Profesor koji je sanjao da postane aktivista: marksistička kritika teorije klasa Pjera Burdijea (I DEO)



Kao što kaže jedan od Burdijeovih najpronicljivijih sagovornika, „Zanimanje [u knjizi Diskrepancija] je povezano sa potrošačkim navikama i pokazateljima sklonosti, ali često prilično slabo

Print Friendly, PDF & Email



Pjer Burdije je bio intelektualac univerzalnog profila čiji raspon radova se kreće od veoma apstraktnih, skoro-filozofskih istraživanja, pa sve do empirijskih istraživanja, i čiji se ogroman uticaj na savremenu društvenu nauku i filozofiju može uporediti samo sa onim koji su, ranije, uživali Sartr ili Fuko. Burdije je rođen 1930. godine u malom provincijskom gradu na jugozapadu Francuske, i iako mu je otac bio lokalni poštar, on je uspeo da stigne do vrhunca francuskog akademskog establišmenta. Studirao je Ecole Normale Superieur (ENS), gde je dobio agregaciju iz filozofije 1955. Za razliku od mnogih drugih kolega iz generacije sa njegovog univerziteta, Burdije se nije pridružio Komunističkoj partiji, iako je njegov bliski saradnik Žan-Klod Paseron činio deo heterodoksne komunističke ćelije koju je organizovao Mišel Fuko, a i sam Burdije je u ovom periodu, očigledno, bio pod uticajem altiserovog marksizma.1David Swartz, Culture and Power: The Sociology of Pierre Bourdieu (Chicago: University of Chicago Press, 1997), 20.

Nakon agregacije2Agregacija je konkurs pri zapošljavanju nastavnika na najvišem nivou u Francuskoj koji rade u sistemu srednjeg ili visokog obrazovanja (prim. prev.)., Burdijeov prvobitni plan je bio da izradi doktorsku tezu pod mentorstvom eminentnog filozofa nauke i istorijskog epistemologa Žorža Kangilema. Ali njegova filozofska karijera prekinuta je kada je regrutovan u vojsku i poslat u Alžir (očigledno kao kaznu za njegovu antikolonijalnu politiku)3David Swartz, Symbolic Power, Politics, and Intellectuals (Chicago: Chicago University Press, 2013), 195.[/mfn/ gde je služio vojni rok godinu dana, a potom odlučio da ostane u Alžiru kao predavač na Fakultetu književnosti.3Swartz, Culture and Power, 22.  

Burdijeovo alžirsko iskustvo bilo je odlučujuće za njegovu kasniju intelektualnu formaciju; ovde se udaljio od epistemologije i okrenuo terenskom radu, stvarajući dve majstorske etnografske studije: Sociologie de l’Algérie (Sociologija Alžira) i Esquisse d’une théorie de la pratique (Nacrt za jednu teoriju prakse). Međutim, pošto se Burdije protivio ratu u Alžiru to ga je dovelo u opasnost i 1959. se vratio u Francusku, preuzimajući mesto asistenta kod profesora Rejmona Arona 1961. godine.4Swartz, Symbolic Power, 196.

Godine 1964. Aron je pozvao Burdijea da upravlja njegovim Centrom za istorijsku sociologiju koji je finansirala Ford fondacija, pa je narednih godina Burdije oko sebe okupio vrhunske saradnike (Lik Boltanski, Ivet Delso, Klod Grinjon, Žan-Klod Paseron i Monik de Sent-Marten) kako bi mu pomogli da uspostavi izuzetno moćnu i produktivnu školu. Tokom ovog perioda, Burdije je posvetio pažnju francuskom obrazovnom sistemu, pa je zajedno sa Žan-Klodom Paseronom napisao par radova o reproduktivnoj funkciji obrazovanja:  Les héritiers : les étudiants et la culture (Naslednici: studenti i kultura, 1966) i La reproduction (Reprodukcija, 1970).

Burdije je 1968. godine prekinuo saradnju sa Aronom, kao odgovor na Aronovu konzervativnu osudu studentskih protesta te godine. Tokom kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina XX veka, Burdije je postavio temelje za svoju dominantnu poziciju u francuskoj sociologiji, objavljujući veliki broj radova koji se tiču suštinskih teorijskih i metodoloških pitanja. Godine 1975. osnovao je interdisciplinarni časopis Actes de la Recherche en Sciences Sociales, koji je postao mašina za proizvodnju Burdijeovih radova, kao i radova njegovih učenika. Do kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih, pojavila su se njegova glavna zrela dela: Distinkcija: društvena kritika suda (1979), Homo academicus (1984), Državno plemstvo (1989), Pravila umetnosti (1992), i mnoga druga.

