Kako razumeti klase? Integrisani analitički pristup (I DEO)

Kada sam započeo s pisanjem o klasama sredinom sedamdesetih godina XX. veka gledao sam na marksističke i pozitivističke društvene nauke kao suštinski različite i neuporedive paradigme. Tada sam tvrdio da marksizam ima posebne epistemološke premise i metodološki pristup koji je fundamentalno suprotstavljen pristupu klasične društvene nauke. Od tada do sada sam nekoliko puta ponovo promišljao osnovnu logiku mog pristupa klasnoj analizi.¹ Moja ranija viđenja odnosa marksizma i klasične društvene nauke nalaze se knjizi Klasa, kriza i država, London 1978. godina. Najvažnija dalja dela u kojima sam se bavio tom temom su: Klase, London i Njujork 1985. godine; Debate o klasama, London i Njujork 1989. godine; Merenje klase: komparativne studije u klasnoj analizi, Kembridž 1997. godine; i Pristupi klasnoj analizi, Kembridž 2005. godine. Ranija verzija ovog članka je prezentovana na konferenciji „Razumeti klasu“, koja je održana na Univerzitetu u Johanezburgu juna 2009. godine. Iako sam nastavio da radim unutar marksističke tradicije, ne vidim više marksizam kao sveobuhvatnu paradigmu koja je sama po sebi nekompatibilna sa ,,buržoaskom“ sociologijom.²Ja danas preferiram da koristim izraz „marksistička tradicija“ pre nego „marksizam“, upravo zato što drugi termin sugeriše postojanje sveobuhvatne paradigme.

Iako sam ranije zastupao stanovište o superiornosti marksističke klasne analize nad njenim glavnim sociološkim rivalima, a posebno nad veberijanskim pristupom i nad glavnom strujom stratifikacionih istraživanja sada smatram da se kombinovanjem ovih različitih pristupa klasnoj analizi dobija potpuniji uvid u klasnu problematiku. Naime, svaki od ovih pravaca identifikuje različite kauzalne procese koji deluju u oblikovanju mikro i makro aspekta nejednakosti unutar kapitalističkih društava. Marksistička je tradicija važan skup ideja zato što je uspešno identifikovala stvarne mehanizme koji deluju u mnogim sferama. Valja istaći kako ovo ne znači da navedena tradicija ima monopol nad sposobnošću da se razumeju takvi mehanizmi. U praksi, marksističko sociološko istraživanje treba da kombinuje posebne mehanizme koje identifikuje marksizam s bilo kojim drugim kauzalnim procesima koji se čine primenjivi na pojavu koju treba objasniti.³Ovo stanovište o marksističkoj tradiciji ne znači prosto rastakanje marksizma u neku bezobličnu sociologiju ili društenu nauku. Marksizam ostaje poseban u organizovanju svoje agende oko niza fundamentalnih pitanja ili problema koje druge teorijske tradicije ingnorišu ili marginalizuju, a takođe, marksizam usmerava pažnju na otkrivanje posebnog sklopa međupovezanih uzročnih procesa relevantnih za ta pitanja. Ono što se može nazvati pragmatični realizam treba da zameni veliku borbu paradigmi.
S ciljem pojednostavljivanja teorijskog okvira, u narednom delu teksta usmeriću se na tri skupa kazalnih procesa relevantnih za klasnu analizu, od kojih je svaki povezan sa drugačijom granom sociološke teorije.

Prvi pristup određuje klase preko svojstava i uslova materijalnog života individua. 

Drugi pristup pažnju posvećuje načinu na koji društvene pozicije omogućavaju nekim ljudima kontrolu nad ekonomskim resursima, dok u isto vreme isključuju druge – ovaj skup određuje klase u odnosu na proces „gomilanja prilika”. 

Treći pristup posmatra klase kao strukture koje nastaju pomoću mehanizama dominacije i eksploatacije, dok unutar tih struktura određene ekonomske pozicije daju ljudima na tim pozicijama moć nad životima i aktivnosti drugih ljudi. 

