Kako razumeti klase? Integrisani analitički pristup (II DEO)

Nastavak teksta. Prvi deo možete konsultovati na ovom linku.

Integracija tri pristupa

Iako sociolozi načelno teže da zasnuju sopstvena istraživanja na jednom od tri pristupa klasama, ne postoji ni jedan razlog zašto bismo ove pristupe posmatrali kao međusobno isključive. Jedan način da se kombinuju ova tri pristupa je da se svaki posmatra kao ključan za identifikaciju procesa koji oblikuju različite aspekte klasne strukture.

Marksistička tradicija, identifikuje eksploataciju i dominaciju unutar osnovne klasne podele u kapitalističkom društvu, na kapitaliste i radnike.

Veberijanski pristup identifikuje gomilanje prilika kao centralni mehanizam koji razdvaja poslove koje imaju oni iz „srednje klase” od poslova koje obavljaju pripadnici radničke klase putem stvaranja barijera koje ograničavaju ponudu ljudi za željena zanimanja. Ključno pitanje nije ko je isključen, već prosto činjenica da postoje mehanizmi isključenja koji održavaju privilegije onih iz srednje klasnih pozicija.

Stratifikacioni pristup pažnju usmerava na procese kroz koje se individue stavljaju u različite pozicije unutar klasne strukture ili se vrši njihova potpuna marginalizacija. Dok analiza gomilanja prilika pažnju posvećuje isključivim mehanizmima povezanim sa srednje-klasnim poslovima, stratifikacioni pristup pomaže da se odrede individualni atributi koji objašnjavaju zašto neki ljudi imaju pristup određenim poslovima, i ko je isključen iz stabilnog radničkog zaposlenja.

Ova tri procesa funkcionišu u svim kapitalističkim društvima. Razlike u klasnoj strukturi između država prozvod su promenjive međuzavisnosti ovih mehanizama. Teoretski je zadatak da se proučavaju ovi različiti načini na koje su oni povezani; empirijski zadatak je razvoj metoda za proučavanje svakog mehanizma i međupovezanosti između njih.

Jedan mogući mikro-makro model prikazan je shematski na slici 4. U ovom modelu odnosi moći i zakoni koji daju ljudima efektivnu kontrolu nad ekonomskim resursima – sredstvima za proizvodnju, finasijama, ljudskim kapitalom – stvaraju strukture društvenog isključivanja i gomilanja prilika povezanih sa društvenim pozicijama. Mogućnosti gomilanja proizvode tri struje uzročnih efekata: prvo oblikuju procese koji deluju na mikro-nivou putem kojih individue ostvaruju klasno-relevantne atribute; drugo, oblikuje strukturu pozicija unutar tržišnih odnosa – profesija i poslova – i s njima povezane distribucionih konflikata, i na kraju ona oblikuje strukturu odnosa unutar proizvodnje, posebno odnose dominacije i ekspoloatacije i s njima povezane konflikte u toj sferi. Prva struja ovih uzročnih efekata zauzvrat usmerava tok ljudi u klasne položaje unutar tržišta i proizvodnje. Klasni atributi individua zajedno s njihovim klasnim lokacijama utiču na nivoe individualnog ekonomskog stanja.

Još je jedan krajnji element u širokom sintetičkom modelu potreban. Na 4. slici prikazani su odnosi moći i institucionalna pravila kao spoljne strukture, dok su u stvari i oni sami oblikovani klasnim procesima i klasnim konfliktima. Ovo je značajno jer su strukture nejednakosti dinamični sistemi, i sudbine individua zavise ne samo od procesa koji se odvijaju na makro nivou, a koji utiču na njihove živote, ili od društvenih struktura unutar kojih se odvijaju njihovi životi, već i od trajektorije samog sistema kao celine. Pristupati sistemu odnosa moći, koji održavaju određene strukture klasnih lokacija, kao fiksnim parametrima je veoma pogrešno i doprinosi pogrešnom mišljenju da su sudbine individua proizvod funkcije njihovih atributa i individualnih okolnosti. Ono što nama treba odnosi se na povratni dinamični makro model u kojem društvene borbe doprinose promenama u trajektorijama samih odnosa, kao što je prikazano u veoma uprošćenoj formi na 5. slici. Potpuno razvijena klasna analiza kombinuje makro model konflikta i transformacija s makro-mikro, višeslojnim modelom klasnih procesa i životnih putanja ljudi. Takav model omogućava kombinovanje ključnih doprinosa stratifikacionog, veberijanskog i marksističkog pristupa.

