Da li socijalisti treba da govore o pravdi?



Negirati važnost pravde, u ovom istorijskom procesu, znači poricati da socijalizam treba da pokuša da postane moralno legitiman u očima većine.

Print Friendly, PDF & Email



Posle decenija provedenih na marginama političkog života, poslednjih nekoliko godina socijalizam se vratio kao tema koja je predmet ozbiljnog razmatranja. Među savremenim političkim teoretičarima, sada postoji zrela debata o tome na kakvom socio-ekonomskom obliku naša vizija postkapitalističke budućnosti treba da bude zasnovana. Neki od predloženih oblika su: tržišni socijalizam, univerzalni osnovni dohodak, demokratsko vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, komunizam saveta ili utopija u kojoj rad više ne predstavlja nužnost. Međutim, ova debata je vrlo retko zasnovana na političkoj filozofiji.

Pod „političkom filozofijom“ podrazumevam teoriju pravde, sistematsku etiku ili široko rasprostranjenu koncepciju ljudske slobode. Ono što politički filozofi rade, je da razvijaju koncepte koji nam pomažu da razlikujemo ispravno od pogrešnog, dobro od lošeg, pravedno od nepravednog. Socijalisti su istorijski imali komplikovan odnos prema ovom projektu. Mi socijalisti često sumnjamo da je ovakav projekat, u suštini, buržoaski projekat, koji ima cilj da racionalizuje i opravda već postojeće stanje, ili u najboljem slučaju, samo teži da reformiše, ali ne i da ukine kapitalizam.

Vreme je da odustanemo od ovakvog nepoverenja u teoriju pravde. Nama ne trebaju samo dijagnoze sistematske nepravde, već i konkretan plan za ostvarenje pravde, slobode i kvalitetnog života. Potrebni su nam ovakvi konkretni planovi koji će biti univerzalni, nesektaški, ubedljivi za nepreobraćene i puni nade u pogledu budućnosti. Takođe, treba da povratimo sopstveno uverenje da je socijalizam moguć, poželjan i pravedan.

Socijalizam nasuprot pravde?

Dozvolite mi da počnem tako što ću pojasniti tradicionalne socijalističke primedbe na teoretisanje o pravdi. Prvi prigovor, koji se tiče stava da je pravda buržoaski ideal, je osnovana. Rasprave o pravdi odvijaju se na društvenom terenu na kome postoje duboke društvene podele, a upravo te podele liberalni ideali poput slobode i jednakosti u velikoj meri prikrivaju. Nije lako koristiti iste ideale koji prikrivaju društvene podele kako bi se dala argumentacija za fundamentalnu transformaciju društva.

Drugi prigovor, koji proizilazi iz provog, je da tvrdnje o pravdi imaju tendenciju da racionalizuju i opravdaju postojeće stanje. Lako je shvatiti zašto socijalisti imaju ovakav stav o pravdi. Tržište oblikuje naše vrednosti, osećanja i moralne intuicije na način koji postojeće stanje čini još utemeljenijim  i mistifikuje čitav niz društvenih problema. U ovom kontekstu, nije verodostojno pozivati se na postojeće norme ili stvarne želje i preferencije ljudi, u odnosu na te norme, a kako bi se legitimisali socijalistički ideali.

Treći prigovor je da buržoaska priroda ideala i njegova mnoga ideološka izobličenja dovode do beznadežno reformističke političke strategije. Ideja „pravde“ u kapitalizmu legitimiše kapitalističku dominaciju kroz zakon, sudove i parlamentarni sistem. Zbog toga posvećenost održavanju ovakve političke strukture, koja jača podršku takvim institucijama, čini skoro nemogućim osporavanje društvene osnove kapitalističke dominacije na fundamentalan način. Radikalna promena zahteva preispitivanje nekih fundamentalnih dosadašnjih vrednosti.

Ali, današnji socijalisti treba da razmotre kako naši politički protivnici postavljaju problem odnosa socijalizma prema pravdi. Liberali takođe tvrde da su socijalizam i pravda nekompatibilni – ali iz različitih razloga.