Tokom 1990-ih Burdije se radikalizovao, postajući organski intelektualac ​​gauche de la gauche (levice na levici), sa kojih pozicija je uredio knjigu Beda sveta (1993), koja se sastoji od velikog broja intervjua koji dokumentuju pustoš koju neoliberalizam stvara i na koji način to utiče na svakodnevne živote ljudi. S obzirom na ovakav intelektualni i politički profil, sasvim je razumljivo što je Burdije nezaobilazna referentna tačka za savremenu intelektualnu levicu: briljantan i neumorni sociolog koji kombinuje intelektualnu sofisticiranost Levi-Strosa ili Žan-Pola Sartra sa empirijskom rigoroznošću anglo-američkih empirijskih istraživanja i etnografije, istovremeno nastavljajući časnu francusku tradiciju angažovanog intelektualca, posebno pred kraj života. Zaista, značaj koji društvena teorija, koju je on stvorio, ima za savremenu intelektualnu levicu isti je kao značaj neomarksizma za studente 1960-ih.

Burdije, iako je privlačan avangardi, slični uticaj ima i na glavni tok američke društvene nauke, čija je tolerancija za francusku društvenu nauku obično prilično ograničena. Šta objašnjava ovu zapanjujuće široku privlačnost? Ovaj esej će razmotriti dve pretpostavke: gledište da Burdijeova velika sociološka teorija (ili ono što ću u daljem tekstu nazivati makrosociološkom teorijom) ima značaj i širinu poput Marksove, Veberove ili Dirkemove teorije, i suprotan stav da Burdijeova sociologija rezonuje sa društvenim uslovima koji su karakteristični za elitne univerzitetske profesore, posebno u Sjedinjenim Državama.

Makrosociološke teorije odlikuju se svojom ambicijom da pruže objašnjenje. One imaju tri specifične karakteristike: povezuju strukturne podele u društvu sa ponašanjem koje se može posmatrati; razvijaju objašnjenja zašto, uprokos tim podelama, društva mogu da se reprodukuju; i pružaju sliku procesa pomoću kojih se društva menjaju. Kada su uspešne, ove teorije nude objašnjenja za stratifikaciju društva, reprodukciju društva i za društvene promene. Marksova teorija klasnog konflikta i društvenog načina proizvodnje, Veberova sociologija dominacije i Dirkemove teorije o podeli rada, anomiji i društvenoj solidarnosti predstavljaju makrosociološke teorije u ovom smislu. Burdijeov intelektualni rad, takođe, pretenduje da bude jedna takva teorija, ali pomno ispitivanje njegovog rada otkriva da su njegova objašnjenja često tautološka ili slaba. Ovaj esej snažno podržava nedavnu tvrdnju Filipa Gorskog da „Bourdieuov opus ne sadrži opštu teoriju društvene promene.“5Philip S. Gorski, “Bourdieu as a Theorist of Change,” u Bourdieu and Historical Analysis, urednik Philip. S. Gorski (Durham, NC: Duke University Press, 2013), 13. Smatram da ovakva situacija postavlja zagonetku: ako Burdijeova sociologija, uglavnom, ne nudi objašnjenja, onda se njegova trenutna popularnost ne može objasniti kvalitetom njegove makrosociologije.

U drugom delu baviću se drugom pretpostavkom koja sugeriše da je Burdijeova privlačnost zasnovana na superiornoj sposobnosti njegovog rada da artikuliše iskustva i političke nade elitnih profesora i naučnika u savremenom periodu. Postoje tri karakteristike Burdijeove sociologije koje je čine privlačnom za ovu grupu. Prvo, kao i mrežna analiza, njena osnovna društvena ontologija rezonuje sa proživljenim iskustvom elitnih akademskih građana, koji su glavni konzumenti ove društvene teorije. Drugo, Burdijeova sociologija pruža političku relevantnost  inteligenciji koja ima malo organizacionih veza sa društvenim pokretima. Burdijeov prikaz simboličke moći posebno se izdvaja kao teorija koja može da pruži transformaciju društvenog sveta kroz transformaciju kategorija putem kojim mi shvatamo društveni svet. Društvena promena se, zato, može postići bez identifikacije spoljnog neakademskog aktera koji bi mogao da iznese tu promenu. U periodu u kojem takav društveni akter nije očigledan, privlačnost politike, koja pruža ove vrste prečica, je očigledna. Treće, Burdijeova sociologija nudi moćnu odbranu privilegija akademskog života. Znatan deo Burdijeove političke energije bio je posvećen odbrani autonomije univerziteta: u ranijem periodu, njene autonomije od politike; u kasnijem periodu njene autonomiju od ekonomskih sila. Njegova sociologija, dakle, može istovremeno da apeluje na reformističke impulse „angažovanog” krila sociologije i konzervativne impulse njenog profesionalnog krila.

