RSS RSS
Feministička revolucija u okađenom gradu
U Beogradu su se u roku od dva dana dogodila dva javna skupa relevantna za ovaj tekst: u subotu protest u organizaciji Ženske solidarnosti, u nedelju još jedne „Litije za spas Srbije“. Šta povezuje ova dva okupljanja? Baš ništa. Preciznije, moglo bi se reći da ih povezuje jedna reč – bezbednost – ali ih dve grupacije tumače toliko drugačije da se sâmo značenje ove očito polivalentne reči dovodi u pitanje. Za neupućene, sledi kratak faktografski osvrt
Feministička revolucija u okađenom gradu
U Beogradu su se u roku od dva dana dogodila dva javna skupa relevantna za ovaj tekst: u subotu protest u organizaciji Ženske solidarnosti, u nedelju još jedne „Litije za spas Srbije“. Šta povezuje ova dva okupljanja? Baš ništa. Preciznije, moglo bi se reći da ih povezuje jedna reč – bezbednost – ali ih dve grupacije tumače toliko drugačije da se sâmo značenje ove očito polivalentne reči dovodi u pitanje. Za neupućene, sledi kratak faktografski osvrt.

Posle odslužene kazne zatvora, pred kraj septembra na slobodu je pušten serijski silovatelj. Ta informacija postaje vest koja se poput plamena širi društvenim mrežama i u medijima, koji do tančina prate kretanja ranijeg izgrednika. Može se pretpostaviti da je reč o kombinaciji dveju stvari. Brzina i preciznost navođenja na digitalnim mapama danas je bez premca, a to se dešava u zemlji u kojoj je osećaj bezbednosti velikim delom narušen usled ogromnog nepoverenja u institucije, pa tako i one koje bi trebalo da spreče da izgrednik ponovi delo. Moguće je da bi interesovanje za silovatelja zamrlo da se Informer, režimsko glasilo koje se među novinarima uzima za primer antinovinarstva, ne odlučuje da sa silovateljem napravi intervju. Motivi za takav potez ostaju nejasni, a u konačnici možda i nebitni, jer je intervju načinjen i dostupan na mreži, a takav kakav je on nipošto ne podstiče umanjenje straha i doživljaj bezbednosti. Dan pošto je objavljen, ispred redakcije Informera okuplja se veća grupa mladih žena s jasnim porukama: „Hoćemo sigurnost, ne strah!“, „Nasilnike u zatvore, ne u medije“, „Ženska patnja nije izvor prihoda“, „Na nasilje se ne klikće, nasilje se kažnjava“. Takođe, kao odjek prištinskog protesta s početka prošlog meseca kada je silovana devojčica u jednom od gradskih parkova, i ovde odzvanja: „Ako se plašiš mraka – zapalićemo i ovaj grad“. Razlike među Beograđankama i Prištinkama, iako je tokom čitavog leta sukob Beograda i Prištine pažljivo gajen, na ovom se mestu brišu. Silovanje nema nacionalnost. Međutim, jedan dan kasnije, Informer na sebi svojstven način menja kurs i nastupa kao da tobože čini sve da bi se žene u Srbiji zaštitile, pripisujući sebi „veliku pobedu“ „sklonivši manijaka s ulice“. Uprkos tome, u subotu se na istom mestu okuplja još veći broj žena, ponovo veoma mladih, koje zahtevaju ukidanje javnog finansiranja svim medijima koji neetično izveštavaju o nasilju nad ženama. „Besne smo“ i „ženska revolucija“ odjekuju centrom Beograda. Da je reč o feministkinjama i da je „ženska revolucija“ prvog oktobra bila feministička, nije upitno. Organizatorke i okupljene se u izvesnim medijima i označavaju naprosto kao „feministkinje“.