Najpre, liberali prihvataju da se socijalizam zalaže za jedno viđenje dobrog društva, ali njihova zamerka je da je to viđenje suštinski ne-liberalno. Socijalizam primorava svakog pojedinca da učestvuje u životnom projektu izgradnje besklasnog društva koje nastoji da uskladi individualne interese u ideal opšteg dobra. Kritičari kažu da socijalistička pozicija efektivno poriče pluralizam ideala dobrog života koji demokratija zahteva. Liberali smatraju da, pošto socijalisti zahtevaju da se pojedinci, u potpunosti, identifikuju sa društvenom misijom koja je veća od njih samih, oni (socijalisti), suštinski, odbacuju činjenicu da nepomirljive različitosti uvek postoje u društvenom životu. Socijalisti zamišljaju besklasni svet u kome neće biti ljudskog nadmetanja, komunikacije i različitosti. Ovaj imaginarni svet briše društvene razlike negirajući činjenicu pluralizma, dok liberalizam čuva taj pluralizam.

Drugi liberalni prigovor je ono što ja zovem „Ne budi američki glupak!“ prigovor. Taj prigovor često ima ovakvu formu: „Vi imate loš slučaj kapitalizma u Americi (koji izgleda prilično brutalno!), ali postoje različite vrste kapitalizma, zar ne, i vaše primedbe na njega se odnose samo na neobuzdani kapitalizam negostoljubiv za ljudski život, na koji ste navikli“. Čuvena je tvrdnja Karla Popera da ne postoje samo dve mogućnosti — kapitalizam ili socijalizam — već mnoge mogućnosti unutar kapitalizma. (Postoje, na primer, humanije verzije kapitalizma koje se nalaze u nordijskim zemljama.) Socijalizam, nasuprot tome, ima vrlo malo varijanti. Socijalizam predstavlja krajnju racionalizaciju društva, koja odbacuje vrednosni pluralizam i ideološke raznolikosti.

Treća liberalna primedba tiče se tvrdnje da je lakše sprečiti zloupotrebe političke moći u kapitalističkom sistemu nego u socijalističkom. Ako se socijalizam shvati kao javno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju kojima se upravlja putem centralnog planiranja, onda socijalizam direktno ugrađuje korupciju u državne institucije. Državna struktura koja ne dopušta nikakvu nezavisnost konkurentskim centrima moći, kao što tržište to radi, stavlja pojedince na milost i nemilost vladajućoj kliki, koja tu strukturu može koristiti da se obogati bez nadzora ili kontrole običnih ljudi.

Birači u kapitalističkoj demokratiji, s druge strane, mogu birati između boljeg ili lošijeg odgovora na ekonomske probleme, zbog čega državni funkcioneri bolje reaguju na stav javnog mnenja. Ono što je u osnovi ove političke slobode je veći izbor kada su u pitanju dobra, usluge i mogućnosti zapošljavanja. Ako neko nije primoran da uzme sve ono što mu država obezbeđuje, kao što je slučaj u socijalizmu, onda država više zavisi od odobrenja javnosti, što dovodi do manje verovatnoće da će korupcija opstati ili postati rasprostranjena. Nasuprot tome, socijalizam jednostavno stvara veliku, skrivenu od javnosti i neodgovornu birokratiju, koja je neprijateljska prema bilo kakvoj spoljnoj kritici.

Šta bi demokratski socijalizam mogao značiti?

Zajednička nit koja se provlači kroz ove prigovore je da je socijalistička politika suštinski ne-liberalna, jer socijalisti odbijaju koncepciju pravde koja dozvoljava neslaganje, demokratsko odlučivanje i građanske slobode. Upravo kako bi opovrgli ovakve liberalne prigovore socijalisti treba da započnu debatu o pravdi, i da na jasan i precizan način objasne zašto je socijalizam kompatibilan sa liberalnim vrednostima. To treba uraditi iz dva razloga.

