Nova kontingentnost kao šansa

R at u Ukrajini se ne smiruje. Jača svest da je 2022 godina annus horribilis, bezbednosna i vojna prekretnica bar u meri u kojoj je 1989. bila socijalna i politička prekretnica. Kumulativna akumulacija protivrečnosti oblikuje savremenu kontingentnost (neslućeno slučavanje i prodor neverovatnog): državne napetosti unutar EU i globalizacije, prožimanje nacionalnih, socijalnih i bezbednosnih pretnji. Sukobi moćnih normalizuju iracionalnosti. Zamrzavanje tekućeg rata u Evropi može dugo trajati. Mirno urušavanje socijalizma 1989. deluje idilično naspram ratnog rušenja evropske bezbednosti 2022. Ali idila nije istorijski pojam. Istorijsko pitanje glasi: nije li rat u Ukrajini zakasneli, odloženi odjek rušenja Zida, ali i slom teleologije o kraju istorije koja se zacarila još na svežim ruševinama Zida. Brodelovski rečeno, pomaljanje novog svetskog neporetka i sleganje tla nakon zemljotresa 1989. Ali u brodelovskom teleskopu proces guta događaj, pa uz ovu globalnu procenu treba npr. beležiti i realnu obnova naoružavanja Nemačke. Ako se ima na umu da je ova država samo 2022 godine izdvojila 100 milijardi EU posebne podrške naoružanju (Peter Frey), onda je antiteza između mirnog urušavanja i ratnog rušenja više od promene razvojne paradigme. Širi se nova ulančana neizvesnost. Ratu se ne vidi kraj, i mirovni posrednici kalkulišu jača, evroskepticizam, lagano se probija pojam deglobalizacija kao odgovor na potrebu smanjivanje međuzavisnosti zbog remećenja sirovinske veze sa Rusijom. Sinergija posledica nenadano duge „specijalne operacije“ unapređuje nepredvidivo u kontingentno. Rat u Ukrajini oslabio je bezbednosni i ucenjivački potencijal EU. I pre toga je bilo iznenađenja. Kao da se lagano navikavamo na lančane kontingentnosti nakon ledenog doba Hladnog rata: slom SSSR-a, ujedinjenje dve polusuverene države u novu nemačku ekonomsku silu, uspon Kine, oružani udar na Njujork 2001, migrantska kriza 2015, Korona 2019. Ništa od rečenog nije bilo predvidivo iako su mutne apokaliptične slutnje i nagađanja koje su pratile ove potrese lako pretvarane u naknadnu pamet. 

  1.

 
Odmah treba reći da nije više reč o novoj nepreglednosti nego o novoj kontingentnosti. O rastu šansi nepredvidivih distopijskih mogućnosti. Neki ih zovu crni labudovi ili nepoznate neizvesnosti (Lukas Boeckelmann). Reč je o nenadanom slučavanju, o neizvesnoj sinergiji poznatih trendova razvoja. Kontingentno rađa nade i strahove koji su drugačiji od strepnji zacrtane sudbine. Prvi su danas akutni zato što međunarodni odnosi nisu uređeni vrt nego haotična džungla. Postoje poznate neizvesne opasnosti: velike sile su se zaglibile u ratu u Ukrajini, mali imaju nuklearno oružje. Ali i nepoznati neznani slabiji su septembra 2001. bez upozorenja uspešno šokirali moćne. Živimo u novoj vrsti nesigurnosti: novi su rizici za bezbednost i za profit, ali su novi i obrasci ignorisanja rizika. Pluralizam perspektiva se zanemaruje. Indijski ministar spoljnih poslova, S. Jaishankar je rekao: „Evropa mora prestati da smatra kako su njeni problemi u isto vreme i problemi sveta, ali da svetski problemi nisu problemi Evrope“. Sa zapadnim naočarima manje znamo da nešto ne znamo. Ako se odbace naočari Zapada horizont je širi i kontingentnost je drugačija. Nerazvijeni imaju dugo pamćenje, sećaju se zapadnog kolonijalizma, vide ga i u aktuelnom ratu u Evropi (Karishma Mehta). Drugačije vide rat Rusije i NATO pakta u Ukrajini.

