Zašto nam je važan 1. maj ?
Tako decenijama unazad, zemlje bivšeg socijalističkog bloka predstavljaju anti-avangardu, odnosno neoliberalnu distopiju koja je namenjena i zapadnim radnicama i radnicima.
Prvog maja 1886 g. čikaške radnice i radnici su rizikujući svoje živote odlučili da hrabro krenu u borbu za osmočasovno radno vreme i pravo na dostojanstven život. Uprkos brutalnim policijskim odmazdama vladajuće klase i izgubljenim životima, oni su tim činom uspeli da pokrenu lavinu internacionalnih radničkih pokreta koji su našem čovečanstvu doneli civilizacijski iskorak. Na prvom kongresu II Internacionale u Parizu 1889. godine izglasano je da se upravo u znak podrške američkim radnicima i u Evropi traži osmosatno radno vreme, a godinu dana kasnije 1890. godine nakon ove odluke 1. maj je izabran za dan borbe za prava radnika.
Danas, Dan rada simboliše borbu radnih ljudi ne samo za radnička prava nego i za slobodu, mir i za uslove života i rada dostojne čoveka XXI veka. Nove generacije su, u manjoj ili većoj meri i u zavisnosti od snage radničkog pokreta u državi u kojoj žive, uživaoci demokratskih tekovina radničkog pokreta, kao sto su: republikanski ustavi, biračko pravo, građanske slobode, penzije, plaćeni odmori, ugovori na neodređeno, država socijalnog staranja itd. Zahvaljujući organizovanim radničkim pokretima iz XIX i XX veka, i levici kao njihovom političkom izrazu, današnja društva karakteriše viši stepen slobode, jednakosti i solidarnosti nego što je to bio slučaj u SAD i Evropi XIX veka.
Međutim, poslednjih trideset godina smo svedoci nazadovanja i gubljenja već stečenih socijalnih prava. Razlog toga je atomizovanje radničke klase na Zapadu i pad realnog socijalizma na Istoku. Usled drugog talasa globalizacije, kapital je postao mnogo fleksibilniji i sposobniji da se bez muke premesti čak i u drugi kraj sveta sa jeftinijom radnom snagom. U takvom okruženju, društvena uloga sindikata postaje ograničena na defanzivnu borbu za očuvanje minimuma onoga što je već bilo osvojeno. S druge strane, komandne ekonomske elite su sa padom Berlinskog zida izgubile strah od „bauka komunizma“, koji ih je godinama prisiljavao da čine velike koncesije domaćim radnicima. Milijarder Voren Bafet je, u tom smislu, otvoreno priznao: „Klasna borba postoji. Bogati su je dobili“.
Ovaj proces, koji je zahvatio čitavo čovečanstvo, svoje najrazornije posledice je proizveo baš u državama koje su nekada bile deo tzv. socijalističkog lagera. Tako su na našim prostorima, sa rušenjem jednopartijske vladavine SKJ, po nacionalističko-neoliberalnoj logici da iz „korita treba izbaciti ne samo prljavu vodu nego i dete“, poništene i najpozitivnije tekovine posleratne socijalne države, ali i dostignuća radničkog pokreta i socijalističkih organizacija koji su ovde delovali i pre 1941. godine.
S obzirom na osoben društveno istorijski kontekst savremenog razvoja kapitalističkih društava i postsocijalističke transformacije u kome se države i društva koji pripadaju jugoslovenskoj civilizaciji danas nalaze, položaj zaposlenih, a pre svega radnika, na gotovo svim nivoima je degradirajući. Nasuprot široko prihvaćenoj retorici trenutno hegemone ideologije neoliberalizma o tome da svi zajedno moramo da podnosimo žrtve kako bismo uspešno prošli kroz krizu i omogućili novi talas privrednog razvoja, belodano je jasno da su radni slojevi ti koji plaćaju najveću cenu ovog procesa.
Na Balkanu se danas, kao i u Čikagu u XIX veku, ponovo negiraju najosnovnija radnička i socijalna prava, poput: osmočasovnog radnog vremena, sindikalnog organizovanja, trudničkog bolovanja. Za razliku od vlasnika kapitala, koji je u najvećoj meri rezultat neke vrste „plena“, naši radnici i radnice su u suočeni sa teškoćama koje se tiču ne samo problema radnih prava, nego i onih vezanih za obezbeđivanje gole egzistencije. Problemi nezaposlenosti, neplaćeni prekovremeni rad, šikaniranja na poslu, nejednako plaćani muškarci i žene, diskriminacija prilikom zapošljavanja koja se tiče nacionalne, verske, polne, seksualne i drugih pripadnosti, samo su neke od karakteristika savremene Srbije
Radnici u EU i na našim prostorima se, dakle, suočavaju sa sličnim problemima i procesima, samo ne u istoj meri i na isti način. Uprkos brojnim nastojanjima, na primer, ni jedna vlast u Francuskoj do sada nije mogla da postpuno dezavuiše postojeći Zakon o radu, ili radnu nedelju od 35h. Žak Širak i Nikola Sarkozi su pokušavali, Oland i Makron delimično uspeli, ali su ipak bili suočeni sa snažnom narodnom moblizacijom, predvođenom sindikatima, koja ih je odvraćala od takvih projekata. Taj i brojni drugi primeri, poput aktuelne borbe protiv penzione anti-reforme, pokazuju da su sindikati na Zapadu, uprkos svemu, gotovo jedine preostale manje-više efektne organizacije klasne borbe odozdo. Nivo radnih prava u jednoj zemlji se u tom ključu meri snagom i odlučnošću njenih sindikata.
U svim državama nastalim na razvalinama Jugoslavije, bez bilo kakvog čvršćeg protivljenja donose se anti-radničke verzije Zakona o radu. I tako decenijama unazad, zemlje bivšeg socijalističkog bloka predstavljaju anti-avangardu, odnosno neoliberalnu distopiju koja je namenjena i zapadnim radnicama i radnicima. Razlog tome je ne samo, kako se u medijima često naglašava, nepostojanje političke levice kao relevantne društvene snage, već na prvom mestu potpuna neorganizovanost i, posledično, nesposobnost sindikata da moblizuju radne ljude u odbrani civilizacijskih dostignuća koje su osvojile prethodne generacije. Tim pre je jasnije zašto kod nas ponižena i razbijena radnička klasa Dan rada slavi uz pljeskavice i pivo, dok se npr. u Francuskoj obeležava uz masovne demonstracije radnika i studenata iz narodskih klasa, na kojima pored sindikata učestvuju i sve levičarske političke formacije, od anarhista, preko trockista, komunista, pa sve do socijaldemokrata.
SOCIOLOG I POLITIKOLOG, NAUČNI SARADNIK NA INSTITUTU ZA FILOZOFIJU I DRUŠTVENU TEORIJU, UNIVERZITET U BEOGRADU, I PREDAVAČ NA UNIVERZITETU PARIZ 1 PANTEON-SORBONA.
