Briga za životnu okolinu je borba za život

Pitanje očuvanja životne sredine i onoga što je danas poznato kao zelena politika u Srbiji se još od uvođenja višestranačkog sistema posmatra kao hvale vredna, ali pomalo uzaludna rabota. Bavljenje „ekologijom“ uvek je izazivalo blagonaklone, ali i sažaljive poglede, jer „trivijalna“ pitanja poput kvaliteta vazduha ili pijaće vode, divljih deponija i industrijskih zagađivača, nikako nisu mogla doći u ozbiljan fokus u poređenju sa daleko „značajnijim“ događajima poput nacionalnog pitanja, ratova, ekonomskog embarga i sličnih centralnih tačaka jugoslovenske i srpske politike devedesetih godina. U poređenju sa time, pojedinci i grupe fokusirani na pitanje održivog razvoja smatrani su simpatičnim, ali i dokonim aktivistima koji igraju ulogu poslovične babe koja se češlja dok selo gori. Ekologija u tom smislu nikada nije niti razumevana niti definisana kao „prava“ politika, već samo kao oblast kojom ćemo se baviti „kad ovo sve jednom prođe“ i postanemo dekadentni Zapad koji se zamajava nekakvim urbanim baštama i energetskom efikasnošću. Zelena agenda je, baš kao i sport, posmatrana kao nešto što je neuprljano i potpuno van uobičajenog kontaminiranog dnevno-političkog delovanja usmerenog ka „stvarnim“ problemima. Upravo na kartu takve „simpatičnosti“ svaki izborni ciklus do sada uvek je imao i svoje „zelene aktere“.

Na prvim višestranačkim izborima u Srbiji održanim krajem 1990. godine učestvovala je i Zelena stranka, koja je uspela da osvoji nešto preko 30 hiljada glasova, što svakako nije bilo dovoljno za ulazak u parlament, ali vredi napomenuti da je ova partija sakupila više glasova nego Savez reformskih snaga u Srbiji, pokret koji je kasnije prerastao u Građanski savez Srbije. Tokom proteklih nekoliko godina, očuvanje životne sredine i generalno pitanje okruženja u kome se živi, postaju sve više predmet pažnje javnosti. To je posledica potpuno nekontrolisanog i netransparentnog delovanja vlasti kada je u pitanju regulisanje građevinske industrije, ali i odsustva bilo kakve kontrole u pogledu rada industrijskih postrojenja u vlasništvu famoznih stranih investitora, posebne kategorije svetih krava u savremenom srpskom društveno-političkom panteonu. Takvo pogubno delovanje vladajućih stranaka uglavnom nije rezoniralo artikulisanim reakcijama opozicionih partija koje pripadaju političkom glavnom toku. Glavni akteri borbi protiv investitorskog urbanizma bili su sami ugroženi građani, koji su pokušavali da zaštite svoje parkove i druge zelene površine od nasrtaja agresivnih „preduzetnika“. Tako su samoorganizovani građani uspeli da dobiju neke bitke, poput onih za „Peti parkić“ u beogradskoj opštini Zvezdara i „Naš parkić“ na Banovom brdu. Svaka od ovih inicijativa imala je isti zajednički imenitelj: nastojanje da spreči da se svaka neizgrađena zelena površina pretvori u objekte sa sumnjivim dozvolama za gradnju i veoma često potpuno nesrazmernih dimenzija u odnosu na okruženje. U pomenutim borbama samoorganizovani građani su provodili mesece i godine neprestano protestvujući ali i svojim telima braneći nastojanja investitora da tokom noći poseku drveće, dovezu mašine ili na sličan način realizuju svoju nameru da grade bez obzira na posledice. Ovi primeri samo su kap u moru sličnih događanja širom Srbije, ali su posebno prisutni u velikim gradovima poput Beograda, gde je ovakav tip gradnje najisplativiji. Takođe, primeri odbrane „parkića“ su oni za koje može da se kaže da su imali srećan kraj, dok je u najvećem broju slučajeva investitorsko nasilje izvršeno bez ikakvih posledica, uprkos buntu građana. Samo u trenutku pisanja ovog teksta u toku su dve ad hoc građanske pobune u beogradskim naseljima Bežanijska kosa i Mirijevo, koje se dešavaju nakon što su stanovnici ovih krajeva naprasno saznali da je u njihovom susedstvu planirana izgradnja novih monstruoznih objekata i to, kao po pravilu, na štetu ionako nedovoljno zelenih površina.