Burdijeova sociologija kao makrosociološka teorija

Pre nego što se upustimo u analizu, neophodno je predstaviti Burdijeovu osnovnu terminologiju. Iako ta terminologija može izgledati apstraktno, ona je, nažalost, neophodna za razumevanje Burdijeove teorije. U Burdijeovoj sociologiji postoje četiri centralna koncepta: kapital, habitus, polja i simbolička moć.

Kapital se odnosi na resurse. Burdije identifikuje tri glavna oblika kapitala: ekonomski kapital (u osnovi shvaćen kao prihod i vlasništvo), socijalni kapital (u osnovi shvaćen kao društvene veze) i kulturni kapital (neformalno obrazovanje, kulturni objekti i diplome). Ukupni kapitala koji neko poseduje može se meriti u dve dimenzije: obimu (količini) i strukturi. Dakle, pojedini akteri mogu posedovati više ili manje ukupnog iznosa kapitala, i taj kapital može biti strukturiran u različitim proporcijama različitih oblika kapitala. Shodno tome, iako dva „aktera” mogu imati istu ukupnu količinu kapitala, jedan može imati veći udeo kulturnog kapitala, a drugi veći udeo ekonomskog kapitala.6Rogers Brubaker, „Rethinking Classical Theory: The Sociological Vision of Pierre Bourdieu“, Theory and Society 14, no. 6 (1985): 745–75, i 765–66; Mathieu Hikaru Desan, „Bourdieu, Marx, and Capital: A Critique of the Extension Model“, Sociological Theory 31, no. 4 (2013): 318–42, i 325. U načelu, obim i struktura kapitala određuju nečiju „poziciju u društvenom prostoru” ili klasni položaj. Primarna klasna podela u Burdijeovoj šemi je između onih sa visokim i niskim ukupnim kapitalom, ali unutar svake od ovih klasa postoji dalja razlika između onih sa većim udelom bilo ekonomskog ili kulturnog kapitala. Koncept kapitala bi stoga trebalo da pruži mapu glavnih društvenih podela u savremenom društvu.

Habitus je skup predsvesnih dispozicija, uključujući ukuse, shvatanje samog sebe, telesne stavove i, što je najvažnije, veštine ili „praktično majstorstvo“. Habitus se uspostavlja prvenstveno u porodici, ali u „diferenciranim“ društvima ključnu ulogu igra i škola. Generalno, habitus proizvodi obrasce ponašanja koji reprodukuju društvenog aktera na poziciji koju on ili ona trenutno zauzima.7Pierre Bourdieu i Monique de Saint-Martin, „Anatomie du gout,” Actes de la recherche en sciences sociales 2, no. 5 (1976): 2–81, posebno 18. Najpotpunija definicija nalazi se u Burdijevoj knjizi Esquisse d’une théorie de la practique (Geneva: Librarie Droz, 1972), 178–79, gde Burdije piše da habitus treba „razumeti kao sistem trajnih i izmenjivih dispozicija koje, integrišući sva prošla iskustva, funkcionišu u svakom momentu kao matrica percepcije, razumevanja i akcije, i čini mogućim ostvarenje bezbroj različitih ciljeva, zahvaljujući mogućnosti da se, po analogiji, primene već naučene mentalne šeme u rešavanju nekog novog problema, koji ima sličnu formu.“ Za shvatanje habitusa kao savladavanje praktičnih veština i sposobnosti, videti  Pierre Bourdieu, Pascalian Meditations (Stanford, CA: Stanford University Press, 1991), 142–46. Tačnije, habitus omogućava da se različite klasne pozicije, specificirane različitim oblicima kapitala, ispolje u vidu ponašanja koje se može posmatrati.

