Holokaust posle Gaze (I DEO)

Godinu dana pre nego što je izvršio samoubistvo (1977), austrijski pisac, Žan Ameri, naišao je na novinske izveštaje o sistematskom mučenju arapskih zatvorenika u izraelskim zatvorima. Uhapšen je u Belgiji 1943. godine dok je delio anti-nacističke letke. Ameri je bio brutalno mučen od strane Gestapoa, a zatim deportovan u Aušvic. Uspeo je da preživi, ali nikada nije mogao da gleda na svoje muke kao kao na prošlost. Insistirao je na tome da oni koji su jednom mučeni, njihova trauma ostaje neizbrisiva. Kao i mnogi preživeli iz nacističkih logora smrti, Ameri je osećao „egzistencijalnu povezanost“ sa Izraelom šezdesetih godina. Napadao je levičarske kritičare jevrejske države kao „nemisleće i neprincipijelne“, i možda je bio jedan od prvih koji je tvrdio, ono  što sada lideri i podržavaoci Izraela redovno naglašavaju, da se najglasniji antisemiti maskiraju kao moralni anti-imperijalisti i anticionisti. Ipak, ti „navodno neformalni“ izveštaji o mučenjima u izraelskim zatvorima naveli su Amerija da razmisli o granicama svoje solidarnosti sa jevrejskom državom. U jednom od poslednjih eseja koje je objavio, napisao je: „Hitno pozivam sve Jevreje koji žele da budu ljudi da mi se pridruže u radikalnoj osudi sistematskog mučenja. Tamo gde počinje varvarstvo, čak i egzistencijalne obaveze prestaju.“

Amerija je posebno uznemirio Menahem Begin kao premijer Izraela 1977. godine. Begin, koji je organizovao napad na hotel King David u Jerusalimu 1946. godine u kojem je poginulo 91 osoba, bio je prvi od otvorenih zagovornika jevrejskog suprematizma koji i dalje vlada Izraelom. Takođe je bio prvi koji je rutinski pominjao Hitlera i Holokaust i Bibliju dok je napadao Arape i gradio naselja na Okupiranim teritorijama. U svojim ranim godinama, država Izrael je imala ambivalentan odnos prema Holokaustu i žrtvama. Prvi premijer Izraela, David Ben-Gurion, za preživele je govorio da su „ljudski otpad“, tvrdeći da su preživeli samo zato što su bili „loši, bezdušni, egoistični“. Ben-Gurionov rival Begin, demagog iz Poljske, iskoristio je smrt šest miliona Jevreja za intenzivnu nacionalnu opsednutost i novu osnovu identiteta Izraela. Izraelski establišment počeo je da proizvodi i širi veoma specifičnu verziju Holokausta koja bi mogla da se iskoristi za legitimizaciju militantnog i ekspanzionističkog cionizma.

Ameri je uočio novu retoriku i bio je kategoričan u vezi sa njenim destruktivnim posledicama po Jevreje koji žive izvan Izraela. To što Begin, „sa Torom u ruci i pozivajući se na biblijska obećanja“, otvoreno govori o otimanju palestinske zemlje „sam bi po sebi bio dovoljan razlog za Jevreje u dijaspori da preispitaju svoj odnos prema Izraelu“. Ameri je molio lidere Izraela da „priznaju da će vaša sloboda biti postignuta samo sa vašim palestinskim rođakom, a ne protiv njega“.

Pet godina kasnije, insistirajući da su Arapi novi nacisti i da je Jaser Arafat novi Hitler, Begin je napao Liban. Do trenutka kada ga je Ronald Regan optužio za „holokaust“ i naredio mu da ga obustavi, Izraelske odbrambene snage (IDF) ubile su desetine hiljada Palestinaca i Libanaca i uništile velike delove Bejruta. U svom romanu „Kapo“ (1993), srpsko-jevrejski pisac Aleksandar Tišma opisuje gađenje koje su mnogi preživeli Holokausta osećali prema slikama koje su dolazile iz Libana: „Jevreji, njihovi srodnici, sinovi i unuci njihovih savremenika, bivši logoraši, stajali su u kupolama tenkova, vozili se, mašući zastavama, kroz nebranjena naselja, kroz ljudsko meso, razdirući ga mitraljeskim mecima, okupljajući preživele u logore ograđene bodljikavom žicom“.

Primo Levi, koji je spoznao užase Aušvica u isto vreme kad i Ameri i takođe osećao emotivnu povezanost sa novom jevrejskom državom, brzo je organizovao otvoreno pismo protesta i dao intervju u kome je rekao da „Izrael brzo tone u potpunu izolaciju… Moramo da potisnemo solidarnost sa Izraelom i hladne glave da razmislimo o greškama aktuelne vladajuće klase Izraela. Oslobodite se te vladajuće klase“. Levi razmišlja ne samo o svom vremenu u logoru i njegovom mučnom i nerazrešivom nasleđu, već i o uvek prisutnim pretnjama ljudskom dostojanstvu i časti. Posebno je bio ogorčen zbog eksploatacije Holokausta od strane Begina. Dve godine kasnije, tvrdio je da „težište jevrejskog sveta mora da se vrati iz Izraela u dijasporu“.

Zabrinutost i sumnje koje su izražavali Ameri i Levi danas se denunciraju kao antisemitizam. Setimo se koliko su takve poglede na cionizam i strepnje u vezi sa percepcijom Jevreja u svetu, među preživelima Holokausta izazivale izraelske okupacijone snage palestinskih teritorija, uz prateću novu mitologiju. Jesaja Leibovic, teolog koji je osvojio Izraelsku nagradu 1993. godine, već je 1969. upozoravao na „nacifikaciju“ Izraela. A 1980. godine, izraelski kolumnista Boaz Evron pažljivo je opisao faze ove moralne korozije: taktika izjednačavanja Palestinaca sa nacistima i upozoravanja da je drugi Holokaust neizbežan, oslobađala bi obične Izraelce „od svih moralnih ograničenja, jer onaj ko je u opasnosti od uništenja smatra da je oslobođen od bilo kakvih moralnih dilema koje bi mogle da ograniče njegove napore da se spasi“. Jevreji, pisao je Evron, mogli bi tako da tretiraju „ne-Jevreje kao poluljude“, ponavljajući „nacističke rasističke stavove“.

Evron je takođe upozoravao na oprez u vezi sa (tada novim i revnosnim) pristalicama Izraela u američkoj populaciji Jevreja. Za njih, tvrdio je, navijanje za Izrael postalo je „neophodno zbog gubitka za njih bilo kog drugog jevrejskog identiteta“, toliko je bila velika njihova egzistencijalna praznina, prema Evronu, da nisu želeli da se Izrael oslobodi od rastuće zavisnosti od podrške jevrejskih Amerikanaca.

Oni su želeli da se osećaju potrebnim. Takođe im je potreban „izraelski heroj“ kao socijalna i emocionalna kompenzacija u društvu u kome se Jevrejin obično ne doživljava kao oličenje hrabrog mačo borca. Dakle, Izraelac pruža američkom Jevrejinu dvostruku, kontradiktornu sliku: muževni supermen i potencijalna žrtva Holokausta, obe daleke od stvarnosti.

Zigmunt Bauman, poljski filozof jevrejskog porekla i izbeglica od nacizma, proveo je tri godine u Izraelu tokom 1970-ih pre nego što se odselio zbog preovladavajućeg ratobornog moralnog stava, očajavao je zbog „privatizacije“ Holokausta od strane Izraela i njegovih pristalica. Napisao je 1988. godine: „došlo je do toga da se Holokaust doživljava kao privatno iskustvo Jevreja, kao stvar između Jevreja i njihovih mrzitelja“, čak i dok su se uslovi koji su to omogućili ponovo javljivali širom sveta. Preživeli iz Holokausta, čije je uverenje u sekularni humanizam dovedeno u pitanje, intuitivno su osećali da nasilje koje su preživeli – neviđeno po svojoj razmeri – nije bilo izuzetak u suštinski zdravoj modernoj civilizaciji, niti se moglo u potpunosti opravdati starim predrasudama o Jevrejima. Tehnologija i racionalna podela rada omogućile su običnim ljudima da čiste savesti, povremeno čak sa ponosom, doprinesu masovnim ubistvima, a preventivni napori protiv takvih bezosećajnih i dostupnih načina ubijanja zahtevali su više od opreza protiv antisemitizma.

Kada sam se nedavno pripremao za ovaj tekst, shvatio sam da sam u svojim knjigama već podvukao mnoge od pasusa koje ovde citiram. U mom dnevniku su citati iz dela Džordža Štajnera („država-nacija naoružana kao jež sa bodljama, gorak je i apsurdni relikt, apsurdnost u veku prenaseljenih gradova“) i Aba Ebana („vreme nam je da stojimo na svojim nogama, a ne na nogama šest miliona mrtvih“). Većina ovih beležaka datira još od moje prve posete Izraelu i Okupiranim teritorijama, kada sam, u svojoj nevinosti, pokušavao da odgovorim na dva zbunjujuća pitanja: kako je Izrael došao do tako strašne moći da odlučuje o životu i smrti izbeglica; i kako zapadne političke elite i novinarska struka mogu da ignorišu, pa čak i da opravdaju, očiglednu sistemsku okrutnost i nepravdu?

Odrastao sam upijajući nešto od pobožnog cionizma moje porodice iz gornje kaste hindu nacionalista u Indiji. I cionizam i hindu nacionalizam pojavili su se krajem 19. veka posle iskustva poniženja; mnogi njihovi ideolozi želeli su da prevaziđu ono što su doživljavali kao sramni nedostatak muškosti među Jevrejima i Indusima. A za hindu nacionaliste 1970-ih godina, kritičare tada vladajuće pro-palestinske Kongresne partije, činilo se kao da su beskompromisni cionisti poput Begina, Ariela Šarona i Jicaka Šamira pobedili u trci za mačo nacionaliste. (Sada je jasno: hindu trolovi su najveći obožavaoci Netanijahua na svetu.) Sećam se da sam imao sliku Moše Dajana, načelnika generalštaba IDF-a i ministra odbrane tokom Šestodnevnog rata, na zidu; i čak i nakon što je moja dečja opčinjenost grubom silom izbledela, nisam prestao da gledam na Izrael onako kako su ga lideri predstavljali od 1960-ih godina, kao iskupljenje za žrtve Holokausta i kao neuništiva odbrana od njegovog ponavljanja.

Znao sam koliko malo je patnja Jevreja, koji su bili dežurni krivci tokom socijalnog i ekonomskog raspada Nemačke u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka, registrovana u svesti zapadnoevropskih i američkih lidera, da su čak i preživeli Holokausta hladno dočekivani, a u istočnoj Evropi bili žrtve novih pogroma. Iako sam bio uveren u pravednost palestinske stvari, teško sam odolevao cionističkoj logici: da Jevreji ne mogu preživeti u nejevrejskim zemljama i da moraju da imaju svoju državu. Čak sam mislio da je nepravedno što samo Izrael od svih zemalja na svetu mora da pravda svoje pravo na postojanje.

Nisam bio dovoljno naivan da pomislim kako patnja uzdiže ili čeliči žrtve i motiviše ih da postupaju na moralno superiorniji način. To da su jučerašnje žrtve vrlo verovatno postale današnji nasilnici lekcija je iz organizovanog nasilja u bivšoj Jugoslaviji, Sudanu, Kongu, Ruandi, Šri Lanki, Avganistanu i previše drugih mesta. Ipak, šokirao me je mračan smisao koji je izraelska država izvukla iz Holokausta, a zatim ga institucionalizovala u mašineriju represije. Ciljana ubistva Palestinaca, kontrolni punktovi, rušenje kuća, krađe zemljišta, proizvoljna i neograničena zadržavanja i široko rasprostranjeno mučenje u zatvorima izgledali su kao bezdušna nacionalna etika: čovečanstvo je podeljeno na one koji su jaki i one koji su slabi. Oni koji su bili ili očekuju da budu žrtve treba preventivno da unište svoje percipirane neprijatelje.

