Nedavno je Adam Graham (Isla Bryson), muškarac osuđen za silovanje, koji je tokom sudskog procesa počeo da se identifikuje kao žena, smešten u ženski zatvor u Škotskoj. Pod pritiskom javnosti i ženskih organizacija poput For Women Scotland, koje od 2018. godine organizovano dižu glas protiv erozije ženskih prava uvođenjem kategorije rodnog identiteta, škotske vlasti ne samo da su premestile Grahama u muški zatvor nego su i revidirale politiku na osnovu koje se zatvorenici smeštaju u ustanove na osnovu izabranog rodnog identieta, a ne na osnovu pola. Prema pisanju BBC-a, statistika o transrodnim zatvorenicima u Škotskoj iz decembra prošle godine obuhvata 12 muškaraca koji se identifikuju kao žene (transžene) i 3 žene koje se identifikuju kao muškraci (transmuškarci), dok ukupan broj čini 7.019 muškaraca i 265 žena. Prema novim zakonskim rešenjima, zatvorenici koji se identifikuju kao transrodni imaće pristup ženskim zatvorima tek uz odobrenje nadležnog ministarstva, odnosno nakon što se utvrdi da nemaju istoriju nasilja prema ženama. Paralelno sa dešavanjima u Škotskoj, Odbor za zdravstvo i socijalnu politiku i Odbor za obitelj, mlade i sport Hrvatskog sabora održali su tematsku sednicu o porastu broja transrodne dece i mladih u Hrvatskoj. Obe debate – ulazak muškaraca u zaštićene ženske prostore i pitanje porasta transrodnosti kod dece i mladih – baš zato što se radi o grupama čiji je zakonski položaj drugačiji u odnosu na opštu populaciju odraslih žena i muškaraca – upućuju na ono što progresivne snage, liberalne i levičarske partije, nastoje da potisnu kada se govori o ovim pitanjima. Premda osobe koje se identifikuju kao transrodne zaista predstavljaju statistički marginalnu grupu, politika i zakonodavstvo koji favoriziraju rodni identitet nauštrb prava žena nanose opipljivu štetu realno postojećim ženama i deci. Kada se to ima u vidu, argumenti iz arsenala socioloških i antropoloških teorija kojima se unedogled tvrdi da ni žene nisu monolitna kategorija, te da je značenje pojmova poput žene i ženskih prava samo i isključivo uslovljeno kontekstom, naprosto padaju u vodu. Takođe, činjenica da je i Radnička fronta, zajedno sa zastupnicima Možemo i SDP-a, demonstrativno napustila raspravu o porastu broja transrodne dece govori o tome kako (parlamentarna) levica pristupa problemu. Pomenuti primeri iz prakse podsećaju nas da pitanje nije jesu li žene dovoljno emancipovane da koriste isti toalet sa transženama, već šta će društvo učiniti kada muškarac koji se identifikuje kao žena, koristeći sve pogodnosti politike rodnog identiteta, neometano uđe u ženski toalet i napadne devojčicu, kao što je to učinio kasnije osuđeni pedofil Katie Dolatowski. Prepisujući model liberalnih partija, koje otvoreno izbegavaju sučeljavanje argumenata, odnosno ignorisanjem problema, levica takođe poručuje da, baš poput građanskih partija, ovaj problem razume kao puko svetonazorsko, a ne kao društveno i političko pitanje. 

