Veštačka inteligencija i logika kapitala



Nekada je u slučaju Turčina šahiste iza svakog šahovskog trijumfa mehaničke lutke stajao grbavi patuljak, danas, pak, iza svakog trijumfa veštačke inteligencije stoji novac, odnosno kapital kao ključni igrač koji povlači poteze. To znači da se situacija izmenila. Nekad su potezima automata upravljali ljudi, danas i mašinama i ljudima upravlja automat poznat pod nazivom Kapital

Print Friendly, PDF & Email



Ako nema sumnje u to da su slavne Teze o Fojerbahu, koje je Karl Marks napisao 1845.  godine, najslavnije teze u istoriji marksizma, drugo mesto na toj listi moglo bi da pripadne Istorijsko-filozofskim tezama koje je 1940. godine napisao Valter Benjamin, koji je poznat i kao marksistički rabin, budući da je bio sklon da koristi uvide iz mističke jevrejske tradicije i da ih povezuje sa marksističkim stanovištem. Upravo pomenute Istorijsko-filozofske teze obiluju motivima iz hebrejske religije, pa i religije uopšte. Već prva teza koja govori o vezama istorijskog materijalizma i teologije u tom pogledu je paradigmatična. Ona glasi ovako:

Kao što je poznato, postojao je automat koji je na svaki potez šahiste odgovarao protivpotezom, što mu je donosilo pobedu u partiji. Lutka u turskoj nošnji, sa nargilama u ustima, sedela je za tablom na prostranom stolu. Sistem ogledala stvarao je iluziju da je taj sto sa svih strana providan. U stvari, u njemu je sedeo grbavi patuljak, šahovski majstor, koji je pomoću uzica upravljao rukom lutke. Možemo zamisliti šta bi u filozofiji odgovaralo toj aparaturi. Uvek treba da pobedi lutka koja se zove ’istorijski materijalizam.’ Ona se bez po muke može uhvatiti u koštac s bilo kime, ako unajmi teologiju, koja je danas, kao što znamo, mala i ružna, pa se ionako ne sme pokazivati pred svetom.“

Ako po strani ostavimo čudne veze između marksizma i teologije koje Benjamin pominje, ova  njegova teza zanimljiva je zbog još jedne stvari koja je čini savremenom i veoma aktuelnom. Dakako, reč je o čudnom šahovskom automatu koji je pobeđivao protivnike, stvarajući iluziju da to čini bez ljudske podrške, iako je patuljak koji je bio šahovski majstor povlačio poteze. Ovaj automat 1770. godine konstruisao je mađarski polimat i pronalazač, baron Volfgang fon Kempelen. Fon Kempelenov automat za igranje šaha zapravo je bio jedan od najneambicioznijih projekata ovog inače veoma ambicioznog pronalazača i konstruktora. Jer automat za šah, koji je zbog toga što je poteze povlačila lutka sa brkovima, krznenim ogrtačem, turbanom i sa nargilama u ustima dobio ime Turčin, bio je napravljen kako bi zabavio caricu Mariju Tereziju i bečke dvorjane. Ali istorija je htela da po njemu ovaj pronalazač ostane upamćen. Iako je dakle napravljen s ciljem da zabavi jednu caricu i njenu svitu, Turčin šahista, kako ga je u romanu istoimenog naslova nazvao Aleksandar Šurbatović, postao je svetska atrakcija.