Slika 4. Kombinovana klasna analiza: makro i mikro procesi

Slika 5. Dinamični makro model

Klasa u Americi

Društveno-ekonomski sistemi razlikuju se u nivou u kojem su ograničeni pravima i prerogativima povezanim s privatnim vlasništvom nad sredstvima za proizvodnju, pa samim tim varira i priroda klasne podele između kapitalista i radnika u različitim državama. SAD su dugo imale jedan od najmanje regulisanih sistema kapitalističkog vlasništva. To se ogleda u nizu važnih karakteristika: veoma niskom minimalnom zaradom, što omogućava više nivoe eksploatacije, nego što bi u suprotnom bilo moguće; niske poreske stope na visoke prihode, što omogućava najbogatijem segmentu kapitalističke klase da živi u veoma ekstravagantnim stilom; slabim sindikatima i niskom nivou drugih oblika radničkog organizovanja koji bi mogli da deluju kao kontra teg dominaciji unutar proizvodnje. Krajnji je rezultat da među razvijenim zemljama Sjedinjene Države verovatno imaju najpolarizovanuju klasnu podelu, gledajući kroz osu eksploatacije i dominacije.

Ako posmatramo srednju klasu i njeno formiranje kroz mehanizme gomilanje prilika – posebno one povezane za obrazovanje – onda su SAD istorijski imale jednu od najvećih srednjih klasa među razvijenim kapitalističkim državama. SAD su bile prva zemlja u kojoj je došlo do masovnog proširenja višeg obrazovanja, i dugo vremena pristup ovim kvalifikacijama je bio vrlo otvoren i finansijski relativno pristupačan. To je omogućavalo ljudima s manje resursa da pohađaju univerzitete. SAD poseduju višeslojni visoko-obrazovni sistem – s javnim višim školama, omladinskim koledžima, slobodnim umetničkim koledžima, univerzitetima, javnim i privatnim institucijama – koji su omogućavali ljudima da uđu u više obrazovanje kasnije u životu, steknu kvalifikacije i nađu srednje-klasna zaposlenja. Ovaj je veliki i raznovrsni sistem omogućio stvaranje velikog broja srednje klasnih poslova. On je bio dopunjen, u dekadama posle Drugog svetskog rata, s relativno jakim radničkim pokretom koji je bio u stanju da umanji takmičenje oko onih industrijskih poslova, najvažnijih za američku ekonomiju, koji nisu zahtevali visoko obrazovanje. To je omogućilo radnicima koji su bili članovi sindikata pozicije koje su pružale prihod i sigurnost sličnu onoj koju su imali obrazovani pripadnici srednje klase.

Međutim, SAD nikad nisu – suprotno popularanoj retorici – imale pretežno srednje klasno društvo. Većina poslova, koje su imali Amerikanci, nije pružala prednost na bazi isključivih kvalifikacija, a radnički prokret nikad nije imao više od 35% udela u ne-menadžerskoj radnoj snazi. Šta više, u prethodnim dekadama desila se erozija kod nekih procesa srednje-klasnog isključivanja: radnički je pokret značajno opao od 1970-tih, mnogi srednje-klasni poslovi su postali manje sigurni i manje zaštićeni kvalifikacijama povezanim s njima, a trenutna ekonomska kriza je još više učvrstila osećaj nesigurnosti kod mnogih koji još uvek smatraju da rade srednje klasne poslove. Iako visoko obrazovanje svakako, a sve više i viši akademski nivoi, igraju centralnu ulogu u davanju pristupa mnogim od najboljih poslova u američkoj ekonomiji, više nije sasvim jasno kakvi su budući izgledi za veliku i stabilnu srednju klasu.¹Za diskusiju o oblicima polarizacije poslova proteklih decenija pogledajte kod Rajta i Rajčel Dajer „Oblici ekspanzije poslova u SAD: poređenje 1960tih i 1990tih“ Socio-ekonomski pregled, god. 1. br. 3, 2003 god. strane 289-325.