Neophodno je podsetiti da je tokom čitave prethodne godine tema nebezbednosti žena bila u središtu pažnje i da je neretko predstavljana kao feminističko pitanje. Prvo je u javnost izašla grupa glumica koje je u ranim godinama zlostavljao učitelj glume na mestu koje se smatralo bezbednim, potom se pojavljuje priča, brzo zataškana i zapostavljena, o organizovanom svodništvu i maloletničkoj prostituciji u visokim političkim krugovima, zatim još jedna glumica optužuje svog kolegu za silovanje, koji je ovog puta omiljen u javnosti i pripada opozicionim političkim krugovima, da bi se burnih prvih šest meseci 2021. godine okončalo vestima o Istraživačkoj stanici Petnica, još jednom, verovalo se, sigurnom mestu za mlade žene. Iako nijedna od priča nije imala epilog koji bi život žena u Srbiji učinio u suštinskom smislu bezbednijim – naprotiv, ostaje gorak utisak da je moguće učiniti malo, ako išta da bi se silovanje, svodništvo i zlostavljanje javno osudili i sudski procesuirali – o ovoj se temi bar prvi put bez presedana govorilo. Krajem 2021. godine društvene mreže je preplavio #nisamprijavila, koji kao da je objašnjavao zbog čega je ova godina proizvela šupalj eho i zbog čega žene prolaze kroz svakodnevno nasilje u svojim mikrosvetovima.

U poređenju s prethodnom godinom koju je odlikovalo i donošenje Zakona o rodnoj ravnopravnosti i bezbrojne rasprave o ruženju (odnosno, silovanju) srpskog jezika rodno osetljivim oblicima – na šta se, često se činilo, čitava javna rasprava i svela – ova godina je bila značajno mirnija. Međutim, i tu se vredi vratiti na drugo okupljanje, takozvane litije, nju kao da je obeležio zakon koji u 2021. godini nije donet. Reč je o Zakonu o istopolnim zajednicama. Iako najavljivan kao zakon koji će biti razmatran u paketu sa dugoočekivanim Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, što se, s pravom ili ne, smatralo baštinom drugog mandata prve premijerke na čelu srpske vlade koja je uz to i „otvoreno gej“, zakon je proceduralno obustavljen pre no što je dospeo u skupštinu. Na put mu je stao predsednik obznanivši da nije u skladu s Ustavom, kao da osobama koje su sastavljale nacrt zakona pre toga ne bi ni prošlo kroz glavu da konsultuju najviši zakonski akt, koji predsednik inače krši samim načinom na koji obnaša vlastitu funkciju. Bilo kako bilo, ono čega nema treba da nas plaši. Ponovo – bezbednost, ali ovog puta porodice, porodičnih vrednosti, tradicije, morala, pravoslavlja, srpstva, a kako vreme prolazi – vreme obeleženo agresijom Rusije nad Ukrajinom – reklo bi se i, sasvim jasno, russtva, branjenog u Beogradu.

 

„Litije“

 

Zahvaljujući litijama, Beograd je u međuvremenu postao Bogorodičin grad. Od nedelje kada se odigrala poslednja u nizu litija, Beograd je i okađen grad, gde se tamjanom putanja zamišljene – održane, a neodržane – Evroprajd šetnje čistila od zlih duhova. Litije su nov fenomen, star dva meseca, začet dana kada je, gotovo u istom trenutku, objavljeno da će Evroprajd biti otkazan i da će „otvoreno gej“ premijerka biti predsednica treće vlade za redom. Religijski overtone manifestacije ne bi nikoga smeo da iznenadi, budući da odražava globalna kretanja u kojima se sustiču strahovi od velike zamene hrišćanskog nehrišćanskim stanovništvom, propasti tradicionalnih vrednosti i prirodne porodice. U Srbiji je to ipak iznenađenje, jer je crkva bila prilično suzdržana, na trenutke i blagonaklona prema neobičnim seksualnim izborima prve žene države. Poređenja radi, zamislimo našu premijerku na mestu Moravjeckog u Poljskoj ili u situaciji u kojoj joj ruski patrijarh Kiril želi dobrodošlicu na vlast. Ne ide, prevazilazi maštu. Vremena su se, međutim, izmenila, pa su globalni trendovi zahvatili i našu malu zemlju. Patrijarh je proglasio LGBTI+ zlom, postavši ujedno i glavni koorganizator šetnji za spas Srbije, a spas mu dođe kao pravoslavnije ime za bezbednost. Do 17. septembra kada se Evroprajd (nije) održao – jer je održavanje bilo u oku posmatrača – svi su se utrkivali da dopune patrijarha i kažu da nisu problem šetači, posebno ne ovi naši, svi znaju bar po nekog, ali ako su u svoja četiri zida i samo tamo. Problem je u onom „Evro-“, u zloj imperiji i zloj ideologiji, što neodoljivo podseća i na poljsko i na rusko oblikovanje Brisela i generalno Zapada. U srpskoj verziji, litije za ugroženu pravoslavnu/prirodnu porodicu uključuju, kao i uvek, širi kontekst: odbranu Kosova i podršku ruskoj strani u borbi protiv NATO i SAD, slučajno preko leđa Ukrajine.

