Nastavavak teksta. Prvi deo možete konsultovati na ovom linku.

C) Begstvo od kapitalizma

Jedan od najstarijih odgovora na tegobe koje donosi kapitalizam je bio bežanje. Beženje od kapitalizma se, možda, nikada nije kristalizovalo u sistematsku antikapitalističku ideologiju, ali, ipak, ova strategija poseduje koherentnu logiku: kapitalizam je previše moćan sistem da bi se uništio. Istinsko pripitomljavanje kapitalizma zahteva nivo kolektivne akcije koji je neralističan i, u svakom slučaju, sistem kao celina je previše veliki i previše kompleksan da bi se efikasno kontrolisao. Oni koji imaju moć su prejaki da bi bili smenjeni, i oni će uvek privoleti deo opozicije na svoju stranu i tako odbraniti sopstvene privilegije. Ne može se boriti protiv sistema. Što se više stvari menjaju, to ostaju iste.

Najbolje rešenje je izolovati sebe od štetnih efekata kapitalizma ili pobeći u potpunosti od njega u neku zaštićenu sredinu. Možda je nemoguće promeniti ceo svet, ali moguće je udaljiti se od mreže dominacije i stvoriti sopstvenu mikro-alternativu u kojoj će život da cveta.

Potreba da se pobegne ogleda se u mnogim poznatim odgovorima na štetna dejstva kapitalizma. Seljenje farmera na zapadnu granicu u XIX veku u Sjedinjenim Državama predstavljalo je, za mnoge, težnju za stabilnim, samo-održivim farmerskim životom i beg od rada unutar kapitalističkog tržišta. Begstvo od kapitalizma odražava se u paroli hipi pokreta: “pokreni se, usmeri se, izađi napolje”. Težnje nekih religijskih zajednica, kao što su Amiši, da stvore jasne granice između sebe i ostatka društva uključuje i izdvajanje sebe što je više moguće od pritisaka tržišta.

Prikaz porodice kao “raja u okrutnom svetu” izražava ideju porodice kao netakmičarskog društvenog prostora reciprociteta i brige u kojoj pojedinac može da nađe utočište od okrutnog, takmičarskog sveta kapitalizma.U ograničenom vremenskom periodu, begstvo od kapitalizma je čak uključivalo duga lutanja divljinom.

Bežanje od kapitalizma, obično, uključuje izbegavanje političkog angažovanja i organizovanja kolektivnih pokušaja menjanje sveta. Posebno, u današnjem svetu, begstvo je, uglavnom, individualna životna strategija. Ponekad se individualna strategija zasniva na ranije stečenom kapitalističkom bogatstvu, što se ogleda u stereotipu uspešnog bankara sa Vol strita koji odlučuje da “odustane od trke” i da se preseli u Vermont kako bi uživao u prostom životu koji se finansira prihodima koje je zaradio kroz kapitalističke investicije.

Pošto ova strategija nema svoju političku stranu, lako je odbaciti begstvo od kapitalizma, posebno kada se ono zasniva na privilegijama steknutim unutar samog kapitalizma. Teško je posmatrati putnika po divljini koji beži u udaljene predele sa skupom planinarskom opremom kako bi “pobegao od svega toga” kao smisleni izraz protivljenja kapitalizmu. Ipak, ovi primeri bežanja od kapitalizma pokazuju šire probleme antikapitalizma.

Zajednice koje se organizovano udalje od sveta ponekad su motivisane željom da pobegnu od pritisaka kapitalizma, ali, ponekad mogu da služe kao modeli za solidarniji, jednakiji i demokratskiji način života. Kooperative, koje mogu biti motisane prevashodno željom da pobegnu od autoritativnog radnog okruženja i eksploatacije kapitalističkih firmi, takođe, mogu postati elementi šireg izazova kapitalizmu.