Prvi se pristup koristi u stratifikacionim istraživanjima, drugi se odnosi na veberijansku perspektivu, a treći je povezan sa marksističkom tradicijom.

Svojstva pojedinaca i uslovi života

I sociolozi, kao i šira javnost, klasu prvenstveno doživljavaju u kontekstu individualnih svojstava i uslova života pojedinaca. Svojstva kao što su pol, godine, rasa, religija, inteligencija, obrazovanje, geografska lokacija, i tako dalje, posmatraju se kao najbitnije za veliki broj stvari koje želimo da objasnimo, od zdravlja do glasačkog ponašanja i odgajanja dece. Neka od ovih svojstava su stečena rođenjem, dok se druga stiču tokom života; neka su stabilna, dok su druga vrlo zavisna od specifične društvene situacije neke osobe, i mogu se u skladu sa tim menjati tokom vremena. U stratifikacionom pristupu ljudi se svrstavaju u klase prema materijalnim uslovima u kojima oni žive: raspali stanovi, prijatne kuće u predgrađu ili vile u zatvorenim zajednicama, potpuna beda, odgovarajući prihod ili ekstravagantno bogatstvo, i tako dalje. „Klasa” tako identifikuje ona ekonomski važna svojstva koja oblikuju mogućnosti i izbore individua u tržišnoj ekonomiji, pa samim tim i njihove materijalne uslove života. Klasa ne treba da bude označena prosto preko tržišne ekonomije, pa tako, ni preko njenih materijalnih uslova. Klase, takođe, ne treba definisati samo preko individualnih svojstava ljudi, niti preko njihovih materijalnih uslova života; klasu treba shvatati kao povezanost između ta dva odnosa.

Unutar ovog pristupa, ključni individualni atribut, u ekonomski razvijenim zemljama, je obrazovanje, ali neki sociolozi takođe uključuju neke teže merljive atribute kao što su kulturni resursi, društvene veze, pa čak i individualnu motivaciju.⁴Pjer Burdje je bio vodeći moderni sociolog koji je sistematski uključivao niz kulturnih elemenata u širokoj listi klasno relevantnih individualnih atributa. Kada se ovi različiti atributi i životni uslovi združe onda se ti skupovi zovu „klase“. „Srednja klasa“ označava ljude koji imaju dovoljno obrazovanja i novca da u potpunosti učestvuju u široko definisanom „standardnom“ načinu života (npr. može uključivati određene obrasce potrošnje). „Viša klasa“ označava ljude kojima bogatstvo, visoki prihodi i društvene veze omogućavaju da žive svoje živote van sveta običnih ljudi. „Niža klasa“ označava one kojima nedostaju neophodni obrazovni i kulturni resursi da imaju uslove koji im osiguravaju život iznad linije siromaštva. Na kraju „pod-klasa“ označava one koji žive u ekstremnom siromaštvu, na marginama društva, jer ne poseduju osnovno obrazovanje, kao ni veštine, koje su neophodne za stalno zaposlenje.

U pristupu klasi koji se zasniva na proučavanju individualnih svojstava pojedinaca, ključna težnja sociologa je bila da razumeju kako ljudi stiču osobne koje ih svrstavaju u jednu ili drugu klasu. Pošto se u većini država, gde ti sociolozi žive, ekonomski statusi i nagrade uglavnom stiču kroz plaćeni posao, centralni fokus istraživanja u ovoj tradiciji je bio proces kroz koji ljudi ostvaruju kulturne, motivacione i obrazovne resurse koji utiču na njihovo zaposlenje unutar tržišta rada. Pošto uslovi života u detinjstvu očigledno imaju značajan uticaj na ove procese, ovaj pristup posvećuje veliku pažnju onome što se nekad naziva „klasno poreklo“ – porodične uslove u kojima se ova ključni atributi stiču. U uprošćenom obliku, uzročna logika ovih klasnih procesa ilustrovana je slikom 1.

