Rusija je velika samo dok pati, ili kako je Putin ubedio Ruse da moraju da se žrtvuju, ponovo

Prošle nedelje, na sanktpeterburškom Međunarodnom kulturnom forumu, ruski predsednik Vladimir Putin se osvrnuo na poznatu metaforu o zapadnoj politici Petra Velikog, često opisivanoj kao otvaranju prozora prema Zapadu. Putinov komentar je glasio da se prozor može i pritvoriti (po potrebi), kako se ne bismo prehladili. Doskočica je u odabranoj publici (u kojoj se nalazio i Emir Kusturica), propraćena salvom smeha i oduševljenog pljeskanja. Bio je to samo jedan u nizu nastupa u kojima se ruski predsednik bavio tumačenjem istorije, dajući joj nova politička značenja. Učestalost Putinovog pozivanja na istoriju, ostavlja nespornim utisak da u njoj pronalazi glavnu inspiraciju za svoje svakodnevne političke odluke. To nije ništa novo među vlastodršcima, jer veruju da na taj način daju trajniji, istorijski, temelj svojoj politici.

Međutim, kao svaki pseudoistoričar, Putin istoriji prilazi deterministički i iz nje izvlači zaključke koji su mu potrebni, odbacujući suvišne i neprijatne činjenice. Tako će od Aleksandra Nevskog uzeti borbu protiv Zapada i savez sa Istokom, od Petra Velikog pravedne ratove za povratak istorijskih teritorija, od Nikolaja Drugog lojalnost prema istorijskim saveznicima, od Staljina čeličnu odlučnost u borbi sa neprijateljem, itd. U tako skrojenoj viziji, neumitno sledi zacrtanu logiku ― ruski vladari postaju veliki samo u ratu. Takav razvojni put neumitno ga je vodio do zaključka, obnarodovanog  u čuvenom eseju iz jula 2021, “O istorijskom jedinstvu između Rusa i Ukrajinaca”, u kome je Putin analizirao rusku istoriju na način koji mu je pomogao da u njoj pronađe opravdanje i krivce za budući rat u Ukrajini. I dok je iz njegove perspektive stvar neupitna i jasna, situacija je sasvim drugačija ― ako ćemo tražiti krivca u istoriji, on mora biti usmeren ka njenoj zloupotrebi, konkretno, u slučaju Rusije, oličenoj u stalnom podsećanju ruskog naroda od strane njegovih vlastodržaca na ranije ratove i patnje kao lajt motivu koji treba da nove generacije Rusa učini spremnijim i prijemčivijim da ih ponovo prolaze. Ako je patnja mera ruskog značaja na istorijskoj sceni, ona može i mora da bude samo veća ― nikako manja. Tako predstavljena, ruska prošlost, sadašnjost i budućnost se čine tragično uzaludnim. U dobro pripremljenom javnom mnjenju poslednjih desetak godina, suprotstavljanje logici permanentnog stradanja smatra se najvećim mogućim otpadništvom ili prema viđenju Vladimira Putina, odbijanjem da se učestvuje u istorijom zadatoj sudbini.

I dok se Putin bavi istorijom, i svojom ulogom u njoj, Rusija se ne nalazi u sjajnom stanju. Reč je o državi pod najvećim brojem sankcija u istoriji (preko 5000 sankcija, čime je odavno pretekla Iran, Severnu Koreju i Venecuelu zajedno), što otežava mogućnost da se napravi precizan presek stanja ruske ekonomije trenutno. Većina sankcija treba da oslabi Rusiju dugoročno, odsecanjem od glavnih zapadnih tržišta i sa tim povezane mogućnosti ekonomske razmene sa zapadnim zemljama; na taj način, očekuje se smanjenje daljeg ekonomskog razvoja, kao i ograničavanje ruskih industrijskih i tehnoloških kapaciteta. Najplastičniji primer namerenosti sankcija je ruska aeroflota ― preko tri četvrtine ruske flote čine avioni zapadne proizvodnje. Uskraćivanjem servisiranja i rezervnih delova, sankcije pokušavaju da prizemlje ruske avione, čak i za unutrašnju upotrebu.