Na svim litijama bilo je zbilja mnogo ljudi. Značajno više nego na svim okupljanjima poslednjih godina. Činjenica da u političkoj areni niko relevantan ne zastupa ove ideje – ponovo, suprotno Poljskoj, Rusiji, a sada i Italiji (gde, da stvar bude zakukuljenija, radikalnu desnicu predvodi žena, majka, hrišćanka) – ovaj skup čini naoko nadpolitičkim. Ne možemo ga uporediti s protestima poštara ili poljoprivrednika, jer ga ne motivišu ekonomska pitanja, niti je on nastavak takozvanih porodičnih šetnji u organizaciji Dveri, sestrinske partije Alternative za Nemačku, koje su se godinama odvijale prema šablonu američkog Kongresa porodica. Čini se, iako će sociolozi to tek ispitati, da je motiv za izlazak na ulicu doživljaj nebezbednosti u ekonomski, institucionalno i vrednosno nebezbednoj zemlji, a da je Srpska pravoslavna crkva jedina institucija kojoj, uprkos njenim bezbrojnim nepodopštinama, „obični“, „pristojni“ ljudi veruju. Reklo bi se, vera – credo quia absurdum – jedino je što u Srbiji preostaje, u ovoj nedovršivoj slagalici apsurda: samo dan posle (ne)održanog Prajda, zbog kog litije postoje, pristižu fotografije ožalošćene porodice iz Londona, gde premijerka i njena partnerka predstavljaju Srbiju na sahrani kraljice Elizabete II…

.oj šivoj j slagalici apsurda „ everyday risations o reduce family to one form

 

Ženska ili feministička revolucija?

 

Jedan se zaključak izvodi lakše od ostalih. Činjenica da, u formalnom smislu, na čelu države stoji žena koja je u svom drugom mandatu vodila vladu s nešto manje od 50% žena (slična je bila i struktura srpskog parlamenta u vreme kada u njoj nije bilo opozicije), nema nikakvih nužnih posledica po dobrobit žena. Svi naši heštegovi, od #nisisama do #nisamprijavila, odigrali su se upravo u ovom razdoblju, i šta? Ništa. Činjenica da je ta žena uz to i lezbejka takođe ne implicira konsekvence. Upravo je za njenog vakta LGBTI+ zajednica – svi ljudi koji bi da žive jednako slobodno koliko i sama premijerka – postala neprijatelj broj 1 svesrpskog jedinstva.

Drugi zaključak koji se sam po sebi nameće jeste da su Litije za spas Srbije, po svemu sudeći, ipak politički događaj koji spaja pravoslavlja i raspaljuje pitanje Kosova na sasvim nov način, koristeći se utvarnim entitetom „prirodne porodice“ da bi se predstavio kao nešto nepolitičko, nešto što se tiče malog, običnog ugroženog čoveka. Ne, međutim, i male, obične ugrožene žene, jer je nepreispitana, ali ništa manje opšta pretpostavka da je ženi najudobnije i najbezbednije upravo u okrilju prirodne porodice.