Polja su kompetitivne društvene igre u kojima se akteri bore jedni sa drugima oko nekog društveno definisanog ograničenog resursa, kao što su profit ili prestiž. Iako postoji neodređen broj ovakvih polja, među najvažnijima su polje ekonomije, polje politike i polje kulturne produkcije. Burdije vidi društvenu stvarnost kao suštinski sačinjenu od polja, a društvenu akciju kao akciju unutar određenih polja. Posledice opšte upotrebe ove metafore su duboke i ja ću ih detaljno ispitati u sledećem odeljku.

Poslednji stub Burdijeove sociologije je koncept simboličke moći. Simbolička moć proizilazi iz pogrešnog prepoznavanja društvenih odnosa, posebno pravila koja upravljaju određenim poljima, tako da se ta pravila čine kao da su nepromenjiva i data od prirode, a ne, kao što stvarno i jesu, proizvod istorijski specifičnog razvoja društva.8Pierre Bourdieu, „Rethinking the State: Genesis and Structure of the Bureaucratic Field”, Sociological Theory 12, no. 1 (1994): 1–19, posebno 14; videti takođe „Rethinking Classical Theory,” 754–55. Ovo pogrešno prepoznavanje proizvoljnog karaktera pravila koja upravljaju poljima je ključni element u Burdijeovoj teoriji reprodukcije. 

Da rezimiramo, Burdijeova opšta konceptualna šema je sledeća: nečiji resursi (kapital) proizvode karakternu strukturu (habitus) koja generiše određene vrste ponašanja u kontekstu određenih društvenih igara (polja). Ovi konteksti se zatim stabilno reprodukuju, jer je proces koji povezuje kapital, habitus i polje sistematski iskrivljen laičkim shvatanjima koja služe da se legitimiše postojeća nejednaka raspodela resursa (simbolička moć). Burdije koristi ove koncepte da razvije teoriju stratifikacije, društvene reprodukcije i društvenih promena. Njegova ambicija je da razvije društvenu teoriju istog opsega i moći kao klasične društvene teorije Marksa, Dirkima i Vebera. Da li je uspeo u tome?

Kapital i habitus: Nova teorija klase?

Jedna od Burdijeovih najvažnijih tvrdnji je da je habitus, shvaćen kao sistem dispozicija, razumevanja i praktičnih veština i sposobnosti, proizvod klasnog položaja, tačnije proizvod obima i strukture kapitala koji akteri poseduju.9Pierre Bourdieu, Le sens practique (Paris: Les Éditions de Minuit, 1980), 93. Ovde Burdije kaže da je habitus „proizvod determinatne klasne regularnosti.” u Distinction: A Social Critique of the Judgement of Taste (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1984), 101, Bourdieu kaže da  „dispozicije su … dobijene preko… pozicije u ekonomskom prostoru.” Habitus je predsvesni okvir ili „generativni mehanizam“ koji deluje po pravilu analogije u širokom spektru različitih konteksta10 Bourdieu, Distinction, 101; Bourdieu and Saint-Martin, “Anatomie,” 19. i stoga oblikuje ogromnu raznolikost ponašanja. Habitus pruža osnovne okvire kulturnih ukusa;11Pierre Bourdieu, Outline of a Theory of Practice (New York: Cambridge University Press, 1977), 87. U ovom tekstu Burdije opisuje formiranje habitusa u situaciji u kojoj ne postoji specijalizovan sistem obrazovanja koji funkcioniše kao „sveprisutna pedagoška akcija“ koja stvara „praktično savladavanje“. U kasnijoj knjizi Paskalove meditacije on piše „sve dok je habitus proizvod prihvatanja pravila, principa shvatanja i podela suštinski bitnih za društveni poredak ili polje, on proizvodi prakse koje se trenutno prilagođavaju takvom poretku, koje su zato viđene od strane aktera koji ispoljava te prakse, ali i od strane drugih aktera, kao „ispravne“, tačne, vešte i adekvatne, bez da su, u bilo kom pogledu, proizvod poštovanja pravila poretka, u smislu imperativa koji daje norma ili pravna regulacija“  (143). on oličava fond prećutnog znanja12Dobar kratki prikaz nalazi se u Swartz, Culture and Power, 101–102. . i čak oblikuje orijentacije prema telu. Kako Burdije piše, „Habitus proizvodi individualne i kolektivne prakse, dakle istoriju, koja je u skladu sa šemama koje je stvorila istorija.”13Bourdieu, Le sens practique, 91. Njegova tvrdnja je da postoji bliska veza između ove duboke i moćne šeme i klasne pozicije. Shodno tome, trebalo bi da bude moguće pokazati da su različiti habitusi rezultat različitog „obima“ i „strukture kapitala“, koje poseduju akteri u određenim poljima. 

