Internetom se brzo proširila vest: U 90 godini života, umro je Antonio Negri, filozof i profesor političkih nauka, mlađim generacijama poznat po saradnji sa Majklom Hartom na delu Imperija. Smrt profesora Negrija obeležili su globalni mediji, ali ni portali na srpskom jeziku nisu izostali, premda tek u formi kraćeg prenosa agencijskih vesti, titulišući uglednog pokojnika u rasponu od „italijanski filozof” do „ideolog krajnje levice”. Već je taj raspon zanimljiv i vredan analize. Utisak koji se stvorio nakon pogleda na medijsku scenu, sličan je onom koji se javlja kada naiđemo na grupicu meštana koja razglaba o pokojniku sa najnovije umrlice. Paradoks je još uočljiviji na nivou globalnih medija, koji su sa suzdržanim trijumfalizmom (ideološkim i prirodnim), objavili smrt jednog od vodećih kritičara globalizma. 

Zašto jedan filozof, ideolog radikalne levice, koji u 21. veku i nije tako radikalan, zauzima medijski prostor, sem što je u Srbiji trebalo ispuniti prazninu „izborne tišine”? 

Reč je paradigmatičnoj ličnosti. 

Profesor, koji je osuđen na 30 godina zatvora „zbog podsticanja na nasilje“ tokom burnih sedamdesetih, izbegao je izdržavanje kazne zahvaljujući ulasku u parlament na listi pitoreskne Radikalne stranke i emigracijom u Francusku, kasnije je podržao socijaldemokratiju i predloženi ustav EU. Ne promatrajući Evropsku uniju kao limitirajući faktor, već kao arenu pogodnu za borbu radničke klase u eri globalizacije, utopijski je verovao da bi ujedinjena Evropa mogla da posluži kao moćna demokratska alternativa, koja razvija socijalne funkcije država-članica i neguje njihovu kulturnu raznovrsnost. 

I dalje smo u skladu sa levičarskim tipikom: zalažući se za izlazak Evropske unije iz NATO-a, a pozicionirajući se kao baštinik antifašizma i socijalizma 20. veka, Antonio Negri postaje prihvatljiv svima. „Akademski radnici” apliciraju za projekte na osnovu njegovih ideja pri institucijama čiji je svet nastojao da digne u vazduh. Pored toga, kako je moguće da Imperiju preuzimaju kao svoj steg upravo ličnosti iz antiglobalističkog pokreta sa nacionalnim predznakom, pre svega u Srbiji? Dakle, mi smo ti meštani na parapetu koji sede ispod izbledelih i svežih umrlica.

Ožalošćena porodica

I u slučaju smrti, noblesse oblige! Sve strane, ma koliko zavađene, pomirene su pred očima javnosti zajedničkim potpisom na čitulji. No, problem je najavljen znatno ranije, publikovanjem Imperije, sada već daleke 2005. Antologijsko delo leve scene objavljeno je u Srbiji u „patriotskoj“ i „nacionalističkoj“ izdavačkoj kući. Daleko od toga da konkurentskim stanovištima osporavam širinu i pronicljivost, naprotiv, hegelijanstvo obavezuje: učimo od neprijatelja! Kako je moguća ta ideološka seoba? Ona je pogodila i druge, daleko poznatije filozofe. Noam Čomski je najbolji primer, a recepcija njegovog dela može se pratiti decenijama unazad. Prvo, nije reč samo o srpskom specifikumu, srodan problem registrovaću i na opštijem planu. Drugo, reč je o karakterističnom čitanju, koje unosi samo jedan rubin u Sveti gral vlastitog stanovišta. I treće, cela operacija je pod velom nostalgije, „nacionalno” čitanje zagovara povratak na neki, sada već imaginarni, ancien régime, a ta pojava je karakteristična bez obzira na ideološke podele. Dalje, ova tri elementa mogu se prepoznati kao simptom manira jedne digestivne filozofije (Sartr), koja je u stanju da savlada sve što strpa u sebe, a time i da obesmisli svaku mogućnost delovanja. Što je širi obim pojma, uži je njegov stvarni sadržaj, kao i mogućnost da se nešto konkretno promeni.