Ekološki aktivizam kao predvorje zelene politike

Najpoznatiji i najhipertrofiraniji primer ovakve građevinske politike sadašnje vlasti jeste svakako državno promovisana izgradnja Beograda na vodi, ekskluzivnog dela grada koji je nastao pod veoma sumnjivim okolnostima i bez minimuma transparentnosti. Kulminacija principa pod kojim se ovakav i slični projekti izvode dogodila se u 2016. godine u Savamali , kada je tokom noći porušen čitav niz objekata, i to bespravno i bez ikakve odluke. Masovni protesti koji su izbili nakon ovih događaja nisu urodili plodom, pa se ni danas ne zna ko su bili izvršioci ili nalogodavci ovog krivičnog dela, pa je sve što nam je poznato to da su tamo rušili „kompletni idioti“, kako ih je neposredno nakon rušenja nazvao predsednik Vučić. Iako je identitet „idiota“ ostao nepoznat, važna posledica ovih događaja jeste početak političke artikulacije nezadovoljstva ovakvim stanjem stvari, pre svega oličen u aktivnostima pokreta „Ne davimo Beograd“, čije je delovanje i inicirano borbom protiv projekta „Beograd na vodi“.

Pored investitorskog urbanizma, poslednjih godina širom Srbije sve je veći broj građanskih borbi usmerenih na borbu protiv izgradnje mini-hidroelektrana, i u skorije vreme, protiv istraživačkih radova različitih kompanija usmerenih pre svega ka eksploataciji litijuma. Mini-hidroelektrane samo su još jedan od sumnjivih projekata vlasti gde se pod izgovorom stvaranja obnovljivih izvora energije državni novac preliva u privatne ruke tako što investitori struju proizvedenu na ovakav način prodaju po povlašćenim cenama koje subvencionišu građani Srbije preko računa za električnu energiju. Pri tome, ovi projekti se izvode bez ikakve kontrole, pa se nakon ugrađivanja cevi u reke u potpunosti devastira čitav okolni ekosistem. Najpoznatija borba protiv MHE poznata je pod imenom „Odbranimo reke Stare Planine“, gde su žitelji sela na ovoj planini nakon dugotrajne bitke sa investitorom, koja je uključivala i fizičke sukobe, na kraju izvojevali pobedu zabranom daljeg razvoja ovog ekstremno štetnog projekta. Do sada verovatno najmasovniji bunt vezan za zaštitu životne sredine vezan je za kompaniju Rio Tinto i njihove planove za eksploataciju litijuma na području regiona Jadra i Rađevine u zapadnoj Srbiji. Kao po pravilu, čitav proces odvijao se netransparentno, a posebno su bili nejasni planovi kompanije vezani za zaštitu životne sredine, koji su bili kritikovani ne samo od strane pobunjenih građana već i od eksperata iz same oblasti, uključujući čak i akademike SANU.

Vrhunac borbe protiv Rio Tinta dešavao se u sam osvit izbora u Srbiji koji su se održali početkom aprila 2022. godine. Kulminacija čitavog procesa dogodila se u nizu akcija organizovanih od strane različitih ekoloških organizacija sa ciljem blokade centralnih saobraćajnica širom Srbije, od čega je najvidljivija i najbrojnija bila blokada mosta Gazela, izuzetno prometnog beogradskog saobraćajnog čvorišta. Pomalo neočekivano veliki odziv građana, kao i njihova odlučnost da ovu akciju sprovedu bez obzira na provokacije vlasti, pokazali su pukotine u pažljivo zidanoj konstrukciji režima Aleksandra Vučića. Ova, po vladajuću partiju i njene satelite veoma neprijatna situacija, događala se baš pred izbore, preteći da mobiliše veliki broj građana na proteste koji su, svakako, pored zahteva za zabranu delovanja Rio Tinta, mogli imati potencijal da svoje zahteve usmere direktno ka smeni vlasti. Kako bi se taj manevarski prostor suzio, Vlada Srbije donela je odluku da poništi ugovore sa pomenutom rudarskom kompanijom.¹Iako je ovakva odluka doneta, i dalje nije u potpunosti jasno kako će se odvijati situacija, jer postoje indicije da će nakon ustoličavanja nove Vlade radovi biti nastavljeni. Na taj način protesti su okončani proglašenjem građanske pobede, dok je vladajuća partija postigla cilj smirivanja potencijalno veoma neprijatnog političkog žarišta neposredno pred izbore.

