Nastavak teksta. Prvi deo možete konsultovati na ovom linku.

Sada se okrećem Burdijeovom shvatanju društvene transformacije. Neophodno je, za početak, primetiti da metafora polja stvara ozbiljne prepreke svakom ubedljivom prikazu društvenih promena, jer, svođenje društvenog života na rivalsku igru isključuje samu mogućnost kolektivnog i svrsishodnog delovanja, pošto je svo delovanje konstituisano trkom da se zauzmu najbolje pozicije unutar polja, dok se  sama pravila tog polja, sama po sebi tretiraju kao neupitna.¹Jacques Rancière u Le philosophe et ses pauvres (Paris: Flammarion, 2007), 258, ističe da su Burdijeove klase stalno u sukobu, iako ne prepoznaje da su one, u stvari, klase. Rezultat je „parmenidovski marksizam“, koji sadrži klase ali ne sadrži istoriju. Upravo zato svaka Burdijeova analiza društvenih promena nužno izostavlja bilo kakvu upotrebu pojma kolektivne akcije, kao analitičkog sredstva. 

Ograničenja koja metafora polja postavlja na teoriju transformacije najbolje se pokazuju ispitivanjem Burdijeove političke sociologije, gde je on ekstenzivno primenjuje. Njegova centralna tvrdnja o politici je da sukobi između političara objašnjavaju mnogo više o njihovim stavovima, nego što to objašnjava njihov odnos prema glasačima ili društvenoj bazi. Dakle, da bi se razumela bilo koja specifična politička pozicija, „neophodno je, u najmanju ruku, poznavati univerzum stavova koje nudi polje, jer su oni koji su odgovorni za zauzimanje političkih pozicija deklarativni predstavnici laika („baze“) pa, barem formalno, zavise od njihovih zahteva: zauzimanje stava je čin koji nema nikakvo značenje osim relacionog, po distinkcijama i karakterističnom jazu.“²Bourdieu, „La représentation politique,” 5. Dakle, različiti stavovi u polju politike uzrok su i objašnjenje korena borbe između političara. Postoji očigledna istina u ovakvom pristupu modernoj politici, mada Burdije nije prvi autor koji ga je osmislio.³Ibid., 22; Pierre Bourdieu, „The Social Space and the Genesis of Groups,” Theory and Society 14, no. 6 (1985): 723–44, esp. 740.  Prvi tekst pokazuje koliko je Burdije pozajmio od Mihelsa. Međutim, kao što je slučaj sa najvećim brojem Burdijeovih intelektualnih pozajmica, on odbacuje izvor svojih ideja u fusnotama.

Posmatranje politike kao izborne igre ili „polja“ čini Burdijovu teorija veoma neopremljena teorijskim mehanizmima potrebnim za analizu najbitinijih političkih događaja. Ti događaji su stvorili savremeni svet, i stoga moraju da budu u fokusu u bilo kog verodostojnog prikaza društvenih promena: engleski građanski rat, američka revolucija i građanski rat, Francuska revolucija, ujedinjenje Nemačke ili italijanski Rizorđimento. Ovakav manjak eksplanatorne sposobnosti nije slučajan, niti ima veze sa odsustvom odgovarajućih dokaza ili averzijom prema „filozofiji istorije“, kako sam Burdije ponekad sugeriše. To je, u stvari, posledica metafore polja. Ova metafora ne može se koristiti za objašnjenje ovih revolucionarnih borbi, jer te borbe  prekidaju obrazac takmičenja za pozicije unutar polja,  koje se odvijaju unutar ustanovljenog institucionalnog konteksta. Burdijeova politička sociologija ne izlazi izvan granica takvog ustanovljenog institucionalnog poretka. Stoga ne čudi da još ne postoji Burdijeova teorija revolucije, demokratizacije ili uspona autoritarizma. Tipovi društvenih procesa koji proizvode ove ishode u potpunosti prevazilaze borbe unutar polja. 