Uradi sam pokret i “ekonomija deljenja” motivisani su stagnacijom individualnih prihoda tokom vremena ekonomskih poteškoća, ali mogu da ukažu na načine organizovanja ekonomskih aktivnosti koji su manje zavisni od promena na tržištu. Generalno, životni stil dobrovoljnog odlaska udaljavanja od modernog načina života može da doprinese širem odbacivanju konzumerizma i preokupacije ekonomskim rastom u kapitalizmu.

C) Urušavanje kapitalizma

Četvrti oblik antikapitalizma je najmanje poznat. On je zasnovan na sledećoj ideji: svi socio-ekonomski sistemi su kompleksne mešavine niza različitih vrsta ekonomskih struktura,  odnosa i aktivnosti. Ni jedna ekonomija nikada nije bila, niti ikada može biti čisto kapitalistička. Kapitalizam je način organizovanja ekonomskih aktivnosti koji ima tri ključne komponente: privatno vlasništvo nad kapitalom, proizvodnju za tržište sa ciljem stvaranja profita i zapošljavanje radnika koji ne poseduje sredstva za proizvodnju.

Postojeći ekonomski sistemi kombinuju kapitalizam sa čitavim nizom drugih načina organizovanja proizvodnje i distribucije dobara i usluga: državna imovina i preraspodela; porodično organizovanje kako bi se zadovoljile sopstvene potrebe; mreže i organizacije koje deluju unutar neke manje samoorganizovane zajednice; kooperative koje su u vlasništvu i koje su kontrolisane od strane njihovih članova; neprofitne tržišno usmerene organizacije; partnerske mreže koje stvaraju besplatne baze znanja na internetu; kao i mnogi slični primeri.

Neki od načina organizovanja ekonomskih aktivnosti mogu se videti kao hibridi koji kombinuju kapitalističke i ne-kapitalističke elemente; neki su u potpunosti nekapitalistički; a neki su antikapitalistički. Nazvaćemo, takav, kompleksni ekonomski sistem “kapitalističkim” kada su kapitalistički motivi dominanti u određivanju ekonomskih uslova života i pristupa životnim prihodima za većinu ljudi. Takvo dominiranje je strašno destruktivno.

Jedan način izazivanja kapitalizma je da se izgrade demokratskiji, egalitarniji i parcipatoriniji ekonomski odnosi unutar ovog kompleksnog sistema, kad god je moguće, i boriti se da se takvi odnosi prošire i odbrane. Strategija urušavanja kapitalizma smatra da ove alternative imaju potencijal da se, na duži rok, prošire do nivoa kada će one preuzeti dominantu ulogu u ekonomiji umesto kapitalističkog sistema.

Analogija sa ekosistemom u prirodi može da pojasni ovakvo viđenje. Zamislite jezero. Jezero se sastoji od vode okružene zemljom, sa posebnom vrstom tla, terena, izvora priliva vode i sa posebnom klimom. Niz riba i drugih bića živi u vodi i mnoge vrste biljaka žive u njemu i oko njega. Kolektivno, svi ovi elementi čine prirodni ekosistem jezera. (Ovo je “sistem” zato što sve utiče na sve drugo unutar njega, ali nije kao sistem jednog organizma u kojem su svi delovi funkcionalno povezani u koherentnu, tesno povezanu celinu).

U ovakvom ekosistemu, moguće je uvesti strane vrste ribe koja se “prirodno” ne nalazi u tom jezeru. Neke strane vrste će odmah biti pojedene. Druge će možda preživeti u nekoj maloj niši u jezeru, ali neće uneti značajnu promenu u svakodnevni život ekosistema. Ali, ponekad strane vrste mogu da se razmnože toliko da, na kraju, potpuno izbace prethodno dominantnu vrstu ribe.

Strateška vizija urušavanja kapitalizma zamišlja uvođenje najenergičnije vrste emancipatornih vrsti nekapitalističke ekonomske aktivnosti u ekosistem kapitalizma. Potrebno je da se snažno pomogne njihov razvoj štiteći njihove niše i otkrivajući načine da se proširi njihov životni prostor. Krajnja nada je da se, na kraju, ove strane vrste isele u druge uske niše i transformišu karakter celog ekosistema.