Lični estetski ukus je najbolja oblast za empirijsko proučavanje habitusa, jer lični ukusi čine dispozicije i šeme razumevanja opipljivim. Stoga, da bi empirijski dokazao vezu između klase i habitusa, Burdije pokušava da pokaže vezu između klasnog položaja i razlika u estetskim ukusima.14Bourdieu and Saint-Martin, „Anatomie,” 19. Njegov rad u ovoj oblasti, međutim, pati od dva problema. Burdije nije uspeo da precizira ni empirijski razumljivo značenje termina „klasa“, niti da pokaže bilo kakve ubedljive dokaze za postojanje „habitusa“ u smislu „generativnog mehanizma“ koji se može primeniti na brojne domene. Ovaj problem je najočitiji u knjizi, koju mnogi smatraju njegovim remek-delom, Distinkcija.

Očekivalo bi se da knjiga koja proučava odnos klasa i estetskih ukusa, kao što je Distinkcija, počne sa konceptualizacijom klase. Burdijeova opšta teza je da dominantna klasa, labavo definisana kao sastavljena od onih sa visokim kulturnim i ekonomskim kapitalom, ima „ukus za slobodom“ izražen u njenom estetizovanju i odnosu prema kulturi, dok dominirana klasa, koja se sastoji od onih sa niskim ukupnim obimom (količinom) kapitala, ima „ukus za nužnost” izražen u vezivanju za konkretne i opipljive objekte.15Swartz, Culture and Power, 166–67. Ove tvrdnje su veoma upitne. Jedan od problema je što Burdije toliko mnogo pridaje značaj pojmu klase u Distinkciji,  da potkopava njenu korisnost kao koncepta za empirijsko istraživanje. Tako on piše: 

                 „Društvena klasa nije definisana nekim svojstvom (čak ni onom najvažnijim, kao što je obim i sastav kapitala) niti skupom svojstava (pola, starosti, društvenog porekla, etničkog porekla — proporcija crnca i belaca, na primer, ili starosedeoca i imigranata — prihodi, nivo obrazovanja, itd.), pa čak ni nizom svojstava koji proizilaze iz najbitinijih svojstava (pozicije u proizvodnim odnosima) u odnosu uzroka i posledice; već strukturom odnosa između svih relevantnih svojstava koja svakom od njih daje svoju specifičnu vrednost i efektima koje ta svojstva imaju na praksu“.16Bourdieu, Distinction, 105.

Sličan stav pojavljuje se u ranijoj pripremnoj studiji, izrađenoj u koautorstvu sa njegovom saradnicom Monik de Sent-Marten: „Varijacije koje postoje između klasa ili klasnih frakcija u praksi i ukusima koje one otkrivaju (vidi slike 1 i 2) organizovane su prema strukturi koja je vrlo slična sa varijacijama u ekonomskom i školskom kapitalu i u društvenoj putanji.“17Bourdieu i Saint-Martin, „Anatomie,” 14. Vredi malo raščlaniti oba ova pasusa. U prvom, Burdije kaže da društvena klasa nije „definisana” nekim posebnim svojstvom, već „strukturom odnosa između svih relevantnih svojstava”. Ali on nikada ne objašnjava koje „strukture odnosa“ proizvode koje klase. Štaviše, iako se poziva na „relevantna svojstva“, on ne pruža nikakvo pojašnjenje u pogledu toga koja „relevantna svojstva“ treba koristiti za razlikovanje klasa, tako da fokusiranje na relacije između svojstava ne daje neko posebno razjašnjenje Burdijevog shvatanja klase.

Drugi odlomak je podjednako zabrinjavajući. Burdije ovde dodaje dve nove i teorijski nepotkrepljene dimenzije klasi: obrazovni kapital i društvenu putanju. Odnos obrazovnog kapitala i društvene putanje, prema ekonomskom i kulturnom kapitalu, koje su glavne dimenzije društvene podele, nije objašnjen. Na primer, Burdije nikada nije razjasnio da li je obrazovni kapital oblik kulturnog kapitala ili potpuno posebna vrsta kapitala. Da li je moguće, na primer, imati malo kulturnog kapitala, ali mnogo obrazovnog kapitala? U svakom slučaju, da bi se ovo razumelo, čitalac se poziva na „slike 1 i 2“, koje se, takođe, ponovo pojavljuju u knjizi Distinkcija kao „prostor društvenih pozicija“ i „prostor životnih stilova“.18Bourdieu, Distinction, 128–29. Naizgled se čini kao da ove slike pokazuju povezanost između ukusa i klase u burdijeovskom smislu, ali pošto su konstruisane u skladu sa prethodno navedenom opsežnom definicijom klase, te slike to ne mogu da pokažu. Brojke sadrže podatke o broju dece, satima rada nedeljno i veličini grada iz kojeg dolazi „klasa“, kao i o tome da li se proučavane grupe zanimanja demografski šire ili sužavaju (označeno strelicama), od kojih nijedna nema jasnu vezu sa „klasom” u smislu kako je Burdije konceptualizuje ili u bilo kom drugom smislu.