Već 1783. godine automat je krenuo na turneju po Evropi i tokom godinu dana je ređao pobedu za pobedom. Kada ga je nakon Fon Kempelenove smrti preuzeo bečki zabavljač Johan Melcel, Turčin šahista stekao je status kakav danas imaju velike zvezde popularne kulture. Dok su o njemu pisani članci i knjige, čak je i Napoleon Bonaparta želeo da sa njim odigra partiju šaha; ostalo je zabeleženo da je 1809. godine Turčin šahista pobedio Napoleona. Sledila je turneja po Britaniji, a potom i prelazak preko Atlantika. U SAD Turčin šahista je bio popularniji nego što je bio u Evropi. Njegov vlasnik Johan Melcel u maju 1826. godine u Njujorku je organizovao dobrotvornu izložbu na kojoj je prikupio 128, 50 američkih dolara. Novac je darovan Udruženju za pomoć uglednih žena starosedelaca. Ovaj šahovski automat je inspirisao čak i Edgara Alana Poa, koji je 1836. godine napisao priču Melcelov šahista. Posebno zanimljivo je i to što je 1827. godine Turčin šahista bio poražen u jednoj partiji. Njega je u Baltimoru porazio osamdeset devetogodišnji Čarl Kerol. Ovaj starac, koji je bio poslednji živi potpisnik Deklaracije nezavisnosti, pokazao je da ovaj automat nije svemoćan. Već to je moglo da dovede u sumnju njegovu autentičnost.

Ali u skladu sa izrekom koja kaže „zaklela se zemlja raju da se sve tajne odaju“, 1834. godine otkrivena je tajna Turčina šahiste. Žak Moreu, bivši operater, odnosno šahista koji je sedeo u unutrašnjosti stola, odakle je upravljao potezima lutke koja je podsećala na Turčina, tajnu je otkrio i prodao jednom magazinu (Le Magasin Pittoresque). U ovom magazinu objavljen je članak pod naslovom Pokušaj analize šahovskog igrača u automatu M. Kempelena. Nakon toga, interesovanje javnosti za ovaj lažni šahovski automat znatno je splaslo. Njemu je pretio odlazak u zaborav. A kada je 1838. godine umro njegov vlasnik, Turčin šahista postao je muzejski eksponat. On je bio smešten u jedan mali muzej u Filadelfiji. Kada je 1854. godine ovaj muzej bio zahvaćen požarom, nekada slavni Turčin šahista nestao je u plamenu.

Nakon što smo na Benjaminovom tragu ispričali priču o ovom čudnom automatu, za Fon Kempelenovog Turčina šahistu možemo reći da predstavlja tačku ukrštanja težnji iz prošlosti i snova o budućnosti.  Kada je reč o težnjama iz prošlosti, ideja da se može napraviti mašina koja umesto ljudskih bića obavlja računske operacije odavno se javila u ljudskim umovima. Rasel i Norvig ističu da je još 1305. godine Rajmon Ljulj, istakao „da se korisno rasuđivanje zapravo može izvesti mehaničkom napravom.” Leonardo da Vinči je projektovao mehanički kalkulator koji nije napravljen, a prvu poznatu mašinu za računanje oko 1623. godine konstruisao je nemački naučnik Vilhelm Šikard. Čuvenija je ipak bila mašina koju je 1642. godine napravio Blez Paskal i koja je otuda poznata kao Paskalina. Autor čuvenih Misli ukazivao je na to da „aritmetička mašina daje efekte koji su bliži misli nego sve akcije životinja.” Paskalina je bila sposobna da sabira i oduzima. A kalkulator koji je konstruisao slavni nemački filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic mogao je i da množi i da vadi korene.

