Čemu nas je pandemija naučila? (I deo)



Ogroman profit farmaceutskih kuća s jedne strane izaziva podozrivost dela građana, a sa druge strane pandemija je otvorila i pitanje opravdanosti globalizacije farmaceutske industrije, koja je mnoge zemlje lišila proizvodnje lekova, vakcina i medicinske opreme i učinila ih zavisnim od onih u kojima su sedišta farmaceutskih kompanija, posebno onih u Kini i Indiji

Print Friendly, PDF & Email



Živimo četvrtu godinu pandemije kovida-19. U moru događaja i novosti koji preplavljuju javnost, pandemija je već odavno izašla iz fokusa. To je donekle i opravdano, jer je malo događaja koji, bez obzira na svoju trajnost i posledice, mogu dugo da dominiraju javnim životom. I, zaista, to je pandemiji i uspelo 2020. i 2021 – dramatičan početak, sa „ljudima koji su umirali po bolničkim čekaonicama“, trupla pakovana u crne džakove i plašenje „da groblja neće biti dovoljna“, svakako su okupirali svest većine građana. Usledio je period brige za sopstveno i za zdravlje najbližih, pa onda žalost za onima čiji životi su (mnogi nepotrebno) bili izgubljeni, drastična promena poslovnog i privatnog života uslovljena različitim restriktivnim merama, ograničenjima putovanja i kretanja, itd. Danas se pandemijom još koliko-toliko bave naučni i javno-zdravstveni radnici (iako i dalje na globalnom nivou dnevno obolevaju desetine hiljada, a umiru stotine ljudi), a život tokom pandemije postao je podsticaj i mnogim umetnicima. „Zamor od pandemije“, odnosno privremene nemogućnosti za uživanjem u blagodetima savremenog života – žurkama, putovanjima, javnim dešavanjima svake vrste, te prinuda na višenedeljni boravak kod kuće i – gle čuda na koje nismo navikli – obaveza da se ceo dan provodi sa porodicom, partnerom ili – u samoći, prvenstveno je vezan za materijalno dobrostojeća društva i pojedince kojima je pre pandemije išlo bolje nego onima koji i inače nisu bili u mogućnosti da putuju, koji su bili bez posla ili prinuđeni da brinu o članovima svoje porodice i koji nisu bili u mogućnosti ili možda nisu prioritizovali, svakodnevno ili često učešće u javnom životu.

Uprkos svojim pogubnim posledicama, pandemija je predstavljala i mogućnost da celokupna zajednica ponovo počne da bude upravo to – zajednica; da se okupi kroz globalnu i lokalnu solidarnost, da preispita greške koje su činjene prethodnih godina i decenija i koje su dovele do direktnih (prekomerno umiranje, nedostupnost zdravstvene zaštite, posebno za „ne-kovid“ pacijente, posledice po mentalno zdravlje, usamljenost, probleme iz radne sfere, itd.) i do indirektnih posledica (finansijskih, političkih, posledica vezanih za ljudska prava, informisanje, itd.) pandemije. Iako se zaista ispočetka činilo da će se tako nešto i desiti, pokazalo se da mehanizmi kojima nosioci krupnog kapitala i njihovi politički eksponenti raspolažu, i dalje snažno onesposobljavaju značajnije društvene promene. Ti mehanizmi u suštini se mogu svesti na jedan zajednički imenitelj – strah, i na njegove dve osnovne manifestacije. Prva je strah od individualnog/porodičnog finansijskog kraha, koji vodi u poniženje, bedu, nemogućnost školovanja, lečenja i, na kraju, stanovanja, a koji je povezan sa gubitkom radnog mesta, odnosno nemogućnošću zaposlenja i posledičnog izostanka, makar minimalnih, ali stalnih prihoda. Druga je strah od izostanka sitnoburžoaskog, malograđanskog načina života, te jedine kompenzacije za pristajanje na potlačenost, ćutanje na nepravdu i trajnu građansko-političku impotentnost. Ovakav život uglavnom se svodi na trivijalni konzumerizam u najrazličitijim oblicima – od tinejdžerske preokupacije video-igrama, preko bespotrebnih šopinga, prekomernih partijanja, „društveno-prihvatljivog“ alkoholizma i promiskuiteta, druženja lišenih iskrenosti i sadržaja, kao što su to i mnoga prisustvovanja javnim manifestacijama, letovanja i zimovanja, i putovanja uopšte, koja se neretko svode samo na formu diktiranu društvenim medijima, normama i očekivanjima. 

