Domeniko Losurdo. Kontra-istorija liberalizma

Domeniko Losurdo jedan je od filozofa koji su su doprineli radikalnom preiščitavanju liberalne tradicije, počev od njenih osnovnih paradoksa (eksploatacija kolonija i radničke klase) do njenih najzlokobnijih, dvadesetovekovnih posledica (nacistički genocid). Iako u državama jugoslovenske civilizacije još uvek nedovoljno poznat, nedavno preminuli Losurdo zauzima centralno mesto na intelektualnoj sceni Italije, ali i u zapadnom svetu.  

Domeniko Losurdo je jedan od najznačajnijih filozofa u Italiji. Njegovo delo sve više počinje da privlači pažnju i u inostranstvu. To interesovanje pre svega počiva u činjenici da njegove knjige nisu naprosto istorijske ili filozofske knjige. U većini svojih dela, Losurdo na originalan način kombinuje filozofiju, istoriju ideja, ekonomsku istoriju, političku istoriju i društvenu istoriju. Ova kombijacija omogućava autoru da se udalji od istorijskih knjiga često anegdotskog karaktera odnosno, da parafrazuramo Marksa, dela koja u najboljem slučaju utvrđuju „kolekciju beživotnih činjenica.“¹Karl Marks i Fridrih Engels, Nemačka ideologija.

Ovaj pristup mu je omogućio da se najvažnijim pitanjima našeg doba (liberalizam, nacizam, kolonijalizam, socijalizam…) bavi na inovativan i stimulativan način. Nehronološke „kontra-istorije“ ovog italijanskog intelektualca omogućavaju novo promišljanje konceputalnih i metodoloških kategorija savremene istoriografije. Iako često imaju presudnu ulogu, čitalački ključevi ove istoriografije retko predstavljaju predmet istinskog interesovanja među vodećim istoričarima, koji s prezirom odbijaju svaku vrstu „ideološke“ debate. Međutim, njihova anegdotska istorija, koja odbija svaki oblik angažovanog ili filozofskog promišljanja, umesto da se oslobodi opštih mesta i koncepata zvanične istorije, najčešće ih reprodukuje. Kao što je to svojevremeno pisao Engels:  „Oni koji najžučnije napadaju filozofiju su zapravo robovi najjadnijih vulgarizovanih ostataka najgorih filozofskih doktrina.“²Fridrih Engels, Dialectique de la nature, Pariz, Éditions sociales, 1968, str. 211. Dela Domenika Losurda,  daleko od nekakvih pukih „kontra-istorija“, pozivaju se na Hegela, Marksa, Lenjina ili Gramšija, ne u cilju pisanja nekakve ideološke istorije, nego upravo kako bi se istorija otrgla od ideologije koja čini njen integrativni deo i koju očajnički pokušava prikriti: reakcionarne ideologije globalnog kapitalizma. Oslanjajući se, dakle, na svoja prevashodno filozofska dela o Hegelu, Ničeu i Hajdegeru, Losurdo se hvata ukoštac sa istorijom XX veka.

On dekonstruiše, jedan po jedan, osnovne mitove dominantne istoriografije: nečuveni presedan nacizma, kao da kolonizatorskih poduhvata nikad bilo nije;[/mfn]Domeniko Losurdo, Controstoria del liberalismo, Rim-Bari, Laterza, 2005[/mfn] romantizovanu istoriju jednog, navodno, emancipatorskog liberalizma;³Ibid. koji počiva na izbornoj i parlamentarnoj demokratiji;⁴Domeniko Losurdo, Démocratie et bonapartisme, prev. Ž.M. Gu, Pariz, Le temps des cerises, 2007. i, konačno, izjednačavanje Hitlera i Staljina, zasnovano na kategoriji „totalitarizma“ i istoriji koju stvaraju „monstrumi“.⁵Domeniko Losurdo, Staline, prev. M.A. Patrico, Brisel, Aden, 201. str. 251 i 433. Značaj Losurdovog dela umnogome prevazilazi okvir zbivanja kojima se bavi: ono što nam Losurdo nudi jeste drugačiji koncept istorijskog rada, koncept koji nastoji izvući istoriju iz njene političke pospanosti kako bi povratila svoju subverzivnu funkciju.