Američka je klasna struktura određena veoma brutalnim procesom kroz koji se osobine relevantne za sudbine pojedinaca formiraju. Obrazovni je sistem SAD tako organizovan da je kvalitet obrazovanja dostupan deci iz siromašnih porodica uglavnom veoma lošiji u odnosu na decu iz srednje-klasnih i bogatih porodica. Problemi izazvani manjkom  javno organizovanog i dostupnog obrazovanja za siromašne, uvećani su deprivacijom izazvanom odsustvom adekvatne zaštitne mreže i socijalnih usluga za siromašne porodice. Ubrzana deindustrijalizacija američke ekonomije i odsustvo odgovarajućih programa za dokvalifikaciju i prekvalifikaciju, za one koji su ostali bez posla gašenjem fabrika, znači da veliki broj ljudi ostaje bez veština potrebnih na trenutnom tržištu rada. Rezultat je američka klasna struktura ima više nivoe siromaštva i ekonomske isključenosti nego bilo koja slična zemlja.

Kada se svi ovi procesi posmatraju zajedno oni stvaraju sledeću opštu sliku američke klasne strukture na početku XXI veka:

Na vrhu se nalazi ekstremno bogata kapitalistička i korporacijsko menadžerska klasa, koja uživa u ekstremno visokim obrascima potrošnje, s relativno slabim ograničenjima u ispoljavanju ekonomske moći.

Istorijski važna i relativno stabilna srednja klasa, zasnovana na skupom i fleksibilnom sistemu visokog obrazovanja i tehničkog usavršavanja povezanog sa poslovima koji zahtevaju kvalifikacije različitih oblika, ali čija sigurnost i budući izgledi nisu sigurni.

Radnička klasa koja je nekada bila poznata po relativno velikom nivou sindikalnog organizovanja sa standardom života i sigurnošću sličnoj onoj koji ima srednja klasa, ali koja danas uglavnom ne poseduje ovakvu zaštitu.

Siromašni i nesigurni deo srednje klase koju odlikuju niske plate i relativna nesigurnost zaposlenja, a koja je pod uticajem neregulisane borbe na tržištu rada, i koja ima minimalnu zaštitu od strane države.

Marginalizovan, osiromašen deo populacije, bez bilo kakvih veština i obrazovanja koja su potrebna za poslove koji bi omogućili posao iznad linije siromaštva, a koji živi u uslovima u kojima je izuzetno teško postići veštine koje su neophodne za bolje poslove.

Uočava se i obrazac međupovezanosti rase i klase u kojem siromašni radnici i marginalizovana populacija disproporcionalno sastavljeni od rasnih manjina.

