Oslobođenje životinja će biti delo samih životinja ili čemu se nadaju zarobljenici ,,Vrta dobre nade”

Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić nedavno je objavio da je doneta politička odluka o premeštanju beogradskog Zoološkog vrta sa Kalemegdana, ironično nazvanog ,,Vrt dobre nade” na navodno adekvatniju lokaciju – Adu Ciganliju. Prirodno jezerce na Adi, jednako ironično nazvano ,,Ada Safari”, ocenjeno je kao najbolje rešenje za premeštanje zarobljenih životinja, budući da je ova lokacija „prirodnija“ od kalemegdanske Tvrđave, dvostruko prostranija, manje bučna, a opet, čini se najvažnijim – centralnogradska. Vest o izmeštanju zoološkog vrta izazvala je niz burnih reakcija stručne, političke i građanske javnosti, koje su sve navodno motivisane brigom o dobrobiti životinja. Međutim, jedna reakcija je izostala, a tiče se vapaja i zahteva onih koji nemaju glas, a kada bi ga imali, zahtevali bi svoje pravo na slobodan život van grada. Inače, francuski marksistički filozof i urbanista, Anri Lefevr (Henri Lefebvre), prvi je razvio koncept „prava na grad“ u eseju posvećenom stogodišnjici objavljivanja prvog toma Marksovog Kapitala. Za Lefevra, pravo na grad je ,,vapaj i zahtev“. ,,Vapaj je bio odgovor na egzistencijalni bol iscrpljujuće krize svakodnevnog života u gradu. Zahtev je zaista bio naredba da se toj krizi jasno pogleda u oči i da se stvori alternativni urbani život koji je manje otuđen, smisleniji i razigran”.

Bilo kako bilo, izostala reakcija tiče se zagovaranja abolicije zooloških vrtova, jedine moguće progresivne političke perspektive, koju u datoj situaciji, iz nepoznatog razloga, niko u javnosti nije uspeo da beskompromisno zauzme. Trenutno ne postoji politička opcija, čak ni na nivou inicijative civilnog sektora koja bi bila spremna da u javnom prostoru artikuliše, kamoli da se bori za ukidanje zooloških vrtova.  Ponukana takvim stanjem, želim da iznesem kratku analizu postojećih kritičkih reakcija različitih delova javnosti na odluku gradskih vlasti o izmeštanju zoo vrta i problema vezanih za dato pozicioniranje u javnom diskursu, a pokušaću i da ponudim nešto drugačiju perspektivu sagledavanja problema koji nam se nameće. 

Osnovna kritika kako stručne, tako i drugih javnosti je da je odluka o premeštanju zoološkog vrta jedna politička odluka. Ona bi, dakle, bila u redu ukoliko ne bi zaobilazila predviđenu proceduru koju u ovom slučaju zaobilazi. Ipak, zaboravlja se da je Zoološki vrt na Kalemegdanu i otvoren jednom političkom odlukom. Naime, tadašnji gradonačelnik i prvi kapitalista Beograda, Vlada Ilić svečano je, na Petrovdan, otvorio Zoo vrt na svom privatnom posedu 1936. godine. Tom prilikom je na svega tri i po hektara površine, ovaj najbogatiji Srbin svog vremena, porobio lavove, leoparde, bele i mrke medvede, vukove, makaki i mangabej majmune, antilope, bivole, zebue, muflone, jelene, srne, rode, ždralove, paunove, fazane, sove, pelikane i druge. Rado su ga obilazili Ilićevi venčani kumovi – članovi kraljevske porodice Karađorđević. Kako oduševljeno piše kolumnista Bogdan Petrović: ,,Kraljica Marija je donirala žirafe, jedan bogati Beograđanin Nilskog konja Bucu, a Ilićeva supruga Olga dva lava, koji su se pre toga šetali po dvorištu njihove luksuzne vile u Venizelisovoj ulici na Dorćolu”. Tokom Drugog svetskog rata, većina životinja zarobljenih u beogradskom vrtu ubijena je u bombardovanjima kako nacista, tako i saveznika. Inače, tokom nacističke okupacije Beograda, Vlada Ilić je bio jedan od najpoverljivijih savetnika Milana Nedića, te jedan od potpisnika Apela srpskom narodu na lojalnost nacističkom okupatoru. Tokom rata, tekstilne fabrike Vlade Ilića nastavljale su da rade i direktno jačaju ratni potencijal okupatora. Zbog kolaboracije i finansijskog pomaganja nacistima osuđen je na deset godina zatvora, a celokupna imovina mu je konfiskovana. Rehabilitovan je 2009. godine.
 