Događaji oko Rio Tinta, kao i mnoge druge bitke za zaštitu prirodnog okruženja, ukazivali su na to da bi zelene politike mogle postati bitan faktor za građane u procesu donošenja odluke za koju će stranku glasati na izborima. Sa druge strane, velikoj većini glavnih političkih aktera je na agendi „zeleni“ deo, kao i do sada, bio prilično nisko na listi prioriteta.

O (ne)važnosti ekologije za relevantne političke partije

Vladajuća Srpska napredna stranka svoj zeleni program nije nadogradila još od 2011. godine, a obećanja o podizanju energetske efikasnosti po prosečnoj stopi od 1% godišnje i izgradnji hidroelektrana na gornjoj Drini i Moravi deluju poput naučne fantastike u konstelaciji u kojoj se Elektroprivreda Srbije, čak i uz korišćenje najprljavije energije dobijene iz uglja, nalazi pred kolapsom.  Sledeći obaveze države kandidata prema EU, doneti su zakoni koji bi trebalo da ubrzaju energetsku tranziciju, sa akcentom na subvencije građanima i privredi u pogledu povećanja energetske efikasnosti u domaćinstvima i povećanja učešća obnovljivih izvora energije za stambene i poslovne objekte. Načelni plan Vlade je usmeren ka napuštanju eksploatacije uglja i gašenju termoelektrana, sa ciljem da se najkasnije 2050. dostigne klimatska neutralnost. U svetlu činjenice da je i sam predsednik Vučić pred izbore izjavljivao kako ne vidi alternativu uglju, ne čini se da će se u narednom mandatu Vlade u kojoj će glavnu reč voditi SNS mnogo učiniti u pogledu ostvarivanja ciljeva „zelene agende“.

Ni većina opozicionih partija nije se previše bavila pitanjima zaštite životne sredine, a može se reći da su se u njihovim programima pojedine tačke našle isključivo kao reakcija na mnogobrojne građanske pobune. Tako se najveća opoziciona partija Stranka slobode i pravde zalaže za ukidanje dozvole za rad Rio Tintu, kao i zabranu izgradnje MHO, uz načelnu podršku tranziciji na obnovljive izvore energije, bez razrade detalja na koji način bi to moglo biti izvodljivo. I ostale stranke na sličan način pristupaju temi životne sredine, pretežno podržavajući „puls naroda“ u pogledu gorućih tema eksploatacije resursa putem koje se ugrožavaju prirodna bogatstva, a posebno se izdvaja jedna od stavki iz ekološkog programa Dveri, prema kojoj će se adekvatno reagovati u slučaju uvođenja 5G mreže u Srbiji. U suštini, ni jedan od ovih političkih aktera temi zaštite životne sredine nije dao važnost osim u kontekstu reakcije na dnevno-političke događaje, kako su percipirane građanske ekološke borbe.

Jedini politički pokret koji je zaštitu životne sredine stavio u prvi plan bila je Koalicija „Moramo“, sastavljena od pokreta „Ne davimo Beograd“, stranke Zajedno za Srbiju, Ekološkog ustanka i drugih inicijativa i organizacija. Ova platforma suštinski je i nastala kao politička artikulacija građanskih borbu protiv mnogobrojnih štetnih projekata i generalne nebrige za bazična pitanja životne sredine, kao što su čist vazduh ili pristup pijaćoj vodi. U skladu sa time, može se reći da je u pitanju jedina politička snaga koja ima relativno razrađene planove u pogledu poboljšanja kvaliteta života u Srbiji. Programski dokument koalicije „Moramo“ pod nazivom „Program za dobar grad“ usmeren je prevashodno ka Beogradu, ali se može uzeti i kao osnova programskih načela za čitavu zemlju. Pitanja važna za životnu sredinu sadržana su u elaboriranim predlozima za rešavanje pitanja saobraćaja, urbanizma, upravljanja otpadom, vodosnabdevanja i prečišćavanja otpadnih voda, kao i zaštite od buke i unapređenja kvaliteta vazduha. Još bitnije, ovaj „zeleni program“ kao preduslov za ostvarenje bilo kog od ovih ciljeva, jasno ističe da su oni neostvarivi bez rešavanja ključnih političkih pitanja – „da li možemo da živimo dostojanstveno od svog rada, da li imamo krov nad glavom, zdravstvenu negu i kvalitetno obrazovanje, da li je vazduh opasan“.²Izvod iz Programa „Za dobar grad“

