Zabraniti reality, a šta ćemo posle raditi?

Kada posle užasnog zločina povičemo da treba zabraniti rijeliti, zabranjujemo sebi da sagledamo stvarnost

U školi „Vladislav Ribnikar“ su 3. maja ujutro odjeknuli pucnji koji će ostaviti traume čitavom srpskom društvu, čije posledice ćemo tek osetiti. Ali tek što su pucnji utihnuli, zaorili su se povici sa svih strana, kao hor u antičkoj drami, da nam grdnoj pučini objasne zašto se desila prva smrtonosna pucnjava u školi u istoriji Srbije: analitičari, kolumnisti, stručnjaci raznih oblasti, medijski poslenici, ministri, predsednici prosvetnih sindikata i države, kao i brojni komentarijat na društvenim mrežama liberalnih medija i tabloida, svi iznenađujuće složno uokviriše teren na kome se ima odrediti koga se ima okriviti, naravno, pored deteta koje je zločin neposredno izvršilo i njegovih roditelja.

Krivi su, ne nekim naročitim redom: rijelitiji, Kristijan Golubović, Crni Cerak, bele linije kojim se omladina sve bezočnije odaje, video influenseri da im ne navodimo imena jer zaista to ne zaslužuju, video igre, i naravno „zapadne vrednosti“. U svakom slučaju, rešenje se izgleda, prema širokom dijapazonu društva koji uključuje dežurne komentatore na N1 objavama i Ratka Dmitrovića, nalazi isključivo na polju kultur-fašizma. Doduše, ima tu, mora se priznati i primesa dobrog starog pokliča za još više još oštrije kaznene politike, koju je Predsednik rešio da u svojim predlozima usmeri na one koji su najmanje odgovorni za sve ovo, a to su sama deca. 

Prvi impuls koji čoveka zahvati kada se desi nešto naizgled nepojmljivo i neobjašnjivo – kao kada dete ubije pištoljem drugu decu – jeste da to ipak nekako pojmovno obuhvati, da izađe kao pobednik nad užasom, makar post factum, tako što će da mu objasni uzrok. Ali sva ova objašnjenja koja nam se nude iz glavnog toka svesti nacije ostavljaju gorak i poznat ukus u ustima: sve ovo smo već videli, ako pogledamo u Ameriku, gde nas i ministar prosvete Ružić usmerava, pokušavajući da krizno zabašuri i spere bilo kakvu odgovornost sa domaćeg školskog sistema, za koji svi valjda već znamo kakav je jer smo svi prošli kroz njega, pa možemo tako opušteno da se gledamo u oči i govorimo da je sve u redu, nije ništa zakazao.

Amerika prolazi kroz ovo već decenijama, i nije jedina: masakri u školama koje izazivaju učenici vatrenim oružjem su sve učestaliji u Rusiji, a događaju se i u drugim zemljama imperijalnog centra, čuj mene, Zapadne Evrope, htedoh reći imperijalnog centra. Ali, Amerika je svetski lider, i tamo su odavno za to okrivljavani, sad manje-više hronološkim redom: nasilni filmovi koji glorifikuju kriminalce, pa satanističke sekte i hevi metal muzika, stone i video igre, i u poslednje vreme društvene mreže, mada više kao akceleratori opšte dezintegracije kakve-takve zajedničke kulture koju je ta zemlja uspela da svojevremeno uspostavi, pre nego što je ponovo počela sa laganim ali ogromnim usisavanjem strane radne snage polovinom XX veka.

Ali to je, što bi rekao Borhes, istorija beščašća, jer to su pre svega tumačenja kojima su konzervativci pokušavali da raspale svoje glasačko telo, teme koje su se onda prelivale kao beskonačno pogodne za mužu u medijskom ciklusu, na profit i polzu svima, pa i oglašivačima. S druge strane, ne-medijski-posredovano iskustvo Amerike sa pucnjavama u školama – materijalna svedočenja i izveštaji u kojima su sagledavani i ispitivani preživeli, počinioci i njihove porodice i prošlost, nas uče da su zajedničke odlike svih, ili da budemo blagonakloni, preko 90% počinilaca to da su muškog pola, bele boje kože, kao i to što su 1) bili na neki način direktno izloženi nasilju; 2) imali pristup oružju i 3) osećali bes ili čak suicidalnost zbog nekog nedavnog događaja.

Naravno, ne možemo znati šta se događalo u životu trinaestogodišnjaka iz imućne porodice u centru Beograda što bi dovelo do ovakvog prsnuća, mada znamo da je dečak i da je imao pristup oružju. Nejasno je i da li je dečak počinilac bio ostrakizovan ili maltretiran, a svako zaleženje u to bi preraslo u gacanje po močvari sitnokomšijskih intervjua i drugih gnusnijih lešinarenja nad sudbinom roditelja i rodbine žrtava, da ne govorimo o psihologizaciji na daljinu, koju ni profesionalci ne bi trebalo da pokušavaju, a kamoli javnost.

Neosporno su za sada jasne samo sledeće stvari: da dete koje ovako nešto uradi ili trpi nasilje ili ima duboke emotivne probleme koje niko nije na pravi način prepoznao, kao i da dete neće uraditi ovako nešto ako nema pristup oružju kod kuće. Dakle, to su stvari na koje se treba usredsrediti kada se traga za iskrenim odgovorom, ako hoćemo da vidimo kako sprečiti da se ovako nešto ponovi.

Optuživanje medijskih sadržaja za nasilje među decom je mlaćenje tuđom praznom slamom po gloginjama – ništa dobro nikom neće doneti, ali neće nikog ni boleti jer ni nema efekta, naročito ne u Srbiji gde je nezamislivo da će tajkuni koji stoje iza najgledanijih rijelitija dobiti packu od vlasti. Ako to Vučić ikad uradi i zadovolji građanstvo tako što će zabraniti ili ograničiti rijeliti programe, ide SNS na 70% opet lagano. Ali time ništa neće biti rešeno ni sprečeno.

Rešenje moramo potražiti tamo gde znamo da su dokumentovani uzroci. I moramo ga potražiti mi, kao roditelji ili autoriteti – vaspitači, treneri, učitelji – tako što razgovaramo s njima dovoljno da možemo da kažemo jednu stvar iskreno: poznajem svoje dete. Znam šta voli, znam šta ga plaši, znam šta želi, trudim se da mu to omogućim.

To je individualni trud svakog u poziciji autoriteta nad detetom, ali je samim tim i kolektivna odgovornost, jer deca su odgovornost društva koje želi da opstane, a ne isključivo porodice u kojoj odrastaju – danas atomizovane i često otuđene. To je pravi komunalni napor, jedini koji može dati rezultate i koji zbližava, a ne seje strah među nama. Društvo ustrojeno po načelima liberalne buržoaske demokratije, komodifikovanog zdravstva i obrazovanja, pokazuje da nema mehanizme da odgovarajuće reaguje na ovakve nezamislive događaje, jer ignoriše sve znake da bi do njih moglo doći i, post factum, sebe obmanjuje, bučeći o uzrocima koji su u stvarnosti samo simptomi dublje patologije kapitalizma.

MIHAILO TEŠIĆ

UREDNIK VICE SRBIJA, SCENARISTA I HUMORISTA.