Burdijeov pokušaj da objasni habitus kao nešto što je produkt klase je uzdrman osnovnom konceptualnom slabošću. On ne objašnjava kako se njegovi indikatori „klase” povezuju sa njegovom teorijskom klasnom mapom. Dakle, njegova šema prostora društvenih pozicija sadrži niz naizgled irelevantnih (sa stanovišta klasne analize) društvenih razlika. Ovo stvara ozbiljan problem u njegovom pristupua klasi i ukusima jer, u odsustvu jasnog koncepta klase, svaka razlika u ukusu duž bilo koje društvene dimenzije zabeležena u njegovim istraživanjima postaje dokaz klasne razlike u habitusu. Paradoksalno, dakle, za knjigu koja se često smatra klasikom sociološke teorije, Distinkcija pati od uobičajene greške empirističkog društvenog istraživanja: koncepti i indikatori koje Burdije koristi stapaju se jedani u druge, tako da bi bilo koji niz dokaza izgledao kompatibilan sa njegovim argumentom. Burdijeovoj teoriji klase i habitusa, dakle, nedostaje empirijski sadržaj u tehničkom smislu, pa je tako nejasno koji dokazi su  nekompatibilni ili nedosledni sa njegovim prikazom. Tvrdnja da klasni položaj određuje habitus je stoga prilično slična izjavi koju je Karl Poper, slavno, citirao kao primer neempirijske izjave: „sutra će ovde padati ili neće padati kiša.“19Karl Popper, The Logic of Scientific Discovery (New York: Harper Torchbooks, 1968), 40–41. Budući da je kompatibilan sa svim mogućim dokazima, način na koji Burdije shvata klasu (preširoko i neprecizno) onemogućuje tom shvatanju da služi kao teorijsko objašnjenje.

Ponekad se čini da Burdije pokušava da reši ovaj problem pribegavajući tautološkoj tvrdnji da je habitus u stvari pokazatelj klase, a ne njen ishod. Za ovu tvrdnju postoji konceptualni razlog u velikom delu njegovog rada. Burdije često razmatra habitus kao internalizaciju klasnog položaja i, u svom radu o kapitalu, govori o habitusu kao otelotvorenom obliku kapitala.20Pierre Bourdieu, „The Forms of Capital,” u Readings in Economic Sociology, urednik Nicole Woolsey Biggart (Malden, MA: Blackwell, 2002), 280–91, posebno 282–83. U ovom slučaju bi, verovatno, razlike u ukusu same bile pokazatelj „klasnog habitusa“.21Brubaker, „Rethinking Classical Social Theory,” 767.  Tako, Gorski navodi da „po Burdijeovom mišljenju, društveni položaj [klasa] utiče na individualnu dispoziciju [habitus], i obrnuto [!], ad infinitum, ako ne na potpuno određen ili neizbežan način.22Philip S. Gorski, „Nation-ization Struggles: A Bourdieusian Theory of Nationalism,” u Bourdieu and Historical Analysis, 254. Ali ovo bi očigledno pretpostavljalo „klasnu osobenost“ habitusa, što bi Burdijeova analiza upravo trebalo da pokaže. Definisati habitus kao „otelovljenje” klase znači potkopavati cilj da se pokuša da se  demonstrira odnos između njih.