Ovakva koncepcija prevazilaženja kapitalizma je slično poznatoj i stilizovanoj priči o tranziciji iz prekapitalističkog feudalnog društva u Evropi u kapitalizam. Unutar feudalne ekonomije kasnog srednjevekovnog periodu nastali su proto-kapitalistički odnosi i prakse, posebno u gradovima. U početku to je uključivalo trgovinu, zanatsku proizvodnju unutar esnafskih udruženja i bankarstvo.

Ovi oblici ekonomskih aktivnosti ispunjavali su niše i često su bili veoma korisni za feudalne elite. Kako se domet ovih tržišnih aktivnosti proširio, postepeno su ti oblici poprimili sve veći kapitalistički karakter i, u nekim mestima, postali dominantniji od ustanovljenih feudalnih oblika ekonomske aktivnosti. Putem dugog, krivudavog procesa tokom nekoliko vekova, feudalne strukture su prestale da budu dominantne u ekonomskom životu nekih delova Evrope; feudalizam se urušio.

Ovi procesi ponekad su bili obeleženi političkim previranjima, pa čak i revolucijama, međutim, umesto da predstavljaju oštri prekid u ekonomskoj strukturi, ovi politički događaji služili su da se ozakone i racionalizuju promene koje su se već dogodile unutar socio-ekonomske strukture.

Strateška vizija urušavanja kapitalizma vidi proces uklanjanja kapitalizma sa njegove dominantne pozicije u ekonomiji na sličan način: alternativne, nekapitalističke ekonomske aktivnosti pojavljuju se u nišama, gde je to moguće, unutar neke kapitalističke ekonomije. Vremenom se ove aktivnosti uvećavaju, kako spontano, tako i, što je ključno, kao rezultat smišljene strategije. Tada dolazi do borbi oko državne moći, ponekad kako bi se zaštitile te aktivnosti, a u drugim slučajevima se vode borbe kako bi se pružila šansa pojavljivanju novih mogućnosti. Na kraju, ovi nekapitalistički odnosi i aktivnosti postaju dovoljno rasprostranjeni u životima ljudi i zajednica da kapitalizam ne može više da bude posmatran kao dominantni sistem.

Ovakva strateška vizija je, prećutno, prisutna u nekim strujama savremenog anarhizma. Ako revolucionarni socijalizam predlaže da je neophodno preuzeti vlast kako bi se uništio kapitalizam, a socijaldemokratija tvrdi da kapitalistička država treba da se koristi kako bi se pripitomio kapitalizam, anarhisti su, većinom, tvrdili da država treba da se izbegne, ponekad i ignoriše, zato što, na kraju, ona može da služi samo kao mehanizam dominacije a ne oslobođenja. Jedina nada za jednu emancipatornu alternativu kapitalizmu – alternativu koja ispoljava ideale jednakosti, demokratije i solidarnosti – je da se takva alternativa izgradi iz temelja i da se kasnije proširi njen domen.

Kao strateška vizija, urušavanje kapitalizma je privlačna ideja, ali je i teško dostižna. Privlačna je jer tvrdi da čak i kada država izgleda sasvim neprijateljska prema napredcima u području društvene pravde i emancipatorne društvene promene, i dalje postoji mnogo toga što se može uraditi. Moguće je početi sa izgradnjom novog sveta, ne iz pepela starog, već unutar njegovih pukotina.

To je, istovremeno, i teško ostvariva strategija zato što se čini veoma neverovatnim da širenje emancipatornih ekonomskih prostora unutar ekonomije dominirane kapitalizmom može ikada da zameni kapitalizam, kada se uzme u obzir ogromna moć i bogatstvo velikih kapitalističkih korporacija i zavisnosti životnih prihoda većina ljudi od dobrog funkcionisanja kapitalističkog tržišta. Argumentacija je da će, ako nekapitalističke emancipatorne forme ekonomskih aktivnosti i odnosa ikada porastu do nivoa da ugroze dominaciju kapitalizma, one jednostavno biti uništene.