Ovaj italijanski filozof tvrdi da je „istorijsko sećanje jedno od osnovnih polja za vođenje klasne borbe na ideološkom nivou“.⁶Domeniko Losurdo, Fuir l’histoire?, prev. L. Akon, Pariz, Delga, 2007, str. 113. Ova istovremeno jednostavna i značajna rečenica osvetljava crvenu nit koja povezuje Losurdova dela, otkriva kičmu njegovog filozoskog, istorijskog i političkog opusa koji mi ovde, nažalost, možemo tek skicirati.    
 

Kontra-istorija liberalizma

 
Losurdova knjiga o kontra-istoriji liberalizma verovatno predstavlja jedno od njegovih najznačajnijih dela. Iako će ga mnogi, zasigurno, čitati i komentarisati kao nekakvu „crnu knjigu liberalizma“, ova kontra-istorija je zapravo vrlo daleko od takvog koncepta. Ona mnogo više nastoji da presipita liberalnu ideologiju i njene osnovne postulate. Zapravo, ako se u središtu liberalne misli nalaze pojedinac i sloboda, realna istorija ove misli, pak, a priori deluje neusaglašeno sa idejama Milsa, de Tokvila ili Loka kakvim nam se one obično predstavljaju. Liberalizam, dakle, razvija koncepte koje „nije u stanju da promišlja do kraja u univerzalnoj dimenziji“.⁷Navedeno u Stefano G. Azara, L’Humanité commune, prev. A. Monvil, Pariz, Delga, 2001, str. 14. Za Losurda je liberalizam „tradicija mišljenja u kojoj egzaltacija slobode ide ruku pod ruku sa zastrašujućim  klauzulama o isključenju nauštrb radničke klase i, nadasve, nauštrb kolonizovanih naroda“.⁸Razgovor sa Domenikom Losurdom, dostupan na: www.jolimai.org. U tom slučaju, demokratija i sloboda će u suštini biti rezervisane za jednu posebnu elitu, koju pojedini američki autori nazivaju „Herrenvolk democracy“, odnosno, demokratija koja važi isključivo za „rasu gospodara“. 

Stoga se postavlja pitanje možemo li – kako je to danas slučaj – promišljati liberalizam, a da ne spomenemo kako je Džon Lok, otac liberalizma, legitimizirao ropstvo u kolonijama, te da je bio akcionar Royal African Company, engleske kompanije koja je upravljala transportom i trgovinom robljem? Čak i ako ostavimo po strani intelektualce, kako da ne primetimo ulogu zemalja koje, navodno, ponajbolje ovaploćuju liberalnu tradiciju? Kako Losurdo objašnjava, na planu međunarodne politike, jedan od prvih poteza liberalne Engleske, nastale nakon Slavne revolucije 1688-1699, bilo je „osiguravanje monopola nad prevozom crnog roblja“.⁹Ibid. Mogli bismo navesti i ulogu ropstva u istoriji Sjedinjenih Američkih Država gde su „tokom 32 od prvih 36 godina nakon nastanka Sjedinjenih Država, predsednici bili robovlasnici. I to nije sve. Tokom više decenija, ova država je izvozila ropstvo sa istom predanošću sa kojom danas izvozi „demokratiju“: sredinom XIX veka, oni su ponovo uveli ropstvo u Teksas, nedugo nakon što je on ratom preotet od Meksika.“¹⁰Ibid. Sudbina kolonizovanih naroda i „nižih rasa“ ne samo da ne predstavlja „perverziju vrednosti“ očeva liberalizma, nego čini samu srž njihove slobode posedovanja. 

Ne treba zaboraviti ni rešenje koje je liberalizam predložio za novonastalo socijalno pitanje tokom Industrijske revolucije. U celoj Evropi, od 17. veka do ekonomske krize, rešenje su predstavljali disciplinsko zatvaranje i prisilni rad sirotinje. Ključni liberalni mislioci su tada pravdali ove disciplinske institucije kao sredstva za „popravljanje“ i „edukaciju“ siromašnih. Za Loka je, na primer, delovalo kao očiglednost to da je kod sirotinje nemoral uzrokovan njihovom ličnom izrođenošću, tako je on živo zagovarao ideju da se deca iz sirotinjskih porodica šalju na rad i to već od treće godine. Džeremi Bentam će, pak, razviti „plan korišćenja domorodaca za pokretanje stroja za obradu drveta i metala, koji je osmislio njegov daleko inventivniji brat Semjuel.“ Tako im je došla i ideja da „umesto vodene pare, koriste zatvorenike.”¹¹Karl Polanji, La Grande Transformation, prev. C. Malamud i M. Anženo, Pariz, Gallimard, 1983, str. 164.

