Čemu nas je pandemija naučila? (II deo)



U pandemiji, postojeća levica nije pronašla snagu da se transformiše i da na prvom mestu uključi u svoje redove najosetljivije, najranjivije, ali i najbrojnije pripadnike društva, koji su podneli i najveće žrtve tokom pandemije. Propuštena je izuzetna šansa da se ponudi konkretna, dostižna i održiva alternativa predpandemijskom društvu. Stoga postpandemijska stvarnost preti da bude još surovija i nepravednija

Print Friendly, PDF & Email



Nastavak teksta. Prvi deo možete konsultovati na ovom linku.

Šta je, na osnovu iskustava iz pandemije, neophodno promeniti? Za efikasno upravljanje pandemijom, ali i reformom zdravstva u celini i ubrzanom razvoju medicinskih nauka, neophodno je revitalizovati ulogu Svetske zdravstvene organizacije kao vodeće stručne institucije, ali i koordinatora globalnih zdravstvenih programa, a posebno reforme zdravstva. To je moguće samo uz globalni konsenzus da je zdravlje građana univerzalno pravo i vrednost i da se ne može podvoditi pod nekakve nacionalne, ali ni podređivati tržišnoj logici. Pored toga, neophodno je uspostaviti globalnu solidarnost po pitanju zdravlja. 

Globalna reforma morala bi uključiti nacionalizaciju (tačnije: podruštvljavanje) proizvodnje, distribucije i čuvanja lekova, vakcina, dijagnostike, medicinske opreme i materijala kao (i ovde) uspostavljanje mehanizama globalne solidarnosti. Nedopustivo je da s jedne strane proizvođači ostvaruju enormne profite na bolesti, odnosno očuvanju zdravlja građana, dok su istovremeno lekovi, vakcine, oprema i materijal prvenstveno dostupni pravovremeno i sa najvišim kvalitetom samo najbogatijim društvima i pojedincima, te da se koriste kao sredstvo za uspostavljanje ili jačanje političkog uticaja i moći.

Način finansiranja naučnog istraživanja takođe se mora uspostaviti na drugačiji način. Ne mogu vlade, vladine institucije i privatne fondacije diktirati prioritete naučnoistraživačkog rada, niti finansiranje uslovljavati komplikovanim birokratskim procesima i neprimerenim (jer je najčešće kopija tržišnih) sistemom vrednovanja rezultata naučnoistraživačkog rada. Umesto toga, kompetentne i nezavisne naučne institucije i pojedinci moraju imati jednostavan pristup dovoljnom i redovnom finansiranju. Naučnoistraživački rad može biti ograničen jedino najstrožijim etičkim principima i striktnim poštovanjem naučnog metoda, a ne ekonomskim i političkim interesima.

Državne institucije, posebno zdravstvene (ali i obrazovne, naučne, ustanove kulture…) moraju se graditi i razvijati kao društvene institucije van kontrole vlasti i bez uticaja finansijsko-političkih elita. Za svoj rad moraju jedino da odgovaraju građanima. Takva autonomija zdravstva je preduslov za očuvanje i unapređenje zdravlja građana i do nje se može doći društvenim dijalogom, koji je takođe i metoda za stabilno i dovoljno finansiranje zdravstvenih ustanova (drugim rečima: građani odlučuju za šta i u kojem obimu će biti upotrebljena javna sredstva).

Reforma iziskuje i promenu stava zdravstvenih radnika (kao i drugih javnih radnika) o sebi i o svojoj ulozi. To se na prvom mestu odnosi na promenu odnosa zdravstvenog radnika i pacijenta, o čemu smo više pisali ovde.

Pandemija je još ukazala i na nedostatke preterane medikalizacije zdravstva. Savremeno zdravstvo ne može se bazirati isključivo na znanjima i rešenjima koja dolaze iz medicine. Neophodno im je pridružiti i znanja iz sociologije, psihologije i drugih društvenih nauka, a zdravstvena zaštita mora u sebe integrisati i socijalnu zaštitu – one ne smeju teći odvojeno i bez koordinacije. Na primeru pogubnih posledica koje je pandemija imala u ustanovama socijalne zaštite, na prvom mestu u domovima za stare, videlo se kako funkcioniše nepovezanost ova dva sistema.