Iako je neka ozbiljnija akcija na kolektivnom nivou izostala (ne treba zaboraviti uspešnu zloupotrebu iskrenih protesta građana od strane desničarskih, što provladinih, što reakcionarnih snaga), čini se da su desile neke neminovne promene u životu brojnih ljudi. U svom početku pandemija je dovela do toga da su se mnoga radna mesta ugasila ili su dugotrajno bila izložena gašenju, a predmeti konzumerizma postali su privremeno nedostupni. Pod takvim uslovima čovek se suočio sa svojom suštinom – onim šta ostaje mimo radnog kolektiva i kad se svetla arene ugase – ogoljenost ličnog, partnerskog i porodičnog života, koji je počeo da odjednom odzvanja svojom ispraznošću. Višemesečna, a za neke zemlje i višegodišnja nemogućnost putovanja, promenile su kod mnogih pojam migriranja, posebno migriranja vezanog za rad i školovanje. Odnos prema radu, posebno kod mladih i kod onih koji imaju mogućnost samozapošljavanja, takođe se promenio – nekada podrazumevana odanost poslodavcu i automatsko podređivanje njegovih interesima, za mnoge su postale stvar prošlosti. Uz rekordno nisku nezaposlenost, u pojedinim zemljama javila se nova kategorija stanovništva – pored zaposlenih, nezaposlenih koji traže posao i onih na školovanju, pojavili su se nezaposleni koji ni ne traže posao. Čini se da je za njih predanost ličnom životu, makar i kroz nekakav minimalizam, dospela na prvo mesto. I za mnoge zaposlene prag tolerancije prema uslovima rada značajno se izmenio, mada nije doveo do kolektivne akcije, već prvenstveno se promena odvijala na ličnom nivou: čini se da – opet prvenstveno mladi i oni koji su lako zapošljivi, češće nego ikad pre menjaju radna mesta i brzo napuštaju novi posao.

I briga o zdravlju postala je drugačija. Mlade i sredovečne osobe verovatno su se prvi put u tako velikom broju našle izložene opasnosti za sopstveno zdravlje, kao i izloženosti brojnim medijskim sadržajima vezanim za zdravlje, pa se čini da je pandemija kovida-19 praćena i pandemijom „zdravog života“, odnosno (opet) komercijalnim sadržajima, koji uključuju zdravu ishranu, teretanu i slične oblike rekreacije, kao i upotrebu brojnih suplemenata. Ipak, čini se da se sve ovo odvija na površnom nivou i da je više dirigovano komercijalnim interesima, nego stvarnom brigom vlasti i zdravstvenog sistema za zdravlje građana.

Koje su to najznačajnije lekcije koje smo tokom pandemije naučili na globalnom nivou?

Celishodan odgovor na globalne zdravstvene probleme i događaje zahteva uspostavljen, funkcionalan i fleksibilan mehanizam globalnog zdravstvenog upravljanja. Ta uloga je nakon Drugog svetskog rata poverena Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, ali ona nikada nije u potpunosti sprovedena. Najviše su vlade Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije insistirale na autonomiji u odlučivanju u okviru globalnog zdravlja, pa je delatnost SZO prvih decenija njenog postojanja bila prvenstveno usmerena na zemlje Globalnog juga, kao i na stalno ponovno dokazivanje neophodnosti globalne koordinacije i solidarnosti. Vlade SAD i Velike Britanije razvijale su svoje paralelne programe podrške zemljama tek oslobođenim od kolonijalnog zavojevača, a ubrzo su im se pridružili Sovjetski Savez, DDR i Kuba, sa svojim programima pomoći. I sa obe strane gvozdene zavese politički interesi često su nadjačavali humanitarne interese. Ekspanzijom neoliberalizma sedamdesetih godina SZO biva još dodatno marginalizovana, a dolazi i do proliferacije prvo desetina, a zatim stotina i hiljada nevladinih organizacija koje obavljaju delatnost u oblasti zdravlja i čije aktivnosti su često ograničene interesima, finansijama i pravilima finansijera. Paralelno i druge agencije UN, a naročito i Svetska banka, sve snažnije uplivišu u globalno zdravlje, čineći to uglavnom mimo SZO. 