Siromašni se, dakle, posmatraju kao „moralni degenerici“ i drže se zatvoreni pod užasavajućim uslovima. U tom smislu važno je podsetiti se Engelsovog, skoro pa etnografskog opisa uslova života engleske radničke klase iz 1844, gde je detaljno oslikan život u takozvanim „workhouses“. U pitanju su institucije u „poređenju s kojima je  zatvorski režim neretko bolji, tako da vrlo često žitelji ovih kuća namerno priznaju krivicu za neki delikt ne bi li otišli u zatvor. […]  Jer radni dom je isto tako jedna vrsta zatvora, ko god ne ispuni svoju radnu normu ne dobija ništa za jelo; ko god želi da izađe, mora prvo tražiti dozvolu i ona može biti odbijena u odnosu na njegovo ponašanje ili u skladu sa inspektorovim mišljenjem […]; siromašni su obučeni u unoforme radnog doma i u potpunosti su prepušteni milosti inspektora”.¹²Fridrih Engels, Položaj radničke klase u Engleskoj, 1844. Dostupno na : marxists.org. 
 
Ovakvo ophođenje spram radničke klase u suštini podseća na kolonijalne prakse, ovaj put primenjene u okvirima same zemlje matice. Ovo radikalno sučeljavanje kontradikcija svojstvenih liberalizmu za Losurda je postalo suština razumevanja „katastrofe“ XX veka. 
 

Nacizam, komunizam i kolonijalna istorija

 
Jedna, ne tako zanemarljiva, struja savremene istoriografije pokušala je da u boljševičkoj revoluciji pronađe izvorni greh XX veka. Po njima su nacizam i njegov  „rasistički“ genocid, navodno, tek odgovor na „klasni“ genocid koji su započeli boljševici. Za Losurda, ova reakcionarna verzija istorije vrši dvojaku ideološku funkciju; za početak se, pod kapom „totalitarizma“, u istu ravan stavljaju komunizam i nacizam, a potom se potiskuje kolonijalna istorija, koju Losurdo smatra ključnim  i često konstitutivnim elementom nepojmljivih užasa nacizma. On podseća na slabo poznatu tezu Hane Arent, iznešenu u njenom delu o totalitarizmu, gde ona tvrdi da se duh koncentracionih logora prvo manifestovao u kolonijalnim imperijama. Ona čak definiše nacizam kao „najužasniji oblik imperijalizma koji je svet ikada video“. 
Losurdo potanko nabraja masakre nad kolonijalizovanim narodima, poput smanjenja populacije Konga sa tridesetak na osam miliona stanovnika u periodu između 1890. i 1911, ili pak podseća na reči Teodora Ruzvelta koji se, s druge strane Atlantskog okeana, poduzima „mučnog rada na civilizovanju varvarskih teritorija“ i „nižih rasa.“ Američkog predsednika skoro da zabavlja ideja istrebljenja američkih Indijanaca, bar bi se tako moglo zaključiti iz sledeće izjave : „Ne bih išao tako daleko i tvrdio da je samo mrtav Indijanac dobar Indijanac, ali mislim da od deset Indijanaca, za njih devetoricu to jeste slučaj; a i tog desetog bolje ne propitivati suviše.“ 

Retko se navodi da se Hitler, u svojim neformalnim razgovorima, pozivao na „rat protiv Indijanaca“ kako bi legitimizovao istrebljivanje „domorodačkog življa“ u Istočnoj Evropi. Nacizam, tako, u osvajanju Istoka nalazi svoj Far West. Osim dobro poznatog divljenje koje su Henri Ford i Čarsl Lindberg gajili spram Trećeg Rajha, treba naglasiti i živo interesovanje brojnih članova američkih ekonomskih elita¹³Miael Lovi, Eleni Varikas, „Précurseurs et alliés du nazisme aux États-Unis“, u Le Monde diplomatique,  april 2007, dostupno na sajtu  Monde diplomatique. za fašistički model. „Danas postoji jedna zemlja u kojoj se mogu videti počeci jednog naprednijeg koncepta građanstva“, zapisao je Hitler 1924. Mikael Lovi objašnjava da Hitler „govori o nastojanjima Sjedinjenih Američkih Država da održe „predominaciju nordijskih korena“ kroz svoju imigracionu politiku i politiku naturalizacije. Projekat „rasne higijene“ razvijen u Mein Kampf-u za model je uzeo Immigration Restriction Act (1924.) koji je zabranjivao ulazak u Sjedinjene Američke Države osobama koje boluju od naslednih bolesti kao i migrantima iz Južne i Istočne Evrope.”¹⁴Ibid. Međutim, ova važna i višeznačna epizoda iz evropsko-američkih odnosa potpuno je zamaskirana, jer nije u skladu sa novom dominantnom ideologijom koja nastoji da politčku realnost razloži na varljivu opoziciju između demokratije i totalitarizma. Šta su drugo bili nacizam i fašizam „ako ne kolonijalizam sporoveden u unutrašnjosti tradicionalno kolonizatorskih zemalja”.¹⁵Domeniko Losurdo, Le Péché originel du XXe siècle, prev. Ž.M. Gu, Brisel, Aden, 2007, str. 6. Ova tišina je bremenita posledicama jer, kako smatra Losurdo, ona onemogućava ozbiljno razumevanje nacizma i fašizma.
 