Bez mehanizma kolektivne akcije, Burdijeu ostaju samo dve opcije da objasni promenu, i on koristi obe. Prva opcija je da se pozove na koncept diferencijacije: „U svojoj razradi pojma polja, insistirao sam na procesu koji su Dirkem, Veber i Marks opisali, to jest, da se društva, napredujući tokom vremena, diferenciraju u posebne i autonomne univerzume — to je jedini zakon istorijske tendencije oko kojeg se, mislim, možemo složiti.”⁴ Sur l’État, 318. Ostavljajući po strani apsurdnu tvrdnju da su Marks i Veber mislili da je diferencijacija „zakon istorijske tendencije ”, ono što je upadljivo je prazna Kontovska oholost ove tvrdnje. Umesto objašnjenja, Burdije se poziva na jedan generalni proces, koji se odvija van svesne volje aktera i spontanim razvojem „društva, napredujući tokom vremena“. Ovaj prikaz društvenih promena uopšte nema nikakav teorijski ili objašnjavalački potencijal. 

Burdijeov drugi način na koji proučava promene pomera fokus dalje od makrodinamike diferencijacije, a ka akterima koji deluju unutar konkurentskog polja. U ovom prikazu, koji Burdije naziva „efekat histereze“, društvene promene se dešavaju zato što akteri slede strategije koje su neprilagođene trenutnom stanju u polju u kojem deluju. Najbolji primer ove druge vrste argumenata je Burdijeova analiza krize iz 1968. On tvrdi da je kriza bila proizvod hiperprodukcije akademskih diploma nakon 1960. godine. Mladi ljudi sa tim novostečenim diplomama razvili su nerealna očekivanja o karijeri jer je demografska ekspanzija smanjivala vrednost njihovih akreditiva, dok su njihova karijerna očekivanja ostala usklađena sa prethodnim stanjem akademskog polja. Nosioci francuskih diploma su tako potpali pod uticaj jednog oblika lažne svesti. Mislili su da im njihove diplome daju pravo na određene pozicije koje su bile dostupne ranijim generacijama u ovom polju, ali te pozicije su postajale sve ređe, kako je sve više ljudi sticalo visoko obrazovanje. Posledica toga je da su nosioci diploma otkrili da njihove diplome vrede mnogo manje nego što su očekivali. Ovo razočarenje ih je navelo da formiraju savez sa neakademskim intelektualcima i radničkom klasom protiv obrazovnog establišmenta.⁵Homo Academicus, 162–80. Različiti levičarski pokreti, koji su preplavili Francusku u ovom periodu, bili su rezultat pogrešnog prepoznavanja, jer su akteri na različitim „homolognim“ pozicijama u društvenom prostoru (nosioci diploma, neakademski intelektualci i radnička klasa) prepoznali one druge kao sebi slične.⁶Ibid., 175–77; Džefri Aleksanderov rezime u Fin de Siècle Social Theory, 147–48, veoma je koristan.

Sa ovim argumentom postoji opšti teorijski problem, kao i ozbiljna empirijska slabost. Teorijski problem je što i dalje ostaje neobjašnjeno zašto su se uslovi na terenu promenili — eksplozija broja diplomiranih. Na prvom mestu, Burdije ne objašnjava zašto su se tri grupe aktera odjednom našle u „homolognom” položaju. Upitan je zaključak da su svi iskusili relativnu deprivaciju u isto vreme. Činjenica da su studentski protesti iz 1968. godine više bili deo svetskog pokreta protiv kapitalizma i države, nego što su bili samostalna pobuna, ostaje izvan okvira Burdijeovog objašnjenja. Značajno je ukazati na to da su se pobune kasnih šezdesetih dogodile upravo na prekretnici u dinamici svetske ekonomije, dakle, u trenutku prelaska iz perioda dugotrajnog rasta u period dugotrajnog ekonomskog pada. Međutim, u Burdijeovoj analizi ovi širi strukturni faktori se uopšte ne pojavljuju.