Kada je reč o budućnosti, Šaputije i Kaplan upravo tvorca Turčina šahiste smatraju jednim od konstruktora koji su bili preteče veštačke inteligencije. Iako će ponajviše ostati upamćen po prevari sa Turčinom šahistom, Fon Kempelen je 1791. godine konstruisao govornu mašinu. On je na taj način ostvario zamisao koja nije pošla za rukom jednom franucuskom konstrukturu, koji je prema Šaputijeu i Kaplanu jedan od očeva veštačke inteligencije. Reč je o Žaku de Vokansonu, tvorcu mnogih slavnih automata, poput automatske mašine za tkanje koju je konstruisao 1750. godine. On je nastojao da razvije mašinu koja govori ali njegov projekat nije dovršen. U periodu između njegovog neuspešnog poduhvata i Fon Kempelove govorne mašine, opat Mikal je 1783. konstruisao dve „glave koje govore (40). A početkom XIX veka, tačnije 1805. godine Žozef Mari Žakar napravio je prvu programabilnu mašinu. Kako ističu Rasel i Norvig, na ovoj mašini on je „koristio bušene kartice za memorisanje instrukcija u vezi sa šarama koje je trebalo izraditi na razboju. Veliki proboj na ovom planu nastojao je da napravi Čarls Bebidž, koji je sredinom XIX veka projektovao čak dve mašine, ali nijednu nije uspeo da završi. Mašina razlike (Difference Engine) trebala je da bude korišćena za inženjerske i naučne projekte. Zanimljivo je da je 1991. godine po Bebidžovim nacrtima napravljena mašina koja je funkcionisala. Ali njegova zamisao za konstruisanje Analitičke mašine (Analytical Engine) bila je posebno ambiciozna, budući da je „obuhvatala adresabilnu memoriju, uskladištene programe, i uslovne skokove i bila je prva naprava sposobna za univerzalno izračunavanje.“ Rasel i Norvig ukazuju na značaj Bebidžove saradnice Ade Lavlejs, ćerke slavnog pesnika lorda Bajrona.  Ona je bila, „možda, prva programerka na svetu. (Programski jezik Ada je dobio ime po njoj.) Ona je pisala programe za nezavršenu Analiticku mašinu i Čak razmišljala o tome da bi mašina mogla igrati šah ili komponovati muziku.

U svakom slučaju, uprkos tome što se pokazalo da je Turčin šahista bio prevara, Fon Kempelenova zamisao o mašini koja šah igra bolje od ljudi  može biti tretirana kao oličenje težnje za stvaranjem automata, odnosno inteligencije koja bi mogla da dosegne ljudske intelektualne sposobnosti, pa čak i da bude superiornija od ljudskih bića i njihovih intelektualnih kapaciteta. Takva težnja do punog izražaja je došla u drugoj polovini XX veka, prvenstveno kod naučnika, konstruktora i inženjera koji sanjaju snove o razvoju veštačke inteligencije. O tome uostalom govore i definicije veštačke inteligencije (do kraja teksta koristićemo skraćenicu VI),  koje u svojoj knjizi Veštačka inteligencija – Savremeni pristup 1-2, navode Stjuart Rasel i Piter Norvig.

Uzbudljiv novi napor koji treba da ucini da računari misle… mašine sa razumom, u potpunom i doslovnom smislu” (Haugeland, 1985).

„[Automatizovanje] aktivnosti koje pridružujemo ljudskom mišljenju, aktivnosti kao što su donošenje odluka, rešavanje problema, obučavanje…” (Bellman, 1978).

Veština pravljenja mašina za obavljanje funkcija koje, kad ih obavljaju ljudi, zahtevaju inteligenciju” (Kurzweil, 1990).

Proučavanje načina da se učini da računari rade one stvari koje ljudi, u ovom trenutku, rade bolje” (Rich i Knight, 1991).

A  težnje i maštanja o razvoju VI dobile su milenijarističke razmere. Engleski matematičar Alan Tjuring je u nizu svojih predavanja i članaka, poput članka Računarske mašine i inteligencija, koji je prema Dejvidu Livitu najpoznatiji i višestruko najčudniji njegov rad, a koji je objavljen je oktobra 1950. godine u časopisu Mind, optimistički ukazivao na mogućnosti razvoja i unapređivanja VI. On je bio ubeđen u to da mašina za računanje koju je konstruisao samo preteča mehaničkog matematičara koji će moći da obavlja misaone operacije koje obavlja čovek. Za njega izgleda nije bilo sumnje u to da su računarske mašine itekako sposobne da misle. Stalnim poboljšanjima računarske mašine će se transformisati u VI čiji intelektualni kapaciteti će biti veliki. U svojoj knjizi Čovek koji je suviše znao Dejvid Livit ističe da je Tjuring je jednom prilikom rekao sledeće:

 „Ovo je samo nagoveštaj onoga što tek dolazi, samo bleda senka budućnosti. Na nama je da steknemo određeno iskustvo s mašinom, kako bismo zaista saznali koje su joj sposobnosti. Možda će proći godine dok ne utvrdimo nove mogućnosti, ali ne vidim zašto ne bi mogla da se bavi oblastima kojima se obično bavi ljudski intelekt i na kraju se s njim u tim oblastima ravnopravno nadmeće.“

Optimista je bio i matematičar Džon fon Nojman koji je bio uveren da je itekako moguće napraviti mašinu koja će biti razumna poput ljudskih bića. On je istraživao mogućnosti za stvaranje veštačkog mozga. Ali on je otišao i korak dalje od Tjuringa, pa je pisao, pre će biti prorokovao, o trenutku dosezanja kritične tačke razvoja tehnologije, nakon koje više neće biti moguće forme života ljudskih bića kakve trenutno poznajemo.

Marvin Minski je tokom pedesetih i šezdesetih godina XX veka pak optimistički predviđao da će veštačka inteligencija rapidno napredovati i da je razvoj takvog scenarija pitanje decenija; problem vezan za napredak opšte veštačke inteligencije biće rešen kroz jednu generaciju. A Robotičar Hans Moravec smatra da će ljudska rasa biti zamenjena robotskom decom koja će biti produkt našeg sopstvenog delovanja. Nama će vladati deca koju smo veštačkim putem stvorili. Neki od njih će moći da se vinu do zvezda, optimistički predviđa ovaj naučnik. U knjizi Robot: samo mašina za prevazilaženje uma (Robot: Mere Machine to Transcedent Mind, 2000) on kaže:

Naše veštačko potomstvo otuđiće se i prevazići nas, i po fizičkoj udaljenosti i strukturi, kao i po sličnosti razmišljanja i motiva. Njihove aktivnosti mogu vremenom da odu u nesklad sa postojanjem stare Zemlje… Biće koje zaostane za svojim susedima verovatno će biti proždrano, a njegov prostor, materijali, energija i korisna razmišljanja reorganizovani kako bi služili ciljevima drugih. Takva sudbina mogla bi biti rutina za ljude koji predugo oklevaju na sporoj Zemlji umesto da krenu van.“

A Vernor Vindž, matematičar i pisac naučne fantastike, još 1992. i 1993. godine pisao je o tome da će čovečanstvo u narednih trideset godina na raspolaganju imati tehnološke mogućnosti za stvaranje nadljudske inteligencije, što će biti uvod u završetak ljudske ere. Dvadeset prvi vek biće vek u kojem će čovek biti prevaziđen, prorokovao je Vindž. To bi mogao biti trenutak sličan trenutku kada se ljudski život prvi put pojavio na planeti Zemlji.