Iz ove perspektive, ne samo da se komunizam i nacizam ne mogu staviti u isti koš, nego je Losurdu jasno da je Staljingradska bitka ključni trenutak u emancipaciji kolonizovanih naroda koja će uslediti nakon Drugog svetskog rata. „Jedna takva bitka najavljuje poraz projekta Trećeg rajha, koji je planirao izgradnju sopstvene kolonijalne imperije u Istočnoj Evropi, svodeći starosedeoce delom na status „Indijanaca“ (koje treba desetkovati kako bi se izvršila germanizacija osvojenih teritorija), delom na status „Crnaca“ (koji bi kao robovi ili polu-robovi radili za „rasu gospodara“). Staljingrad označava kraj pokušaja da se preuzme i radikalizuje kolonijalna tradicija, kao i prateća međunarodna podela rada: ne treba da čudi veza između poraza nanesenog hitlerovskom projektu „nemačke Indije“ na Evropskom istoku i nezaustavljivog pokreta za oslobođenje konijalizovanih naroda”¹⁶Navedeno u Stefano G. Azara, L’Humanité commune, op. cit., str. 166. .           
 

Komunizam oslobođen utopije

 
Konačno, poslednji segment dela ovog italijanskog filozofa bavi se istorijom socijalizma kako bi se bolje preispitali njegov neuspeh i njegova budućnost. Losurdo smatra krajnje neophodnim jedno novo promišljanje i nov pristup studijama istorije socijalizma, pre svega zato što on u revolucionarnom utopizmu i mesijanizmu kanonskih tekstova uviđa jedan od razloga neuspeha i borbi koje će razdirati istoriju Boljševičke revolucije. Zapravo, kako Losurdo smatra, apsolutni užas koji je predstavljao Prvi svetski rat, osnažio je ideju o socijalizmu kao potpunoj antitezi kapitalističkog društva, čime bi socijalizam nužno značio napuštanje koncepta porodice, države, vlasti (Ernst Bloh je govorio o  „transformaciji vlasti u ljubav“), novca, trgovine i podele rada, nejednakosti… Ovu krajnje mesijansku viziju ne da nisu nužno delili radnici i seljaci, nego je, na različitim nivoima, nisu nužno delile ni same vođe boljševika.Tako su se vodeće figure Revolucije sukobljavale o raznim teorijskim pitanjima, što je za sobom uvek povlačilo konkretne akcije i revolucionarne ciljeve. Losurdo u tom utopizmu i mesijanizmu uočava izvor prenaglašenog revolucionarnog nasilja. Naime, želja da se sovjetskom društvu nametnu imperativi klasičnih tekstova zahteva veće nasilje nad postojećim društvenim odnosima. Raskrstiti s porodicom, s podelom poslova, sa vlasništvom, sa Državom, sve su to poduhvati koji nužno zahtevaju različite oblike naglašenog socijalnog nasilja. Jednom kad se proglasi da je „zakon opijum za narod“ i da je „ideja ustava jedna buržoaska ideja“, tad postaje lako „opravdati bilo koju terorističku meru kojom se pokušava rešiti hitna situacija, dok  prelazak u ustavnu normalnost, od početka odbačenu kao nešto ‘buržoasko’, deluje vrlo problematično, čak nemoguće.”¹⁷Domeniko Losurdo, Staline, op. cit., str. 137. Ovo pozivanje na apstraktne i utopijske univerzalne vrednosti, bez opipljivog sadržaja, stimuliše nasilje, umesto da ga spreči. U izvesnom smislu, „država izuzetaka radikalizuje utopiju dok ona ne postane apstrakcija, a ta apstraktna utopija potom osnažuje i čini neophodnom državu izuzetaka“.¹⁸Domeniko Losurdo, Fuir l’histoire, op. cit., str. 138
 