Početkom novog milenijuma i EU izgrađuje svoj paralelan sistem – nekoliko stotina kilometara od evropskog centra SZO u Kopenhagenu formira se u Stokholmu Evropski centar za prevenciju i kontrolu bolesti – ECDC (pandan istoimenoj američkoj instituciji), kao još jedna paralelna i nedovoljno profilisana institucija. Uloga SZO posebno je uzdrmana tokom pandemije gripa pre 14 godina. Ova institucija danas je pre svega savetodavna stručna organizacija, uz malo ograničenih operativnih funkcija i uz snažan korporativan stil upravljanja, kakav je slučaj i sa drugim međunarodnim organizacijama. Što zbog nejakih pozicija SZO, ECDC i srodnih institucija, što zbog desničarskih političkih projekata koji su postali dominantni tokom poslednje decenije, u pandemiji smo svedočili neusklađenosti odgovora na istu – razlikovali su se od zemlje do zemlje, a ponekad i od pokrajine do pokrajine, a brojne preporuke za protivpandemijske mere ponekad su se toliko razlikovale među zemljama da su samo dodatno zbunjivale građane (setimo se, recimo, preporuka vezanih uzrast za vakcinaciju). Najupečatljiviji je bio primer Švedske, zemlje domaćina ECDC.

Pandemija je pokazala još u startu jednu relativno neočekivanu (za neupućene) pojavu: globalnu dominaciju desnog nacionalizma. Nesumnjiva je uloga Putina i Trampa, odnosno njihovih politika, u raspirivanju i potpori desničarskih pokreta širom sveta, ali je postalo zabrinjavajuće što su čak i zemlje stare liberalne demokratije olako prihvatile (protivpandemijski, vakcinalni…) nacionalizam. Sa žaljenjem smo mogli da svedočimo kako i malobrojni, ali grlati desničarski pokreti svojom upornošću uspevaju da privole i liberalne vlade da, u strahu od gubitka glasača, prihvate neke antidemokratske principe i čak se u njihovoj primeni, po ugledu na grobare levih ideja, Klintona i Blera, pokažu revnosniji od pojedinih otvoreno desničarskih političara. Tako smo svedočili olakom zatvaranju granica, uspostavljanju brojnih restrikcija koje su onemogućavale, posebno emigrantima, da mesecima, pa i godinama, budu u kontaktu sa svojim porodicama, itd. Na taj način je raspirivanje antimigrantskog raspoloženja, kome smo prisustvovali u godinama pred pandemiju, dobilo svoju punu satisfakciju. Budimo korektni pa spomenimo da su najrestriktivnije mere, koje nisu ni najmanje marile za ljudska prava, bile primenjene u Kini, a prvih meseci pandemije i u Srbiji. Generalno gledajući, moglo bi se reći da su najdrastičnije mere, uz najgrublje narušavanje ljudskih prava, preduzimane u zemljama sa snažnim autokratskim režimima, dok su u politički liberalnijim sistemima takve mere preduzimane posebno prema onima koji i inače nemaju pravo glasa, a zatim i prema svim ostalima koji su najslabiji i najranjiviji (posebno u pogledu zarada, zavisnosti od slabo plaćenih poslova, itd.).

Pozitivno iskustvo pandemije bilo je mogućnost da se za kratko vreme mobilišu značajna finansijska sredstva koja su odmah upotrebljena u naučnim istraživanjima, a ova su, pak, u rekordnom roku dovela do proizvodnje vakcina, koje su bile jedna od ključnih sredstava za smanjenje smrtnosti najosetljivijih. Međutim, ostaje otvoreno pitanje zašto u „mirnodopskom“ periodu tako nešto nije moguće, odnosno zašto i za najmanji i finansijski gotovo beznačajan istraživački projekat je potrebno da prođu meseci i godine dok se ne odobre sredstva i ne ispune sve birokratske procedure. 

Ogroman profit farmaceutskih kuća s jedne strane izaziva podozrivost dela građana, a sa druge strane pandemija je otvorila i pitanje opravdanosti globalizacije farmaceutske industrije, koja je mnoge zemlje lišila proizvodnje lekova, vakcina i medicinske opreme i učinila ih zavisnim od onih u kojima su sedišta farmaceutskih kompanija, posebno onih u Kini i Indiji. Vakcinalni nacionalizam javio se tako kao kombinovana posledica već spomenutog izostanka globalnog upravljanja zdravljem, pomahnitalog opšteg i, naročito, antimigrantskog nacionalizma/populizma, te koncentracije farmaceutske industrije, a vođen već prisutnom sebičnošću i pohlepom, te se lako nadovezao na godinama raspirivane antimigrantske politike. Samo sa ogromnim ogorčenjem mogli smo da posmatramo potpun izostanak solidarnosti sa globalnim jugom, odnosno sa onim građanima i zajednicama koje su ionako najranjiviji (zbog, recimo, visoke učestalosti HIV infekcije, tuberkuloze i malarije, malog broja zdravstvenih radnika, veoma niskih izdvajanja za zdravstvo, itd.)