Već je registrovano na poleđini srpskog izdanja Imperije: novi politički poredak globalizacije treba posmatrati kao poredak bez granica i ograničenja. Njihova knjiga pokazuje koliko se današnja Imperija suštinski razlikuje od evropske imperijalističke dominacije i kapitalističke ekspanzije u prošlosti, ili kako je naglašeno na istom mestu, globalna imperija se oslanja na elemente američkog konstitucionalizma sa hibridnim identitetom i širenjem granica, itd.

Muzika za svačije uši!

Reč je o tezama koje su prihvatljive svim stranama „ožalošćene porodice“ i mogu poslužiti kao univerzalni mamac. Doduše, i najveštiji lovac se ponekad uhvati u sopstvenu klopku. Hart i Negri formulišu i nešto manje prihvatljive argumente publici sa desne strane. Jedna od retkih dobrih osobina savremene Imperije, nalazi se u potkopavanju temelja nacionalne države, etniciteta, rase i naroda primerima kontakata i hibridizacije. Globalizaciji možemo da se suprotstavimo samo kontra-globalizacijom. Dakle, sasvim hegelijanski: Noge koje će te odneti ne samo da su pred vratima, nego su to tvoje sopstvene noge! Imperiju može omesti sama Imperija. 

Dakle, osnovne teze Imperije su samo naizgled prihvatljive svima. Imperija je politički subjekt koji efektivno reguliše sve oblike globalne razmene, ona je suverena sila koja upravlja svetom, a suverenitet nacionalnih država, premda su one još na snazi, progresivno opada. Pošto se primarni faktori proizvodnje i razmene kreću sve brže preko državnih granica, nacionalna država ima sve manje uticaja i moći da reguliše ove tokove kao i da nametne svoj autoritet. Čak i najdominantnije nacionalne države ne mogu više da se smatraju za vrhovnu i suverenu vlast ni van ni unutar svojih granica. Ako opada suverenitet nacionalnih država, to ne znači da suverenitet kao takav opada. Osnovna teza Harta i Negrija sadržana je u insistiranju na novom obliku suvereniteta, koji je satkan od niza nacionalnih i supranacionalnih organizama ujedinjenih pod jednom jedinstvenom logikom upravljanja. Taj novi oblik suvereniteta je ono što Hart i Negri nazivaju Imperijom. Suverenitet nacionalnih država bio je kamen temeljac imperijalizma evropskih sila tokom cele moderne. Iz tih razloga autori jasno razlikuju „imperiju” od „imperijalizma”. Imperijalizam je oblik protezanja suvereniteta evropskih nacionalnih država izvan njihovih granica, do te mere da se i celokupna karta sveta mogla obojiti evropskim bojama. Nasuprot imperijalizmu, Imperija vlada hibridnim identitetima, fleksibilnim hijerarhijama i pluralnim razmenama: 

„Jasne nacionalne boje na imperijalističkim kartama sveta pomešale su se i stopile u imperijalni spektar duginih boja”. 

Tematska rokada posle pada Berlinskog zida doprinosi konfuziji koja nastaje ukoliko se prenebregne razlika između Imperije i imperijalizma. Kulturološko-rodna-identitetska pitanja idu levici, a „organski život” — ekstremnoj desnici. Levica je na gubitku, premda prividno trijumfuje. Čitajući dela koja stvaraju akademske zvezde u zemljama metropolama svetskog kapitalizma, moglo bi se pomisliti da je emancipatorni potencijal Trećeg sveta pobedio na Zapadu, kao što je teorijska produkcija na istoku bivšeg bloka sasvim u skladu sa vizantijskom idejom simfonije crkve i države.

Samir Amin – ožalošćeni glas sa onoga sveta

Razlika u između Negrija i dela „ožalošćene porodice”, kako smo već naveli, nalazi su u nostalgiji. A odsustvo nostalgije kod Negrija je više hegelijansko, premda je Negri nedvosmislen. Istorija je daleko od svog kraja, ratovi nisu efemerne pojave na pokorici alt-modernosti, nego su njena suština. Imperija s kojom se suočavamo vrši vlast tlačenjem i razaranjem, ali to nas ne čini nostalgičnim prema starim oblicima dominacije. Za Harta i Negrija, prelaz na Imperiju i njene procese globalizacije nudi nove mogućnosti snagama oslobođenja.

Niko nema prava na nostalgiju!