Najpre, nada u budućnost se teško može izgraditi putem čisto negativanog oblika društvene kritike. Pod „negativnim“ mislim na kritički stav koji postavlja dijagnozu, ali odbija da razvije pozitivnu viziju bolje budućnosti. Karl Marks je, čuveno, odbio da napiše „recepte za kuvare budućnosti”: odbacio je ideju da treba da pokušamo da detaljno prikažemo kako će izgledati buduće socijalističko društvo. Ovakav Marksov stav je trebao da generiše politički realizam i demokratsko promišljanje, koje bi se razvijalo paralelno sa napretkom revolucionarnog pokreta, tako da se u samom procesu izgradnje otkrije kako taj socijalizam treba da izgleda.

Ali zar nije čudno da se levica u 2022. godini i dalje strogo drži ovakvog stava? Mnogi od nas su postali, gotovo, apokaliptični u vezi sa umnožavanjem višestrukih narastajućih kriza, poput klimatskih promena, globalne stagnacije i migracija. Za to vreme, mi socijalisti nismo u stanju da pružimo blagovremenu i jasnu ideju o socijalističkoj alternativi globalnoj kapitalističkoj ekonomiji, a ona je ta koja direktno izaziva sve ove krize. 

Ako je politička situacija toliko loša, kao što mnogi misle da jeste, da li onda levica, zaista, može sebi da priušti da ne zapošljava kuvare u kuhinji? Ako smo izgubili čak i sposobnost da razmišljamo unapred, ne vidim šta ova istorijska zabrana našim kuvarima dodaje diskusiji osim što dovodi do demoralizacije, političkog neangažovanja i, na kraju, fatalizma.

Drugo, socijalisti su uvek želeli da uspostave i političku, a ne samo ekonomsku hegemoniju, što uključuje ubeđivanje većine društva da političko vođstvo radnika koristi svima. Čak i ako neko nije radnik, treba da bude u stanju da prihvati ideju da je socijalizam poželjan i koristan za njega ili nju. Bez ubedljive socijalističke ideje pravde, teško će se ostvariti cilj o većinskom prihvatanju socijalizma.

To ne znači da socijalizam treba da prihvati ideju da je pojedinac važniji od kolektiva (tj. „individualizam“). Ali socijalisti treba da pokažu svima da pojedinci mogu podjednako dobro napredovati i ostvariti ličnu sreću i u drugačijoj vrsti društvene strukture. Na nama je da ih ubedimo da svi ljudi mogu i treba da očekuju nešto bolje i humanije od socijalističke koncepcije ljudske slobode, u odnosu na ono što im kapitalističko viđenje slobode nudi.

Mnogi liberalni argumenti protiv socijalizma zasnivaju se na pretpostavci da socijalizam nužno mora imati formu centralno planirane ekonomije, od vrha do dna. Argument da socijalizam homogenizuje i podriva društvene razlike i time negira politiku, trebalo bi da bude manje ubedljiv kada se politika socijalizma shvati ozbiljnije. Kao što je Aron Benanav nedavno upitao, zašto socijalizam budućnosti ne može biti „sastavljen od preklapajućih delimičnih planova, koji međusobno povezuju neophodne i slobodne aktivnosti, a ne od jednog centralnog plana?“ Planiranje bi moglo biti kvalitativno drugačije nego što je bilo u prošlosti, ostavljajući ograničen domet tržišnim mehanizmima, ali inkorporirajući druge vrednosti u glavni tok ekonomskog života. Planovi za tehnološki razvoj, koji podiže produktivnost rada, štede vreme i stvaraju višak, mogao bi se pomešati, ako bi se investicije demokratizovale, i sa drugim planovima koji se odnose na neke druge ciljeve. Na primer, građani mogu da predlažu konkurse za javno ulaganje viškova u umetnost ili brigu o deci i starima. Kako bi se olakšala tranzicija kroz ovu ogromnu društvenu promenu socijalizam mora da izgradi demokratsku političku strukturu, koja će postaviti pluralizam kao osnovnu činjenicu političkog života.