Treći zaključak izvodi se iz odvojenih događaja tokom prvog vikenda u oktobru. Iako ima svih razloga za sumnju da bi Ženska solidarnost i druge pojedinke i organizacije rado stale uz drugu kolonu, ideja porodičnih vrednosti bi se mogla tumačiti prilično široko, pa bi se pod njom mogle razumeti i telesna bezbednost majki, ćerki i ostalih članica porodice, ali i duševni mir žena koje izlaze na ulicu. Sad, moguće je da „litijaši“ veruju da žene ni ne treba same da izlaze na ulicu, jer im silovanje preti čim se odvoje od svojih prirodnih partnera. Ili da, zaslepljeni teritorijalnom celovitošću i podrškom drugoj zemlji koja trenutno rasparčava teritorijalnu celovitost, ne smatraju da bi od države trebalo da zahtevaju i bezbednost javnih prostora u koje stupaju njihove žene. Za bezbednost njihovih žena, zaduženi su oni sami, glave porodica.

Četvrti zaključak je da feminizam ostaje ružna reč, čak i kada su mnogi istorijski feministički ciljevi, poput žena u politici i na najvišim pozicijama, ispunjeni. Premda na litijama niko nije glasno ustao protiv feministkinja, feminizam se takođe po pravilu vezuje uz nešto zapadno, dakle, zlo, pa je samo pitanje trenutka kada će se pored režimskog licemerja u slučaju Informer i brojnim sličnim slučajevima, i ona „obična“ Srbija oglasiti protiv histeričnih žena koje hoće slobodne ulice i ukidanje romantizacije nasilja.

Najzad, nalazimo se u istorijski specifičnom trenutku. Iako bi se moglo reći da su feminističke revolucije učinile mnogo i za žene koje za feminizam možda nikad nisu ni čule, danas svako ko staje u odbranu „prirodne“ porodice – uključujući i same žene – zapravo potražuje nešto što se direktno kosi sa osnovnom idejom feminizma. Snažnije i temeljitije nego ikada pre, na delu je prizivanje poretka u kojem se zna prirodno mesto svakome, a mesto žene je „po prirodi“ da ima glavu koja nije njena. Feministička revolucija bi zato više nego ikada pre morala biti protiv „prirode“, jer iza nje nikad neskrivenije nije bila moć. A moć je i dalje „prirodno“ muška, čak i onda kada je fasadno izvode žene.

Okidači za „žensku revoluciju“

Posle odslužene kazne zatvora, pred kraj septembra na slobodu je pušten serijski silovatelj. Ta informacija postaje vest koja se poput plamena širi društvenim mrežama i u medijima, koji do tančina prate kretanja ranijeg izgrednika. Može se pretpostaviti da je reč o kombinaciji dveju stvari. Brzina i preciznost navođenja na digitalnim mapama danas je bez premca, a to se dešava u zemlji u kojoj je osećaj bezbednosti velikim delom narušen usled ogromnog nepoverenja u institucije, pa tako i one koje bi trebalo da spreče da izgrednik ponovi delo. Moguće je da bi interesovanje za silovatelja zamrlo da se Informer, režimsko glasilo koje se među novinarima uzima za primer antinovinarstva, ne odlučuje da sa silovateljem napravi intervju. Motivi za takav potez ostaju nejasni, a u konačnici možda i nebitni, jer je intervju načinjen i dostupan na mreži, a takav kakav je on nipošto ne podstiče umanjenje straha i doživljaj bezbednosti. Dan pošto je objavljen, ispred redakcije Informera okuplja se veća grupa mladih žena s jasnim porukama: „Hoćemo sigurnost, ne strah!“, „Nasilnike u zatvore, ne u medije“, „Ženska patnja nije izvor prihoda“, „Na nasilje se ne klikće, nasilje se kažnjava“. Takođe, kao odjek prištinskog protesta s početka prošlog meseca kada je silovana devojčica u jednom od gradskih parkova, i ovde odzvanja: „Ako se plašiš mraka – zapalićemo i ovaj grad“. Razlike među Beograđankama i Prištinkama, iako je tokom čitavog leta sukob Beograda i Prištine pažljivo gajen, na ovom se mestu brišu. Silovanje nema nacionalnost. Međutim, jedan dan kasnije, Informer na sebi svojstven način menja kurs i nastupa kao da tobože čini sve da bi se žene u Srbiji zaštitile, pripisujući sebi „veliku pobedu“ „sklonivši manijaka s ulice“. Uprkos tome, u subotu se na istom mestu okuplja još veći broj žena, ponovo veoma mladih, koje zahtevaju ukidanje javnog finansiranja svim medijima koji neetično izveštavaju o nasilju nad ženama. „Besne smo“ i „ženska revolucija“ odjekuju centrom Beograda. Da je reč o feministkinjama i da je „ženska revolucija“ prvog oktobra bila feministička, nije upitno. Organizatorke i okupljene se u izvesnim medijima i označavaju naprosto kao „feministkinje“.