U knjizi Budućnost uma fizičar Mičio Kaku ukazuje na to da „Bil Gejts misli da niko od nas neće doživeti dan kad će računari biti dovoljno pametni da se ne mogu razlikovati od čoveka.“ Za razliku od suosnivača Majksrosofta, Rej Kurcvajl, autor knjige Singlarnost se bliži, drži se Murovog zakona prema kojem razvoj kompjuterske tehnologije teče eksponencijalno. (Gordon Mur, saosnivač Intela, 1965. godine je primetio da se broj tranzistora koji se mogu smestiti na računarski čip, povećeva otprilike na svakih 18 meseci). A njen razvoj utiče na razvoj drugih nauka, čime se stvaraju uslovi za konvergenciju genetike, nanotehnologije, kibernetike i VI. Kurcvajl je uveren u to da eksponencijalni rast digitalne tehnologije i beskonačno povećavanje moći mašina i VI neminovno vode do tačke singulariteta, koja bi po njegovim procenama mogla da se dogodi 2045. godine. „Do 2055. godine snaga računara koji košta 1000 dolara biće ravna moći obrade svih ljudskih mozgova na planeti. (Skromno dodaje: ’Možda sam omašio godinu ili dve’)“, Kaku prenosi ono što mu je Kurcvajl rekao na jednoj naučnoj konferenciji. On neumorno piše o vrtoglavom razvoju sposobnosti VI. Prema njegovim predviđanjima, već tokom treće decenije XXI veka VI „neće biti moguće razlikovati od biološke, odnosno ljudske.“ Za njega nema nimalo sumnje u to da će VI i mašine budućnosti postati sposobne da evoluiraju, pri čemu će njihova evolucija biti mnogo brža od evolucije ljudskih bića. Mašine budućnosti same sebe će programirati. One će razviti sposobnost učenja i prilagođavanja okolini. VI će biti sposobna za „veštački genetički inženjering“. Ona će moći da menja svoj sopstveni program i da se na taj način beskrajno razvija i beskrajno prilagođava novim okolnostima. Ona će moći da upravlja armijom mikroskopskih nanobotova. Čitava planeta će biti pretvorena u gigantski superračunar, a roboti će krenuti da kolonizuju svemir. Ovaj futurolog i prorok odlazi toliko daleko da predviđa da će mašine pronaći način da izmene zakone fizike! Razvoj VI će rezultirati „procepom u tkanju prostor-vremena.“

Optimizam tehno-entuzijsta verovatno je bio podgrejan i rasplamsan 1996. godine, kada je u Filadelfiji održan šahovski duel između Garija Kasparova, velemajstora i jednog od najboljih šahista svih vremena, i računara kompanije IMB koji je nazvan Deep Blue. Meč koji je počeo 10. februara završen je pobedom IBM-ovog računara. Iako je Kasparov trijumfovao u narednim partijama i odneo konačnu pobedu rezultatom 4:2, pokazalo se da je šahovski automat sposoban da pobedi i velemajstora šaha. To je na neki način bilo osvarenje Fon Kempelenove zamisli, s tim što ovoga puta nikakav skirveni patuljak nije vukao poteze.

Ali to ne znači da iza IBM-ove šahovske mašine ne stoje ljudske ruke, odnosno umovi. Ona je razvijena zahvaljujući radu naučnika i inženjera koje je angažovala ova kompanija. Iako VI pobeđuje, nju konstruiše čovek. Samim tim, države i kompanije koje imaju dovoljno novca da angažuju najumnije ljude biće u prednosti u odnosu na one koji za to nemaju mogućnosti. A Karl Marks je odavno konstatovao da buržoazija pripadnike svih profesija pretvara u svoje plaćenike, odnosno najamne radnike, pa je to bio slučaj i sa ljudima iz sveta nauke. I naučnici i pronalazači postali  su sluge jednog gospodara: logike Kapitala i njenih gvozdenih zakona.

Upravo zato nam priča o otkrivanju tajne uspeha Turčina šahiste može biti od pomoći. Kao što su nekad oči javnosti bile uprte u Turčina šahistu, dok niko nije obraćao pažnju na to šta se nalazi ispod stola na kojem je on povlačio šahovske poteze, danas su oči javnosti uprte u VI, dok  u senci ostaje pitanje o onima koji njome upravljaju i koji koriste njene učinke.

Na to je pažnju skrenula Šošana Zubof u svojoj knjizi Nadzorni kapitalizam. Ona detektuje promenu paradigme društvenog upravljanja. Ona, naime, govori o prelazu sa totalitarizma o kojem su pisali Hana Arent i Džordž Orvel, na koncept instrumentarne moći za treće moderno doba. Šošana Zubof intrumentarizam definiše kao „instrumentaciju i instumentalizaciju ponašanja za potrebe modifikacije, predviđanja, unovčenja i kontrole.“ Dok se totalitarizam služio nasiljem, instrumentarizam koristi sredstva za modifikaciju ponašanja. „Inžinjering duše ustupa mesto inžinjeringu ponašanja.“ Ovaj inženjering realizuje se posredstvom glomazne aparature sveprisutne digitalne mašinerije koju Šošana Zubof naziva Velikim drugim, a koji ovaploćuje ekonomsku logiku nadzornog kapitalizma.