Podeljene ili ujedinjene reakcije javnosti 

Najpre, šira javnost je, opravdano, ali i isključivo nepoverljiva i skeptična prema svakom potezu vlasti. Njene reakcije su strateški defanzivne, one ne promišljaju rešenja, ne ističu zahteve, već jedino, u hroničnom gardu, odmahuju glavom: ,,bolje ne diraj ništa, samo ostavi kako jeste, jer čega god da se dotakneš – uništiš”. Prvenstveno, politička odluka gradske vlasti kritikovana je zbog sumnje da je doneta zbog isključive brige za dobrobit nove više klase iz obližnjeg K distrikta, jednog od skorijih mafijaško-investitorskih¹O tome kako je 110  stanova ovog luksuznog kompleksa prodato još pre izgradnje, za koju nije postojala ni građeviska dozvola, pisali su istraživački novinari  Birna. projekata luksuznog stanovanja u Beogradu. Građanska klasa, odnosno u prevodu sa francuskog – buržuji, prosto ne žele smrad životinja na tako ekskluzivnoj lokaciji, te ju je potrebno očistiti od neprijatnih mirisa. Osnovano se sumnja i da vlast planira da investitorima omogući još nelegalnih gradnji na ovom (ne)zaštićenom području, te da je ovu lokaciju i u bukvalnom smislu potrebno očistiti. Druga linija kritika, iz istog arsenala opozicionih skepsi prema odlukama vlasti, usmerena je na nerešeno pitanje raseljavanja ljudi sa Ade Safari, novoplanirane lokacije Zoološkog vrta. Čak 270 porodica već decenijama živi na Adi i neizvesno je da li će im država obezbediti adekvatni alternativni smeštaj – stambene objekte ekvivalentne kvadrature i lokacije. Šta će biti sa ovim ljudima i njihovim domovima? U intervjuima za medije, oni tvrde da noćima ne spavaju od brige, ali i ističu da su voljni da se presele ukoliko kompenzacija bude odgovarajuća. Osim za ljude, javnost je zabrinuta i za životinje i drveće Ade Ciganlije. Potencijalno uništavanje ovog područja radi izgradnje novog zoo vrta posebno je zabrinjavajuće kada se uzme u obzir da ono ne predstavlja samo javnu, otvorenu, zelenu, već i  zonu vodoizvorišta sa kojeg se snabdeva čitav Beograd. 

Aktivistička građanska javnost, navikla na poraze, zarobljena je u gubitničkom mentalitetu. U ovom, kao i svakom drugom slučaju, mogli smo da čujemo poznata opšta mesta: ,,da se grad menja na uštb Beograđana”, da je zoološki vrt ,,još jedna žrtva”, te da je i ovoga puta ,,potisnut javni interes”. Ova javnost se načelno bori za ,,javni interes”, ali budući da je on stalno pod napadom, suštinski se bori za očuvanje postojećeg stanja stvari. U praksi – trci od gašenja jednog do drugog požara, ne postiže da se kritički osvrne na taj isti status kvo, kamoli da ga dovede u pitanje ili promisli ofanzivnija ,,za” rešenja. Znamo za šta nismo, ali ne znamo za šta jesmo. Ne smemo da promislimo za šta jesmo, jer nismo dovoljno ,,stručni”. Najbolje je da konsultujemo struku, pa neka ona odluči o najboljem rešenju. Prepustimo im donošenje stručnih (čitaj političkih) odluka, politika nije za nas. Međutim, reakcije političara tiču se trulih kompromisa – par opozicionih partija naizgled iskoračuje iz pomenutog okvira predlažući alternativne, navodno adekvatnije lokacije za izmeštanje vrta. Pogodili ste – konsultovali su stručnjake. 

Pitati stručnjake znači isključiti javnost iz šire političke diskusije i odluke, pitati struku znači svesti političko pitanje na čisto tehničko – stvar kvadrata, poštovanje forme i procedure. U slučaju urbanizma, to znači pitati se o lokaciji, sanitarnoj obezbeđenosti, pitati se o potrebnoj planskoj dokumentaciji, štikliranju ispunjenih koraka. Urbanisti nas upozoravaju kako nije ispoštovana predviđena procedura, nisu doneti neophodni planovi višeg reda, te kako premeštanje Zoološkog vrta ne sme biti stvar političke odluke. U slučaju prava, to znači pitati se o zakonitosti. Ali čini se da prava životinja sežu jedva dotle dokle smo u stanju da razmislimo o štetnosti svetlosnog zagađenja i buke izmerene na određenoj gradskoj lokaciji. Svaka od kritičkih reakcija stručnjaka zarobljena je u okvirima sopstvene (ne)moći delovanja, u granicama sopstvenog diskursa. Sve to podrazumeva da postoji već ustanovljen društveni konsenzus oko toga da divljim životinjama jeste mesto u gradovima i kavezima, da one treba da budu izložene i dostupne ljudima, njihovim pogledima, glasovima, fotoaparatima, možda čak i dodirima. Preostaje samo tehnički rešiti pitanje te dostupnosti – baviti se povezanošću lokacije linijama gradskog prevoza ili prisupačnošću prostora osobama sa invaliditetom i tome slično. 