Neophodno je podsetiti da je tokom čitave prethodne godine tema nebezbednosti žena bila u središtu pažnje i da je neretko predstavljana kao feminističko pitanje. Prvo je u javnost izašla grupa glumica koje je u ranim godinama zlostavljao učitelj glume na mestu koje se smatralo bezbednim, potom se pojavljuje priča, brzo zataškana i zapostavljena, o organizovanom svodništvu i maloletničkoj prostituciji u visokim političkim krugovima, zatim još jedna glumica optužuje svog kolegu za silovanje, koji je ovog puta omiljen u javnosti i pripada opozicionim političkim krugovima, da bi se burnih prvih šest meseci 2021. godine okončalo vestima o Istraživačkoj stanici Petnica, još jednom, verovalo se, sigurnom mestu za mlade žene. Iako nijedna od priča nije imala epilog koji bi život žena u Srbiji učinio u suštinskom smislu bezbednijim – naprotiv, ostaje gorak utisak da je moguće učiniti malo, ako išta da bi se silovanje, svodništvo i zlostavljanje javno osudili i sudski procesuirali – o ovoj se temi bar prvi put bez presedana govorilo. Krajem 2021. godine društvene mreže je preplavio #nisamprijavila, koji kao da je objašnjavao zbog čega je ova godina proizvela šupalj eho i zbog čega žene prolaze kroz svakodnevno nasilje u svojim mikrosvetovima.

U poređenju s prethodnom godinom koju je odlikovalo i donošenje Zakona o rodnoj ravnopravnosti i bezbrojne rasprave o ruženju (odnosno, silovanju) srpskog jezika rodno osetljivim oblicima – na šta se, često se činilo, čitava javna rasprava i svela – ova godina je bila značajno mirnija. Međutim, i tu se vredi vratiti na drugo okupljanje, takozvane litije, nju kao da je obeležio zakon koji u 2021. godini nije donet. Reč je o Zakonu o istopolnim zajednicama. Iako najavljivan kao zakon koji će biti razmatran u paketu sa dugoočekivanim Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, što se, s pravom ili ne, smatralo baštinom drugog mandata prve premijerke na čelu srpske vlade koja je uz to i „otvoreno gej“, zakon je proceduralno obustavljen pre no što je dospeo u skupštinu. Na put mu je stao predsednik obznanivši da nije u skladu s Ustavom, kao da osobama koje su sastavljale nacrt zakona pre toga ne bi ni prošlo kroz glavu da konsultuju najviši zakonski akt, koji predsednik inače krši samim načinom na koji obnaša vlastitu funkciju. Bilo kako bilo, ono čega nema treba da nas plaši. Ponovo – bezbednost, ali ovog puta porodice, porodičnih vrednosti, tradicije, morala, pravoslavlja, srpstva, a kako vreme prolazi – vreme obeleženo agresijom Rusije nad Ukrajinom – reklo bi se i, sasvim jasno, russtva, branjenog u Beogradu.

