Da li se srpska građanska levica preračunala na ovim izborima? O političkoj impotentnosti centrističke politike u Srbiji

Pre 17. decembra, izbori za Skupštinu grada Beograda viđeni su kao prilika za opoziciju da ostvari dobar rezultat. U poređenju sa ostatnom Srbije, glavni grad je mesto gde je SNS, nesumnjivo, najslabiji, a opozicija najjača. Međutim, beogradske izbore pratile su brojne nepravilnosti, jer je na ovim lokalnim izborima glasao veliki broj dvojnih državljana iz Bosne i Hercegovine i drugih susednih zemalja, ali i drugih gradova unutar Srbije, iako nisu imali stvarne, već fiktivne adrese u prestonici. Procenjuje se da je na ovaj način glasalo desetine hiljada ljudi, a preliminarni rezultati pokazuju da je SNS na izborima u Beogradu dobio oko 20.000 glasova više od opozicione koalicije Srbija protiv nasilja.

Izbornu kampanju obeležili su isti elementi koji su definisali ukupnu atmosferu u srpskom društvu u protekloj godini. Ključna reč je bilo nasilje, koje se pojavilo kao dominantno pitanje nakon događaja početkom maja 2023. godine. Neviđeno masovno ubistvo koje se dogodilo 3. maja. u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, u centru Beograda, od strane 13-godišnjeg učenika, dovelo je do smrti devetoro dece i jedne odrasle osobe, čuvara u školi. Ranjeno je i pet učenika i profesorka istorije. Dan posle toga, u još jednom masakru u beogradskom rubnom naselju Mladenovac, 21-godišnjak je ubio osmoro ljudi, a ranio 14.

Dok je provladina javnost govorila o nemilim okolnostima koje su dovele do ovih tragičnih događaja, deo populacije kritičan prema vlasti pokrenuo je talas uličnih demonstracija pod zastavom Srbija protiv nasilja. Ovi protesti poslužili su kao osnova za buduću političku platformu koja je okupila stranke centra, kao i levu opoziciju. Oni su iskoristili ove strašne događaje da artikulišu mozaik nezadovoljstva koji postoji u Srbiji, a koji je uzrokovan brojnim društvenim, ekonomskim i političkim nedaćama.

Na drugom kraju spektra, dve političke struje, jedna na krajnjoj i druga na konzervativnoj desnici, uglavnom su ćutale nakon mobilizacije „protiv nasilja” koja se desila u maju. Kasnije su ovo ćutanje pravdali time što, tobože, ne žele da se upuštaju u političku reakciju na konto mrtvih ljudi i dece. Njihov moralistički stav samo je delimično bio iskren.

S druge strane, postojao je čitav niz pitanja važnih za konzervativce, a koje je trebalo držati aktuelnim. Među njima je i pitanje Kosova, koje je neprestano u fokusu srpskog desničarskog diskursa, kako onih u opoziciji, tako onih na vlasti. Tvrdeći da „ne koriste tragične događaje u političke svrhe“, desnica je zapravo branila velike konzervativne teme od marginalizacije. Njihova procena se ispastavila kao valjana. Oni nemaju šta da dobiju od borbe sa centristima, posebno zato što je srpsko biračko telo, uglavnom, konzervativno. Zato su oni vodili kampanju usmerenu na birače, koje je, uglavnom, pokrivala vladajuća desničarska SNS i stara stranka Slobodana Miloševića, SPS.

U međuvremenu, na Kosovu je došlo do eskalacije tenzija, a u prošlosti su obično takve situacije bila najefikasnije političko gorivo desnice. Ovog puta, međutim, priroda eskalacije je za njih otišla u pogrešnom pravcu. U septembru ove godine, grupu teško naoružanih Srba opkolili su kosovski specijalci u blizini manastira Banjska na severu Kosova, teritoriji koja je pretežno naseljena srpskim stanovništvom. Do danas nije zvanično potvrđen identitet naoružanih Srba, kao što nije ni potvrđeno zašto su imali oružje i kako su tamo završili. Trojica naoružanih ljudi je ubijeno, neki su uhapšeni, dok je većina njih uspela da pobegne u Srbiju. Kasnije je objavljeno da je paravojnu grupu organizovao i vodio Milan Radojičić, kontroverzni „biznismen“ sa severa Kosova koji je bio potpredsednik Srpske liste — jedine relevantne srpske političke stranke u tom delu Kosova — a koja ima zvaničanu podršku Beograda i SNS-a.