Ovi problemi konceptualizacije nisu apstraktni teorijski problemi. Oni unose duboku dvosmislenost u specifičnosti Burdijeovih dokaza. Na primer, među Burdijeovim najjačim dokazima je tabela koja pokazuje razlike u procentu ispitanika koji su opisali određene objekte kao potencijalno „lepu fotografiju“. Burdije je podelio ispitanike u tri „klase” ili grupe zanimanja. To su bile: narodske klase, srednje klase (zanatlije, radnici, tehničari i „nova sitna buržoazija“) i više klase (samostalni poslodavci, inženjeri, slobodne profesije i profesori). Rezultati tabele su sugestivni, pokazujući da je samo 1 odsto zanatlija smatralo da bi automobilska nesreća mogla da predstavlja osnovu za umetničku fotografiju, dok je 17 odsto profesora i umetničkih producenta imalo ovo mišljenje. Slično tome, dok 37 odsto prosvetnih radnika i umetnika misli da bi fotografija kupusa mogla da pretstavlja umetnost, samo 7 odsto ispitanika iz radničke klase deli to mišljenje.23Bourdieu, Distinction, 526.

Objašnjavajući ovaj obrazac, Burdije navodi da je „sposobnost da se nešto smatra lepim ili, bolje rečeno, kao podložno estetskoj transformaciji… je tesno povezano sa kulturnim kapitalom koji je nasleđen ili stečen tokom obrazovanja“ (moj naglasak).24Bourdieu i Saint-Martin, „Anatomie,” 24. Obratite pažnju na simptomatsku razliku između „nasleđano“ i „stečeno tokom obrazovanja”. Ne može se dovoljno naglasiti da je samo prvo od ovih tumačenja u skladu sa Burdijeovim konceptom habitusa kao definisanim (delimično) „kulturnim kapitalom“. To je zato što klasni habitus nije nešto što se stiče u srednjoškolskom obrazovnom procesu. Zaista, u jednom ranijem delu Burdije potpuno odbacuje ideju da se habitus može fundamentalno promeniti u obrazovanju; škole, prema njegovom mišljenju, u velikoj meri prenose već postojeće razlike u „primarnom habitusu” koji je stečen tokom rane socijalizacije.25Pierre Bourdieu i Jean-Claude Passeron, Reproduction in Education, Society and Culture (London: Sage, 1977), 43. Ovde autori tvrde da škole reprodukuje nejednakosti zato što, da bi uspešno završili školovanje, radno pedagoško iskustvo učenika (koje oni nazivaju „primarni habitus“) mora da se podudara sa pedagoškim očekivanjima škole: „Uspeg svog školskog obrazovanja… fundamentalno zavisi od obrazovanja koje je ranije ostvareno tokom najranijih godina života, čak i ako, a posebno kada, školski sistem poriče da se na to stavlja prioritet u njegovoj ideologiji i praksi tako što pretvara školsku karijeru u istoriju bez predistrije.“ Dakle, „kulturni kapital stečen tokom obrazovanja” uopšte nije kulturni kapital: to je jednostavno školovanje. Burdijeov dokaz na primeru odnosa ispitanika prema fotografiji kao umetnosti, iako, među najvažnijim podacima u Distinkciji, teško da je odlučujući jer je kompatibilan sa dva potpuno različita, i suštinski zaista suprotstavljena, objašnjenja obrazaca odgovora.26Paul Dimaggio i Michael Useem, „Social Class and Arts Consumption: The Origins and Consequences of Class Diferences in Exposure to the Arts in America,” Theory and Society 5, no. 2 (1978): 141–61, posebno strane 147–48,  pružaju prikaz odnosa između klase i ukusa iz perspektive druge interpretacije. Autori tvrde da su klasne razlike u ukusima, uglavnom, posledica razlika u pristupu obrazovanju.  Sasvim je moguće da su podaci koje je Burdije dobio istraživanjem duboko u suprotnosti sa teorijom habitusa, jer ono što podaci mogu dokazati jeste važnost pedagogije, ali ne mogu dokazati važnost klasne pozadine ispitanika.27Paul Dimaggio, „On Pierre Bourdieu,” American Journal of Sociology 84, no. 6 (May 1979), 1460–74, posebno 1468, pokazuje da Burdije uopšte ne pruža nikakve prave dokaze o habitusu: „Burdije tvrdi da postoji bezbroj načina na koji socijalizacija može, načelno, da formira duboke strukture ličnosti i percepcije. Ali, pošto on ne ustanovljava empirijsku vezu između društvene klase i iskustva u ranom detinjstvu, čini se neutemeljeno tvrditi da su habitus različitih društvenih klasa fundamentalno različiti.”