(Ne)vidljiva fašistička pretnja

To objašnjava zbog čega su levičarske organizacije i partije mahom odustale od suočavanja sa stvarnošću i priklonile se reprodukovanju diskursa u kome je u osnovi sukoba podela na ljude koji su zaslepljeni, vođeni mržnjom i na one koji samo traže „svoje pravo da budu ono što žele”. Raščlanjivanje retorike na koju se oslanja gotovo svaki poželjan govor o transrodnosti i „trans pravima” kao pravima „višestruko marginalizovane grupe”, što je manir izražavanja koji je veći deo i levičarskih i feminističkih organizacija nekritički usvojio, omogućava nam da uvidimo vezu između liste slogana i argumenata koji su u opticaju i (nepostojanja) političke strategije. Formatiranje rasprave kao etičkog izbora između pristojnosti i humanosti, s jedne, i varvarske mržnje, s druge strane, najčešće se odvija potezanjem argumenta zašto bi iako želeo da se izloži hormonalnoj ili hirurškoj tranziciji, kao i raznim oblicima društvene neprilagođenosti, osim ako to nije duboka ljudska potreba. Tu bi vredelo saslušati priče onih koji su u nekom trenutku obustavili tranziciju (detransitioners). No nametanje rodnog identiteta kao neotuđivog ljudskog prava se, umesto na iskustva, oslanja na pretnju sveopštom fašizacijom društva, ukoliko se određeni zakoni i politika ne prihvate. Drugim rečima, svi koji se tome opiru osnažuju ekstremističke snage. Bez obzira na to što je ekstremističko nasilje prema ženama, homoseksualcima i transseksualcima realna opasnost, uprkos neprekidnom zazivanju fašističke pretnje, gotovo da nigde u svetu nije došlo do stvaranja masovnih fašističkih organizacija ili do parlamentarnog uspona najreakcionarnijeg krila vladajuće klase na račun ograničavanja prava i sloboda pojedincima i grupama. Štaviše, retorika sukoba dobra i zla ima dvostruku funkciju u izvrtanju stvarnog odnosa snaga postojećih političkih aktera. Njome se prikriva da su „rodna ravnopravnost”, „LGBTIQA prava” i zakonodavstvo koje privileguje do juče nepoznatu kategoriju rodnog identiteta sastavni deo strateških dokumenata na globalnom nivou, da se podsetimo američkog predsednika Bidena i njegove politike „rodno afirmativne zdravstvene nege za decu i mlade”. Protivrečnost između potrebe da se bude na progresivnoj strani i činjenice da je to strateški kurs evropskih institucija (na primer, Strategija Evropske komisije o ravnopravnosti LGBTIQ osoba 2025−2030) se jednostavno ne problematizuje. Ovde se vredi podsetiti da su kategorije roda i rodnog identiteta donedavno označavale teorijske koncepte pomoću kojih se hijerarhija između muškaraca i žena demistifikovala kao društveno, dakle ne biološki uslovljena, a ne neotuđivo ljudsko pravo da se na osnovu nečije identifikacije zahteva radikalna intervencija u socijalnu politiku i zakonodavne prakse. Ove kategorije, međutim, ušle su i u Zakon o rodnoj ravnopravnosti i Strategiju rodne ravnopravnosti 2021−2030 kod nas. Štaviše, postoji i predlog Zakona o rodnom identitetu kojim se zahtevaju „samoodređenje rodnog identiteta” i „brza i jednostavna procedura promene dokumenata”. Tačno je, međutim, da desnica, suprotstavljajući se takvim zakonskim rešenjima, profitira. Uzrok, međutim, nije u manjini levičara i feministkinja koji su kritični prema politici rodnog identiteta. Naprosto, desnica ipak uspeva da artikuliše autonoman odgovor na politiku liberalnog mainstreama, dok je levica, kao što pokazuje i primer iz Hrvatskog sabora, makar kada je o ovom pitanju reč, svesrdno i svojevoljno uronjena u njegovu strategiju.