I komparativno, analiza je upitna. Italijanski sociolog Marcio Barbalji, u knjizi koja sadrži mnogo paralela sa Buridijovom knjigom Homo academicus, tvrdi da je i u Italiji nakon ujedinjenja došlo do akutne intelektualne hiperprodukcije, u odnosu na raspoloživa radna mesta. U periodu nakon Prvog svetskog rata situacija se dramatično pogoršala, pošto su se etablirani intelektualci suočili sa perspektivom nezaposlenosti, nakon povratka sa fronta, dok su se skorašnji diplomirani suočili sa smanjenim izgledima za izgradnju karijere. Ove dve dinamike zajedno su proizvele osećaj „relativne uskraćenosti“, budući da su porast očekivanja stvorenih ratom, sa jedne strane, i  gubitak statusa ili očekivanja u karijeri, sa druge strane, doveli do kobne kombinacije.⁷Marzio Barbagli, Educating for Unemployment: Politics, Labor Markets, and the School System–Italy, 1859–1973 (New York: Columbia University Press, 1982), 119. Međutim, u političkom kontekstu koji karakteriše uspon revolucionarne socijalističke partije, intelektualci se nisu okrenuli ka levici, već ka krajnjoj desnici. U stvari, tvrdi Barbalji, mnoge organizacije intelektualaca, poput onih za inženjere i nastavnike u osnovnim školama, učestvovale su u nasilnim represivnim ekspedicijama protiv institucija radničke klase početkom 1920-ih.⁸Ibid., 119–22. Ukratko, Barbalji tvrdi da je ista dinamika za koju Burdije tvrdi da je proizvela levičarsku radikalizaciju u Francuskoj ’68 — osećaj relativne uskraćenosti u odnosu na izglede za karijeru — dovela do uspona fašizma u Italiji.⁹Ibid., 10. Još uvek nije urađena adekvatna istorijska analiza koja bi otkrila različite dinamike u različitim državama, a koje su uticale da se intektualci u nekim državama okrenu ka levici, a u drugim ka desnici.

Pošto je vrlo sličan proces proizveo veoma različite ishode u ova dva konteksta, čini se da zadovoljavajuće objašnjenje politizacije intelektualaca zahteva preciziranje faktora, posebno orijentacije levih partija na intelektualce, osim samog tog procesa. Ukratko, Burdijeova teorija promene ostaje nejasna. Zaista, ono što najviše upada u oči je njena banalnost. Burdijeova teorija skoro da uopšte nije neophodna kako bi se došlo do teorije relativne deprivacije.¹⁰Način na koji je ovu temu obradio Majkl Baravoj u knjizi  Conversations with Bourdieu: The Johannesburg Moment (Johannesburg: Wits University Press, 2012), i dalje ostaje neprevaziđen. Tamo on piše, „Ovo je samo prerađena verzija prethodne teorije relativne deprivacije koja je nekada bila veoma prisuta u socijalnoj psihologiji i teoriji društvenih pokreta“ (39). Štaviše, ova teorija u svakom slučaju nije dovoljna da objasni centralni politički ishod koji Burdije želi da objasni: levičarsku politizaciju francuskih akademika kasnih šezdesetih.

Burdijeova sociologija stoga ne predstavlja makrosociološku teoriju ni u jednoj od tri dimenzije koje sam identifikovao u uvodu. Njegova analiza klase ne uspeva da poveže klasnu strukturu sa distribucijom ponašanja koje se može posmatrati. Umesto toga, skreće ka nizu praznih tautologija kako se značenje klase širi i uključuje bilo kakvu društvenu distinkciju — uključujući, alarmantno, i sam estetski ukus. Njegova kripto-altiserovska teorija reprodukcije ne uspeva da objasni političku i ekonomsku dimenziju problema, dok ista počiva na veoma problematičnoj generalizaciji metafore igre. Konačno, Burdijeova dva tipa objašnjenja društvenih promena (evolucionizam u stilu devetnaestog veka i „presađena“ teorija relativne deprivacije) nisu ubedljiva, što i nije iznenađujuće.

Ove slabosti u objašnjavalačkoj moći teorije, naravno, nisu lični promašaji. U smislu intelektualne sofisticiranosti i empirijskog dometa, delo Pjera Burdijea je skoro bez premca. Problem, koliko god ovo zvučalo paradoksalno, jeste to što Burdije nije stvorio teoriju klasne strukture u smislu strukturisanog odnosa između direktnih proizvođača i prisvajača viška čija bi interakcija mogla da pokrene istorijski razvoj. Burdijeova polja, sama po sebi, ne sadrže nikakvu dinamiku razvoja; oni koji deluju unatar tih polja, zarobljeni u pogrešnom prepoznavanju, nikada ne mogu da postanu kolektivni akteri.

Zašto Burdije?