Potencijali kontingentnog leže u osnovi u napetostima moćnih, a njihovo aktiviranje je neizvesnije od pravdanja. Rizik je mera proračunate nesigurnosti (Elke Krahmann). Za razliku od poznatih nepredvidih rizika, nepoznati neizvesni rizici su izvan vidokruga zato što se potcenjuju. U medijskoj magli presigurni analitičari dižu tiraže zabavljajući i plašeći čitaoce. Tabloidno kanalisani strah koji zabavlja teorijama o zaveri lišen je čula za nepredvidivo. Zato što se prodaju samo sigurne prognoze. Konzumiraju se vesti tabloida koje presigurno predviđaju i uspešno zastrašuju. Znamo mi dobro zašto vi nas mrzite. Strah je tiražan i komercijalan. Međutim iz sličnih razloga i politički instituti i analitičari smišljeno potiskuju kontingentnost. Plaćeni su da predviđaju, a ne da sležu ramenima. Nije to saznajnoteorijski nego ekonomski ćorsokak. U javnosti je hegemona teleološka medijska ekonomija predviđanja u kojoj upozorenja na neizvesnost nisu tiražna ni isplativa. Doduše, svaka predviđanja izlaza su po sebi nepouzdana i nezahvalna. Nije samo Korona bila iznenađenje nego je na delu opšti virus političke neizvesnosti. Kontrolisana i bar nešto predvidivija konfliktnost je prošlost. Slabi nada da se mogu svladati najveći rizici: ukrajinski rat i nuklearna pretnja s vrha Rusije (ako Rusija izgubi rat).

2.

 
Šta činiti? Treba svakako imati na umu sokratovsku samorefleksiju da znamo samo ako malo znamo, jer sa znanjem raste i sumnja. Ali treba tražiti i teoriju u kojoj više značaja ima kontingentno i otkrivati moć koja stoji iza teleoloških „lutanja“ profesionalnih analitičara. Poučavati se iz kontingentnih iznenađenja istorije umesto iz teleoloških nadanja. Teleologija nije nužnost nego neizbežnost. Tražiti nužnost znači razmrsiti nepregledno mnoštvo procesa u previranju i snagu nepredvidivih ličnosti: Kim, Putin, Bajden, Zelenski. Proceniti uticaj malih (S. Koreja, emirati, migranti) koji usložnjavaju bezbednost. Gledano odozgo, na delu je niz kontingentnih sinergija oružane moći i političke nemoći. Vizije nužne ravnoteže moći u međunarodnim odnosima slabe. Rizici su neproračunljivi, nova protejska moć koncentriše se na prilagođavanje aktera nesigurnoj situaciji (Peter Katzenstein). Može li se politika usavršavati u uslovima nesigurnosti, može li bezbednost jačati kroz sukobe i kroz neizvesnost?
 
Samo naizgled je budućnost danas neizvesnija nego ranije. Ni u prošlosti nisu mogućnosti bile statične, uvek su se iznova uobličavale, otvarale se nove i nestajale stare. Mnoga iznenađenja nisu se mogla kontrolisati kao u ratnom rasulu kada je vojskom koja se povlači teško komandovati. Nestanak ideološke napetosti između socijalizma i kapitalizma i jačanje EU su donekle ojačali nadu u novu bezbednost čiji je osigurač bezalternativni kapitalizam. Iščezla je komunistička opasnost, a pluralističke države među sobom ne ratuju. Bila je to krunska bezbednosna zabluda 1990-ih i iluzije o miroljubivoj superiornosti kapitalizma. Teze o kraju istorije prerano su zbrisale kontingentno. Zaslepljeni pobednik naoružao se novom teleologijom. Vrlo brzo se pokazalo da su istinski pobednici iz 1990-ih bila nekontrolisana iznenađenja. Novi sukobi bremeniti su mnoštvom mogućnosti, nepregledno nepredvidivih. Nisu samo nepredvidivi rizici distopije ojačani strahom od rasta šansi opšteg sunovrata, nego su postale neizvesnije i napredne mogućnosti (mira i jačanja socijalne države). Digitalizacija i globalizacija umesto da sužavaju dodatno umnožavaju beskonačne političke mogućnosti. Pogled u budućnost dodatno zamagljavaju i kanališu dozirani strahovi i nade. Neizvesnost zbunjuje samo oprezne posmatrače. Političari su nezbunjivi kao i botovi na mrežama. Mađioničarski manipulišu prevodeći neizvesnosti u planirane zavere, onako kao što pobednik ne veruje da mu je trijumf bio slučaj. Za desetak godina će ovo što nam se danas dešava politički analitičari retrospektivno pretvoriti u neminovnost. 

3.

