„Zvuk slobode“ i ukus propagande

Ko može da ima lošu reč za film koji se bavi tako važnom temom kao što je pedofilija? Logično, jedino pedofili i oni koji ih podržavaju, ako takvi postoje. Ko još to podržava pedofile? Pa oni koji imaju nešto kritički da kažu o ovom filmu, naravno. Ova kineska zamka za prste sačinjena od cirkularne logike već ukazuje na to kakva bi mogla biti uloga filma „Zvuk slobode“, odnosno razlog što je on uopšte snimljen, na temu o kojoj je snimljen.

Težina „zasnovanog na realnim događajima“ i težina same tematike je ogromna; ona urliče na nas da je ovo film koji pretenduje da bude više od filma, jedan društveni događaj koji zaslužuje vašu pažnju jer se bavi užasnim zločinima – ukratko, film koji bi svaki prav, zdrav čovek trebalo da pogleda kako bi osvestio zlo koje postoji na svetu i tako makar simbolički podržao malobrojne pravednike koji ustaju protiv njega.

U filmu je reč o Timu Balardu, službeniku američke Domovinske bezbednosti (Homeland Security), čija priča je zaista uzbudljiva u holivudskom smislu: Balard se bavi slučajevima pedofila i konzumenata dečije pornografije, sve dok poteran komentarom kolege (mnoge stvari u ovom filmu se pokreću i razrešavaju tako, kroz par rečenica) odlučuje da ode pravo na izvor i spasi decu. I u tome uspeva, da ne spojlujemo sad, ali film ima srećan kraj, kao što je i bilo u stvarnosti.

Poreklo zla je možda i najveće, a zasigurno najpopularnije filozofsko pitanje, kojim su se bavili i Toma Akvinski i Dostojevski, a tvorci filma „Zvuk slobode“ imaju relativno jasan i lak odgovor: zlo je tu, među nama, jer neki ljudi su prosto inherentno zli. Zaplet filma je relativno jednostavan i donekle – do, ispostaviće se, veoma bitnog nekle – zasnovan na istinitim događajima: Tim Balard je zaista bio agent Domovinske bezbednosti, zaista je radio na slučajevima pedofila, i zaista je dobavio informacije o tome kako može da razbije mrežu trgovaca decom u Kolumbiji, što je i učinio, osnivajući udruženje O.U.R. (Operation Underground Railroad, a i jeste neka vrsta organizacije udruženog rada). U najvećoj operaciji koju je Balard organizovao, 2014. godine su oslobođene 123 žrtve trgovine ljudima, od kojih su 54 bila deca, u tri kolumbijska grada. Ta operacija je okosnica filma, i Timu Balardu svaka čast što ju je organizovao i uspešno sproveo.

Ne želim uopšte da ulazimo u detalje, potencijalne probleme oko načina rada ili verodostojnost izveštaja vezanih za rezultate delovanja udruženja O.U.R, jer to nije opseg ovog teksta. Tema nam je film, ali opet, ne nužno i njegova „filmska“ kritika. Kao i svaki film snimljen po istinitim događajima, „Zvuk slobode“ dramatizuje te događaje kako bi od njih stvorio koherentan narativ (mada ih usput i poprilično (bespotrebno) melodramatizuje, što je pre svega do režiserskog i scenarističkog (ne)umeća). Umetničkim kvalitetima filma ne pomaže neskladna montaža, kao i mnoge dijaloške scene koje nemaju nikakvu drugu svrhu osim da poteraju priču i svode se na par rečenica ekspozicije, ili to što svi likovi deluju jednodimenzionalno i isključivo su u funkciji radnje, velike potrage. Takođe, mora čovek da se zapita da li je namerna konfuzija koju film izaziva kod gledalaca, koji u komentarima i polemikama ne razlikuju borbu protiv trgovaca ljudima od borbe protiv pedofila, što je kao kad bi za Darka Šarića rekli „e uhapsiše onog narkomana“.

Ovaj film je potrebno posmatrati pre svega kao artefakt specifične kulture, proizvod današnjeg cajtgajsta, i koji kao takav u njemu učestvuje i reprodukuje ga. Reprodukcija cajtagajsta, nažalost, jer takav cajtgajst nam Zapade, u ovom slučaju znači osnaživanje osnovnog obrasca po kome funkcioniše javni prostor imperije koja vlada svetom – ili makar velikim delom „srca i umova“ sveta. Na žalost svih nas, javnost Sjedinjenih Država je danas uspešno podeljena po mnogim osovinama i rovovima, ali pre svega po osovini konzervativizam-liberalizam, koja mutira u kojekakve varijacije tipa suverenizam-globalizam, hrišćanstvo-ateizam, a u najmaterijalnijem od svih svetova, prosto selo-grad. Uvek se u suštini radi o jednoj po sistem bezbednoj podeli, koja ne dovodi u pitanje ekonomske aksiome privatne svojine niti klasnu strukturu, već nalazi prostor za političku promisao pre svega u domenu moralnih vrednosti, građanskih dužnosti, identitetskih politika i individualnih prava.