Štaviše, čitav pojam koherentnog habitusa, određenog klasom ili na neki drugi način, nije dobro podržan Burdijeovim dokazima. Da podsetimo, habitus se ne može detektovati razlikama u jednom određenom domenu ukusa. Pošto je habitus „generativni mehanizam“, on bi trebalo da proizvede slične razlike širom velikog broja domena. U prilog ovoj tezi, Burdije predstavlja dokaze ne samo o ukusima, već i podatke o učestalosti različitih aktivnosti kod ispitanika: „Uradi sam“, „Fotografija“, „Ploče“, „Slikarstvo“, „Muzički instrument“, „Luvr i Galerija moderne umetnosti“, „Laka muzika“ i „Vesti“. Burdijeovi podaci u ovim oblastima pokazuje neke intrigantne razlike. Tako, dok je 63 procenta radničke klase često učestvovalo u „uradi sam“ aktivnostima, samo 40 procenata više klase je to učinilo. Slično tome, dok je 16 odsto prosvetnih radnika i umetnička učestvovalo u aktivnostima vezanim za slikarstvo, samo 4 odsto ispitanika iz radničke klase je to učinilo.28Bourdieu, Distinction, 532.

Međutim, podaci Burdijeovog empirijskog istraživanja ne sugerišu slične razlike u ukusima u veoma različitim domenima, ili čak unutar pojedinačnih domena ukusa. Tako, u polju kulturnih aktivnosti, dokazi pokazuju da je posećenost muzeja snažno oblikovana „klasom“ (u labavom smislu grupa zanimanja), ali su podaci vezani za aktivnosti vezane za fotografiju i kućne filmove pokazali relativno malu klasnu razliku gde je 50 procenata pripadnika radničke klase učestovalo u ovim aktivnostima, u poređenju sa 59 procenata pripadnika srednje klase i 65 procenata pripadnika više klase.29Ibid., 532.

Čak i unutar visoko fokusiranih polja, kao što je ukus za filmove, čini se da nema dokaza u prilog tvrdnji da postoji jedan izdvojeni klasni habitus. Na primer, istraživanje „pogledanih filmova” koje je ispitanike podelilo u četiri kategorije („socijalne i medicinske usluge”, „mlađi komercijalni rukovodioci i sekretari”, „kancelarijski radnici” i „mali trgovci i zanatlije” – kategorije koje su samo daleko povezane sa Burdijeovom teorijom) otkrilo je da se u ovim grupama razlikuju preferencije za neke filmove (Iskušenje, Porok i vrlina i Salvatore Đulijano). Međutim, sve četiri grupe zanimanja su podjednako cenile ostale filmove koji su bili deo ovog istraživanja.30Ibid., 361.

Ova kratka rasprava o podacima koje je Burdije koristio sugeriše da su ti podaci nedovoljni da podrže njegovu tvrdnju da je postojao karakterističan „klasni habitus“ u Francuskoj 1960-ih i 1970-ih. U nekim vrlo specifičnim stavkama postojale su razlike, ali one su možda bile podjednako povezane sa pristupom obrazovanju, slobodnom vremenu i resursima, kao i dubokom, generativnom šemom „klasnog habitusa“. Bourdieu pokazuje malo dokaza o postojanom habitusu, bilo koje vrste, koji na sličan način funkcioniše u različitim kulturnim aktivnostima. Umesto toga, izleda da je klasa kao objašnjavalačka kategorija relevantna za određene vrste aktivnosti i ukuse, dok je za neke druge mnogo manje relevantna.

Kao što kaže jedan od Burdijeovih najpronicljivijih sagovornika, „Zanimanje [u knjizi Diskrepancija] je povezano sa potrošačkim navikama i pokazateljima sklonosti, ali često prilično slabo.“31Brubaker, „Rethinking Classical Social Theory,” 766–67. Ukratko, Burdije daje vrlo malo dokaza koji pokazuju da različite klase, definisane kao  razlike u posedovanju kulturnog i ekonomskog kapitala, proizvode drugačiji habitus. Ne samo da kategorije zanimanja u njegovim istraživanjima imaju neodređenu vezu sa njegovim konceptom klase, njegovi empirijski dokazi o habitusu ne ukazuju, ubedljivo, da jedinstveni „generativni mehanizam“ ukusa uopšte postoji.

 

Kraj prvog dela. Sutra ćemo objaviti nastavak.

Tekst je izvorno objavljen u časopisu Catalyst.

Prevod: Velizar Mirčov

DYLAN RILEY 

SOCIOLOG, PROFESOR NA UNIVERSITY OF CALIFORNIA BERKLEY, ČLAN UREDNIČKOG ODBORA NEW LEFT REVIEW.

Print Friendly, PDF & Email

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.