Važno je suočiti se sa činjenicama. Uprkos ovim ozbiljnim problemima, Burdije je u ovom trenutku veoma popularan sociološki teoretičar. Zaista, kada ljudi pominju „teoriju“ u kontekstu rasprave o sociologiji, obično misle na Burdijea. U periodu između 1980-1984. godine samo 2 procenta svih članaka u četiri najbolja sociološka časopisa citiralo je Burdijea, ali do prve polovine dvadeset prvog veka to se povećalo na 12 procenata.¹¹Sallaz i Zavisca, „Bourdieu in American Sociology,” 25–26. Ako bi se gledali samo članci posvećeni ambicioznim teorijskim raspravama, verovatno da bi se taj procenat znatno uvećao. Vakanov opis Burdijea kao „najslavnijeg sociologa današnjice“ i dalje je istinit više od decenije nakon Burdijeove smrti.¹²Loïc Wacquant, “Further Notes on Bourdieu’s ‘Marxism,’” International Journal of Contemporary Sociology 38, no. 1 (2001): 103–109, posebno stranica 104. Kako je nedavno izjavio jedan britanski naučnik, „Nema sumnje u to: Pjer Burdije je najuticajniji sociolog sa kraja dvadesetog veka.“¹³Will Atkinson, Beyond Bourdieu: From Genetic Structuralism to Relational Phenomenology (Cambridge: Polity, 2016), 1.   Sve ovo predstavlja ozbiljnu zagonetku. Budući da Burdijeova sociologija ne pruža adekvatnu  makrosociološku teoriju, nasuprot onome što on tvrdi, privlačnost njegovog rada mora da leži u nečem drugom. Stoga je neophodan drugačiji pristup shvatanju njegove popularnosti. Primedbe koje slede u nastavku ovog rada nužno su, donekle, spekulativne i zahtevaju ozbiljno istraživanje da bi se dalje potkrepile. One su ovde ponuđene u duhu diskusije.

Kao što sam tvrdio u uvodu ovog članka, postoje tri razloga za Burdijeovu popularnost među elitnim naučnicima i filozofima u naprednim kapitalističkim zemljama, posebno u Sjedinjenim Državama. Prvo, njegova sociologija rezonuje sa proživljenim iskustvom onih koji rade u naučnim institucijama; drugo, on nudi jedan supstitut za politički identitet levo orijentisanim akademicima; treće, nudi snažnu odbranu akademskih privilegija i autonomije profesionalno orijentisanim naučnicima. Bourdijeovu sociologiju je zato najbolje shvatiti, ne kao društvenu teoriju, već kao ideološku formaciju koja počiva na zajedničkom iskustvu i pruža politički projekat koji može da integriše akademsku „levicu” i „desnicu”.

Paralela sa proživljenim iskustvom 

Mnoge društvene teorije dobijaju svoju verodostojnost jer projektuju na makro skali mikro-društvene svetove svojih autora i publike. Ovo se posebno odnosi na Burdijeove koncepte „polja“ i „simboličke moći“. Bilo bi potpuno netačno zaključiti da su, pošto su ovi koncepti restriktivna metafora, univerzalno neprimenljivi; ovo bi preokrenulo Burdijeov dogmatizam. Naprotiv, ideja polja je veoma primenljiva na akademski život. profesori se upuštaju u rivalsku borbu zauzimanja pozicija i stvaranja distinkcije. Njihovi kulturni proizvodi zaista dobijaju smisao tek u polemičkoj distinkciji u odnosu na druge. Stoga nije iznenađujuće da se neke od najuspešnijih Burdijeovih analiza fokusiraju na to kako su politički stavovi među intelektualcima, često, tanko prikriveni transplanti njihove pozicije unutar polja kulturne produkcije.¹⁴Bourdieu, Homo Academicus, xvii. 

Dakle, jedna od glavnih privlačnosti Burdijeovog rada za elitne akademske radnike jeste generalizacija njihovog iskustva. Iz perspektive Burdijeove sociologije, njihov društveni svet može se pojaviti kao mikrokosmos društva u celini. Zaista, ideja da je društveni život konstituisan kao „polje“, ne samo da ne zahteva od profesora kritički raskid sa proživljenim iskustvom, već predstavlja i njihov zdravorazumski način shvatanja sveta.¹⁵Dejvid Švarc se osvrće na ovo pitanje u knjizi Kultura i moć (Culture and Power): „Fokus na individualno takmičenje kao daleko najvažniji oblik konflikta u modernim stratifikovanim društvima svakako rezonuje sa nekom važnom dimenzijom diferencijacije u modernom dobu. Međutim, ovaj fokus verovatno disproporcionalno pogađa sam Burdijeov profesionalni milje i njegove izbore pri odabiru oblasti istraživanja. Obrazovanje i visoka kultura najvažniji su primeri individualnog takmičenja i distinkcije. Pošto su ove oblasti bile u fokusu Burdijeovog istraživanja moguće je da su one imale preveliki uticaj na njegovo viđenje klasnog konflikta.” (188). Stoga je teško zamisliti sociološku teoriju čija bi društvena ontologija bila savršenije usklađena sa svetom-života klase koja voli da polemiše.