Ipak, ruska ekonomija, iako značajno oštećena, nije doživela slom. MMF je nedavno objavio procenu o rastu ruske ekonomije u 2023. za 2,2 %. To možda izgleda začuđujuće, ali ne treba potceniti rusku otpornost na sankcije, kao najveće države na planeti koju je de fakto nemoguće blokirati, ali i kao države koja je imala slične cikluse iscrpljivanja u prošlosti. Isključivanje iz zapadne ekonomije Rusija pokušava da nadomesti trgovinom sa ostatkom sveta. Demografske brojke diktiraju i političke interese ― u zemljama tzv. “trećeg sveta”, a zapravo nezapadnog, rodiće se preko dve trećine od narednih milijardu ljudi. Za dalji razvoj, potrebni su im resursi, koje Rusija može da ponudi. Treba reći i da se nije desio očekivani pad dohotka na osnovu nafte i gasa ― za prvih deset meseci 2023, u odnosu na isti period 2022, ruski dohodak po ovom osnovu je manji svega za jednu četvrtinu. Moskva je našla nova tržišta, pre svega Kinu i Indiju. Kina se pokazala kao posebno značajan partner sa kojim je Rusija podigla obim trgovine za trećinu u odnosu na vreme pre rata. Gotovo polovinu ruskog izvoza sada prima Kina (pre rata je to bila jedna četvrtina). Kineske kompanije igraju sve važniju ulogu u pomoći ratom razorene ruske ekonomije, čime indirektno jačaju njene vojne kapacitete.

U međuvremenu, kada je postalo jasno da će rat u Ukrajini potrajati, ruska ekonomija se preorijentisala na nešto blisko ratnoj proizvodnji. U projekciji budžeta za 2024, predviđeno je 6% BDP-a za vojnu industriju. Rat u Ukrajini, pak, ne postaje samo glavni korisnik ruskog budžeta, već i generator ruskog ekonomskog rasta. No, vojni rashodi se čine na račun socijalnih mera, čime će dugorčno ruska ekonomija biti u poziciji da izdrži rat u Ukrajini, ali na uštrb životnog standarda običnih građana. Sve to znači samo jednu stvar― rat se neće tako lako (ni brzo) završiti, očekivanim iscrpljivanjem Rusije. Najveći teret će kao i uvek, podneti obični ljudi.

No, za Putina i mnoge druge ruske vladare, ruski narod je bio sirovina, koja se može eksploatisati. U tom smislu, srozavanje ekonomskog standarda, i ograničavanje razvojnih mogućnosti čitavih generacija, vidi se kao pravedan dug otadžini. Razmišljanje o životu van nacionalnih ciljeva, pripisuje se zapadnim vrednostima zatrovanim umovima, koje Putin u svojim govorima redukuje na rodno pitanje, “džendere, transdžendere, transformatore”, kako ih podsmešljivo naziva. Rat koji se vodi nije samo rat za teritoriju istočne Ukrajine, već i za duše čitavih generacija, koje treba odvojiti od Zapada. U martu ove godine, Rusija je usvojila novu političku doktrinu, utemeljenu na daljem antagoniziranju sa Zapadom, u kojoj se poziva na odbranu “ruskog sveta” i njegovih “tradicionalnih i moralnih vrednosti”. Broj mladih Rusa, kojima je ova politika neprihvatljiva i koji su iz tog razloga napustili zemlju, blizu je milion. To su mahom dobro obrazovani, sa savremenim veštinama i izvesnim kapitalom, što ih čini mobilnijim, ali i osetljivijim na sankcije uvedene Rusiji. Za one koje su ostali, život pod sankcijama nije neka novost, pa su se predviđanja da će se rusko mnjenje okrenuti u kratkom roku protiv vlasti u Kremlju, pokazala kao iluzorna. Očekivanje da će izbiti socijalni nemiri, verovatno po uzoru na besne i gladne mase koje jurišaju na simbole vlasti, po najboljim uzorima iz 1917, pokazalo se kao anahrono. Nivo političke antizapadne indoktrinacije, snažno je potcenjen, kao i prostor da životni standard Rusa van Moskve i Sankt Peterburga bude značajnije srozan. Odavno naučeni da je glavni neprijatelj Zapad, a ne siromaštvo, i dalje veruju da su u pravednom ratu, iako će taj broj nesumnjivo opadati što rat bude duže trajao. Treba načiniti ogradu da su precizna i objektivna istraživanja teško sprovodiva u okolnostima žestoke represije prema svakom opozicionom glasu u Rusiji. Uprkos tome, po svim dostupnim podacima koje imamo, može se zaključiti da podrška za rat u Ukrajini i dalje postoji (po nekim dostupnim istraživanjima i do dve trećine).