Način na koji teče društveni život sa sobom nosi brojne rizike koji olakšavaju prenošenje bolesti. Recimo, boravak u neprovetrenim prostorijama u kojima istovremeno boravi više drugih ljudi, ili boravak na mestima gde se okuplja veliki broj ljudi, kao i mesta gde se prisutni nalaze na malom rastojanju neki su od najvažnijih razloga za lako i masovno prenošenje uzročnika zaraznih bolesti. Neophodna je promena svesti o tome koliki prostor treba obezbediti za svakog pojedinca u javnim objektima, na javnim površinama i u prevoznim sredstvima. Ali, to je moguće tek onda kada kao društvo prihvatimo da je interes zdravlja građana važniji od interesa onoga koji na građanima prihoduje (recimo vlasnici mesta na kojima se okupljaju građani, aviokompanije, autoprevoznici), te prihvatanju kao nepristojno i neprihvatljivo neodržavanje rastojanja između dve osobe. Pravo na lični prostor u okviru javnog prostora mora postati jedno od neotuđivih prava.

Spomenimo još tri pojave koje su dominirale javnim prostorom tokom pandemije. Jedna je bila sveopšta estradizacija javnog života, uz puno dramatiziranja (ili, nekada sasvim suprotno – potpuno neprimerenog optimizma), jakih reči i poruka usmerenih građanima, od kojih se stalno očekivalo razumevanje za vlasti, striktno pridržavanje mera i najviši stepen lične odgovornosti. Istovremeno, elita bogatih i vlastodršci kao njen eksponent, često su se ponašali potpuno suprotno, bezočno kršeći mere nametnute građanima, bilo od strane vodećih srbijanskih nosilaca vlasti ili, recimo bivšeg britanskog premijera Borisa Džonsona. Ovome treba dodati i pojavu svojstvenu autokratskim režimima – stalnu atmosferu takmičenja, proglašavanja pobede nad pandemijom, isticanje superiornosti nad drugima (koji, recimo, nisu imali dostupne vakcine). I upravo ove tri pojave koje su postale upečatljive tokom pandemije, zapravo ne predstavljaju ništa drugo nego ogoljavanje osnovnih principa na kojim opstaje svet u kojem živimo. To je svet gde finansijske elite i njima podređene vlasti nad građanima primenjuju represivne mere i još od građana stalno traže najveći stepen odgovornosti, dok ista pravila za njih ne važe (kad to nisu protivpandemijske mere, onda su to, recimo, poreske obaveze). Tržišni princip takmičenja, stalne utakmice u kojoj opstaju samo pobednici, bez obzira kako su do te pobede došli, a svi koji ostaju iza izlažu se podsmehu ili, makar, sažaljenju – postao je to dominantan, ako ne i jedini obrazac za sve segmente društvenog života – bilo da se radi o uspehu na poslu i u privatnom životu, obrazovnom (pogledajmo samo kome je dostupno kakvo obrazovanje ili način na koji se rangiraju, vrednuju obrazovne ustanove), zdravstvenom (kome i kako su dostupne zdravstvene usluge), naučnom (takmičenje u citiranosti, uticaju – impaktu istraživanja, pristup finansijama), itd.

Spomenimo na kraju i na koji način je pandemija uticala na ulogu levice. U suštini, pandemija je snažnije nego bilo koja druga pojava poslednjih decenija razotkrila pogubne posledice politika desnice i centra, koje se zasnivaju na uštedama u javnim finansijama (između ostalog i kroz nedovoljan broj medicinskog osoblja i osoblja u domovima za stare, nedovoljno bolničkih postelja, opreme, materijala…) s jedne, i smanjenja poreza uz subvencije iz budžeta za nosioce krupnog kapitala s druge strane. Moglo bi se reći da su tragične posledice pandemije pre svega rezultat neoliberalnog kapitalizma i politike desnice, centra, pa i liberalne levice i socijaldemokratije, kao njegovih umerenih eksponenata. Višedecenijska stagnacija, pa i nazadovanje levice na globalnom nivou, koje je išlo sve i do otvorenog konvertitstva (npr. britanski laburisti), a koje je u prvom redu bilo posledica prihvatanja neoliberalnog kapitalizma kao jedinog mogućeg društvenog uređenja, svakako su omogućili takvu politiku koja je, na kraju krajeva, dovela do globalne nespremnosti za pandemiju i loše upravljanje protivpandemijskim odgovorom, posebno tamo gde se neoliberalni kapitalizam razvijao u uslovima slabih institucija i podjarmljenih ili pojedinaca bez ličnog integriteta.