Međutim, urušavanje kapitalizma nije fantazija, ali je jedino moguće ako se kombinuje sa socijaldemokratskom idejom pripitomljavanja kapitalizma.

Potreban nam je način da povežemo aktivnosti od dna ka vrhu; društveno zasnovanu stratešku viziju anarhizma unutar državno zasnovane strateške logike socijaldemokratije. Moramo da pripitomimo kapitalizam na takav način da postane sklon urušavanju i da urušimo kapitalizam na takav način da postane što pitomiji. Jedan pristup koji će nam pomoći do povežemo ove dve struje antikapitalističkog razmišljanja su realne ili stvarne utopije

Stvarne utopije

Stvarna utopija je oksimoron. Reč “utopija” uveo je u upotrebu Tomas Mor 1516. godine, kombinujući dva grčka prefiksa – eu, što znači dobro i ou, što znači ne – u “u” i stavljajući ga pre grčke reči za mesto, topos. U-topija je tako dobro mesto koje nigde ne postoji. To je fantazija savršenstva. Kako onda može ona biti “stvarna”? realistično je težiti napretku u svetu, ali ne i savršenstvu. Zaista, traganje za savršenstvom može da ugrozi praktične ciljeve stvaranja boljeg sveta. Kao što izreka kaže: “Najbolje je neprijatelj dobrog”.

Zato postoji inherentna tenzija između stvarnog i utopijskog. Upravo ta tenzija je ono što sintagma “stvarna utopija” želi da prikaže. Suština je da se održe naše najdublje težnje za pravednim i humanim svetom koji, još uvek, ne postoji, a da pri tome nastavimo sa praktičnim zadatkom izgradnje realnih alternativa, koje se mogu ostvariti u svetu kakav jeste, ali imajući u vidu sliku sveta kakav može biti. To nam pomaže da se krećemo ka ostvarivanju takvog sveta.

Stvarne utopije, tako, transformišu utopijsko nigde u ovde-danas prisutno stvaranje emancipatornih alternativa sveta kakav može biti u svetu kakav jeste. Stvarne utopije mogu se naći svuda gde su emancipatorni ideali ugrađeni i zasnovani na postojećim institucijama i predlozima novog institucijalnog dizajna. One su konstitutivni elementi krajnjeg cilja ali i suština strategije. Evo nekoliko primera.

Radničke kooperative predstavljaju stvarne utopije koje su nastale uporedo sa razvojem kapitalizma. Tri značajna emancipatorna ideala su jednakost, demokratija i solidarnost. Sva tri su onemogućena unutar kapitalističkih firmi, gde je snaga koncentrisana u rukama vlasnika i njihovih surogata, interni resursi i mogućnosti za napredak su izuzetno ne-proporcionalno raspoređeni, a nadmetanje stalno potkopava solidarnost.

U radničkim kooperativama sva imovina firme je zajedničko vlasništvo samih radnika, koji takođe upravljaju firmom na demokratski način jer se svaki glas vrednuje podjednako. U malim kooperativama, ovakvo demokratsko upravljanje može se uspostaviti u obliku opštih skupština svih članova, dok u velikim kooperativama radnici biraju bord direktora koji nadgleda poslovanje firme.

Radničke kooperative, takođe, mogu da imaju neke kapitalističke odlike: one mogu da, na primer, angažuju privremene radnike ili da budu negostoljubivi prema potencijalnim novim članovima zbog njihovog etničkog ili rasnog porekla. Kooperative, zato, često ispoljavaju veoma kontradiktorne vrednosti.