   
Ali kako se danas suočiti sa opasnim mogućnostima pre nego postanu stvarnost i kako ih predvideti bar kao verovatne pre nego što u budućnosti budu pretvorene u sudbinu? Sa rastom ostrva našeg saznanja raste i okean neizvesnosti. U bipolarnom Hladnom ratu strahovi su bili malo određeniji. Danas zbog mnoštva opasnih aktera teže naziremo verovatnije mogućnosti. Pretenciozni politički analitičari retko upozoravaju na iznenađenje jer time dovode u pitanje vlastiti zanat. Ne smeju da priznaju prognostičku nemoć. Maksimum opreza im je fraza da nas istorija uči da se iz nje malo može učiti. Istini za volju i savremena politika nas razuverava da joj je predvidivost dokučiva. Krajem 1980-ih zapadni kremljolozi nisu slutili slom SSSR-a ni uspon Kine. Tek nakon toga konstatovan je krah prognostičke sposobnosti stručnih analitičara što se kasnije još potpunije obistinilo. Niko nije slutio ekonomsku krizu 2008, migrantsku krizu, dugo trajanje Korone, rusko-ukrajinski rat niti duboko uplitanje NATO pakta. Iznenađenja su svladavana nepripremljenim improvizacijama nakon čega je, naravno, sledila naknadna pamet i retrospektivna racionalizacija. Zašto u iskustvu suočavanja sa iznenađenjima nije bilo bar kumulativne poučne samosumnje izuzev nevoljnog priznanja da se kontingentnost uobičajila? Ako više ne iznenađuje okolnost da je prošlost nepoučna, ipak čudi potcenjivanje obnovljivosti njene kontingentnosti. Kao da se iznova kroji lažni optimizam nekom vrstom saglasnosti oko epistemološkog progona kontingentnosti. Uvek smo znali da Rusija ne može izgubiti rat, ponavljaju domaće etnocentrične i ksenofobične teorije zavere koje su vrhunac nepriznavanja slučajnosti. Ranije se pričalo da je sve planirano u podrumima Vatikana, kasnije su stigli masoni, a danas nas mrze zato što smo mali Rusi. Zato nesigurnost Kosova većina svladava verom u sigurnost ruske pobede. U moći drugih upiru vlastite nade. Vlast ističe patriotizam podržavajući teorije o zaveri. Analitičari opreznu pribranost zamenjuju jalovim nadmudrivanjem oko medijski tiražnih prognoza.
 
Budućnost je okupirana stanjem nacije, nema pitanja koja klasa najviše trpi.

Teško razmrsivoj konfuziji oko toga šta je uopšte kontingentno dodaju maglu medijska skandalizacija i emocionalizacija – snažne prepreke neteleološkoj samosumnji. Usavršavaju se tehnike moralizacije sudbinski shvaćene etnocentične zavere (ne samo zašto, nego i kako su nas klali). Neuporedivost naše žrtve posvuda u regionu počiva na večnim namerama dželata i na prevođenju vlastitog nasilja u reaktivna i kontingentna. Fatalistička jednačina slepog patriotizma je naročito moralizovana. Neuporedivost vlastite žrtve nalik je bolesnom koji oseća nadmoć zbog svoje patnje.
 

4.

 
Možda nas i neprestana iznenađenja dodatno anesteziraju. Na kontingentnost se navikavamo dvojako. Pesimistički ili optimistički, distopijski ili utopijski. Da li više verovati u ekološku i nuklearnu distopiju ili u nenadanu provalu socijalnog nezadovoljstva koja može obnoviti socijalnu državu i ublažiti neumerenost i iracionalnost zakavženih kapitalizama? Levica treba drugačije od desnice da markira potencijal opasnosti i nesigurnost i da drugačije definiše pojmove nesigurnost, neizvesnost i rizik. Levica nije malaksala jer se nije umarala, a nije ni potrošena jer rastu socijalne razlike i nezaposlenost. Zato svest o kontingentnosti nije rezignacija levice niti glas iz kuće melanholije. Naprotiv. Levica se pita da li je moguća nova nenadana Siriza u Francuskoj ili Rusiji kao virus novog antikapitalizma. Za desnicu je ovo pitanje distopija, noćna mora. Ako je imalo razložno upozorenje na mogućnost urušavanje kapitalizma iznutra zbog neumerenosti ili spolja zbog ratnog poraza i rasula, da li je verovatniji opšti sunovrat čovečanstva ili nova socijalna šansa za levicu? Epska opomena „Neka bude što biti ne može“ je dvoznačna prognoza. U nju spada i uračunavanje iznenađenja. To je zaštita od upada depresivne kontingentnosti. Poznavanje napuklina strukture i Ahilovih peta nije garancija pouzdane prognoze. Katkad strukture pucaju na najčvršćim šavovima. Upravo ovu kontingentnost levica ne ne sme dočekati nepripremljena, lišena brevijara reagovanja na nepredvidivo. Promišljanje kontingentnog je delatno svladavanje iznenađenja.

TODOR KULJIĆ

PROFESOR SOCIOLOGIJE POLITIKE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU.