Ko se boji migranata još?

Na Lampeduzi duva vetar “široko”. Iz Sahare, topao i vlažan, ostavlja bez daha posetioce koji nisu naviknuti na vremenske prilike ovog italijanskog ostrva, udaljenog samo 113 kilometara od Tunisa. Od Sicilije kojoj pripada ovaj komad zemlje, dugačak sedam i širok svega tri kilometara potrebno je između pet i devet sati putovanja brodom, tako da sam se ipak odlučila za avion. Da, najpoznatije italijansko ostrvo, ima i aerodrom na koji je sletanje prava egzibicija. Na izlazu me je sačekala ta saharska toplina. Na trenutak sam se setila Lamina kada mi je rekao da je: “Smrt u moru brža i lakša, za razliku od one u pustinji”.

Taksista me pita da li mi je vrućina, otvora sve prozore i upozorava da retko ko uključuje klimu u automobilima. Vidim da se po ostrvu ugavnom voze skuteri i kabrioleti. Na Lampeduzu sam došla po novinarsku nagradu koju sam dobila zato što sam pisala o tome kako doživotni osuđenici najvećeg italijanskog zatvora Opera, od ostataka drvenih čamaca kojim se prevoze migranti i koji pristižu iz Libije, prave muzičke instrumente. Dok sam se vozila od aerodroma do hotela primećujem po koju manju jahtu, jedrilica ima više, najviše je ribarskih brodova. Pitam se na kojoj strani ostrva je centar za migrante. Taksista me pita, da li sam došla na odmor.

Pre nego što sam upoznala Lamina koji je od Gambije do Libije putovao četiri godine i koji mi je ispričao da je kao četrnaestogodišnjak krenuo na svoj “put bez povratka”, kako putovanje iz Afrike do ostrva Lampeduze nazivaju migranti, posetila sam jedan centar za maloletne migrante bez roditeljske pratnje koji se nalazi u Milanu. U tom uređenom, nazovimo ga “domom za napuštenu decu”, boravilo je tada samo trinaest dečaka i jedna devojčica, u dobi od 12 do 17 godina. Poreklom iz različitih afričkih zemalja, ova deca stigla su prvo na Lampeduzu, a odatle su brodovima ili avionom premešteni u prihvatilišta za maloletne migrante širom Italije. Ovaj u Milanu je vrlo udoban, muškarci dele sobe, po troje ili četvoro njih, dok je šesnaestogodišnja Tushari imala svoju sobu. Imaju takođe dnevni boravak, kuhinju, biblioteku, jednu učionicu u kojoj uče italijanski jezik, manje dvorište u kojem se nalazi sto za stoni fudbal. Među njima najviše je njih tada bilo iz Egipta, ali dolaze i iz Tunisa, Maroka, Gambije, Kameruna, ali i iz Šri Lanke, odakle je doputovala Tushari. Maloletnici koje čak i roditelji šalju u Evropu, kako bi se snašli, zaradili novac i slali ga kući, ostaju u ovom ili sličnim centrima do osamnaeste godine, kada imaju pravo da odu, pridruže se familiji, ako je imaju u Italiji, ili se snađu za život, kako ko ume. Imaju takođe prava da ostanu i duže, u slučaju da žele da nastave da se školuju i nađu adekvatan posao. Međutim nisu svi centri za migrante ovakvi, uređeni i sadržajni, većina njih su prihvatilišta u kojima je smešteno više stotina migranata, i u kojima se spava i jede.

Po popisu iz juna prošle godine, u celoj Italiji boravilo je 15.595 dece migranata. Sada je taj broj verovatno mnogo veći, s obzirom da je prošle godine takođe u prvim mesecima rata, više od 5000 ukrajinske dece bez roditeljske pratnje stiglo u Italiju.

U Milanu postoji još jedan centar za migrante koji se zove Civico Zero, u koji deca maloletni migranti dolaze samo na dnevni boravak. Godišnje ovde prođe više od 500 dece bez roditelja, za koje ne postoje zvanični podaci gde žive i šta rade. Oni tu mogu da se odmore, druže i uče jezik. Civico Zero postoji i u drugim većim gradovima Italije, a većina maloletnika, kada u grad stigne sa Lampeduze, ovde nekako neminovno prođe.

Pre nego što sam došla na ostrvo, kontaktirala sam centar za prihvatanje migranata, koji se tamo nalazi, kada su mi rekli da bih morala da se obratim nadležnima na Siciliji za odobrenje za posetu. I od drugih novinara sam čula da je gotovo nemoguće dobiti dozvolu za posetu, ali nije nemoguće približiti se ovom prihvatilištu koje prema zvaničnim podacima čuva gotovo 600 vojnika, uglavnom mladih žena i muškaraca koji brinu o tome da migranti ostanu zatvoreni i ne mešaju se sa lokalnim stanovništvom, te nikako sa turistima.

Meštani za svoje malo mesto kažu da su “vrata Evrope”. Ponosni su na gostoprimstvo koje pružaju svim onim ljudima koji ovde dolaze u potrazi za boljim životom. Ali isto tako, taksista mi priča da im je muka od političara koji sve drugo rade, ali migrantsku krizu svakako ne rešavaju. Mlad neki momak, kaže da živi ovde među 6000 drugih stanovnika. Isto tako govori, da eto, barem migranti više ne mogu da napuštaju taj svoj smeštaj i da se ne mešaju sa lokalnim stanovništvom. Nekada su slobodno hodali ulicama.Pri izlasku iz taksija, dobacuje mi da bi svakako trebalo da dok sam ovde, upoznam Vita Fiorinu, čuvenog ribara koji je spasio 47 ljudi koji su se davili nadomak obale.

