Buđ

Miriše nekada na nepravdu,

sagorele snove,

pirovinu…

Bolest bez leka,

glad bez hleba,

žeđ bez vode!

Na lica, koje pozdraljamo

u mimohodu,

koji žure, gde ih niko

ne čeka, promrzle

pokisle, bose i gole

nesnosno na čađ,

sumpor i jad…

Zavlači se u nozdrve,

goni na mučninu,

na muk,

jauk,

bol i jecaj,

prevaru,

mulj.

otrovnu prašinu!

Oporo na trulež,

sram,

bahatost,

jeftinu radnu snagu,

a najčešće na memlu i buđ!

Mnogi plaču u sebi,

dok život upija vlagu…

IGOR D. MARKOVIĆ

PESNIK I KOLUMNISTA.