Hajdemo ukratko istoriju ovog sistema: sistem Amber alert prvi put je primenjen 1998 godine u Teksasu i kao odgovor na zahteve roditelja otete dece. “Amber” – mada se ovaj sistem nužno ne zove svuda tako, kod nas se neinventivno zove “pronađi me” – po Amber Hagerman koja je oteta i ubijena 1996 godine čiji su roditelji bili najprofilisaniji u grupi koja je zahtev uspostavila: suština sistema je u veoma brzom obaveštavanju javnosti (putem svih dostupnih metoda) o slučajevima dece koja su nestala i/ili oteta ne bi li se omogućilo da se dete pronađe u prvih nekoliko sati nakon nestanka (policijska statistika je pokazala da je najveći procenat dece koja su ubijena nakon otmice, ubijena u prvih par sati nakon nestanka). Policijska istraga jednostavno rečeno traje, potrebno je vreme ne bi li se angažovale policijske snage, najčešće se za to vreme izgube baš ti dragoceni minuti i Amber alert je pokušaj da se u tih prvih i kritičnih nekoliko sati u potrazi angažuje javnost – te da se poveća verovatnoća da se nestala osoba pronađe upravo u tih nekoliko prvih časova. Dakle, da apstrahujemo: u pitanju je sistemsko angažovanje javnosti kao nekakvih “živih nadzornih kamera” u nekim policijskim slučajevima.

Za sve su krivi ludaci

U nas je sistem uveden i prvi put pokrenut pre tih nekoliko nesrećnih nedelja a završio je, slobodno rečeno, katastrofalno: slučaj je neočekivano brzo i snažno prostrujao kroz društvo, mobilišući manje više celokupno socijalno telo, čak i ne previše podstaknut nekom “ulogom i potrebom” države, već pre “revnosnom” akcijom medija koji su se momentalno bacili u čerečenje svega i svakoga ko im je pao pod ruku, kreiranje opsadnog stanja te sistematično izmišljanje i spekulisanje bez ikakvog osnova. A i javnost je odveć revnosno shvatila sopstvenu ulogu – valjda već godinama oštrena da bude primopredajnik medijskih poruka, pa onda ovako sistemski angažovana, uzbunjena i uzbuđena pozivom medija i ostalim metodama – da se u slučaj ubacila kao učesnik ali ponajpre kao posmatrač. Široki mobilizacijski zamah jednog tragičnog ali ne previše neuobičajenog slučaja (da podsetimo, godišnje u Srbiji nestane oko sedam stotina dece) uzrokovao je da jedna u suštini porodična tragedija preti da postane sledeći izvor beskrajnog lešinarskog razvlačenja i da ovaj nesrećni događaj dobije značaj Nacionalnog Zločina.

Izgleda da je bilo naivno očekivati da se javnost pokuša pretvoriti u nadzorne kamere a da se pritom izbegne žeđ za zavirivanjem u nečiju privatnost i da se jedan ovakav slučaj prevede na nacionalni nivo,  da sa tim prevođenjem ne desi i rulja. Tako je transformacija jednog policijskog slučaja u događaj od “nacionalnog značaja” očekivano završila kao i većina stvari koje “naciju” (posebno one “nacije” formatirane u tranzicionim društvima) koriste kao primarni medijum – javnost se očas posla pretvorila u rulju žednu neke krvi a tabloidni (a bogami i ostali) mediji su se pozivu odazvali i tečnost – što zavirivanjem pod suknje, što spekulacijama, što izvrtanjam, što izravnim izmišljanjem – isporučili u hektolitarskim dozama.

Naravno, problem je u tome da kada “sistemski angažujete javnost” to će nužno značiti i da će taj angažman nužno ići kroz već uspostavljene identitetske matrice u okviru kojih se ta javnost kreće – pa tako naravno na kraju nećete dobiti politički neutralnog učesnika. I to ne samo u nekom dnevnopolitičkom smislu – regulacija kroz naciju zapravo je znatno kompleksniji fenomen – kroz njega se, istina, povremeno lome i dnevnopolitička pitanja, ali zapravo se (daleko važnije) reflektuju one strukturne politike koje često znaju i da nam promaknu.