Veštine, obrazovanje i motivacija, naravno, čine vrlo važan faktor koji odlučuje u individualnom ekonomskim šansama. Ono što nedostaje ovom pristupu klasnoj problematici je bilo kakvo ozbiljno razmatranje nejednakosti u pozicijama koje ljudi zauzimaju, ili odnosu prirode ovih pozicija. Obrazovanje oblikuje tip poslova koje ljudi imaju, ali to ne daje odgovor na pitanje zašto su neki poslovi „bolji” od drugih. Zašto neki poslovi daju veliku moć, dok drugi poslovi to ne čine? I da li postoji bilo kakav odnos između moći i bogatstva, koji neki posjeduje, a neki ne? Umesto da stavljaju fokus isključivo na procese kojima se individue svrstavaju u određene pozicije, druga dva pristupa klasnoj analizi počinju od istraživanja prirode samih pozicija.

Slika 1: pristup klasama i nejednakosti zasnovan na ličnim atributima.

Gomilanje prilika

Unutar drugog pristup klase su definisane preko njihovog pristupa jednim i njihove isključenosti iz nekih drugih ekonomskih šansi. Ovaj pristup svoju pažnju posvećuje procesu „gomilanja prilika” – konceptu koji je blisko povezan s radom Maksa Vebera.⁵Među američkim sociolozima termin „gomilanje prilika“ najdirektinije je korišćen od strane Čarlsa Tilija, a posebno u njegovoj knjizi Trajna nejednakost, Berkli 1999. Godine. Burdijeov rad na poljima i oblicima kapitala takođe se zasniva na procesu gomilanja prilika. Da bi neki posao imao veliki prihod i posebne prednosti, važno je da oni koji rade te poslove onemoguće drugim ljudima pristup tim poslovima. Ovo se ponekad naziva procesom socijalnog isključenja, putem kojeg se ograničava pristup bolje plaćanim pozicijama. Jedan način da se ovo postigne je postavljanje uslova koje ostali ljudi teško mogu da ispune, posebno ako ispunjavanje tih uslova zahteva prevelike novčane investicije. Obrazovne kvalifikacije su često tog tipa: visoki nivoi obrazovanja stvaraju velike prihode delimično zato jer postoji značajno ograničenje u proizvodnji visoko obrazovanih ljudi. Administrativne procedure, troškovi školarine, izbegavanje velikih kredita od strane ljudi s malim primanjima, zajedno utiču na blokiranje pristupa visokom obrazovanju, a sve u korist onih čiji poslovi zahtevaju takve kvalifikacije. Ako bi se učinio masovni trud kako bi se popravili obrazovni nivoi onih s manjim nivoom obrazovanja, to bi samo po sebi smanjilo vrednost obrazovanja onih koji ga imaju više, pošto vrednost tih poslova značajno zavisi od oskudnosti ljudi sa višim nivoima obrazovanja. Mehanizam „gomilanja prilika“ prikazan je šemom u slici 2.

Slika 2: pristup klasama i nejednakosti zasnovan na gomilanju prilika.⁶Termin „renta“ u ovoj slici je mnogo širi od standardnog shvatanja rente i odnosi se na upotrebu tog termina od strane sociologa Ae Sorensena u njegovoj klasnoj analizi (primedba prevodioca).