Supstitut za politički angažman

Burdijeova sociologija, međutim, nudi nešto više od generalizacije „profesorskog“ iskustva. Ona, takođe, nudi identitet, koji ima određene paralele sa onim što je Lenjin nazvao „profesionalnim revolucionarom“. Burdijevski sociolozi su avangarda. Oni poseduju uvid u funkcionisanje društvenog sveta koji proizilazi iz njihove društvene teorije, ali je taj uvid uskraćen laicima koji su zaglibljeni u močvari zdravog razuma i svakodnevnih shvatanja.

Cela ova koncepcija zasniva se na ideji radikalne distinkcije između društvene teorije i laičkog znanja, što je samo po sebi posledica opšteg pogrešnog prepoznavanja. Akteri uključeni u društvenu igru, ukoliko su zaglavljeni u logici prakse, ne mogu da shvate stvarnu strukturu polja u kojima deluju. Oni deluju u skladu sa predsvesnom, prećutnom koncepcijom sveta, to jest „osećajem za igru“. Refleksija o društvenom svetu, formiranje društvenog kao predmeta saznanja, ne može se desiti u okviru igre. Bourdieu više puta insistira na tome da je pripisivanje reflektivne sposobnosti akterima u polju prakse intelektualistička iluzija:

Znanje ne zavisi samo, kao što uči elementarni relativizam, od posebne „situirane i date“ tačke gledišta koju posmatrač zauzima prema objektu: postoji mnogo fundamentalnija, i mnogo pogubnija, promena, budući da je konstitutivna operaciji znanja, i ta se promena verovatno neprimetno odvija, a to je da se praksa odvija prostom činjenicom da se o njoj zauzme „tačka gledišta“ i tako je konstituiše kao objekat (posmatranja i analize).¹⁶Bourdieu, Le sens practique, 46.

Za Burdijea refleksivno mišljenje, to jest, formiranje prakse kao predmeta analize, zahteva raskid sa praksom. Nasuprot tome, praksa kao proživljeno iskustvo zahteva raskid sa refleksijom. Akteri mogu delovati samo ukoliko ne razmišljaju o svojim postupcima; refleksija je, sledstveno tome, moguća samo sa pozicije izvan polja delovanja.

Sociološki uvid zahteva raskid sa praksom, koji se postiže posebnim oblikom obuke kroz koju početnici sociolozi stvaraju novi habitus ili skup naučnih dispozicija kako bi zamenili svoje ranije laičke dispozicije. Stoga postoji povezanost između teorije i prakse u Burdijeovoj sociologiji — ali, za razliku od revolucionarnog marksizma, ova povezanost ima vidljive efekte prvenstveno u svetu sociologije.

Rodžers Brubejker je, u eseju koji analizira Burdijeovu privlačnost u ovom kontekstu, veoma  jasno to prikazao. On poziva na raskid sa „konceptualističkim, teoretičarskim i logocentričnim čitanjem“ Burdijea; drugim rečima, sa čitanjim koje bi ispitalo logičku koherentnost i empirijsku verodostojnost Burdijeovih dela. Umesto toga, ambiciozni sociolog „treba da teži da praktično savlada i da u svoj habitus ugradi alate za razmišljanje koje Burdije stavlja na raspolaganje.”¹⁷Rogers Brubaker, „Social Theory as Habitus,” u Bourdieu: Critical Perspectives, edited by Craig Calhoun, Edward LiPuma i Moishe Postone (Cambridge: Cambridge University Press), 217, 219. Nažalost, oni kojima nedostaje „pristup Burdijeovom ateljeu [radionici] ili prostoriji za seminare” najčešće se suoče sa njegovim radom teoretski, a ne praktično.¹⁸Ibid., 216. Zavisca i Sallaz izražavaju sličnu ideju, mada manje lepršavim jezikom, kada pitaju „kako su Burdijeove ideje iskorišćene u istraživanjima objavljenim u glavnim američkim sociološkim časopisima.“¹⁹Sallaz i Zavisca, „Bourdieu in American Sociology,” 22. Burdijeova sociologija, ukratko, obećava jednu vrstu samotransformacije. Ako mu se pravilno pristupi, to je način da se postane sociolog, ali ne pruža eksplanatorni okvir za razumevanje društvenog sveta.