Zamagljenost detalja incidenta u Banjskoj podstakla je deo srpske desnice, koja nije na vlasti, da predsednika Vučića proglasi nesposobnim za obavljanje te dužnosti. Ipak, šira javnost nije reagovala uobičajenim tonom. Ovog puta, stavovi i emotivne reakcije običnih ljudi nisu uglas podržavali narativ o nevinoj srpskoj žrtvi, iako je, na nivou države Srbije, proglašen dan žalosti zbog pogibije trojice Srba. Čak je srpska desničarska javnost pomalo stidljivo i oprezno branila Milana Radojičića. Desničarski političari su, s druge strane, i dalje gurali Kosovo kao centralno političko pitanje, znajući da bez njega nemaju mnogo toga da ponude svojim biračima. Jedna lista, i to ona okupljena oko Nove demokratske stranke Srbije, uspela je na ovoj agendi da preskoči izborni prag. Ostali, uključujući donedavne parlamentarne stranke, Zavetnike i Dveri, nisu uspeli u ovoj nameri i to u koaliciji jedni sa drugima – iako su na prošlogodišnjim izborima prešli cenzus samostalno.

S druge strane, nenacionalistička opozicija usmerila je svoju pažnju na pitanje nasilja, zbog masovnih ubistava koje su se dogodila u maju. U vezi sa tom temom, predizborna kampanja opozicije bila je izgrađena na naglašavanju bliskih veza između vladajuće stranke i organizovanog kriminala. Korupcija i inflacija, takođe, pojavile su se kao prateće teme kojima se ovaj opozicioni blok bavio.

Ideološki gledano, koalicija Srbija protiv nasilja okupila je heterogenu grupu političkih aktera. Oni se kreću od Zeleno-levog fronta (ZLF) i stranke Zajedno (obe stranke su bile članice sada već ugašene zeleno-leve koalicije Moramo sa prošlogodišnjih izbora)¹Zeleno-leva koalicija Moramo nastala je iz lokalne i ekološko-socijalne borbe započete 2014. godine protiv projekta Beograd na vodi, a nastavila se u poslednjih pet godina u vidu otpora otvaranju rudnika kompanije Rio Tinto i niza ekološki štetnih projekata i politike. Na kraju, posle izbora održanih u proleće 2022. godine, kada je ova koalicija postala drugi po veličini opozicioni blok u Skupštini grada Beograda i obezbedila parlamentarni status na nacionalnom nivou, koalicija je prestala da postoji. Iz nje su proizašle dve stranke: Zajedno, koja je bila povezana sa ekološkim organizacijama i levo-liberalnim političarem Nebojšom Zelenovićem, i Zeleno-levi front, koju su, većinom, formirali bivši aktivisti lokalnog pokreta Ne da(vi)mo Beograd. Unutar stranke Zajedno, opstala je i leva politička platforma Solidarnost, koja ni unutar stranke Zajedno, a tek ne izvan nje, ne uspeva da dođe do izražaja. do najvećih centrističkih partija, Stranke slobode i pravde (SSP) i novoosnovane partije desnog centra — Narodnog pokreta Srbije — koji predvodi Miroslav Aleksić, jedan od najpopularnijih opozicionih političara.

Pored ideološke heterogenosti, najveći izazov za ovu koaliciju predstavljali su nesrazmerni odnosi snaga unutar nje, s obzirom da je lider SSP, bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, nesumnjivo, bio najmoćniji pojedinac u njoj. To je postalo očigledno kada se povelo pitanje ko će biti kandidat te koalicije za gradonačelnika Beograda. Umesto Dobrice Veselinovića iz ZLF-a, koji bi bio logičan izbor s obzirom na njegovo decenijsko društveno-političko angažovanje u lokalnim beogradskim pitanjima, SSP je uspeo da progura svog favorita, malo poznatog profesora Vladimira Obradovića, kao kandidata. I pored toga što je bivša zeleno-leva koalicija Moramo bila drugi po veličini opozicioni blok u Skupštini grada Beograda nakon prethodnih izbora, njene pristalice su morale da popuštaju svom moćnijem koalicionom partneru u trenutku kada je opozicija u Beogradu imala najveće šanse za pobedu.