Tako se odveć često zaboravlja da sama nacija nije autentični i vernakularni subjekt istorije već istorijski kontigentna društvena formacija, produkt temeljnog rada regulatornih aparata – te da stoga iza nje mora biti čitava šuma regulativnih mehanizama i mehanizama proizvodnje nacije. U tom smislu proizvodnja nacije mora uzimati oblike konstantnog simboličkog potvrđivanja nacije, potvrđivanja njenih simboličkih granica i cikličnih integrativnih rituala.

Na kraju krajeva, “rulja” je imala svoje veoma konkretne političke uloge – ciklično u poslednjih decenija prvenstveno i služi kao protočni bojler, aklamacijski megafon koji valja da obično već donesenim odlukama i nekom osetljivim i ne baš popularnim društvenim procesima (razvaljivanje Jugoslavije, privatizacija…) da patinu nacionalne sabornosti i da je kao takva bila veoma politički zgodna i iskoristljiva.

I ponajviše je u tom smislu događaj demonstrirao mobilizacijski potencijal “nacije” – a možda je malo i poslužio kao vojno organizaciona vežba – vežba brze mobilizacije javnog menjenja i njegovog usaglašenog marša i jedna gotovo “kulturna revolucija” sa osetno manje progresivnim sredstvima i ciljevima.

Tragedije, tako, postaju čvorišne tačke za (re)formiranje nacija – dakle u pitanju je i nova tehnologija “nacije”, novi način “postajanja nacijom” – u nedostatku drugih mehanizama proizvodnje simboličke strukture nacije i jedan marginalni zločin sasvim lagano može da posluži.

Pritom, ne treba zaboraviti da je u pitanju ciklični ritual: podsetimo na zločin u Ribnikaru pre tačno godinu dana, još ranije na ubistvo Tijane Jurić koje je rezultovalo čak i intervencijama u pravnom sistemu a još dosta ranije zločin Mališe Jevtovića (mnogi se ovog slučaja i ne sećaju) pre dvadesetak godina.

Zajednička tačka: veoma zgodan zločinac, potpuno lišen kapaciteta za razumevanje, jedno hodajuće čudovište. I ne treba da čudi da smo baš u ovom borskom slučaju naišli i na destilisani mehanizam kreiranja slike i na skicu savršenog zločinca: razobručeni i pijani, bezobzirni i pomahnitali počinioci. I naravno da se u celom slučaju sasvim lako mogu naći i tragovi tranzicije. Opsesiju tranzicionih društava figurom ludaka valja tumačiti mnogim uzrocima ali jedan svako istaknimo: “ludak” je sasvim zgodna figura jer neko sa margine je kriv i sve je ok.

Za sve su krive devedesete

Dakle, kao i dosta drugih tragedija u tranzicionom društvu – i ova je promptno našla svoje mesto kao gradivni element lokalne političke dinamike. Matafori rijaliti programa gotovo sigurno nije moglo da se odoli, ali su se izdvojile i alternativne matrice tumačenja: dalo se na spekulaciju o devedesetim kao izvorištima – kao što je svojevremeno bilo sa zločinom u osnovnoj školi Ribnikar pre skoro tačno godinu dana: ono što se desilo je posledica ratova devedesetih, neraščišćene nacionalne savesti; u nešto ekstremnijim tumačenjima, čak i neke karakterologije.

Tek, iz izvesnih rakursa dolazila su i nešto arogantnija objašnjenja sa ambicijom strukturnog objašnjavanja fenomena: nacija u obliku rulje je zapravo htonska struktura koju modernizacijski proces nije uspeo iskoreniti, ona se vratila danas a vraćala se najmanje još jednom u istoriji – kada su navodno plemenske zajednice devedesetih razvalile Jugoslovenski projekat.