Sačekao me je u svojoj sladoledžinici koju drži već 20 godina na glavnom trgu. Odmah mi je ponudio sladoled od limuna i đumbira, rekavši mi da su ta dva ukusa najbolja kada je tako toplo. Vetar široko na italijanskom jeziku je samo naziv za vetar. Objasnila sam Vitu šta ta reč znači na mom jeziku, a on je rekao, da ako je već tako, onda ćemo na-široko da obiđemo ostrvo i da će sve da mi pokaže. Pitao me je da li hoću da prvo idemo na groblje ili da me odvede da vidim gde su smešteni migranti – sa mesta na kojem se najbolje vidi, kako je naglasio. Rekla sam mu da mi je svejedno. Seli smo u njegov auto i otišli da posetimo grob Yusufa Alì Kanneha, koji je imao samo šest meseci kada se udavio 2020. godine nadomak obale i kada se čamac u kojem je bio sa svojom majkom prevrnuo. Osim njega, na tom groblju sahranjeni su i mnogobrojni drugi migranti, mnogi od njih bez imena i prezimena.

Dok smo obilazili grobove, ovaj 70-godišnjak mi je ispričao kako je jedne noći sa prijateljima izašao na more. Bilo ih je ukupno osmorica na tom njegovom malom brodiću. Kada je svanulo, tog jutra na Lampeduzi, kako naglašava Vito, čuli su glasove i urlike ljudi koji su plivali u moru. Bilo ih je na stotine, a on je spasio 47 njih.

Dogodilo se to 3. oktobra 2013. godine, kada se udavilo više od 350 migranata, dok je 150 njih spašeno. Spasili su ih Vito i njegovi drugovi ribari, dok je obalska straža čekajući protokol stigla tek sat vremena kasnije od prijave ove tragedije u moru. U poslednjih osam godina nestalo je više od 20.000 ljudi u vodama Mediterana.

Oko spasavanja migranata najviše su angažovane nevladine organizacije i njihovi brodovi koji presreću čamce prepune ljudi. Jedan od najpoznatijih brodova je „Open Arms„, španske nevladine organizacije koji je do sada spasio više od 60.000 života. Visoki Komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) objavio je da je samo u prošloj godini više od 67.000 ljudi došlo morem do Italije. Dok sam boravila na Lampeduzi, tri dana krajem juna ove godine više od 1000 migranata pristiglo je tada na ostrvo.

Posle ove priče, odveo me je na vrh brda odakle se vidi taj centar, doduše, više nalik nekom zatvoru, okružen bodljikavom žicom oko kojeg stražare vojnici. Približila sam se dovoljno da me primeti straža. Dve mlade devojke u uniformama su me pitale šta tu tražim. Kada sam se predstavila, dozvolile su mi da fotografišem. Udaljenost je bila poprilično velika za dobre fotografije, ali dovoljna da su me nekoliko njih primetili, te veselo mahali sa svojih prozora. Mahnula sam i ja njima.

Posle druženja sa ovim velikim čovekom, otišla sam na konferenciju “Od rata do migracija, priče o krizi i budućoj Evropi”, koja je bila deo programa dodela novinarskih nagrada. Ugledni novinari, eksperti, ali i političari pokušali su odgovore na pitanja da li je moguće zaustaviti migrantsku krizu, te buduće ratove. Među učesnicima, posebnog mišljenja je bila Elvira Amata, savetnica ministra za turizam regije Sicilija, koja je prisutnim novinarima govorila kako i na koji način bi trebalo da izveštavamo kada je reč o ovom ostrvu. Posebno je naglasila da bi trebalo da pišemo o “kaperima”, vrsta povrća koja se više koristi kao začin i koji na ovom ostrvu rastu. Zapravo, jedino kaperi i rastu ovde, s obzirom da na ovom parčetu kopna usred ničega, rastu još samo kaktusi, i to džinovski.

“Lampeduza ne sme biti simbol za migrante. Ni jednog migranta nećete više nikada videti na ulicama Lampeduze”, govorila je Amata, a ja nisam više mogla da je slušam, te sam odlučila da odem do najlepše plaže, ne samo na ovom ostrvu, već i na celom svetu, kako piše National Geographic. Do “plaže zečeva”, kako je meštani zovu, ne stiže se lako. Jednim delom se može stići kolima, a onda se pešači nekoliko stotina metara po strmim stenama. Nekada je ovde živela kolonija zečeva, po kojem je plaža i dobila ime. Njih više nema, ali ostalo je tirkizno moro i beli pesak. Pravi raj na zemlji, samo da nije toliko neprijatno uživati u lepotama ovog bisera Mediteranskog mora u kojima su živote do sada izgubili na desetine hiljada ljudi.

Po povratku sa Lampeduze, nadomak obale prevrnuo se jos jedan čamac kada je život izgubilo 41 migranata. Tih dana sam dobila i poziv nadležnih sa Sicilije, iz policije koja upravlja centrom za migrante na ostrvu, kada su me ipak pozvali da ih posetim i uverim se u njihovu efikasnost i način na koji, kako je načelnik policije naglasio, “smaltire gli immigrati”. Zapravo, način na koji rešavaju problem sa vellikim brojem ljudi u odnosu na kapacitet koje ovo prihvatilište može da primi. Kaže da su postavili i šatore unutar centra sa krevetima na sprat. Rekla sam da je moj povratak na Lampeduzu u skorije vreme nemoguć. Ponudio je telefonski intervju, dok još uvek razmišljam da li bi uopšte trebalo da pričam sa nekim ko koristi reč “smaltire” za ljude, a koja se u italijanskom jeziku koristi u kontekstu raščišćavanja nagomilanog materijala, posla, pre svega đubreta.

TATJANA ĐORĐEVIĆ 

NOVINARKA AL JAZEERA BALKANS I BBC NEWS (NA SRPSKOM).