Neki bi mogli da stave prigovor na ovakvo viđenje obrazovnih kvalifikacija. Ekonomisti, na primer, mogu da tvrde da obrazovanje stvara „ljudski kapital” koji čini ljude produktivnijima, i da je to uzrok zbog kojeg su poslodavci spremniji da daju ljudima sa višim obrazovanjem veće plate. Međutim, dok neke od viših zarada koje prate više obrazovanje odslikavaju razlike u produktivnosti, to predstavlja samo deo odgovora. Podjednako su važni različiti mehanizmi kojima se ljudi isključuju iz postizanja višeg nivoa obrazovanja, što ograničava ponudu ljudi koji mogu da obavljaju poslove koji zahtevaju visoko obrazovanje. Zamislite da SAD imaju otvorene granice i da dozvoljavaju bilo kome sa medicinskim, inžinjerskim ili kompjuterskim diplomama iz bilo kog dela sveta da dođe u SAD i obavlja svoju profesiju. Ogromno uvećanje ponude ljudi s ovakvim kvalifikacijama dovelo bi do smanjenja plata onima koji poseduju ove kvalifikacije, a već žive u SAD, iako se njihovo znanje i sposobnosti ne bi smanjile. Prava koja proizilaze iz državljanstva čine poseban, ali značajan oblik „davanja licence” nekome da prodaje svoj rad na određenom tržištu rada.

Profesionalne su i stručne licence posebno važan mehanizam gomilanja prilika, ali postoje i mnogi drugi institucionalni mehnizmi koji su se koristili tokom vremena kako bi se osigurale privilegije i posebne prednosti specifičnih grupa: rasne su barijere isključivale rasne manjine iz mnogi poslova u SAD, a posebno (ali ne isključivo) na Jugu sve do 1960-tih. Bračna i rodna ograničenja onemogućavala su  pristup ženama u  određenim poslovima sve do početka XX veka. Verovatno najvažniji mehanizam za isključivanje bila su prava koja su proisticala iz privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Pravo na privatno vlasništvo je ključni oblik isključivanja koji određuje pristup „poslu” poslodavca. Ako bi radnici preuzeli fabriku i počeli da sami upravljaju njome, oni bi tada prevazišli svoje isključenje iz procesa kontrole nad sredstvima za proizvodnju; iz toga sledi da pravo vlasnika da prisvajaju profit zavisi direktno od zadržavanja ovakvog isključenja. Ključna klasna razlika između kapitalista i radnika – što je zajedničko stanovište i za marksističku i za veberijansku sociološku tradiciju – može se shvatiti, iz veberijanske perspektive, kao odraz posebnog oblika gomilanja prilika koje proizilaze iz zakona koji se odnose na vlasnička prava.

Mehanizmi za isključenje koji oblikuju klasne strukture unutar pristupa gomilanja prilika ne deluju samo za najprivilegovaniji sloj. Radnički sindikati takođe deluju kao mehanizam isključenja, štiteći zaposlene, a na štetu nezaposlenih. Ovo ne znači da sindikati utiču na povećanje nejednakosti, pošto oni mogu da deluju politički kako bi smanjili nejednakost, a takođe su uspešni u otklanjanju onih nejednakosti koje nastaju drugim mehanizmima isključenja – a posebno onih povezanih sa privatnim vlasništvom nad sredstvima za proizvodnju. Ipak, barijere koje sindikati stvaraju za ulazak u određene poslove proizvode oblik društvenog isključenja koji unapređuje materijalne uslove života onih koji obavljaju te zaštićene poslove. Sociolozi koji proučavaju klase, praktikujući pristup gomilanja prilika, obično identifikuju tri najčešće kategorije unutar američkog društva: kapitaliste, koje određuje vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, srednju klasu koja koristi mehnizme isključenja u pristupu obrazovanju i veštinama, i radničku klasu koju odlikuje isključenje kako iz viših obrazovnih kvalifikacija, tako i odsustvo vlasništva nad kapitalom. Segment radničke klase koji je zaštićen delovanjem sindikata može biti definisan kao privilegovani sloj unutar radničke klase, dok se ponekad posmatra i kao deo srednje klase.