Jer velike kompanije poput Gugla, Fejsbuka i Amazona svoje prihode povećavaju do iznosa koji se mere milijardama dolara upravo zahvaljući sistemima za praćenje aktivnosti ljudskih bića na internetu i društvenim mrežama, prikupljanju podataka i pokušajima da utiču na ponašanje korisnika i da im nude i  prodaju različite vrste usluga i proizvoda. Tu je reč o famoznim i sada već dobro poznatim algoritmima koji svoju efikasnost duguju upravo razvoju veštačke inteligencije. Praćenjem onlajn aktivnosti korisnika Gugla i društvenih mreža, VI koja ima „milijarde i trilione osetljivih, delatnih i računarskih očiju“ stvara ogromne baze podataka na osnovu kojih nastoji da ostvari uticaj na korisnike čije aktivnosti budno prati. Analiza onlajn iskustva ljudskih bića služi za oblikovanje ponašanja, što se realizuje neprestanim rekamiranjem proizvoda i usluga.

Iako Šošana Zubof ne piše o tome, postoji mogućnost da se VI iskoristi i za nadziranje radne snage. Tako bi Vi mogla da prikuplja podatke o učinku radnika na radnom mestu, da diktira i nadzire ritam njihovog rada ili da prati aktivnosti koje u slobodno vreme radnici obavljaju na internetu, s ciljem da prikupi podatke o njihovim društvenim i političkim interesovanjima i stavovima, kako bi obratila pažnju na radnike koji su skloni sindikalnom organizovanju. O pomenutim opasnostima, a povodom borbe protiv sindikalnog organizovanja radnika u kompaniji Amazon, pisao je Janis Varufakis. „Čovečanstvo se pokazalo sposobnim da razvije veštačku inteligenciju i algoritme koji dekodiraju proteinsku građu bakterije – bez dodatnih intervencija čoveka – i predlažu efikasne lekove“, piše Varufakis, a potom postavlja retoričko pitanje. „Zar je bilo ko mislio da konglomerati poput Amazona neće iskoristiti priliku da identifikuju i eliminišu one pozicije u lancu snabdevanja za koje veštačka inteligencija ustanovi visoku verovatnoću pokušaja sindikalnog organizovanja?“

Klaus Švab, osnivač Ekonomskog foruma u Davosu, povodom razvoja VI napisao je scenario koji je optimističniji. On spada red u onih istoričara nauke i ekonomije koji smatraju da se može govoriti o “industriji 4.0”. To znači da je nakon prelaska sa ručne na mehaničku proizvodnju u periodu između 1760. i 1830. godine (Prva industrijska revolucija), otkrića električne struje i masovne proizvodnje u periodu nakon 1850. godine (Druga industrijska revolucija), te pojave elektronike, informacionih tehnologija i telekomunikacija, odnosno do pojave informatičke bombe, kako je nazvao Pol Virilio, do koje je došlo polovinom XX veka (Treća industrijska revolucija), čovečanstvo zakoračilo u novu fazu razvoja zasnovanoj na novim tehnologijama i novom načinu proizvodnje (Četvrta industrijska revolucija). Za njega nema sumnje u to da će nova tehnološka revolucija dovesti do transformacije čovečanstva. Švan piše da će nova revolucija  iz korena „promeniti naš način života, način na koji radimo i odnosimo se jedni prema drugima.“ Ona će sa sobom doneti nešto radikalno novo, nešto što čovečanstvo nikada u prošlosti nije iskusilo.

