Jevanđelje po Mateju K. Reakcija na tekst Mate Kapovića

„Meeting Jesus reading Marx /

Sure it failed my little fire / But it’s bright the dying spark /.

Go tell the young Messiah /

What happens to the heart“

(Leonard Cohen: Happens to the Heart)

U poslednje vreme retko čitam aktuelne članke, više sam posvećen nekim nadvremenskim temama. Ali sam naišao na tekst O društvenoj ulozi religije, te iznenadio sam se kako je moguć članak u pogledu kojeg se ne slažem ni sa jednom tezom.

Već je i sam naslov jedna prazna tautologija. Naime, Kapović se pravi da će govoriti o društvenoj ulozi religije. Međutim, on zapravo sugeriše da je religija = društvena funkcija. Dakle, nije reč o materijalističkoj/fizikalističkoj/naturalističkoj ideologiji, već o nečemu drugom. Ne bi bilo sasvim tačno ako bismo govorili o „sociologizmu“ (iako i Mate sam priznaje da govori „sociološki“), ali je to otprilike to u pitanju.

U samom tekstu su već i prve 2 reči veoma problematične. Da li je religija zaista fenomen, ili je njena suština upravo u tome što je usmerena i na ono transfenomelno, na ono s onu stranu…, što prevazilazi pojavni svet, te „konsenzualnu stvarnost“? Npr. katolici ovaj konceptualni izazov rešavaju, između ostalog, tako što govore i o vidljivoj i o nevidljivoj crkvi.

Ali je mnogo važnije da Kapović veoma naivno i skroz nekritički koristi reč „religija“. Šta je uopšte religija?

Prvo, reč je o veoma kompleksnom (trans)fenomenu. Neću ulaziti o istorijsko-filološke detalje. Međutim, važno je naglasiti da je Kapović – potpuno nesvesno – hrišćanin. On je naš rasipni Sin koji još nije stigao, te još uvek ga čekamo. Vrati nam se već jednom sveti Mate!

Naime, „religija” je hrišćanski determinisana projekcija, pre svega kolonizatorskog Zapada. Preciznije, tada su zapadnjaci počeli da projektuju „religiju” na sve nezapadne (trans)fenomene, koji su makar pomalo ličili na hrišćanstvo (videti npr. Tomoko Masuzawa, The Invention of World Religions: Or How European Universalism Was Preserved in the Language of Pluralism). Hrišćani su npr. agresivno projektovali na druge njihov konfesionalizam, npr. čak i na budizam, d/taoizam, itd. Kao da u njima vera ima isti status kao u katoličkom Credo-u. Međutim, čak je i hrićanstvu najviše bliska religija – judaizam – skroz drugačija – mnogo pragmatičnija (po tom pitanju više liči na hinduizam). Tek je Majmonid, imitirajući hrišćanstvo, sastavio jevrejski „Credo”.

Ev’rybody’s talking about

Bagism, Shagism, Dragism, Madism, Ragism, Tagism

This-ism, that-ism, is-m, is-m, is-m

All we are saying is give peace a chance

Naravno, i svi ti –izmi su zapadne tvorevine. „D/taoizma”, „budizma”, „hinduizma” (sva-dharma!) u strogom smislu zapravo nema. Reč je o zapadnim projekcijama.

Kapovićev redukcionizam je gori čak i od É. Durkheima. On bukvalno tvrdi da su religijske organizacije „specifičan vid političkih organizacija”. A njihova prirodna, kulturna, psiho-spritualna (duša/duh) dimenzija? Šta je sa drugim kvadrantima (K. Wilber)? Katastrofa.

„nadnaravnu sastavnicu“ – ovde je jasno da M. K. se trudi da bude makar vulgarni marksista, ako ništa drugo (zato bi bio koristan npr. M. Löwy).

Reč „ideologija” je apsolutna prazna tokom čitavog teksta. Već u prvom pasusu čitamo o religiji kao „čistoj ideologiji”. Kao što Kapović ne govori o sadržaju i obimu pojma religije, tako on ćuti i u pogledu ideologije. Lukava stratagija. Da se pošalim pomalo: on ideološki – čak i propagandistički – govori o religiji kao ideologiji. Oko pojma ideologije ima dosta rapsrava zapravo (videti o tome npr. knjigu Terry-ja Eagletona), te neki smatraju da „ideologija” uopšte nije kritički koncept, nego je samo deskriptivni, ne-normativni izraz, te svi smo – nužno – ideolozi na neki način. Čak i Mate.

Imitirajući stil Nemačke ideologije: Ideolog ideološke ideologije, budući sveti Mate piše o mnogim drugim temama na apsurdan način.

„Vjerske organizacije ne zastupaju izravno i otvoreno političku ideologiju“. Stvarno? Nikada se to ne dešava da razlika između svetog i profanog nestaje? I te kako, naravno. Primera radi, u Mađarskoj se tačno zna koga su podržavali neoharizmatični Hit Gyülekezete (odnosno kako se to menjalo tokom vremena), ili npr. koga ne podržavaju metodisti. Itd.

Ova rečenica je među najapsurdnijima: „nego prodaju ‘duhovnu’ ideologiju“. Zar je moguće da Mate nikada nije čuo npr. za prosjačke redove (cf. franjevačka revolucija) ili za živote svetih sadhu-a u Indiji? Za reliligijsko-spiritualnu afirmaciju siromaštva? Beskonačno mnogo kontra-primera ima.