Ključna razlika između pristupa klasama preko mehanizma gomilanja prilika i pristupa klasama preko individualnih svojstava pojedinaca je to što se u prvom pristupu ekonomske prednosti koje su dobijene preko zauzimanja pozicija unutar privilegovane klase uzročno povezuju s prednostima koje su dobijene isključivanjem ostalih ljudi iz mogućnosti da dođu na te pozicije. U drugom pristupu ovakve prednosti i otežane okolnosti posmatraju se kao ishod individualnih uslova: bogati su bogati jer imaju željene osobine, siromašni su siromašni jer im nedostaju te željene osobine. Dakle, ne postoji sistemska uzročna veza između ovih činjenica. Eliminisanje siromašta putem unapređenja relevantnih atributa samih siromašnih osoba – njihovog obrazovanja, kulturnog nivoa, ljudskog kapitala – ne bi ni na koji način štetilo bogatima, smatraju predstavnici stratifikacione klasne analize. Kod pristupa gomilanja prilika, bogati postaju bogati delimično zato što su siromašni siromašni, a ono što bogati rade kako bi održali svoje bogatstvo utiče na ograničenja i nepovoljne prilike s kojima se siromašni ljudi susreću. Po ovom pristupu, mere kojima bi se eleminisalo siromaštvo kroz uklanjanje mehanizama isključenja moglo bi da uzdrma prednosti koje imaju bogati.

Ekslopatacija i dominacija

Pristup klasnoj analizi koji stavlja fokus na mehanizme eksploatacije i dominacije je najbliže povezan sa marksističkom tradicijom, iako neki sociolozi na koje je više uticao Veber takođe uključuju ove mehanizme u svoje viđenje klasa.⁷Veber je, naravno, opširno pisao o dominaciji, moći i autoritetu, ali najčešće u kontekstu njegove analize organizacija i države, odnosno nije primenjivao ove procese pri definisanju i objašnjenju koncepta klase. Većina sociologa ignoriše ove procese, dok neki čak i otvoreno poriču njihov značaj za klasnu analizu. „Dominacija”, a potovo „eksploatacija” predstavljaju sumnjive termine za ove sociologe, jer više predstavljaju moralnu ocenu, pre nego objektivan opis fenomena. Mnogi sociolozi teže da izbegnu ovakve termine zbog njihovog normativnog konteksta. Moja procena je, međutim, da su ovi procesi veoma važni i da precizno otkrivaju određena ključna pitanja vezana za razumevanje klasa. „Dominacija” je sposobnost kontrole nad aktivnostima drugih ljudi, dok „eksploatacija” znači prisvajanje ekonomske koristi od rada onih nad kojima se vrši dominacija. Prema tome, svaka eksploatacija uključuje neki oblik dominacije, ali svaki oblik dominacije ne uključuje i eksploataciju.

U odnosima eksploatacije i dominacije, ne radi se samo o slučaju kada jedna grupa stiče korist, ograničavajući pristup nekim resursima ili pozicijama drugim ljudima, već znači i da je grupa koja vrši eksploataciju/dominaciju sposobna da kontroliše rad drugih ljudi, kako bi oni stekli korist od njega. Uzmimo istorijske primere koji će nam pokazati razliku: u prvom primeru, veliki vlasnici zemlje prisvajaju kontrolu nad zajedničkim pašnjacima, sprečavaju pastire da im pristupe, i ubiru ekonomsku korist jer imaju isključivo pravo kontrole nad zemljom. U drugom primeru, isti vlasnici zemlje, pošto su stekli kontrolu nad pašnjacima i isključili seljake iz pristupa tim pašnjacima, sada dovode neke od tih seljaka na tu zemlju kao poljoprivredne radnike. U drugom slučaju, zemljoposednici ne samo što kontrolišu pristup pašnjacima (gomilanje prilika), već i dominiraju nad poljoprivrednim radnicima i eksploatišu njihov rad. Ovo je značajniji oblik međuzavisnosti, nego u slučaju prostog isključivanja, zato što sada postoji stalan odnos između ne samo uslova, već i između aktivnosti onih koji su u prednosti i onih kojih su u nepovoljnom položaju. Eksploatacija i dominacija su oblici strukturalne nejednakosti koja zahteva stalan i aktivan odnos između eksploatatora i eksploatisanih, između onih koji dominiraju i onih koji su dominirani.