Pandemija je bila i prilika koju je dosledna levica morala da iskoristi da ukaže na sve propuste dotadašnjih politika, te da ponudi alternativu, kako u upravljanju pandemijom, tako i kroz temeljnu postpandemijsku reformu zasnovanu na naučenim lekcijama. To se, međutim, nije desilo. Štaviše, osim nekih, koliko god simpatičnih, ipak minimalnih izuzetaka, tokom i nakon pandemije (kad kažemo „nakon“ ne želimo da kažemo da je pandemija kovida-19 završena, već da ona nema toliki javnozdravstveni značaj na globalnom nivou) zapravo su stranke i kandidati desnice i desnog centra ostvarivali još bolje rezultate nego pre pandemije (spomenimo samo izbore u Srbiji, Mađarskoj, Crnoj Gori, BiH, Francuskoj, Grčkoj, Finskoj, stabilnu konzervativni većinu u Velikoj Britaniji, poraz Bernija Sandersa u trci za demokratskog kandidata, itd.). 

Razloge bi trebalo tražiti u tome šta je levica danas. S jedne strane, postoji „pragmatična levica“, koja je usmerena na parlamentarnu borbu i čiji predstavnici se zadovoljavaju ugodnim životom opozicionara lišenim odgovornosti nosilaca vlasti – pozicija bezidejnih večitih kritičara bez efekta. Osvojiti vlast u nekom većem gradu sasvim je dovoljan cilj za takve, uz stabilne izvore finansiranja iz javnih izvora koji se na taj način nude. Od ovakve levice ne dolaze velike i revolucionarne ideje (ako uopšte i dolaze neke ideje), borba se više zasniva na ponuđenom drugačijem imidžu o odnosu na vlast nego na alternativi postojećem, prvenstveno ekonomskom, pa i ideološkom sistemu. Karakteristično im je i izbegavanje svake bitne teme za koju misle da mogu da odbiju pojedine glasače (recimo, na primeru Srbije, npr. nezavisnost Kosova, genocid u Srebrenici, prisustvo ratnih zločinaca u medijima, istopolni brakovi i pravo istopolnih partnera na decu, rodno osetljivi jezik, mešanje crkve u sve segmente društva, naročito kroz cenzuru u obrazovanju, rodnim pitanjima i kroz neoporezovani kapital, itd, a u Evropskoj Uniji recimo naročito pitanje migracija, granica, radnih i socijalnih prava doseljenika, itd.)

Drugu grupu levičara čine različite manje ili više neformalne grupe ili aktivisti, s jedne strane šaroliki spektar od anarho-sindikalista do marksista, a s druge prvenstveno ekoloških aktivista. Prvima je osnovno svojstvo antiameričko, antinatovsko, a prorusko ili prokinesko stanovište (rezervisanost da se osudi ruska agresija na Ukrajinu i njena relativizacija to su najbolje pokazali). Uz svoje antizapadnjaštvo oni nisu u stanju da ponude smislenu alternativu postojećem sistemu, mada se čini da ih to mnogo i ne uznemirava – važno je ne biti deo sistema, imati moralnu satisfakciju. Ekološki aktivisti, iako se u njihovom delovanju može nazreti puno iskrene ogorčenosti, nastupaju kao neka vrsta puritanaca i moderne moralne policije (od konstantnih osuda koje izriče ekološka ikona Greta Tunberg, preko osuda onih koji nemaju potpune simpatije prema životinjama, do uništavanja umetničkih dela). Svojstveno im je navodno preziranje politike, političkog života i političkog angažovanja (mada su sami veoma angažovani) i protivnici su bilo kakve ideologije (mada je i samo njihovo delovanje tvrda ideologija), istovremeno grupišući se isključivo oko tema koje ne ni na koji način ne preispituju postojeći ekonomski i društveni sistem, niti se kritički osvrću na nedavnu prošlost, pa su samim tim i široko prihvatljive, ali koje nikada ne ugrožavaju postojeći sistem – naprotiv, predstavljaju tako idealnu opoziciju.

Treću grupu čini akademska levica, prvenstveno oni sa stabilnim (stalnim) zaposlenjem i nadprosečnim primanjima, povlašćenim statusom u društvu i privilegijama. Odavde dolaze mnoge korisne ideje i rasprave, ali se one najčešće i zadržavaju u istom krugu – retko, ako i ikad, dospevaju do radnika, seljaka, migranata, najranjivijih. Levica danas, dakle, luta u ovom trouglu, između oportunističkih levih partija i udruženja, ostrašćenih levih i ekoloških aktivista i lamentujućih predstavnika akademske zajednice. Ono što u ovom trouglu nedostaje su najšire mase koje su i najbrojnije i najtragičnije žrtve kapitalističkog populizma – radnici, uopšte ljudi koji preživljavaju isključivo od svojih (nedovoljnih) plata, radeći ponižavajuće, razarajuće (recimo prinuđeni da rade brojne prekovremene sate, pod teškim uslovima, itd.) i/ili nesigurne poslove, sitni seljaci, nezaposleni, stari, pripadnici diskriminisanih manjinskih zajednica (posebno migranti, LGBT), itd. Za razliku od kraja 19. i iz prve polovine 20. veka, kada su radnici i seljaci, odnosno radnički pokret i sitni seljaci činili osnovu levičarskog pokreta, dakle oni koji su predvodili takav pokret su i bili prvenstveno pripadnici potlačenih masa, danas se levičarski pokret sveo na privilegovane pojedince, koji nemaju gotovo ništa zajedničko sa onima ka kojima bi njihova politika trebalo da je usmerena, a neretko se prema njima odnose sa prezirom. Stoga ne čudi što se široke narodne mase s njima ne identifikuju, a populistički političari upravo njih nazivaju „lažnom“, odrođenom elitom. Posebno zabrinjava odsustvo internacionalizma, što je u pandemiji bilo naročito vidljivo. Zamenjen je partikularizmom, pa i nekakvim levim nacionalizmom (npr. tvrdnjom da najveća pretnja radništvu dolazi od jeftine migrantske radne snage) i spremnošću na solidarnost samo dotle dok on ne remeti stečene privilegije (npr. pristajanjem na postojeće „državne“ granice, ograničenja putovanja, prava na rad, nastanjivanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu bez obzira na radni status i zemlju porekla…) – drugim rečima, kao i politika neoliberalizma u svom zlatnom dobu – solidarnost samo kao vid kontrolisane milostinje (charity).

Tako i u pandemiji, postojeća levica nije pronašla snagu da se transformiše i da na prvom mestu uključi u svoje redove najosetljivije, najranjivije, ali i najbrojnije pripadnike društva, koji su podneli i najveće žrtve tokom pandemije. Propuštena je izuzetna šansa da se ponudi konkretna, dostižna i održiva alternativa predpandemijskom društvu. Stoga postpandemijska stvarnost preti da bude još surovija i nepravednija.

Ipak, ima mesta optimizmu. Kritika neoliberalnog kapitalizma, pa i kapitalizma uopšte, posebno zakona tržišta kao dominantnog principa koji strukturiše naša društva, te kritika narastajućih nejednakosti, danas su postali opšte mesto. Gotovo je nemoguće prisustvovati bilo kakvoj javnoj raspravi o bilo kojoj temi gde se ovakva kritika neće podrazumevati. Ono što ostaje kao prioritet je stvaranje nove, internacionalne levice (koja ne priznaje granice, države i nacije i istorijsko pravo na tlo) zasnovane prvenstveno na angažovanju radnika, seljaka, nezaposlenih i ranjivih pripadnika društva (a koje će slediti pripadnici tri spomenuta temena trougla, a ne obrnuto), okupljenih oko ideologije izgrađene na principima zagarantovanog ličnog dohotka za sve, uspostavljanja maksimalnog dozvoljenog nivoa bogatstva, nacionalizacije javnih dobara, uključujući tu i farmaceutsku industriju, dvadesetočasovno radno vreme tokom radne nedelje, jednaka prava na bračnu zajednicu i potomstvo za sve, te uspostavljanje zdravlja, obrazovanja i kulture kao društvenih prioriteta i to u društvima (koja nadrastaju države) zasnovanim na opštim slobodama koje uključuju i neograničene slobode (prekograničnih) kretanja, rada i naseljavanja, te uspostavljanju principa globalne solidarnosti i eliminacije nejednakosti. Jedino takvo društvo, zasnovano na globalnoj solidarnosti, a ne na milostinji, biće u stanju da spreči pogubne posledice nekih budućih pandemija, ali i nepotrebnu, prekomernu smrtnost od inače preventabilnih uzroka.

 

PREDRAG ĐURIĆ

EPIDEMOLOG, DOKTOR MEDICINSKIH NAUKA IZ OBLASTI JAVNOG ZDRAVLJA. BIO JE NASTAVNIK I ŠEF KATEDRE ZA EPIDEMLOGIJU NA MEDICINSKOM FAKULTETU U NOVOM SADU, PREDAVAČ NA INSTITUTU ZA GLOBALNO ZDRAVLJE I RAZVOJ KRALJICE MARGARETE U EDINBURGU, I GOSTUJUĆI PROFESOR NA NEKOLIKO UNIVERZITETA. RADIO JE I KAO KONSULTANT PROGRAMA ZA RAZVOJ UN-A, UNAIDS-A, GLOBALNOG FONDA ZA BORBU PROTIV HIV-A, TUBERKULOZE I MALARIJE. TRENUTNO RADI KAO NEZAVISNI MEĐUNARODNI KONSULTANT ZA JAVNO ZDRAVLJE.

Print Friendly, PDF & Email

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.