Burdijeova sociologija, iz ove perspektive, može se smatrati nekom vrstom sekularizovanog radikalnog protestantizma, koji obećava intelektualni preporod kroz praksu discipline osmišljene da stvori novi sociološki habitus. Poput kalvinističke etike koju je opisao Veber, Burdijeova sociologija zahteva stalno ispitivanje sopstva, proces koji se naziva „refleksivnost“.²⁰Za kononsku diskusiju ovih dimezija Burdijeovog rada videti Wacquant, “Toward a Social Praxeology: The Structure and Logic of Bourdieu’s Sociology,” u Pierre Bourdieu i Loïc Wacquant, An Invitation to Reflexive Sociology (Chicago: Chicago University Press, 1992), 36–46. Kulturološki, ova sociologija pripada nizu drugih praksi koje su veoma karakteristične za savremenu inteligenciju kao društvenu grupu : joga, pomodne dijete, monitori za vežbanje i tako dalje.²¹Za dobru diskusiju o ovom pitanju videtie Mark Greif, Against Everything (New York: Pantheon, 2016).

Zašto univerzitetskim profesorima treba ovako nešto? Burdijeovski sociolozi nisu veći karijeristi od drugih; zaista, ako ništa drugo, verovatno je situacija suprotna. Tip intelektualaca koje privlači Burdijeov opus obično teže da iskoriste svoje znanje kako bi poboljšali svet. Ali, posebno u Sjedinjenim Državama, njima nedostaje bilo kakvo efektno političko sredstvo za povezivanje svojih istraživanja sa društvenim promenama. Ne postoji organizaciona veza između društvene teorije i političke prakse: izuzimajući, naravno, ogromno more intelektualno praznih i kripto-tehnokratskih „relevantnih za praktičnu politiku” društvenih nauka koje se u ogromnom broju produkuju u američkim akademskim krugovima. Jedna hipoteza koja objašnjava privlačnost Burdijeovog rada je da potencijalno radikalnu energiju društvene kritike okreće ka unutra, stvarajući tako oblik političkog angažmana koji obećava dostižni cilj akumulacije „simboličke moći“, umesto direktnog suočavanja sa stvarnom eksploatacijom i dominacijom. Na ovu privlačnost Burdijeovog rada najbolje ukazuje Brubejkerovo pojašnjenje: poenta Burdijeovih tekstova „nije jednostavno tumačiti svet; već promeniti svet, menjajući način na koji ga mi — u prvom redu, drugi društveni naučnici — vidimo.“²²Brubaker, “Social Theory as Habitus,” 217. Ova bleda rekapitulacija Marksove (necitirane, naravno) jedanaeste teze o Fojerbahu je delotvoran sažetak Burdijeove privlačnosti. U njemu imamo mislioca koji mobiliše ogromne intelektualne resurse u cilju ostvarenja aktivističkog projekta transformacije sociološke svesti, umesto transformacije društva.

Odbrana akademskih privilegija

Unutrašnje usmereni radikalizam Burdijeove sociologije je, paradoksalno, povezan sa još jednom njenom specifičnom karakteristikom: opsesivnom odbranom diferencijacije ili „autonomije“. Burdijeova krajnja politička vizija, uprkos radikalno-šik odori u kojoj se pojavljuje, je klasični pluralizam, poznat čitaocima Dala, de Tokvila, Moske ili Vebera. Ovo gledište zasniva odbranu intelektualne autonomije, u prilično konzervativnom smislu, kao institucionalne osnove za prisiljavanje dominantne klase da univerzalizuje sopstvene partikularne interese.

Ova tvrdnja može izgledati tendenciozno. Stoga je važno priznati da je veliki deo onoga što je Burdije imao da kaže politički bilo prilično radikalno, posebno na početku njegove intelektualne karijere u Alžiru i na njenom kraju, kada se borio protiv francuskog neoliberalizma tokom devedesetih. Zaista, neki od njegovih političkih stavova, posebno u oblasti geopolitike, su zapanjujuće oštri, neuporedivo superiorniji od običnih floskula koje prolaze kao „politička analizu“ u velikom delu američke sociologije.²³Pierre Bourdieu, Political Interventions: Social Science and Political Action (New York: Verso, 2008), 355–57.   Jedan lakmus test njegove političke nezavisnosti je njegova ispravna i snažna osuda NATO bombardovanja Srbije, u vreme kada su mnogi „progresivci“ u Severnoj Americi i Evropi davali uvijena i mlaka opravdanja za bombardovanje.