Razlika između društvenih odnosa u svakom od tri pristupa može se ukratko prikazati na sledeći način. U stratifikacionom pristupu, ni ekonomski uslovi u kojima ljudi žive, niti njihove aktivnosti ne utiču direktno na društvene odnose, pa tako ovaj pristup najmanje pažnje posvećuje međuzavisnosti fenomena. U veberijanskom pristupu ekonomski uslovi ljudi  oblikovani su kroz odnose isključivanja, ali ovaj pristup ne vidi klase kao odraz odnosa između aktivnosti ljudi. Marksistička tradicija proučava oba tipa odnosa, posvećujući pažnju strukturalnom efektu eksploatacije i dominacije i na ekonomske uslove i na aktivnosti ljudi.

Marksistički pristup klasama prikazan je na slici 3. Kao i u veberijanskoj tradiciji, moć i zakonska pravila koja omogućavaju društveno isključivanje su važni za definisanje osnovne strukture društvenih pozicija, posebno privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Ali, ovde je ključni efekat gomilanja prilika, dominacija i eksploatacija, a ne samo tržišna prednost. Unutar ovog pristupa, centralna klasna podela u kapitalističkom društvu, odnosi se na one koji poseduju i kontrolišu sredstva za proizvodnju – kapitaliste – i one koji su zaposleni da rade s tim sredstvima za proizvodnju – radnike. Kapitalisti, u ovoj šemi, eksploatišu i dominiraju radnicima. Druge pozicije unutar klasne strukture duguju svoje specifične osobine iz njihovog odnosa prema ovoj osnovnoj podeli na kapitaliste i radnike. Menadžeri, na primer, kroz kontrolu radnog procesa ispoljavaju mnoge oblike moći koji odgovaraju dominaciji, ali su i sami potčinjeni kapitalistima. Direktori i najviši menadžeri korporacija često imaju značajni vlasnički udeo u korporacijama u kojima rade, pa na taj način više liče na kapitaliste. Visokoobrazovani profesionalci i neke kategorije tehničkih radnika imaju dovoljnu kontrolu nad veštinama i znanjima – a to predstavlja ključni resurs u današnjoj ekonomiji – pa mogu da održe značanju autonomiju i izbegnu dominaciju na radu, i da značano umanje, pa ponekad izbegnu, eksploataciju od strane kapitalista.

Slika 3. Pristup klasama i nejednakosti koji se zasniva na eksploataciji i dominaciji

I u veberijanskom i u marksističkom pristupu moć ima značajnu ulogu. U oba pristupa nejednakosti u prihodu i bogatstvu povezane sa klasnom strukturom održavaju se kroz ispoljavanje moći, a ne samo kroz slobodno delovanje individua. Nejednakosti stvorene gomilanjem prilika zahtevaju moć kako bi se isključivanje moglo sprovesti; nejednakosti povezane sa eksploatacijom zahtevaju nadgledanje, praćenje rada i sankcije kako bi se sprovela disciplina zaposlenih. U oba pristupa, društvene borbe teže da promene ove oblike moći kako bi mogli potencijalno da ugroze privilegije onih koji zauzimaju više klasne pozicije.

Kraj prvog dela. Sutra ćemo objaviti nastavak.

Tekst je izvorno objavljen u časopisu New Left Review.

Prevod: Velizar Mirčov

ERIK OLIN WRIGHT 

SOCIOLOG, BIO JE PROFESTOR NA UNIVERZITETU WISCONSIN – MEDISON I AUTOR JE VEĆEG BROJA KNJIGA. JEDNA OD POSLEDNJIH NOSI NASLOV “ENVISIONING REAL UTOPIAS”