Nivo ekološke svesti u društvu

Rezultati izbora gde je očekivanu pobedu odnela Srpska napredna stranka, ukazali su da ekološke teme svakako još uvek nisu u fokusu najvećeg dela birača. Politička atmosfera pretežno se definiše oko izbora „za“ ili „protiv“ Vučića, a na talonu su, kao što je uobičajeno za Srbiju u poslednjih 30 godina, velike političke teme, od odnosa prema ruskoj agresiji na Ukrajinu, do pitanja Kosova i regionalne (ne)stabilnosti. Ipak, preko 10% osvojenih glasova na gradskom, kao i ulazak u parlament na republičkom nivou, što je ostvarila koalicija „Moramo“, ukazuju da „zelena agenda“ polako postaje deo političkog glavnog toka i u Srbiji.

Nema indicija da će se u naredne četiri godine promeniti mnogo toga, osim možda na gore. Vazduh koji dišemo biće i dalje zagađen, znane i neznane kompanije i strani investitori i dalje će nesmetano zagađivati životnu sredinu, mnoga mesta u Srbiji neće imati pijaću vodu, i dalje ćemo voziti jeftine automobile zabranjene u EU, a investitorski urbanizam će i dalje nastojati da zauzme i poslednji ostatak bilo koje zelene površine. To znači da će se građanske borbe slične onim iz prethodnih godina verovatno nastaviti. Uostalom, skoro da i nema dela Srbije ili beogradskog kvarta u kome ne deluje neka građanska inicijativa, nastala upravo sa ciljem da se aktivno suprotstavi nasilju koje ugrožava neposredno okruženje.

Ključna pouka tih borbi, a posledično i izbornih rezultata, je činjenica da se svaki ovakav „mini-ustanak“ ne doživljava kao bavljenje politikom. U Srbiji već dugo vremena punom parom radi „anti-politička mašina“, strategija nosilaca moći pomoću koje politiku građanima predstavljaju kao nemoralnu i prljavu aktivnost, kojom se neće baviti niti jedan častan čovek. „Ovo nije politički skup“ ili „ja nisam član ni jedne stranke“ obavezan su deo programa svakog građanskog okupljanja, a upliv političkih partija se posmatra kao apsolutno neprihvatljiv. Na taj način borba za očuvanje životne sredine ponovo postaje aktivnost koja nema mogućnost političke artikulacije osim putem izliva besa, niti se bilo koja pobeda u tim bitkama može artikulisati kao sistemsko rešenje. Zato „zelene politike“ moraju iz množine preći u jedninu, i postati „zelena politika“. U slučaju Srbije, u pitanju je bukvalno borba za život, jer su posledice potpune nebrige za bilo koje pitanje životnog okruženja već ogromne, a nema naznaka da će biti bolje. U tom smislu, relativan uspeh koalicije „Moramo“ predstavlja početnu fazu političke artikulacije „zelene agende“ i ključni faktor za njenu legitimizaciju kao jasne političke platforme, uz nužno pozicioniranje ka levici.

Naredni korak u tom pravcu jedino može biti neprestan rad na gašenju „anti-političke mašine“. Umesto važnih ali i dalje Pirovih pobeda u „nepolitičkim“ bitkama za parkiće, građanke i građani svoje evidentno nezadovoljstvo mogu artikulisati isključivo ako te svoje borbe nazovu političkim. One to svakako jesu, a da bi imale bilo kakvog efekta, tako moraju biti i imenovane.