Kreativne snage mnoštva, koje nose Imperiju, sposobne su da automatski stvore protiv-Imperiju, alternativnu političku organizaciju globalnih tokova i razmene. Borbena aktivnost osporavanja i potkopavanja Imperije vodiće se na tlu same Imperije — Hic Rhodus, hic salta. Mnoštvo će morati da pronađe nove demokratske oblike i novu konstitutivnu vlast koja će „jednog lepog dana” biti u stanju da nas izvede iz same imperije. 

U ovom trenutku treba uvesti glas „s onoga sveta”, kritiku bazičnih pretpostavki Harta i Negrija od strane Samira Amina, koja nas može vratiti sada nostalgičnim rešenjima na levoj strani. Globalizacija ne čini nacionalne politike zastarelim, a još manje suspenduje ulogu nacija i nacionalnih interesa. Takođe, i teza da ne postoji imperijalizam, već samo ‘carstvo’ bez središnje vlasti nije neupitna. Amin je osporio te tvrdnje, vraćajući loptu Valerštajnovoj teoriji sistema. Važnost imperijalizma kao upotrebe ekonomskih, političkih i vojnih sredstava za potčinjavanje periferija dominantnim središtima nije osporena. Amin je dalje tvrdio da oblikovanje perifernih kapitalističkih društava rezultira različitim oblicima proletarizacije, koji se razlikuju shodno dodeljenim funkcijama. Ti su oblici, iako različiti od onih u dominantnim centrima, zapravo komplementarni. Percipirano ‘mnoštvo’, koje predstavlja globalnu radničku klasu, strukturirano je različito u različitim zemljama i fazama kapitalističkog razvoja.

Nije teško pretpostaviti krajnje domete Aminove kritike. Negrijeva pogreška u podržavanju evropskog ustava konsoliduje neoliberalni kapitalizam, umanjujući potencijal građanskog društva u protestu i pobuni. Ne samo da imperijalističke sile kontrolišu globalizaciju kroz strategije vojnih intervencija, nego nastoje prekinuti još uvek dragocenu vezu između različitih institucija građanskog sveta i radništva, a one prve, vezati isključivo za sebe. Zanimljivo je da Samir Amin, premda su njegove teze naizgled bliže pozicijama „ožalošćene porodice”, za nju nije privlačan autor.

Druga smrt „krepalog psa”

Sledeća grupa ožalošćenih može insistirati na uputstvu samih autora, na jasnoj liniji koja postoji od Imperije do ranijih ideja i u tom kontekstu možemo predstaviti i Negrijev odgovor na kritiku. Ukoliko uvažimo Aminove argumente, otvoren je samo jedan put, put u natrag, kroz pukotinu Imperije (poglavlje Intermeco), naime kroz Marksov poziv da napustimo bučnu sferu razmene i da se spustimo u podzemlje proizvodnje. Oblast proizvodnje je mesto gde se otkriva struktura društva, gde nastaju otpori i alternative Imperiji, premda sada moramo priznati da je i taj drugi put  — nostalgičan. U tom svetlu treba posmatrati Negrijev doprinos autonomizmu. Iz srca Imperije vodi pukotina do sedamdesetih godina prošlog veka, a mnogi bi tu pukotinu da zatrpaju kao i da doprinesu šakom zemlje u normalizaciji argumentacije. U filozofskom kontekstu, reč je o spinozizmu. Neobični pokojnik je povezao spinozizam (a nije u tome jedini), sa borbom radničke klase, kasnije u prihvatljivim okvirima mnoštva. 

Negri je odigrao ključnu ulogu u osnivanju grupe Potere Operaio (Radnička snaga) 1969. godine, a bio je i važna osoba u Autonomia Operaia. Zagovaranjem radništva (operaismo), Negri se koncentrisao na „osnaživanje” (kako se to danas formuliše) radničke klase, a koketiranje ili stvarna saradnja sa terorističkim grupama, dovela ga je i do zatvora. Operaismo polazi od Marksove ideje da kapital odgovara na akcije radničke klase, naglašavajući aktivnu ulogu radničke klase i reaktivnu prirodu kapitala. Teorija tvrdi da stalne borbe radničke klase utiču na tehnološke i političke promene, navodeći primere kao što je veza između štrajkova i automatizacije proizvodnje. 