Neke buduće varijante socijalizma će, možda, zavisiti od toga kako će ljudi transformisati već postojeće institucionalne strukture. Vrlo je moguće da će severnoamerički socijalizam izgledati drugačije od evropskog socijalizma, koji će zauzvrat izgledati drugačije od južnoameričkog socijalizma, jer su njihove državne institucije i razvojne potrebe prilično različite. Na primer, mogu da zamislim ogroman projekat izgradnje električne železnice preko Velikih ravnica Severne Amerike, gde farmeri imaju savet koji koordinira cenu žita sa savetom rančera na jugozapadu koji šalje stoku u Čikago. Mogu da zamislim da sistem suodlučivanja u Nemačkoj u potpunosti predaje upravljačku kontrolu radnicima, dok, istovremeno, sindikati postanu odgovorni za aktivnu politiku tržišta rada, koju koordiniraju sa investicionim savetom.

Postoji mnogo načina da se uspostavi socijalizam koji se ne oslanja na jednu centralnu vlast, koja je posebno ranjiva na korupciju. Sistem kontrole i ravnoteže može postojati i u socijalizmu. Socijalistička politička teorija, koja uzima u obzir ovakav sistem, nastojala bi da pojedince osposobi da raspravljaju o vrednosnim razlikama ili o tome kako se distribuira i ulaže višak kolektivnog rada. 

Projektovanje naših nada

Socijalistička koncepcija pravde treba da ponudi dobre razloge za veliko egzistencijalno kockanje: Zašto ljudi treba da stave sve svoje nade u post-kapitalističku budućnost? Ljudi moraju da veruju da će novo stanje ukloniti podsticaje da se menjamo na gore i umesto toga pomoći nam da se prilagodimo da budemo bolji i manje sebični. Ljudi moraju biti sigurni da građanske slobode neće nestati.

Da li je „pravda” nužno reformska, kako neki socijalisti kažu? Možda je to i slučaj, ali, svakako, nije nužnost. Socijalistička tranzicija će verovatno zahtevati mnoge reforme koje će proširiti kapacitete ljudi da slobodno deluju u sadašnjosti, kako bismo imali više ljudi sa kojima možemo da radimo na stvaranju šire podrške za socijalizam i povećanju stručnosti, koja je sigurno potrebna da bi se izgradilo buduće slobodno društvo. To je neophodno kako bi se ostvario dramatični raskid sa dominantnim imperativima globalnog ekonomskog sistema. Ne postoji put, od reforme do revolucije, koji ne proširuje kapacitete ljudi da postanu „sposobni da sami sobom upravljaju“.

Nije lako utvrditi koje konkretne reforme mogu da dovedu do dramatičnog raskida sa kapitalizmom. Međutim, ljudi treba da budu u stanju da vide kako seme socijalizma raste u tom procesu, da veruju da su oni sami plodno tle za ostvarenje pravde, tako da mogu da usmere svoje horizonte ka slobodi. Negirati važnost pravde, u ovom istorijskom procesu, znači poricati da socijalizam treba da pokuša da postane moralno legitiman u očima većine. Negiranje uloge koju pravda ima vodi samopodrivanju socijalizma, i pretvara ga u nejasni projekat, na koji ljudi mogu da projektuju svoje strahove i podozrenje, a ne, kako je Oto Nourat jednom napisao, da u njega polažu svoje nade za izgradnju društva gde se dobra osoba može osećati kao kod kuće.

Tekst je originalno objavljen u časopisu Jacobin.
Prevod: Velizar Mirčov

 

LILLIAN CICERCHIA

FILOZOFKINJA, POSTDOKTORANTKINJA NA SLOBODNOM UNIVERZITETU U BERLINU. NJEN NAUČNI FOKUS JE NA POLITIČKOJ EKONOMIJI, FEMINIZMU I KRITIČKOJ TEORIJI.

Print Friendly, PDF & Email

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.