Strategija klasne saradnje

Učinak ove retorike je jednostavan, premda nije uvek očigledan. On izmešta središte borbe iz sukoba sa državom, čija moć da, pod izgovorom zaštite marginalizovanih grupa, kažnjava i zadire u sfere u koje do sad nije, raste, u sukob sa imaginarnom fašističkom opasnošću. To je neminovno praćeno srozavanjem nivoa političke diskusije na prebrojavanje onih koji prosto mrze drugačije, s jedne, i njihovih zaštitnika, s druge strane. U takvoj atmosferi pitanja – da li je država klasno neutralan akter, te da li je zadatak levice da organizuje eksploatisane ili da moderira takmičenje u tome čiji je identitet najmarginalizovaniji – zvuče, u najboljem slučaju, nerazumljivo, a u najgorem, kao svrstavanje na „mračnu stranu istorije”. Kada se ovo uzme u obzir, lakše je razumeti oštrinu napada i potrebu da se s levice prognaju kritičari politike rodnog identiteta, kao i zašto je žar ovih optužbi strahovito disproporcionalan u odnosu na realan broj takvih glasova na levici. Pokušaj da se identitetskim dilemama suprotstavi klasno tumačenje – gde je država ključni akter – najčešće se odbacuje optužbama za navodno tradicionalnu neosteljivost levice na probleme rasizma, mizoginije, homofobije, i tome slično.

U tom svetlu posebno je zanimljivo kako je to formulisao Bojan Bilić u tekstu „(Post)socijalističke nevolje s rodom: transfobija u srpskom levom aktivizmu”, poredeći iskustvo jugoslovenskih marksista okupljenih oko časopisa Praxis i organizacije Marks21, kao predstavnika takve neosetljivosti. On tvrdi da se tu radi o „degenerativnom potencijalu leve politike koju karakterišu ozbiljne patrijarhalne i kolonijalne sleepe mrlje”. Argument o „kolonijalnim slepim mrljama” Bilić zasniva na tvrdnji da je kritika politike rodnog identiteta na domaćoj levici posledica usvajanja ideja feminističkog i gej pokreta iz Velike Britanije, premda je, kao što pokazuju navedeni primeri, ova politika globalna, iako se ne sprovodi na istovetan način u svakoj zemlji. No iskustvo Praxisa, kao oblika kreativne i sistematične kritike titoizma i posledica staljinizacije radničkog pokreta, moglo bi biti korisno na sasvim drugi način. Naime, Praxis je predstavljao jedno od retkih uporišta otpora konceptualnoj i retoričkoj inflaciji u okviru „realno postojećeg socijalizma”. Drugim rečima, intelektualci okupljeni oko Praxisa nastojali su da marksističke pojmove otuđenja, samoupravljanja, klasne borbe otrgnu od prevlasti partijske birokratije, zahvaljujući čemu su ovi pojmovi izgubili svoj borbeni i mobilizacijski potencijal, i da ih vrate u horizont mogućnosti ponovnog stvaranja radničkog pokreta. To je bilo moguće samo povratkom na pitanje ko je subjekat klasne borbe, odnosno kako radnička klasa postaje društveni, istorijski i politički akter.

Dakle, tip mišljenja koji savremena akademija olako odbacuje kao ispotiha ugnjetački „univerzalizam”, nasuprot mnoštvu izbora i sloboda koju identitetska prebrojavanja navodno nude, omogućava nam da uvidimo vezu između retorike i strategije. Prisvajajući i reprodukujući retoriku vladajuće klase, levica je prećutno odbacila ideju koju je građanski mainstream oduvek prezirao – da društvo ne menjaju samoizabrane grupe pojedinaca s plemenitim idejama nego masovni pokreti i organizovana radnička klasa. To se neminovno odražava i na strategiju. Najpre, logično je zapitati se: ukoliko je levica, makar se to odnosilo na samo jednu nišu uzavrelih diskusija, nesposobna da artikuliše vlastitu poziciju spram vladajuće ideologije, šta garantuje da se isto neće dogoditi i kada je o svim drugim problemima reč. Ako oberučke prihvata jezik, a time i vrednosti (evropskih) institucija, levica utvrđuje strategiju svojevoljnog pozicioniranja na marginu. U praksi bi to značilo zagovaranje klasnog primirja u trenutku kada je vladajuća klasa već u napadu.

JELENA LALATOVIĆ

KNJIŽEVNA KRITIČARKA IZ BEOGRADA. ZAPOSLENA NA INSTITUTU ZA KNJIŽEVNOST I UMETNOST.