U ovom kontekstu uputno je pozvati se na Negrijeve reakcije nastale početkom dvehiljaditih. Dakle, na eventualni nastavak prvog perioda i na argumente protiv nacionalističkih ili populističkih ideja koji postoje i u tezama reformističkih levica, koliko i u domaćoj, nacionalističkoj strani „ožalošćene porodice”. Kritičarima bliskim Samiru Aminu, Negri prebacuje da oni tek u okvirima nacionalne države pronalaze uslov i oslonac delovanja, a od nacionalne države, veruje Negri, treba tek poći. Danas je oblik vrednovanja izmenjen putem hegemonije nematerijalnog rada (u rasponu od intelektualnog, racionalnog, lingvističkog, afektivnost), koji se više ne može zadržati unutar zatvorenih teritorija. U ovoj etapi ne važi više ni zakon viška vrednosti (on je postao neefikasan i prekratak), a svaka borba protiv najamnog rada, svaka pobuna, kada je usmerena protiv eksploatacije je mnoštvo, pogotovo ona koja prevladava uske dimenzije revolucionarnog subjekta. Razlika između nacionalističkih i populističkih čitanja Negrijevog dela i čitanja koje prati Negrijevu argumentaciju, nedvosmislena je i više nego jasna. Naime, govoriti o nacionalnoj državi i imperijalizmu, a da se ne odredi razdoblje toga oblika i njegovog trajanja postaje veoma opasno i gotovo reakcionarno, veruje Negri. U srpskom kontekstu treba izbaciti samo jednu reč, ono — „gotovo”.

Obično se navodi da je opšte stanovište „italijanskog filozofa” spinozističko. Pozivanje na spinozizam uspostavlja više teorijski odnos prema Negrijevom delu, a Hegelova legendarna kritika Spinoze, može biti od velike pomoći pri otkrivanju najslabije karike u Negrijevom mišljenju. Reč je o odnosu Imperije i mnoštva. Kada govori o spinozizmu, Hegel govori o filozofiji uopšte. Bez spinozizma, nema ni savremene filozofije. Opet, kada govori o supstanciji (Imperija, jedno) Hegel ne propušta priliku da se našali na račun Spinozine smrti od tuberkuloze. Spinoza je oboleo u saglasnosti sa svojim sistemom u kome se svaka osobenost i pojedinačnost gube u supstanciji. Tuberkuloza je nihilistička bolest! Sa druge strane, Hegel, kada govori o Jakobijevoj filozofiji, konstatuje da se o spinozizmu malo zna, kao i da se javlja začuđenost kada se o tom „mrtvom psu” (tote Hund) uopšte govori.

Danas se o spinozizmu govori sve više. U filozofiji s kraja 20. veka Negri postaje istaknuta figura na području kontinentalne filozofije, posebno unutar sve življeg neospinozizma, uz uticajnije i poznatije mislioce poput Altisera, Lakana i Deleza. U jednom od intervjua Negri je pregnantno formulisao svoju odanost Spinozi. Spinoza je uspeo da definiše princip slobode koji rezonira sa idejom izgradnje sveta kroz mnoštvo pojedinačnih modusa. Već je primećeno: Negrijev doprinos neospinozizmu uključuje reinterpretaciju i proširenje Spinozinih koncepcija. Istražujući teme poput Imperije, moći i odnosa između pojedinca i kolektiva, Negri povlači jasnu razliku između tradicionalnih filozofskih pristupa i novijih perspektiva u temama subjektivnosti, politike i društvene organizacije.

Negri je u trenutku svoje smrti postao važnija figura, možda više nego za života, kada je svojim radikalnim delovanjem privukao pažnju medija. Ukoliko se ne raščisti jedno teorijsko pitanje, kao što je ono o subjektu i supstanciji, Jednom i mnoštvu — od duga se boluje i u trećem kolenu. Za antinomiju koja postoji na relaciji „krepalog psa“ spinozizma koji nije u stanju da sagleda svoj prelazak ka mnoštvu, i neposrednog skoka u mnoštvo kroz „aktivizam duginih boja“,  Negri je i dalje nadležan.

SRĐAN DAMNJANOVIĆ

FILOZOFSKI PISAC IZ NOVOG SADA. NASTAVNIK U KARLOVAČKOJ GIMNAZIJI, NA PRAVNOM FAKULTETU ZA PRIVREDU I PRAVOSUĐE PREDAJE TEME IZ PRAKTIČNE FILOZOFIJE.