koji se žale na nemogućnost da više i češće budu sa svojom decom. Kada Severina opravdano lamentuje nad odlukom suda da dete viđa utorkom, četvrtkom i svakog drugog vikenda, ona javnosti obznanjuje realnost koju s njom deli ogromna većina razvedenih srpskih i hrvatskih očeva, čija roditeljska sudbina nije ništa manje tragična od njene, ali koje pri tom neće podržati nikakav glas javnosti, ničija peticija ili javna podrška. Ako će ispravljanju ove nepravde koja opstaje kao atavizam regionalnog zakonodavstva pomoći još jedan Severinin rijaliti šou, hvala joj na tome.

ALEKSANDAR PAVLOVIĆ

FILOLOG I ISTORIČAR, VIŠI NAUČNI SARADNIK NA INSTITUTU ZA FILOZOFIJU I DRUŠTVENU TEORIJU.