„Litije“

Zahvaljujući litijama, Beograd je u međuvremenu postao Bogorodičin grad. Od nedelje kada se odigrala poslednja u nizu litija, Beograd je i okađen grad, gde se tamjanom putanja zamišljene – održane, a neodržane – Evroprajd šetnje čistila od zlih duhova. Litije su nov fenomen, star dva meseca, začet dana kada je, gotovo u istom trenutku, objavljeno da će Evroprajd biti otkazan i da će „otvoreno gej“ premijerka biti predsednica treće vlade za redom. Religijski overtone manifestacije ne bi nikoga smeo da iznenadi, budući da odražava globalna kretanja u kojima se sustiču strahovi od velike zamene hrišćanskog nehrišćanskim stanovništvom, propasti tradicionalnih vrednosti i prirodne porodice. U Srbiji je to ipak iznenađenje, jer je crkva bila prilično suzdržana, na trenutke i blagonaklona prema neobičnim seksualnim izborima prve žene države. Poređenja radi, zamislimo našu premijerku na mestu Moravjeckog u Poljskoj ili u situaciji u kojoj joj ruski patrijarh Kiril želi dobrodošlicu na vlast. Ne ide, prevazilazi maštu. Vremena su se, međutim, izmenila, pa su globalni trendovi zahvatili i našu malu zemlju. Patrijarh je proglasio LGBTI+ zlom, postavši ujedno i glavni koorganizator šetnji za spas Srbije, a spas mu dođe kao pravoslavnije ime za bezbednost. Do 17. septembra kada se Evroprajd (nije) održao – jer je održavanje bilo u oku posmatrača – svi su se utrkivali da dopune patrijarha i kažu da nisu problem šetači, posebno ne ovi naši, svi znaju bar po nekog, ali ako su u svoja četiri zida i samo tamo. Problem je u onom „Evro-“, u zloj imperiji i zloj ideologiji, što neodoljivo podseća i na poljsko i na rusko oblikovanje Brisela i generalno Zapada. U srpskoj verziji, litije za ugroženu pravoslavnu/prirodnu porodicu uključuju, kao i uvek, širi kontekst: odbranu Kosova i podršku ruskoj strani u borbi protiv NATO i SAD, slučajno preko leđa Ukrajine.

Na svim litijama bilo je zbilja mnogo ljudi. Značajno više nego na svim okupljanjima poslednjih godina. Činjenica da u političkoj areni niko relevantan ne zastupa ove ideje – ponovo, suprotno Poljskoj, Rusiji, a sada i Italiji (gde, da stvar bude zakukuljenija, radikalnu desnicu predvodi žena, majka, hrišćanka) – ovaj skup čini naoko nadpolitičkim. Ne možemo ga uporediti s protestima poštara ili poljoprivrednika, jer ga ne motivišu ekonomska pitanja, niti je on nastavak takozvanih porodičnih šetnji u organizaciji Dveri, sestrinske partije Alternative za Nemačku, koje su se godinama odvijale prema šablonu američkog Kongresa porodica. Čini se, iako će sociolozi to tek ispitati, da je motiv za izlazak na ulicu doživljaj nebezbednosti u ekonomski, institucionalno i vrednosno nebezbednoj zemlji, a da je Srpska pravoslavna crkva jedina institucija kojoj, uprkos njenim bezbrojnim nepodopštinama, „obični“, „pristojni“ ljudi veruju. Reklo bi se, vera – credo quia absurdum – jedino je što u Srbiji preostaje, u ovoj nedovršivoj slagalici apsurda: samo dan posle (ne)održanog Prajda, zbog kog litije postoje, pristižu fotografije ožalošćene porodice iz Londona, gde premijerka i njena partnerka predstavljaju Srbiju na sahrani kraljice Elizabete II…

.oj šivoj j slagalici apsurda „ everyday risations o reduce family to one form

Ženska ili feministička revolucija?

Jedan se zaključak izvodi lakše od ostalih. Činjenica da, u formalnom smislu, na čelu države stoji žena koja je u svom drugom mandatu vodila vladu s nešto manje od 50% žena (slična je bila i struktura srpskog parlamenta u vreme kada u njoj nije bilo opozicije), nema nikakvih nužnih posledica po dobrobit žena. Svi naši heštegovi, od #nisisama do #nisamprijavila, odigrali su se upravo u ovom razdoblju, i šta? Ništa. Činjenica da je ta žena uz to i lezbejka takođe ne implicira konsekvence. Upravo je za njenog vakta LGBTI+ zajednica – svi ljudi koji bi da žive jednako slobodno koliko i sama premijerka – postala neprijatelj broj 1 svesrpskog jedinstva.