Ovaj problem zadobija naročito važnu dimenziju u perspektivi pitanja ekonomije i državne vlasti. U socijalizmu su upravo ova dva pitanja postavila vrlo ozbiljne probleme – kako teorijske, tako i praktične : radikalno odbacivanje tržišta, pa time i teškoće u promišljanju plana i tržišta, kao i praktično (iako ne i formalno) odbacivanje istinske pravne države, čime se na neodređeni rok razvlačilo stanje države izuzetaka. Boljševici su omanuli u stvaranju „relativno stabilne političke forme upravljanja državnom moći”.¹⁹Domeniko Losurdo, Staline, op. cit., str. 189. Iako se Losurdo odvažuje da postavi pitanje o mestu tržišta u socijalizmu, ne precizirajući konkretne modele, on istovremeno proširuje svoje preispitivanje političkog socijalizma u kojem uviđa jedan nedovršeni sistem upravljanja koji nije uspeo da shvati značaj ograničavanja vlasti unutar nove vladajuće klase. U tom pogledu, Losurdo naglašava razliku spram liberalne doktrine, koja je vrlo brzo uvidela značaj tržišta za razvoj proizvodnih snaga, ali i „nužnost ogrničavanja vlasti (mada isključivo u korist jedne malobrojne privilegovane zajednice).²⁰Razgovor sa Domenikom Losurdom, dostupan na: www.jolimai.org Tako istorija socijalizma postaje ono što Losurdo naziva „napornim i nedovršenim procesom učenja.“ 
 
Losurdo nastoji da ozbiljno shvati Lukača²¹Vidi Đerđ Lukač, Ontologie de l’être social, prev. Ž.P. Morboa, vol 2., Pariz, Delga, 2011. i 2012. kada smatra da je dubina društvenog bića prečesto potcenjena od strane marksizma. Za njega „istorija ’realnog socijalizma’ takođe predstavlja i istoriju (delimične, kontradiktorne i bolne) svesti o iluzornom karakteru” perspektive koja, s krajem kapitalizma, zamišlja kraj države i svakog antagonizma. „Ne smemo izgubiti iz vida gustinu društvenog bića Države, nacije, jezika, vere, tržišta, gustinu svega što je trebalo da nestane. Čak i više od idealizma prve vrste, neophodno je boriti se protiv idealizma druge vrste: upravo u ovoj perspektivi, razrada ontologije društvenog bića se čini suštinskom. Po mom mišljenju, opšta teorija sukoba s jedne strane i ontologija društvenog bića s druge strane, dva su temelja na kojima možemo rekonstruisati istorijski materijalizam i dati novi podsticaj projektu revolucionarne emancipacije koji proističe iz Marksa i Engelsa”.²²Navedeno u Stefano G. Azara, L’Humanité commune, op. cit., str. 167-168.
 
Ovo fundamentalno pitanje nikada neće biti rešeno hipotetičkim „povratkom Marksu”, ne donoseći, u stvarnosti, nikakvo konkretno rešenje (što nas, na izvestan način, vraća na formulu Rosane Rosande, koja kaže da „od Marksa dolazimo nazad do Marksa.”²³Rosana Rosanda, «De Marx à Marx», u Les Temps Modernes, br. 282, januar 1970, str. 1042 Za Losurda, svrha komunističkog pokreta nije u reafirmaciji utopije i mesijanizma, već, naprotiv, u razradi konkretnih sadržaja onoga što je revolucionarno iskustvo zaista bilo. Ne radi se samo o iznalaženju jednog alternativnog čitanja socijalizma kao istorijskog iskustva, već o otvaranju polja refleksije o analitičkim kategorijama koje koristimo u  razmišljanju o neuspehu i budućnosti socijalizma.

PREVOD: Tanja Gavrilović
Tekst preuzet iz časopisa RDL, br. 6.

DANIEL ZAMORA

ISTRAŽIVAČ IZ OBLASTI SOCIOLOGIJE NA SLOBODNOM UNIVERZITETU U BRISELU. U SVOM RADU BAVI SE PITANJIMA SIROMAŠTVA, DRUŠTVENE PRAVDE I MARKSIZMA.