Međutim, upadljiva karakteristika Burdijeovih političkih spisa je koliko su oni ograničeni. U odsustvu bilo kakve teorije kapitalizma, njegove političke pozicije se, u osnovi, svode na odbranu postojećih socio-ekonomskih aranžmana od prodora tržišne logike u njih. Njegova osnovna politička vrednost je autonomija, posebno autonomija sociologije, a ne sloboda ili jednakost. Intelektualni temelji ove politike su prilično konzervativni. Nigde ovo nije iskazano jasnije nego na kraju knjige Državno plemstvo:

„Jasno je da bilo koje da su osnove ili motivi borbe među onima koji vrše dominaciju one, nužno, dodaju polju moći malo onog univerzalnog — razuma, nezainteresovanosti, građanskog mišljenja, itd. To univerzalno je nastalo u prethodnim borbama, i predstavlja  efikasno simbolično oružje u trenutnim borbama. I, vodeći računa da ne izričemo presude o komparativnim zaslugama jednog ili drugog režima koji se često poistovećuju sa „političkom filozofijom“, možemo predložiti ideju da je napredak u diferencijaciji oblika moći doveo do razvoja velikog broja zaštitnih mera protiv tiranije. Tiraniju treba shvatiti kao što je tumači Paskal, kao narušavanje jednog poretka u prava drugog, ili tačnije, kao zadiranje oblika moći povezanih sa jednim poljem u funkcionisanje drugog polja.²⁴Bourdieu, State Nobility, 389.

Čini se da Burdije ovde prihvata viziju društva kojim upravlja pluralni, isprepleteni skup elita, angažovanih u međusobnoj borbi i kao rezultat toga stalno prinuđenih da svoje posebne interese artikulišu tako kao da su interesi većine.²⁵Ibid. Ovaj argument snažno podseća na pojam mešovitog ustava: politička vizija koja se proteže od Aristotela do Vebera, pa na dalje. Na kraju krajeva, Burdijeova sociologija, u izvesnoj suprotnosti sa njegovim eksplicitnim političkim radovima, vodi podršci sivom elitističkom liberalizmu, pružajući časno mesto sociologu da deluje kao skromni mudrac u dobrom društvu. Ono što Burdijova sociologija ne sadrži, jeste kritika, pa čak ni analiza, kapitalizma kao sistema klasnih odnosa.

Zaključak

Privlačnost Burdijeove sociologije nije posledica njene eksplanatorne moći, niti njene sposobnosti da generiše nove probleme i pitanja. U njegovom korpusu ima vrlo malo objašnjenja, a glavna, koja postoje, su neadekvatna. Da bismo objasnili Burdijeovu veliku popularnost, moramo se, dakle, fokusirati na „logiku prakse“, a ne na „logiku teorije“. Burdijeova sociologija, istovremeno, rezonuje sa proživljenim iskustvom elitnih akademskih radnika, nudi oblik supstrat radikalizmu fokusiranog na samotransformaciju i pruža sociologu osećaj da ima uzvišenu društvenu ulogu. Ovo ne znači da je burdijeovski mentalitet potpuno negativan. Možda je najbolja analogija, za ulogu Burdijeove sociologije, uloga koju je protestantizam imao pre Francuske revolucije. Pre nego što se pojavio organizovani politički pokret koji je imao za cilj uspostavljanje modernog građanstva, borba za njega je imala oblik pokušaja da se prepravi sopstvo kroz praksu discipline. Burdijeova sociologija igra slična ulogu. Možda, njegova sociologija samo čuva prazno mesto, koje će u budućnosti popuniti neka, zaista radikalna kritička teorija, koja će se tek pojaviti. U svakom slučaju, radikalan, samosvestan pokret koji će težiti da se čitavo društvo podvrgne istinskoj ljudskoj kontroli, neće signalizirati ispunjenje već kraj Burdijeove sociologije.

Tekst je izvorno objavljen u časopisu Catalyst.

Prevod: Velizar Mirčov

DYLAN RILEY 

SOCIOLOG, PROFESOR NA UNIVERSITY OF CALIFORNIA BERKLEY, ČLAN UREDNIČKOG ODBORA NEW LEFT REVIEW.