Drugi zaključak koji se sam po sebi nameće jeste da su Litije za spas Srbije, po svemu sudeći, ipak politički događaj koji spaja pravoslavlja i raspaljuje pitanje Kosova na sasvim nov način, koristeći se utvarnim entitetom „prirodne porodice“ da bi se predstavio kao nešto nepolitičko, nešto što se tiče malog, običnog ugroženog čoveka. Ne, međutim, i male, obične ugrožene žene, jer je nepreispitana, ali ništa manje opšta pretpostavka da je ženi najudobnije i najbezbednije upravo u okrilju prirodne porodice.

Treći zaključak izvodi se iz odvojenih događaja tokom prvog vikenda u oktobru. Iako ima svih razloga za sumnju da bi Ženska solidarnost i druge pojedinke i organizacije rado stale uz drugu kolonu, ideja porodičnih vrednosti bi se mogla tumačiti prilično široko, pa bi se pod njom mogle razumeti i telesna bezbednost majki, ćerki i ostalih članica porodice, ali i duševni mir žena koje izlaze na ulicu. Sad, moguće je da „litijaši“ veruju da žene ni ne treba same da izlaze na ulicu, jer im silovanje preti čim se odvoje od svojih prirodnih partnera. Ili da, zaslepljeni teritorijalnom celovitošću i podrškom drugoj zemlji koja trenutno rasparčava teritorijalnu celovitost, ne smatraju da bi od države trebalo da zahtevaju i bezbednost javnih prostora u koje stupaju njihove žene. Za bezbednost njihovih žena, zaduženi su oni sami, glave porodica.

Četvrti zaključak je da feminizam ostaje ružna reč, čak i kada su mnogi istorijski feministički ciljevi, poput žena u politici i na najvišim pozicijama, ispunjeni. Premda na litijama niko nije glasno ustao protiv feministkinja, feminizam se takođe po pravilu vezuje uz nešto zapadno, dakle, zlo, pa je samo pitanje trenutka kada će se pored režimskog licemerja u slučaju Informer i brojnim sličnim slučajevima, i ona „obična“ Srbija oglasiti protiv histeričnih žena koje hoće slobodne ulice i ukidanje romantizacije nasilja.

Najzad, nalazimo se u istorijski specifičnom trenutku. Iako bi se moglo reći da su feminističke revolucije učinile mnogo i za žene koje za feminizam možda nikad nisu ni čule, danas svako ko staje u odbranu „prirodne“ porodice – uključujući i same žene – zapravo potražuje nešto što se direktno kosi sa osnovnom idejom feminizma. Snažnije i temeljitije nego ikada pre, na delu je prizivanje poretka u kojem se zna prirodno mesto svakome, a mesto žene je „po prirodi“ da ima glavu koja nije njena. Feministička revolucija bi zato više nego ikada pre morala biti protiv „prirode“, jer iza nje nikad neskrivenije nije bila moć. A moć je i dalje „prirodno“ muška, čak i onda kada je fasadno izvode žene.

 

Glosa 1

Zahvaljujući litijama, Beograd je u međuvremenu postao Bogorodičin grad. Od nedelje kada se odigrala poslednja u nizu litija, Beograd je i okađen grad, gde se tamjanom putanja zamišljene – održane, a neodržane – Evroprajd šetnje čistila od zlih duhova.

Glosa 2

Činjenica da, u formalnom smislu, na čelu države stoji žena koja je u svom drugom mandatu vodila vladu s nešto manje od 50% žena (slična je bila i struktura srpskog parlamenta u vreme kada u njoj nije bilo opozicije), nema nikakvih nužnih posledica po dobrobit žena. Svi naši heštegovi, od #nisisama do #nisamprijavila, odigrali su se upravo u ovom razdoblju, i

Print Friendly, PDF & Email
No Comments

Post A Comment

 

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.
Dva puta mesečno newsletter izabranih  tekstova u tvom inboxu.