Iako sam čitao Edvarda Saida, ipak sam bio šokiran kada sam otkrio kako na Zapadu visoko pozicionirani političari perfidno prikrivaju ideologiju preživljavanja najsnažnijih, a koju zastupaju svi izraelski režimi još od Begina. U njihovom je interesu da se zabrinu zbog zločina okupatora, ako već nisu zbog patnje obespravljenih i dehumanizovanih ljudi. Nažalost, o ovom nema odjeka u uglednim medijima zapadnog sveta. Svako ko skreće pažnju slepe odanosti Vašingtona Izraelu biva optužen za antisemitizam i ignorisanje lekcija iz Holokausta. Iskrivljena svest o Holokaustu dozvoljava da svaki put kada žrtve Izraela, koje više ne mogu da podnesu svoju nesreću, ustanu protiv svojih tlačitelja s očekivanom žestinom, budu prozvani nacistima, spremnim za još jedan Holokaust.

Isčitavanjem i komentarisanjem Amerija, Levija i drugih pokušavao sam na neki način da ublažim utisak nepravde koji sam osećao nakon uvida u mračno tumačenje Holokausta u Izraelu, i tvrdnjama o visoko moralnom ugledu koje su mu dolazile od zapadnih saveznika. Tražio sam utehu od ljudi koji su na svojim telima osetili monstruozni teror kojem su bili izloženi milioni od strane navodno civilizovane evropske nacije-države, i koji su uvek glasno govorili protiv deformacije značenja Holokausta i zloupotrebe njegove uspomene.

I pored sve većih rezervi prema Izraelu, politička i medijska elita Zapada neumorno je umanjivala surove činjenice vojne okupacije: Izrael, ima pravo, kao jedina demokratija na Bliskom Istoku, da se brani, posebno od genocidnih zveri. Kao rezultat toga, žrtve izraelske brutalnosti u Gazi danas ne mogu da dobiju ni jednostavno priznanje svoje patnje od zapadnih elita, a kamoli olakšanje. U poslednjih nekoliko meseci, milijarde ljudi širom sveta vide neopisivu agresiju čije su žrtve, kako je to opisala Bline Ní Gralaig, advokatica iz Irske koja predstavlja Južnu Afriku u Međunarodnom sudu pravde u Hagu, „u realnom vremenu emituju svoju patnju u očajnoj, do sada uzaludnoj, nadi da će svet možda nešto da učini“.

Ali svet, ili preciznije Zapad, ništa ne čini. Štaviše, likvidacija Gaze, iako se detaljno dnevno opisuje i emituje od strane izvršilaca, na Zapadu se negira: od predsednika SAD-a koji tvrdi da su Palestinci lažljivci, do evropskih političara koji horski tvrde da Izrael ima pravo da se brani, pa do uglednih medijskih kuća, koje neutralnim tonom izveštavaju o masakrima u Gazi. Našli smo se u nezapamćenoj situaciji. Nikada ranije toliko nas nije prisustvovalo klanju industrijskih razmera u realnom vremenu, pa ipak prevladavajuća ravnodušnost, kukavičluk i cenzura onemogućavaju, pa čak i ismevaju, naš šok i tugu. Mnogi od nas koji su videli slike iz Gaze – te vizije iz pakla, izprepletanih tela sahranjenih u masovnim grobnicama, mala tela na rukama ožalošćenih roditelja, ili uredno poređana na zemlju, u redovima – polako smo ludeli tokom poslednjih nekoliko meseci. Svaki dan je zatrovan: dok mi živimo svoje živote, stotine običnih ljudi poput nas bivaju ubijeni, ili prisiljeni da gledaju ubistva svoje dece.

Oni koji se trude da na licu Bajdena nađu neki znak milosti, neki znak kraja prolivanja krvi, nailaze na jezivo hladnu bezdušnost, koju poremeti nervozna grimasa kada ponovi izraelske laži o obezglavljenim bebama. Bajdenova tvrdoglava zloba i okrutnost prema Palestincima samo je jedna od mnogih jezivih zagonetki koje nam predstavljaju zapadni političari i novinari.