Obe strane imaju svoje monstrume. Pa je tako omiljeni monstrum ove konzervativni i kafanski (pijani?) ratni zločinac. I na kraju krajeva – posve je sličan onom gorepomenutom – razobručen i pijan.¹Uostalom – metafora ludnice svakako je prisutna i na ovom političkom spektru: pa se ciklično javlja kao motiv i u vreme Miloševića i danas (i u mom omiljenom pojavnom obliku: kinematografiji koja koristi metaforu ludnice: “Urnebesna tragedija”, “Zemlja istine, slobode i ljubavi”…).

Dakle, zavisno od perspektive – tragedija se koristi kao metafora ovoga ili onoga, sve naravno u zavisnosti od pozicije u političkom spektru, odnosno – prema sidrenoj tački: “za” i “protiv” vlasti. Naravno, uočljiva razlika sa pucnjavom u Ribnikaru prošle godine je naravno u tome što se za Ribnikar možda i mogla naći neka veza (strukturna proizvodnja nasilja rađa uobičajenost i svakodnevnost nasilja, i ono će se nužno pojaviti i u školi), ali u slučaju – po svemu sudeći jedne saobraćajne nesreće – to bi išlo daleko teže.

A za sve je izgleda krivo tržište

Obe strategije, međutim, zaboravljaju jednu stvar: zaboravilo se da su specifična masa slučaja, njegova recepcija u javnosti a bogami i ovaj prateći folklor – direktna posledica ponajpre medijske obrade i predanog rada medija u pravcu foramtiranja tragedije kao opšteg nacionalnog problema ne bi li bio zgodna roba za prodaju.

Spekulacije o tome da li je suština celog sistema (ne, naravno, samo u nas) zapravo samo u stvaranju specifičnih uslova za stvaranje predanog gledaoca nikako da se dokopaju površine i ponajpre su posledica te strukturne slepe mrlje za probleme koje strukturno proizvode tržišni odnosi. Sve – fotorobot savršene žrtve, fotorobot savršenog zločinca – navodno pijan, razobručen, surov i bezosećajan – , pokušaj da se u slučaj ugura i neka navodna međunarodna geopolitička zavera – zapravo je pre mizanscen jedne predstave sa jasno raspodeljenim arhetipskim ulogama, sukobima i strukturom.  Uostalom, kad sve etičke i moralne skrupule, ako ih je ikad i bilo, tako očas posla izletele kroz prozor i čitava se mašinerija za tren prešaltala u totalnu produkciju spektakla i alavo strvinarenje nad jednom porodičnom tragedijom – to je jedna tako tržišna stvar. U tom smislu zaista svi “dobri zločini” liče jedan na drugi a svi loši se moraju (medijski – prvenstveno) regulisati ne bi li postali zgodni za širu i kompleksniju eksploataciju.

Pogledan, dakle, iz alternativnog ugla, u pitanju je čista prouzvodnja spektakla zarad povećanog angažmana publike – omiljena i najlakša zabava profitno orijentisanih medija: zločin uzbuđuje javnost, mediji dolivaju ulje na vatru, koriste već postojeće identitetske matrice “naciju” (zbog inače nateklog značaja poslednjih decenija, jako zgodnu društvenu formaciju) ne bi li se uzbuđena javnost zalepila za ekrane a na kraju štapa – medijske strukture reklamni prostor kupuju i prodaju u skladu sa gledanošću programa. I tek negde na margini postoje političke snage i faktori koji gledaju da se o događaj ogrebu i naberu poneki politički poen na ovaj ili onaj način.

I eto, otprilike celog rešenja. Pa ako smo se do sada vrteli oko dva ključna pojma: dajmo i krajnju ocenu: monstrumi tragedija kao robe za prodaju, rulja kao kupac.

STEFAN ALEKSIĆ

ANTROPOLOG I PISAC.