Ali ko onda može da se pita o tome da li je potrebno ukinuti zoološke vrtove? Ko može da  odlučuje o tome da li je životinjama mesto u betonskim kavezima gradova, da li je navodna čovekova potreba da uživo posmatra divlje životinje vredna zadovoljavanja i preča od potreba i prava životinja na zdrav i slobodan život u svom prirodnom staništu, van kaveza, buke i zagađenja, daleko od betona, ljudskih pogleda i dodira, bliceva fotoaparata? 
 

Nazad ka politici

 
Iako nam se ne predstavlja takvim, pitanje ropstva životinja je oduvek, od samog otvaranja zoološkog vrta, jedno suštinski političko pitanje, ali ne u smislu u kom je ono nametnuto javnosti. Naime, dato nam je da se politikom bavimo jedino na čisto tehnički, proceduralni način, u unapred određenim okvirima. Nama upravo jeste potrebna politička odluka – o ukidanju zooloških vrtova. Ona bi zahtevala političku progresivnost i beskompromisnost, nezavisno od konsultacija stručnih mišljenja, urbanističkih planova ili participacije građana. 

Sve pomenute reakcije saglasne su sa potrebom izmeštanja zoološkog vrta sa Kalemegdana radi dobrobiti životinja. One se međusobno utrkuju jedino u kritici različitih aspekata ovako donete odluke. Izuzetak je, ironično, reakcija ,,običnog naroda”, odnosno šire javnosti, upravo one za koju se borimo da participira u donošenju odluka. U intervjuima koje su mediji sproveli sa našim sugrađanima, možemo videti da je beogradska javnost bizarno vezana za kalemegdanski zoo vrt, da on za nju predstavlja ,,simbol” od suštinske važnosti za ,,identitet” grada, te da svoju decu i unuke vaspitavaju u ovom duhu. Beogradski ,,Vrt dobre nade” je jedna od najposećenijih institucija u Beogradu, sa preko 400.000 posetilaca godišnje. Srećom, u ovom slučaju, makar nemamo nikakvu participaciju ,,lokalne zajednice”. 

Zoološki vrtovi jednostavno ne treba da postoje u 21. veku, zato što ne postoji legitimna potreba za njima. Suštinski je nebitno da li je određena lokacija procenjena kao uslovna – pogodna i planom predviđena za tu namenu, te da li je viši plan donesen, kao i gde će određeni ljudi biti raseljeni sa (ne)uslovne lokacije. Sve te „stručne“ i legalističke rasprave nas skreću sa teme, sa par ekselans političkog pitanja kojim bi trebalo i kojim bismo mogli da se bavimo, a to je da nijedna lokacija nije pogodna za ropstvo životinja, da životinje ne treba da žive u kavezu u gradovima i da nema razloga da ljudi gledaju određene životinje osim preko interneta ili televizije. Jedini smislen kontra argument tiče se činjenice su životinje sa Kalemegdana, nažalost, od rođenja socijalizovane sa ljudima i isuviše naviknute na život u ropstvu, te da ne bi mogle da prežive u divljini ukoliko bi bile puštene na slobodu. Pitanje je zbog čega onda ne bismo razmatrali npr. njihovo premeštanje van granica našeg grada, ili čak zemlje, u neki uslovniji vrt koji makar vernije imitira prirodnost njihovih prirodnih staništa? Ukoliko nam je stalo do konzervacije ugroženih vrsta, ili do zbrinjavanja onih vrsta čija su prirodna staništa već uništena čovekovom (čitaj kapitalističkom) eksploatacijom ili će to u skorijoj budućnosti biti, zašto ne bismo razmatrali izgradnju odgovarajućih rezervata prirode? Odgovor je jednostavan – Zoološki vrt je isuviše isplativ biznis da bi se jedan glavni grad odrekao ovog profita.

DUŠANKA MILOSAVLJEVIĆ

DOKTORANDKINJA SOCIOLOGIJE, ISTRAŽIVAČICA PRIPRAVNICA NA INSTITUTU ZA FILOZOFIJU I DRUŠTVENU TEORIJU.