Holokaust je zauvek traumatizovao najmanje dve generacije preživelih, a 7. oktobra napad Hamasa među većinom Jevreja je samo pojačao strah od mogućeg konačnog istrebljenja. Ali bilo je jasno od početka da će najfanatičnije rukovodstvo Izraela iskoristiti opšti osećaj žalosti i užasa. Bilo bi lako zapadnim liderima da suzbiju svoju bezuslovnu solidarnost sa ekstremističkim režimom i da istovremeno priznaju neophodnost dovođenja pred lice pravde onih koji su krivi za ratne zločine 7. oktobra. Zašto je onda Kir Starmer, bivši advokat za ljudska prava, tvrdio da Izrael ima pravo da „uskrati struju i vodu“ Palestincima? Zašto je Nemačka ubrzala prodaju oružja Izraelu (i svojim lažljivim medijima i zvaničnom represijom prema jevrejskim umetnicima i misliocima, pružila svežu lekciju svetu o brzom usponu ubitačnog etnonacionalizma)? Šta znači naslov na BBC i u New York Times „Hind Rajab, šestogodišnja devojčica, pronađena mrtva u Gazi nekoliko dana nakon poziva u pomoć“, „Suze oca iz Gaze koji je izgubio 103 rođaka“ ili „Čovek umro nakon što se zapalio ispred ambasade Izraela u Vašingtonu“? Zbog čega bi zapadni političari i novinari nastavili da prikazuju desetine hiljada mrtvih i osakaćenih Palestinaca kao kolateralnu štetu, u odbrambenom ratu, koji je nametnut „najmoralnijoj vojsci na svetu“?

Odgovori za mnoge širom sveta neminovno su prebojeni već dugo tinjajućom rasnom gorčinom. Palestina, kako je Džordž Orvel ukazao 1945. godine, jeste „pitanje boje“, i tako je neizbežno video i Gandi, koji je molio vođe cionista da Arape ne terorišu  koristeći oružje Zapada, što je bio i stav postkolonijalnih nacija, koje su odbile da priznaju državu Izrael. Ono što je Vilijam Di Bojs, sociolog iz Amerike, nazvao centralnim problemom međunarodne politike – „linija boje“ – motivisalo je Nelsona Mandelu kada je rekao da  sloboda Južne Afrike od aparthejda „nije kompletna bez slobode Palestinaca“. Džejms Boldvin je tražio da se prekine ono što je nazvao „svetom tišinom“, koja okružuje Izrael koji prodaje oružje režimu aparthejda u Južnoj Africi, kada je tvrdio da je jevrejska država, oličenje bele supremacije, a ne demokratije. Muhammed Ali je video Palestinu kao primer grube rasne nepravde. Tako danas misle i lideri najstarijih i najistaknutijih crkvenih  zajednica Crnaca u Sjedinjenim Državama, koji optužuju Izrael za genocid i traže od Bajdena da obustavi svu finansijsku i vojnu pomoć toj zemlji.

Godine 1967, Boldvin je bio dovoljno nepristojan da kaže da se patnja jevrejskog naroda „priznaje kao deo moralne istorije sveta, ali da se to ne priznaje i za patnju crnaca.“ U 2024. godini, više ljudi vidi da, u poređenju sa jevrejskim žrtvama nacizma, jedva se sećamo brojnih miliona robova, brojnih holokausta tokom viktorijanskog perioda vladavine u Aziji i Africi, atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. Milijarde ljudi van Zapada su u poslednjih nekoliko godina besni zbog katastrofalnog rata Zapada protiv terorizma, zbog „aparthejd vakcinacije“ tokom pandemije, zbog otvorene hipokrizije u vezi sa patnjom Ukrajinaca i Palestinaca, a teško da ne primete borbenu varijantu „negiranja holokausta“ među elitama bivših imperija, koje odbijaju da se pozabave istorijom genocidnog nasilja i pljačke i trude se da delegitimizuju svaku raspravu o tome kao neskriven „wokeness“. Popularnim totalitarnim „West Is Best“ (Zapad je najbolji) i dalje ignorišu oštre opise nacizma (od strane Džavaharlala Nehrua i Eme Sezer, između ostalih) kao radikalnog „blizanca“ zapadnog imperijalizma; izbegavaju istraživanja očigledne veze između imperijalnog pokolja domorodaca u kolonijama i genocida Jevreja unutar Evrope.