Ipak, one imaju potencijal da doprinesu urušavanju dominacije kapitalizma kada prošire prostor unutar kojeg antikapitalistički emancipatorni idealni mogu da funkcionišu. Klasteri radničih kooperativa mogu da formiraju mreže, a sa odgovarajućim oblikom javne podrške te mreže mogu da se prošire i počnu da predstavljaju kooperativni tržišni sektor. Taj sektor može – pod posebnim okolnostima – da predstavlja rivala dominaciji kapitalizma.

Javne bibiloteke predstavljaju drugu vrstu stvarnih utopija. Ovo se čini, na prvi pogled, kao čudan primer. Biblioteke su, ipak, trajna institucija koja postoji u svim kapitalističkim društvima. U Sjedinjenim Državama, Endru Karnegi je pomogao stvaranju širokog sistema javnih biblioteka, iako je bio jedan od besprizornih barona-pljačkaša Zlatnog doba američke privrede. On, svakako, nije bio antikapitalista i, ako išta, video je svoju filantropsku podršku bibliotekama kao način učvršćivanja kapitalističkog sistema.

Ipak, biblioteke predstavljaju princip pristupa i distribucije koji je suštinski antikapitalistički. Da bi se to shvatilo dovoljno je pogledati razliku u pristupu knjigama u biblioteci i u knjižari. U knjižari, osoba traži knjigu koja joj je potrebna, pogleda cenu i ako može da je priušti i ako je dovoljno želi, ona je kupi. U biblioteci je dovoljno otići do police ili kompijuterskog terminala i proveriti da li je knjiga dostupna, i ako jeste, pokazati člansku kartu i otići sa knjigom. Ukoliko knjiga nije dostupna, član se stavlja na listu čekanja.

U knjižari vlada distribucioni princip “svakome u skladu sa mogućnošću plaćanja”, dok je u javnoj biblioteci princip distribucije “svakome u skladu sa potrebama”. Kada u biblioteci postoji nesklad između ponude i potražnje knjiga povećava se vreme čekanja na popularne knjige. Knjige kod kojih postoji manjak raspodeljuju se korisnicima prema vremenskom rasporedu, a ne prema ceni.

Lista čekanja je suštinski egalitarni mehanizam: dan u svačijem životu se posmatra kao moralno podjednak. Dobro opremljena biblioteka posmatraće listu čekanja kao signal da je potrebno naručiti više kopija knjige koja ima veliku tražnju.

Biblioteke mogu postati pružaoci različitih javnih usluga, ne samo skladišta knjiga. Dobre biblioteke pružaju javni prostor za sastanke, koncerte i slična dešavanja, kao i prijatno mesto za okupljanje ljudi. Naravno, biblioteke mogu biti i izolovane zone nepristupačne određenim vrstama ljudi. One mogu biti elitističke u pogledu budžetskih prioriteta i pravila, pa i one mogu da ispoljavaju veoma kontradiktorne vrednosti. Biblioteke će biti realne utopije sve dok budu predstavljale emancipatorne ideale jednakosti, demokratije i zajednice.

Poslednji primer stvarnih utopija, a koji zaista postoji, je novi oblik kompjuterskog umrežavanja radi saradnje u proizvodnji znanja, a koji je nastao u savremenoj digitalnoj eri. Najpoznatiji primer takvog umrežavanja je Vikipedija. Deceniju posle nastanka Vikipedija ona je uništila tri stotine godina staro tržište enciklopedija, pa tako danas ne postoji enciklopedija opšte namene koja je komercijalno uspešna.

Vikipedija se proizvodi na potpuno nekapitalistički način, tako što nekoliko stotina hiljada neplaćenih urednika širom sveta stvara globalno javno dobro i čini ga slobodno dostupnim svima. Ovaj poduhvat zasniva se na ekonomiji poklona koja pruža neophodne infrastrukturalne resurse. Vikipedija ima puno problema – neke odrednice su odlične, dok su druge katastrofalne – ali to je fantastičan primer saradnje na zajedničkom poslu na veoma velikom nivou, koji je veoma produktivan i organizovan na nekapitalističkoj osnovi.