Podele koje drmaju SAD se tiču svih nas, jer svi smo na određeni način podanici imperije, makar svi koji imaju nešto dolara u kući. U tom ključu je neophodno posmatrati ovaj film i to što on danas znači – čak i njegov finansijski uspeh (za sada je zaradio 10 puta više od svog budžeta) je zasenjen količinom „mišljenja“ koje je proizveo, od apriori odbacivanja od strane liberala jer film su finansirali Mormoni iz Jute (ovde može da se napomene da je „Zvuk slobode“ izvorno producirao Dizni, dakle film je delimično finansiran od strane „Holivuda“, šta god to značilo) do nekritičkog prihvatanja od strane konzervativaca jer „najzad neko misli na decu“ i jer film eto „nije finansirao Holivud“, a u daljim somnabulijama to je zato što navodno moćni pedofilski lobi u Holivudu želi da potisne takve priče…

Samo što je, eto, zaradio preko 100 miliona dolara za par nedelja. Na stranu šta mislim o holivudskim producentima, a mislim sve najgore, očigledno nisu sposobni za takvu vrstu supresije. A iako se Džefri Epstin zvanično nije samoubio, sigurno se nije nesamoubio zato što je imao samo brojeve Harvija Vajnstajna i holivudskih mogula u svojoj maloj crnoj beležnici, nego je tu bilo mnogo drugih, mnogo važnijih brojeva. Zato prilično jadnjikavo deluju svi pokušaji da se film nekako uveže s holivudskom crnom listom i pedofilskim Qanon teorijama o naručivanju dece kao pice od strane liberalne elite, kao neke dečije maštarije o maštarijama o deci, koje na kraju samo daju povoda liberalnim kritičarima da film povezuju s „teoretičarima zavere“ i tako posredno bacaju ljagu na nečiju stvarnu borbu da svet bude makar malo manje sranje.

Uopšte, ove podele oko jedne teme koja ne bi trebalo da bude kontraverzna, makar u teoriji, jesu najveći pokazatelj toga kako izgleda politički diskurs u najmoćnijoj državi sveta, koja već nekoliko decenija nemilosrdno izvozi taj diskurs gde stigne. Ovaj film skreće pažnju na problem trgovine decom i njihovog zlostavljanja, ali i koristi taj problem da skrene pažnju gledaoca, tako što samim svojim postojanjem izaziva na deklarisanje i zauzima javni prostor. Sama težina teme smešta ga među pojave (artefakte kulture) prema kojem se čovek mora svrstati, ako se pridržava nekakvog prihvaćenog oblika moralnosti. Užasna tema nasilja nad najbespomoćnijima diktira apsolutnost pozicije – deca kao vrhunska nevinost i vrednost koju valja zaštiti su neupitno „dobra stvar“, pa tako i ovaj film mora biti „dobra stvar“.

Posledično, iza tako vešto odabrane teme se može lakše sakriti i upitno zanatsko umeće i, uz pravi marketing, dobro zaraditi – ali, još važnije, uz takvu temu se može lako prišiti ideologija.

Prva stvar o kojoj se moralo ćutati, a koja upada u oči upućenima, jeste da nije objašnjeno kako je tačno Balard uspeo da stvori svoju organizaciju, obezbedi logistiku i sredstva. U filmu se implicira da je to njegova inicijativa uz nekoliko „dobrih ljudi“ na pravim mestima, dok je stvarnost dosta prozaičnija i indikativnija: pod svoje krilo ga je uzeo Glen Bek, čuveni konzervativni radio voditelj, koji je prikupio pare. O.U.R. je privatna kompanija (dobrotvorno društvo u SAD funkcioniše kao neprofitno preduzeće, Balard čak ima i titulu – CEO) i njena delatnost je privatna inicijativa, uz prećutnu saglasnost države, američke i njenih klijenata.

To kako je operacija „tripl tejk“ protekla u stvarnosti smo saželi na početku teksta. Ali, u konačnom, trećem činu i finalu radnje filma iskrsava glavni problem, koji je dramaturški koliko i ideološki: jedno od dece koju Balard traži nije među oslobođenima, devojčica koju smo videli kako biva na prevaru odvedena od svog oca na samom početku filma. Ispostavlja se da se ona nalazi u džungli, u štabu Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije, marksističke gerile poznate pod imenom FARC.