Danas jednu od većih opasnosti predstavlja pretvaranje linije boje u novu liniju Mažino. Za većinu ljudi izvan Zapada, kojima je kontakt sa evropskom civilizacijom bio brutalni kolonijalizam, Holokaust ne izgleda kao do tada neviđeno zverstvo. Dok se oporavljala od posledica imperijalizma u svojim zemljama, većina nije mogla da pojmi razmere užasa, koje je blizanac tog imperijalizma naneo Jevrejima u Evropi. Tako kada lideri Izraela porede Hamas sa nacistima, a diplomate iz Izraela u UN nose žute zvezde, njihova publika je skoro isključivo zapadna. Većinu na svetu ne izjeda teret krivice hrišćanske Evrope za Holokaust i ne smatra stvaranje Izraela moralnom nužnošću za oprost greha Evropejaca 20. veka. Već više od sedam decenija, argument među „tamnoputim narodima“ ostaje isti: zašto bi Palestince trebalo kazniti za zločine koje su počinili isključivo Evropljani? Mogu da osećaju samo odvratnost prema tvrdnjama da Izrael ima pravo da ubije 13.000 dece ne samo u samoodbrani nego zato što je država nastala iz Holokausta.

Već 2006. godine, Toni Džad je upozoravao da „Holokaust više ne može da bude instrumentalizovan kako bi se pravdalo ponašanje Izraela, jer sve više ljudi jednostavno ne može da razume kako se pozivanjem na užase poslednjeg rata u Evropi pravda i dozvoljava neprihvatljivo ponašanje u drugom vremenu i na drugom mestu“. On upozorava da „paranoja o progonu Izraela – svi su protiv nas – više ne izaziva sažaljenje, i  uporna predskazanja o uništenju Jevreja rizikuju da postanu samopotvrđujuća: Nepromišljeno ponašanje Izraela i uporno identifikovanje svake kritike sa antisemitizmom sada je vodeći izvor anti-jevrejskog sentimenta u zapadnoj Evropi i velikom delu Azije“. Najveći prijatelji Izraela danas raspiruju ovaj sentiment. Kako je rekao izraelski novinar i dokumentarista Juval Abraham: „U Nemačkoj se, zastrašujućom zloupotrebom optužbe za antisemitizam, izgubilo njeno značenje, a time su se ugrozili Jevreji širom sveta“. Bajden nastavlja sa argumentacijom da sigurnost jevrejske populacije širom sveta zavisi od Izraela. Kako je nedavno rekao kolumnista New York Times-a Ezra Klajn, „ja sam Jevrejin, a da li se osećam sigurnijim? Da li mislim da ima manje antisemitizma u svetu sada zbog onoga što se tamo dešava, ili mi se čini da postoji ogroman porast antisemitizma, i da su Jevreji na mestima koja nisu Izrael ranjivi zbog onogšto se dešava u Izraelu?“

Preživeli Holokausta predvideli su i upozoravali da instrumentalizacija nanosi štetu sećanju na Holokaust. Bauman je više puta upozoravao nakon 1980-ih, da takva taktika bezdušnih političara poput Begina i Netanjahua, osigurava „posthumnu pobedu za Hitlera, koji je sanjao o stvaranju sukoba između Jevreja i celog sveta“ i „sprečava Jevreje da ikada imaju miran suživot sa drugima“. Ameri, očajan u svojim poslednjim godinama zbog „rastućeg antisemitizma“, molio je Izraelce da čak i palestinske teroriste tretiraju humano, kako solidarnost između cionista u dijaspori, kao što je on, i Izraela ne bi „postala osnova za zajedništvo dve strane osuđene na propast, pred neminovnom katastrofom“.