Pandemija je takođe i obilato korištena za trgovinu političkim uticajem. I dok su se SAD, Evropska Unija i Velika Britanija fokusirali na sopstveno stanovništvo, odnosno na zapadni svet, Rusija i Kina su iskoristile mogućnost produkcije laboratorijskih testova, respiratora i vakcina koja nadmašuje domaće potrebe i značajno uticale na „nesvrstane“ zemlje, posebno u Srbiji, Africi i Latinskoj Americi, ali i u Aziji i Pacifiku. Možda nigde tako kao u Srbiji, pandemija je iskorištena od strane domaćih vlasti za promociju kineskih vlasti i kineske politike, a u nešto manjoj meri i one ruske. Evropska Unija je, po pravilu, propustila priliku da svoje proklamovane vrednosti demonstrira i van granica zemalja članica.

Za pravilno upravljanje zdravstvenom krizom neophodno je postojanje poverenja u institucije. To poverenje se, između ostalog, dostiže i transparentnošću, odnosno javnom pravovremenom dostupnošću svih relevantnih informacija. I dok su nadležne institucije u demokratskijim zemljama pravovremeno objavljivale potpune podatke o pandemiji, omogućavajući tako građanima da donesu informisane odluke, ali i učvršćujući poverenje, institucije u pojedinim autokratskim sistemima su ili prikrivale prave podatke, ili objavljivale minimalan set često jedva smislenih podataka, ili pribegavale fabrikovanju podataka, kako bi način na koji su reagovale na krizu pokazale svrsishodnim.

Društvene mreže su u pandemiji bile verovatno dominantan način zdravstvene komunikacije. I ovde smo svedočili zanimljivoj pojavi: u društvima ili njihovim segmentima gde su prethodnih godina kampanje lažnih vesti dominirale, a gde je nivo (zdravstvene, informacione) pismenosti građana nizak (recimo kako razlikovati lažnu vest od prave, kojim izvorima verovati), tamo je i delotvornost zdravstveno-informativnih kampanja, pa i samih intervencija (recimo vakcinacije) bio značajno niži nego u društvima sa većim stepenom zdravstvene i informativne pismenosti. S tim u vezi, pokazalo se koliko je značajna profesionalizacija državnih ustanova, kao i njihova posvećenost pravovremenom, stručnom i istinitom informisanju građana uz primenu savremenih sredstava i metoda komunikacije. Državne parainstitucije (one koje su to samo formalno, koje postoje da bi služile vlastima ili samima sebi, a ne građanima), nenaviknute na komunikaciju sa građanima, pretvorene u puki servis vlasti i neprilagođene savremenoj informacionoj tehnologiji, nisu se ni najmanje snašle tokom pandemije. Nažalost, čini se da se zaposleni u njima nisu zbog toga ni najmanje potresli. Svakako, pored nabrojanih opštih društvenih karakteristika pandemije, sve slabosti zdravstvenog sistema postale su vidljive, počevši od nedovoljnog broja zdravstvenih radnika, podaničkog menadžmenta, centralizacije u finansiranju i odlučivanju, itd. Više o ovom već smo pisali ovde.

Kraj prvog dela. Sutra ćemo objaviti poslednji, drugi deo teksta.

 

PREDRAG ĐURIĆ

EPIDEMOLOG, DOKTOR MEDICINSKIH NAUKA IZ OBLASTI JAVNOG ZDRAVLJA. BIO JE NASTAVNIK I ŠEF KATEDRE ZA EPIDEMLOGIJU NA MEDICINSKOM FAKULTETU U NOVOM SADU, PREDAVAČ NA INSTITUTU ZA GLOBALNO ZDRAVLJE I RAZVOJ KRALJICE MARGARETE U EDINBURGU, I GOSTUJUĆI PROFESOR NA NEKOLIKO UNIVERZITETA. RADIO JE I KAO KONSULTANT PROGRAMA ZA RAZVOJ UN-A, UNAIDS-A, GLOBALNOG FONDA ZA BORBU PROTIV HIV-A, TUBERKULOZE I MALARIJE. TRENUTNO RADI KAO NEZAVISNI MEĐUNARODNI KONSULTANT ZA JAVNO ZDRAVLJE.

Print Friendly, PDF & Email

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.