Postoje mnogi drugi primeri ovakve saradnje u digitalnom svetu. Ako se ovaj model saradnje poroširi u svet proizvodnje fizičkih dobara, a ne samo informacija, onda je moguće zamisliti da ovakav tip saradnje u proizvodnji prevaziđe dominaciju kapitalizma.

Stvarne utopije mogu se naći i u predlozima za društvenu promenu i drugačiju državnu politiku, a ne samo u stvarno postojećim institucijama. Tu je ključna uloga stvarnih utopija u dugoročnoj političkoj strategiji ostvarivanja društvene pravde i ljudske emancipacije. Jedan primer je univerzalni temeljni dohodak, ili tzv. bezuslovni osnovni prihod (BOP). BOP pruža svima, bez ikakvih uslova, priliv prihoda dovoljan da pokrije osnovne ljudske potrebe. On pruža skroman standard života. Na taj način on rešava problem gladi i siromaštva, ali tako da stvara osnova za emancipatorne alternative. BOP direktno umanjuje jednu od značajnih negativnih posledica kapitalizma – siromaštvo usred obilja. On, takođe, proširuje potencijal za dugoročno urušavanje dominacije kapitalizma usmeravajući resurese ka nekapitalističkom obliku ekonomske aktivnosti. Pogledajmo efekte osnovnog prihoda na radničke kooperative. Jedan od razloga zašto su radničke kooperative često nestabilne je što one moraju da stvore dovoljno prihoda, ne samo da pokriju materijalne troškove proizvodnje, veći da pruže osnovni prihod svojim članovima.

Ako je osnovni prihod već garantovan nezavisno od tržišnog uspeha kooperative, radnici kooperativa postaće otporniji na tržišne udare. To bi im omogućilo da prestanu da zavise od riskantnih bankarskih kredita. Bezuslovni osnovni prihod doprineće, donekle ironično, rešavanju problema kreditnog tržišta za kooperative. To će osigurati masovno uvećanje participacije u sferi digitalne kooperativne proizvodnje, kao i kod mnogih drugih oblika zajedničkih proizvodnih aktivnosti koje, same po sebi, ne donose dovoljno prihoda na tržištu.

Pripitomljavanje i urušavanje

Dakle, kako biti antikapitalista u dvadeset prvom veku? Treba odustati od fantazije uništavanja kapitalizma. Kapitalizam je nemoguće uništiti, barem ne ako stvarno želite da stvorite osnove za emancipatornu budućnost. Moguće je ostvariti pojedinačni beg od kapitalizma odlaskom u izolaciju i minimiziranjem učešća u monetarnoj ekonomiji i tržištu, ali to nije privlačna opcija za većinu ljudi, i svakako ima mali potencijal da započne širi proces društvene emancipacije.

Ako ste zabrinuti za živote drugih ljudi, na jedan ili drugi način morate da imate odnose sa kapitalističkim strukturama i institucijama. Pripitomljavanje i urušavanje kapitalizma su jedine održive opcije. Potrebno je učestvovati u političkim pokretima koji teže kroćenju kapitalizma državnim politikama, kao i učestvovati u socio-ekonomskim procesima urušavanja kapitalizma kroz ekspanziju emancipatornih oblika ekonomskih aktivnosti.

Moramo da obnovimo energičnu progresivnu socijaldemokratiju, koja, ne samo da neutrališe štete koje stvara kapitalizam, već pomaže razvoju inicijativa za izgradnju stvarnih utopija sa potencijalom da uruše dominaciju kapitalizma.

Tekst je izvorno objavljen u časopisu Jacobin.

Prevod: Velizar Mirčov

ERIK OLIN WRIGHT 

SOCIOLOG, BIO JE PROFESTOR NA UNIVERZITETU WISCONSIN – MEDISON I AUTOR JE VEĆEG BROJA KNJIGA. JEDNA OD POSLEDNJIH NOSI NASLOV “ENVISIONING REAL UTOPIAS”.