Neke nade po tom pitanju od sadašnjih lidera Izraela ne treba očekivati. Saznanje o njihovoj ranjivosti suočenjem sa Hezbolahom i Hamasom bi trebalo da ih učini spremnijim da rizikuju kompromisno mirovno rešenje. Ipak, sa bombama od 1000 kilograma koje im je Bajden poklonio, oni sumanuto još intenzivnije militarizuju okupirane teritorije Zapadne obale i Gaze. Šteta po sopstveni narod je dugoročna posledica, koje se plašio Boaz Evron kada je upozoravao na posledice „kontinuiranog pominjanja Holokausta, antisemitizma i mržnje prema Jevrejima u svim generacijama… Lideri ne mogu da žive izvan svoje propagande, a baš vladari Izraela deluju kao poglavice sekte u svetu mitova i čudovišta koje je sama stvorila, i koja više ne razume šta se dešava u stvarnom svetu… ni istorijske procese u kojima se država našla“.

Četrdeset četiri godine nakon što je Evron ovo napisao, jasno je da su zapadni zaštitnici Izraela ispali najgori neprijatelji zemlje, gurajući svog štićenika dublje u halucinacije. Kako je Evron rekao, zapadne sile deluju protiv svojih „interesa i primenjuju prema Izraelu poseban povlašćeni odnos, bez obaveze Izraela da uzvrati“. Kao posledica toga, „poseban tretman koji se daje Izraelu, izražen u bezuslovnoj ekonomskoj i političkoj podršci, stvorio je ekonomsku i političku staklenu baštu oko Izraela, izolirajući ga od globalnih ekonomskih i političkih realnosti“.

Netanjahu i njegovi sledbenici ugrožavaju osnove globalnog poretka, stvorenog nakon otkrića nacističkih zločina. Čak i pre Gaze, Holokaust je gubio svoje centralno mesto u našoj predstavi o prošlosti i budućnosti. Istina je da nijedna zverstva nisu bila tako široko i detaljno obeležavana. Kultura sećanja na Holokaust sada je akumulirala sopstvenu dugu istoriju. Ta istorija pokazuje da sećanje na Šoa nije tek tako proisteklo iz onoga što se događalo između 1939. i 1945. godine; ono je bilo konstruisano, često veoma svesno, i sa određenim političkim ciljevima. Zapravo, neophodni konsenzus o univerzalnom značaju Holokausta je ugrožen zbog sve vidljivijih ideoloških pritisaka na njegovo sećanje.

Svima je bilo poznato posle 1946. godine da su nacistički režim i njegovi evropski saradnici ubili šest miliona Jevreja, ali tokom mnogo godina ovaj neverovatan podatak nije imao značajnog političkog ni intelektualnog odjeka. U dekadi 1940–1950, Holokaust nije bio posmatran kao zverstvo odvojeno od drugih zverstava rata: pokušaj istrebljenja slovenskih naroda, Roma, osoba sa invaliditetom i homoseksualaca. Naravno, većina evropskih naroda imala je svoje razloge da ne ispituje ubijanja Jevreja. Nemci su bili opsednuti svojom sopstvenom traumom savezničkog bombardovanja i okupacije, i masovnim proterivanjem sa istoka Evrope. Francuska, Poljska, Austrija i Holandija, koje su rado sarađivale sa nacistima, želele su da se predstave kao deo hrabrog „otpora“ Hitleru. Postojalo je previše neprijatnih podsećanja na saučesništvo dugo nakon što je rat završen 1945. godine. Nemačka je imala bivše naciste za kancelara i predsednika. Francuski predsednik Fransoa Miteran bio je funkcioner u režmu Viši. Čak do 1992. godine, Kurt Valdhajm je bio predsednik Austrije uprkos dokazima o njegovoj umešanosti u nacističke zločine.

Nastavak teksta će biti objavljen u sredu.

Izvod: London Reviw of Books

PANKAJ MIŠRA

INDIJSKI ESEJISTA, PESNIK I SOCIJALISTA.