Hajde što je uvođenje negativca koji se do sada nije ni nagoveštavao u konačnom činu drame prosto „lenjo pisanje“, ali i sa strane verodostojnosti, ovo je problematično rešenje iz najstarijeg od svih razloga – prosto nije istina to da je Tim Balard spasavao ikakvu decu iz kandži bauka komunizma što kruži džunglama Kolumbije (bio je na granici Haitija i Dominikane, gde nema komunističke gerile, i nikada nije našao tog jednog dečaka koga su tu tražili, nažalost). Razumemo zašto bi producenti želeli više „upbeat“ završetak koji uliva nadu da postoje spasioci, ljudi koji se bore i žrtvuju za najranjivije u opasnosti (i da implicitno svi zavisimo od aktivističkog duha pojedinaca koji „menjaju istoriju“). Ali da li razumemo i zašto su kao konačni negativci morali biti isfrabrikovani baš marksistički gerilci?

Nameće se jednostavan odgovor: iz istog razloga iz kojega ovaj film smatraju proizvodom američke konzervativne propagande, i u gorim slučajevima podlogom za širenje užasnog memetskog virusa zvanog Qanon. Zato što on to prosto – jeste. Kvače kao patka i hoda kao patka, što bi rekli Amerikanci. Jedna konzervativna, američko-hrišćanska patka, pripremljena tako da se najžešće uvali pravovernima. Recept prema kome se svi gresi pripisuju pre svega onima tamnije boje kože, prezrenima na svetu, južnije tužnijima, dok su pojedinci u našim redovima možda devijantni ili bolesni, ali takve će sistem iskoreniti, dok je tamo dole leglo korupcije i amorala gde uspevaju gadne ideje kao što je komunizam. Zar je teško u to poverovati, dobri ljudi moji i pošteni?

Takođe, američke evangelističke crkve, pre svega Mormoni koji su finansirali film su u poslednjih nekoliko godina pretrpele značajno narušavanje ugleda, a i prateće tužbe i osipanje vernika. Američka filmska i tv industrija, uvek gladna skandala, je sa svoje strane videla priliku i tu uletela snažno – primeri su igrana serija Under the Banner of Heaven ili prošlogodišnja Netflixova dokumentarna serija Keep Sweet: Pray and Obey, koja se bavi temom zlostavljanja dece u mormonskoj crkvi. Moglo bi se reći da evengelisti gube „kulturni rat“, i bio im je potreban jedan ovakav hit, koji će pri tom da oplete i njihove neprijatelje, „liberalne medije i Holivud“ –  realno, samo drugi kartelski skup kapitalista koji eksploatiše ljude i nesreću na drugi način.

Liberalni kritičari filma vole da se osvrću na u suštini nevažne stvari kao što je činjenica da Balarda glumi glumac koji je glumio Isusa u sjajnom Gibsonovom „Stradanju Hristovom“, pa su se tu navodno umešali i valjkasti prsti Melovi, pa se priča o načinima na koji su obavljanje te akcije i da li su deca tim prilikama dodatno traumirana (opet, da li neko brine o deci, ali s liberalnim obalskim naglaskom), pa se neko i frljne konkretnim podacima koji uporno govore da je najčešće zlostavljač deteta neko iz bliske okoline. Bude tu svega, osim ozbiljne kritike ideologije filma.

Iskrena materijalistička kritika ovaj film mora tretirati pre svega kao artefakt u „ratovima kulture“, vrhunski polarizator, kao što je svojevremeno bila Netflixova marketinška kampanja za francuski Mignones („Slatkice“) ili kao što operiše ona specifična buržoaska podklasa subljudi koji žive od youtube snimaka sopstvenog mišljenja gde podilaze određenoj demografiji. „Zvuk slobode“ je ideološko oružje, jer je s tom namerom i napravljen, dok je tema iskorišćena prosto kao vrsta vrhunske kamuflaže koja krije pravu namenu oružja: da oslika treći svet kao nesposoban da se brine o sopstvenoj deci, dakle o samom sebi. I da kao krivce za to označi marksiste, dodatno ih demonizujući kao pedofile i trafikante. Teret belog čoveka vaistinu nikad nije bio teži, i ne prestaju da tovare.

MIHAILO TEŠIĆ

UREDNIK VICE SRBIJA, SCENARISTA I HUMORISTA.