Ka sintezi

Usvajanje integrisanog okvira za klasnu analizu koji je predložen ovde stvara različite tipove izazova za istraživače koji rade unutar marksističke tradicije, u odnosu na one koji usvajaju stratifikacioni ili veberijanski pristup. Za mnoge je marksiste glavni izazov prepoznavanje onoga što je najvažnije za marksističke društvene nauke, a to je njena teorija o specifičnom nizu kauzalnih mehanizama, pre nego težnja da se razvije sveobuhvatna paradigma. U prošlosti je težnja da se identifikiju mehanizmi branjena retorikom koja naglašava nesamerljivost marksizma sa drugim teorijama, i tvrdilo se da se marksistička epistemologija i metodologija suštinski razlikuju od svojih rivala. Ovakvi argumenti nisu ubedljivi. Marksizam je značajna tradicija u društvenim naukama jer pruža dalekosežna objašnjenja za niz važnih fenomena, a ne zato što ima poseban metod koji ih deli od svih drugih teorijskih struja. Naravno, uvek postoji mogućnost uspeha u formulisanju marksizma kao posebne, sveobuvatne paradigme. Ali za sada, čini se da je mnogo korisnije posmatrati marksizam kao istraživački program definisan pažnjom koju posvećuje posebnom skupu problema, mehanizmima i privremenim objašnjavalačkim teorijama.

Izazov integrisane klasne analize nikada nije bio veći za sociologe koji rade u stratifikacionoj tradiciji. Marksistička analiza klase, ipak, uvek je u praksi uključivala diskusije o individualnim atributima i materijalnim uslovima života ljudi koji su se nalazili unutar neke ekonomske strukture, dok je proces gomilanja prilika integralni deo marksističke teorije društvenih odnosa proizvodnje. Stratifikacioni teoretičari, s druge strane, totalno su ignorisali problem eksploatacije, u najboljem slučaju su pričali o otežavajućim okolnostima, dok je  dominacija kao istraživačka tema potpuno odsutna iz ovog pristupa. Da bi se prihvatile eksploatacija i dominacija kao dve centralne ose klasne analize potrebno je prepoznati da je struktura društvenih pozicija različita od samih osoba koje se nalaze na ovim pozicijama, što je veoma strano za stratifikaciona istraživanja.

Veberijanci verovatno imaju najprostiji zadatak pred sobom. S jedne strane, većina veberijanskih sociologa nije težila da stvori sveobuhvatnu paradigmu, i bili su zadovoljni s teorijskom tradicijom koja je pružala širok raspon blago povezanih teorija koje su namenjene specifičnim empirijskim i istorijskim problemima. Ovo je bio jedan od osnovnih razloga privlačnosti veberijanske sociologije: ona u suštini dozvoljava uključivanje skoro bilo koje teorije iz bilo koje druge struje sociološke teorije. S druge strane, veberijanci su uvek naglašavali značaj moći unutar društvenih struktura, i nisu imali problema da razlikuju individualne osobine neke osobe, od strukuralne pozicije koje te osobe zauzimaju. Dok se eksploataciji nije pridavana veća pažnja, unutar veberijanske klasne analize, logika veberijanskih kategorija ne predstavlja veću barijeru za uključivanje eksploatacije u veberijanski pristup.

Iz sadržaja prethodnog paragrafa može se učiniti kako bismo se svi trebali proglasiti veberijancima. Ovo je bio jedan od prigovora mojem radu, kao i radu drugih marksista, od strane britanskog sociologa Franka Parkina, trideset godina ranije, kada je napisao „unutar svakog neo-marksiste čini se da postoji veberijanac koji se trudi da izađe“.²Frank Parkin, Marksizam i teorija klasa: buržuaska kritika, Njujork, 1979. godina, str. 25. Smatram da ovo ne sledi iz vrste pragmatičnog realizma koji zastupam ovde. Marksizam ostaje posebna tradicija u društvenim naukama zbog posebnog skupa problema kojima se posvećuje pažnja, njene normativne osnove, i specifičnog skupa pojmova i mehanizama koji su razvijeni u marksističkoj tradiciji.

Tekst je izvorno objavljen u časopisu New Left Review.

Prevod: Velizar Mirčov

ERIK OLIN WRIGHT 

SOCIOLOG, BIO JE PROFESTOR NA UNIVERZITETU WISCONSIN – MEDISON I AUTOR JE VEĆEG BROJA KNJIGA. JEDNA OD POSLEDNJIH NOSI NASLOV “ENVISIONING REAL UTOPIAS”.