Reč „duhovna“ protosveti Mate pominje koristeći znake navoda. Čemu služe znaci navoda? Da li je moguće da budući rasipni sin smatra da nema duha? Dakle, onoga što je spiritus (i pneuma itd.), ili Geist  kod – velike inspiracije Marxa i marksizama i mnogih drugih: – Hegela, ili duh o savremenoj spiritualnoj renesansi?

Da li bi pomogla makar reč „ljubav“?

Nadalje „mnoga su pitanja kojima se npr. bave suvremene religijske organizacije ‒ poput pobačaja ili LGBT pravâ ‒ eksplicitno politička pitanja“. Da, i religija i politika se bave životom. IIIIiiiii?

„Tj. svaka crkva, da ih nazovemo tim kršćanskim nazivom“. Ovo je ključno mesto jer ovde Mate priznaje da će uskoro postati 13. apostol. Ili makar to da govori iz ugla sebe kao hrišćanina.

I novi jevađelista dodaje: „primjeri će u ovom tekstu biti ponajviše iz Hrvatske i Katoličke crkve, jer su autoru najbliži i najpoznatiji“. Ovo nas može podsetiti na to da Sveti Avgustin kaže: o, Bože. ti si bliži meni, nego ja samome sebi. Per analogiam, Mateu je unam sanctam Catholicam et Apostolicam Ecclesiam veeeoma blizak.

Ja sam tragao za tobom, ali ti si me pronašao Bože – tako otprilike piše Blaise Pascal. I našem bratu nedostaje samo pramen kose.

„Džuma-namaza petkom”? What, sorry? I don‘t understand Croatian, obviously.

U nekim pasusima naš brat lepo opisuje kako su religije komunalističkog karaktera. To je lepo.

„Za neke obrede postoji i sekularna kompeticija.“ Ne baš. Sveto i profano su najčešće (npr. „na Zapadu“) odvojeni –  uglavnom se ne radi o konkurenciji.

„A crkve su uvijek dostupne, imaju iskustva“ – divno. Ovde se vidi da Mate i te kako razume i priznaje akumuliranu mudrost religija.

„Koliko su vjerske zajednice bitne u organizaciji društvenoga života vidi se pogotovo u onih ljudi koji jednostavno nemaju druge zamjene za to“. Da, da, da! Konačno se slažemo. Te zajednice su konačno utočište. Tako je.

„Crkve su svuda oko nas, mise se održavaju svaki dan i besplatne su“. Dakle, ipak se NE PRODAJE. Ponovo se slažem.

Na kraju teksta brat Mate je u toj meri poznavalac katolicizma, da sada već nestrpljivo očekujemo njegovo jevanđelje.

„U svakom slučaju, fenomen religijâ nemoguće je razumjeti ako ih se gleda kao čiste ideologije, niti se one mogu prokazati kao lažne ideologije samo na osnovi onoga što one tvrde o svijetu.“ Prema tome, brat Mate opovrgava sebe, naročito početak svog teksta. Koliko je samo divno videti nekoga na putu ka Damasku! Prvo postane slep, zatim ponovo počinje da vidi. To je paradoks mraka kao svetlosti.

Međutim, tekst se ipak nastavlja redukcionistički. „Religijske organizacije treba razumijevati kao specifičan vid političkih organizacija“. Šteta. Još uvek nije pravi svetac.

„…da je do same snage njezinih [relgijskih] ideja, sve bi religije već bile zaboravljene i odbačene prije par stoljećâ.“ Zaista? Kako to? Zašto?

*

Razumem brata Matea, nadam se. I ja sam govorio za sebe da sam très simplement ateista i materijalista od 2004. godine do 2019. Jednom mi je jedan rabin sugerisao u Budimpešti da će se to jednog dana promeniti. Ima mudrih ljudi još uvek.

Oduzelo bi mnogo vremena ako bismo detaljnije govorili o radikalno-revolucionarnim aspektima religijsko-spiritualnih pokreta. Od žute turbankse revolucije do Thomasa Münzera, od Ambedkhara do teologije oslobođenja. Imam samo jednu „sociološku“ sugestiju: P. Wexler – Mystical Society. Već se dešava spiritualno-komunalistička–itd. Velika Transformacija. Skrenuo bih još pažnju na svoj tekst o spiritualnom anarhizmu.

Iako smatram da je Martin Buber najbolji pesnik / filozof dijaloga, čini mi se da je Habermasova teorija pomalo korisnija, iz formalnih razloga.  U svakom slučaju, imajući te teorije u vidu, brat Mate ne zadovoljava ni osnovne kriterijume dijalogiciteta. On – iz ideoloških razloga (šalim se stvarno) – ne želi da razume Drugog. Šteta.

Inače, čini mi se da je ateizam pravi put ka Jednom. Kao što su to sugerisali Lévinas, Simone Weil i nedavno Sundstill. I drugi. Do punine ćemo stići kroz prazinu i ništavilo. Mate je ispraznio svoju dušu i duh, preostaje mu samo da ih napuni sadržajem – tako što konačno postane totalni mrak koji upravo može – onako dijalektički – primiti Svetlost. Duhovni analfabetizam će, nadajmo se, nestati.

Moliću se za tebe, dragi druže.

All we are saying is give peace a chance.

MARK LOŠONC

NAUČNI SARADNIK NA INSTITUTU ZA FILOZOFIJU I DRUŠTVENU TEORIJU, UNIVERZITET U BEOGRADU.