Glavne generatore nove revolucije Švab prepoznaje u tehnološkim čudima novije generacije, poput VI, interneta stvari, robotike, autonomnih vozila, 3D štampe, nanotehnologije, biotehnologije, nauke o materijalima, kvantnog računanja. Ali on ističe da su nove tehnologije izgrađene na temeljima prethodne digitalne revolucije. On smatra da će glavne karakteristike nove revolucije biti digitalizacija, brzi internet, automatizacija proizvodnih procesa, razvoj inteligentnih mašina i pametnih fabrika. Nova proizvodnja biće visokokvalitetna, u malim serijama i sve kraćim rokovima. Totalna automatizacija proizvodnje je zapravo ključna reč četvrte industrijske revolucije. Proizvodnja će tako postati nezavisna od čoveka. Fabrike će postati pametne jer će funkcionisati na osnovu mreža koje će same sebe kontrolisati. Švab ne krije da će ovakvi procesi imati ekonomske, političke i kulturne posledice. Zbog toga, poput Henrija Kisindžera,  naučnike, ekonomiste, akademsku zajednicu, vlade, preduzeća i civilno društvo ovaj glasnogovornik ekonomskih i političkih elita iz Davosa poziva na razmišljanja, razgovore i donošenje strateških odluka o budućnosti čovečanstva.

Ali pored već standardnih apoteoza razvoja savremene tehnologije, posebno VI, novina koju donose Švabovi stavovi tiču se povezivanja pomenutog razvoja sa ekonomskim predviđanjima. Švab dakle smatra da razvoj digitalne tehnologije treba da postane temelj nove svetske ekonomije. Samo po sebi se podrazumeva da je to kapitalistička ekonomija. To znači da će nove forme tehnologije, posebno VI, postati glavna proizvodna snaga kapitalističke ekonomije. Na taj način će nova tehnologija i VI postati podložne logici profita koji je u kapitalizmu mera svih stvari. Možda se u tome zapavo krije i najveći rizik. Jer možda će VI, roboti i nanoroboti postati nova radna snaga kapitalističke ekonomije, baš kao što je to predviđao Karel Čapek u svojoj drami RUR (Rosamovi Univerzalni Roboti). A u Čapekovoj drami roboti su se pobunili upravo zbog toga što su tretirani kao radnici koji su bili bezočno eksploatisani.

U svetlu upozorenja Šošane Zubof i predviđanja Klausa Švaba, možda možemo konstatovati da će VI  postati sredstvo u službi kapitala, a koje će poslužiti za upravljanje ponašanjem ljudskih bića zarad sticanja profita (1), za nadziranje i kontrolu radne snage zarad povećavanja efikasnosti i produktivnost, kao i sprečavanja sindikalnog organizovanja (2)  i/ili za otpuštanje velikog broja radnika i stvaranje armije robota koji će postati njegova nova radna snaga (3). Tako bismo u  jednom od mogućih scenarija mogli da se nađemo u situaciji u kojoj će roboti raditi u fabrikama, a ljudska bića na internetu, budući da sve naše onlajn aktivnosti jesu pod nadzorom algoritama velikih multinacionalnih kompanija. Za kapitalizam ćemo raditi čak iako budemo imali višak slobodnog vremena koji će nastati zbog toga što će roboti preuzeti deo dnevnih obaveza koje nam kapital nameće kako bismo za njega stvorili famozni višak vrednosti. 

Kada se na kraju izlaganja vratimo na početak i na priču o Turčinu šahisti u Benjaminovoj intepretaciji, možemo konstatovati da kao što je iza svakog šahovskog trijumfa mehaničke lutke stajao grbavi patuljak, iza svakog trijumfa VI stoji novac, odnosno kapital kao ključni igrač koji povlači poteze. To znači da se situacija izmenila. Ako su nekad potezima automata upravljali ljudi, danas i mašinama i ljudima upravlja automat poznat pod nazivom Kapital.

 

MILORAD GAČEVIĆ

KRITIČAR I TEORETIČAR SPORTA. ČLAN REDAKCIJE ČASOPISA NOVI PLAMEN.

Print Friendly, PDF & Email

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.