Sada se postavlja pitanje: da li je levica, kao i desnica, imala šta da brani na ovim izborima? Da li je potez ulaska u koaliciju Srbiji protiv nasilja doneo nešto pozitivno i da li je bio neophodan?

Za razliku od desnice, građanska levica je donedavno imala vrlo malo da brani. Naprotiv, imali su za šta da se bore. U nedostatku autentične leve političke platforme i sa retkim levim angažovanjem, politička građanska levica, ili ono što se u datom kontekstu činilo kao levica, bila je opterećena liberalnim temama. Drugim rečima, u Srbiji je „levica” uglavnom bila termin za nenacionalističke političke aktere čija je ekonomska politika bila u skladu sa liberalnom ili čak neoliberalnom agendom.

Među glavnim uzrocima takvog stanja je činjenica da je Srbija  tipična post-socijalistička, tranzicijska država. Kao i u svakom drugom takvom društvu, u Srbiji su levi društveni akteri mogli da funkcionišu, iako sa veoma ograničenim uspehom, sve do tačke kada ne odluče da izađu iz zone komfora i pokušaju da postanu politički relevantni. U tim situacijama, pokazalo se da je nužno makar delimično prihvatanje nacionalističkog narativa i agende (što se dešavalo s vremena na vreme), ili, češće, da se napravi ideološko pomeranje ka centrističkoj liberalnoj, kako u političkom tako i u ekonomskom smislu. Udruživanje snaga sa liberalima, što je izgleda neizbežno u zemljama kao što je Srbija, u kojima postoji desničarska politička zajednica i autoritarna vlast, rezultira koalicijama kao što je Srbija protiv nasilja. Zato je iz ove koalicije u potpunosti izostao levičarski ton, uprkos činjenici da je prvo ime na njenoj izbornoj listi bio ko-predsednik Zeleno-levog fronta Radomir Lazović.

S obzirom na iskustvo koalicije Moramo, čini se da je građanska levica u 2023. godini svoju pažnju previše podredila specifičnim društveno-političkim događajima i izgubila se u njima. Imperativ davanja odgovora na pitanja koja su otvorena nakon masovnih ubistava u maju bio je razumljiv, ali leva agenda je trebalo da bude ključni element leka za ukupnu društvenu i ekonomsku situaciju. Umesto toga, leve ideje su uglavnom bile skrajnute, ili, bolje rečeno, odložene za „bolja vremena“ nakon što „povratimo demokratiju“. Strategija stavljanja ideoloških razlika po strani zbog jasne urgentnosti borbe protiv autoritarnosti i političke krađe, nije rezultirala ponovnom uspostavljanju liberalne demokratije, niti je ojačala levu političku platformu. Ispostavilo se da je ova levica samo izgubila značajan vremenski period prilagođavajući se postojećem kontekstu, umesto da gradi kapacitete da ga promeni.

Konačno, preliminarni izborni rezultati otkrivaju ograničenja centrističke politike u sadašnjem kontekstu. Sa veoma malo, ili nimalo političkog uticaja među većinom stanovništva, uključujući i ruralna i urbana područja, kao i kod ekonomski i socijalno ugrožene radničke klase, liberalni centar nema šanse da pobedi manipulativnu i korumpiranu vlast predsednika Vučića. Ako siromašni ikada promene svoju političku poziciju, neće se preseliti sa desnice (gde ih je trenutno većina) u liberalni centar. S druge strane, bez njihove podrške nije moguća nikakva opipljiva društvena ili ekonomska promena.

Zaključak je očigledan: liberalni centar, ili politička platforma koja se uglavnom oslanja na centrističke teme, nema ni teorijske šanse da promeni korumpirani desničarski režim. Jedini akteri koji imaju barem teorijske šanse za to su opoziciona desnica i opoziciona levica. S obzirom na to da opoziciona desnica nastavlja da igra na desničarske, a ne na centrističke teme, evidentno je da bi levica trebalo da se što pre ponovo konsoliduje kako bi sustigla svoje protivnike. U suprotnom, u vrlo kratkom roku, može već biti prekasno za levicu.

Tekst je inicijalno objavljen na sajtu Rosa Luxemburg Fondacije na engleskom jeziku.

FILIP BALUNOVIĆ

POLITIČKI FILOZOF, DOCENT NA FAKULTETU ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJE, NAUČNI SARADNIK INSTITUTA ZA FILOZOFIJU I DRUŠTVENU TEORIJU U BEOGRADU.