No, vreme ne ide na ruku Putinu, iako se nesumnjivo preorijentisao na iznuđeni rat iscrpljivanjem. Takav pristup je baziran na računici da Rusija ima dva faktora koje Zapad i zapadna podrška Ukrajini nemaju: 1) (neograničeno) vreme i 2) (neograničene) ljudske resurse (kako one koji bi učestvovali u ratu, tako i one spremne da trpe posledice rata). Putin veruje da će iscrpljivanjem Ukrajine posredno iscrpeti i zapadne države, odnosno tamošnje stanovništvo, koje će početi da smenjuje proukrajinske vlade. Takve vlade i političare, Putin u intervjuu koji je pre mesec dana dao kineskoj državnoj televiziji, podsmešljivo naziva “vremenjšiki”, privremenjaci, radnici na određeno vreme. Nasuprot njima, stoji Rusija sa stabilnim i nesmenjivim rukovodstvom, opredeljenim na dugotrajan rat. Istovremeno, Putin po svemu sudeći veruje da Rusija može da izvrši još nekoliko ciklusa mobilizacije, kako bi popunila nedostajuće ljudstvo, dok računa da će Ukrajina, silom brojki, iscrpeti svoje rezerve ranije.

I pored takve računice, ruske žrtve na frontu su već sada previsile broj koji može da garantuje miran život u Rusiji mimo rata, a stradanje koje će se nastaviti, nesumnjivo će doprineti i glasnijem postavljanju nekih pitanja. No, da bi se ova pitanja postavila dovljno glasno u jednom visoko autoritarnom i represivnom režimu, potrebno je da se oslobodi prostor za tako nešto, a to se neće desiti protestima malog broja ljudi u Moskvi i Sankt Peterburgu, spremnih da rizikuju dugogodišnje zatvorske kazne. Da bi se pojavila istinska alternativa, potrebno je da se pojavi pukotina u samoj vlasti, a ona se, i pored Prigožinove pobune, ne nazire. Posebno se ne nazire pukotina koja bi otvorila prostor za antiratne glasove, i sve što za sada vidimo, pre je pretnja Putinu sa strane nacionalista i militarista nezadovoljnih neuspehom rata u Ukrajini (neuspeh u ovom slučaju znači da Rusija još uvek nije okupirala u celosti četiri regiona koja je pre više od godinu dana anektirala).

Putin istoričar je ipak slabiji od Putina vlastodršca. Opsednut svojom ulogom u istoriji, spremajući se za nove predsedničke izbore u martu 2024, Putin cilja i obaranje Staljinovog rekorda, kao najdugovečnijeg vladara u ruskoj istoriji. Biće mu potreban samo još jedan mandat kako bi se zacementirao na toj poziciji verovatno za dugi niz decenija, a možda i zanavek. No, vladari koji započinju (i ostavljaju nezavršene konflikte) u istoriji ne prolaze dobro. Ne nazire se način na koji bi u njegovom sledećem mandatu sukob mogao da bude završen, pre samo “zamrznut”. Da je istoriji prišao kao nauci, a ne kao sluškinji, razumeo bi da metodama jačanja sopstvene istorijske uloge,  dugoročno zapravo slabi Rusiju. Slika “jakog vladara” i “spasitelja Rusije” koju tako predano gradi, može se slomiti u paramparčad i u Rusiji, vrlo brzo po njegovom odlasku. Za sada nema indicija da će ga sami Rusi pogurati u tom pravcu. Jasno je samo da će najveću cenu rata i platiti ruski narod. A Putin ih je spremio na to.

SANJA RADOVIĆ

ISTORIČARKA. UŽA SPECIJALNOST SU JOJ SVETSKA ISTORIJA 20. VEKA, HLADNI RAT, GLOBALNI ODNOSI MEĐU VELIKIM SILAMA, SPOLJNA POLITIKA JUGOSLAVIJE. BAVI SE ANALIZAMA SAVREMENIH MEĐUNARODNIH ODNOSA.