Ovog 24. marta navršilo se tačno 25 godina od početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Vojna akcija Plemeniti nakovanj  se često tumači na više načina. Kao rigorozan oblik kazne nad neposlušnim Srbima koji su odbijali da potpišu sve sporazume vezane za budućnost Kosova predložene od zapadnih političkih zvaničnika. S druge strane, mnogi su smatrali da je do bombardovanja došlo usled obeležavanja pola veka od nastanka Alijanse, pa se javila potreba da NATO demonstrativno pokaže sopstvenu moć na nekome i isprazni rezerve naoružanja koje su se godinama nagomilavale. Konačno, mnogii veruju da je bombardovanje bio jedini način da se kazni i sruši Milošević, samo što zaboravljaju na činjenicu da je taj način rušenja Miloševića problematičan zbog toga što Milošević direktno nije stradao, a obični građani itekako jesu. Čak i oni koji su bili protiv Miloševića, a kojih 1999 nikako nije bilo malo.

To su samo neke od teza, pretpostavki i uverenja koje se uoči ovog datuma mogu čuti u javnosti i ma koliko bile predmet spekulacije, i 25 godina nakon bombardovanja bivaju aktuelne, čak uvrežene u svakodnevni život građana Srbije. Međutim, nije zgoreg razmotriti još jednu vrlo zanimljivu tezu, koja u javnosti, čini se nije previše zaživela. Kako će se pokazati, iz sasvim razumljivih razloga. Ali da bi o toj tezi preciznije govorili, potrebno je ukratko oslikati kontekst društvenih procesa koji su doveli do situacije da se određene paradigme moraju instalirati nasilnim putem. 

Zid pada, ali nije svuda do temelja srušen

Nakon 1989. i kraja Hladnog rata označenog padom Berlinskog zida, dolazi do promene globalne paradigme. Frensis Fukujama slavodobitno proglašava “kraj istorije“, te postavlja temelje za neupitnost kapitalizma i neoliberalne paradigme kao jedine dominantne, globalne društveno-ekonomske formacije. Fašizam i socijalizam se izjednačavaju kao totalitarne ideologije prošlosti koje proizvode samo stradanja nedužnih ljudi. Holokaust i Gulag postaju jednaka stratišta, samo sa drugim imenima.

Rušenjem socijalizma dolazi do jačanja krajnje desnih ideologija, koje suštinski nemaju nikakvu značajnu kritiku kapitalizma. Istovremeno je nestanak socijalizma proizveo i nestanak jake antikapitalističke kritike. Put za dominaciju i neupitnost kapitalizma bio je sasvim otvoren.

Na području bivše Jugoslavije pad Berlinskog zida je proizveo specifičnije okolnosti. Moglo bi se reći da nije bio srušen, već samo urušen. Rast nacionalizama, negiranje i demonizacija zajedničke socijalističke prošlosti i ratovi za jugoslovensko nasleđe, prouzrokovali su drugačiji vid i tempo postsocijalističke transformacije nego u ostatku Istočne Evrope. Sociolog Mladen Lazić govori o blokiranoj i odblokiranoj postsocijalističkoj transformaciji¹Više o tome u: Lazi, Mladen, (2011), Čekajući kapitalizam,, Beograd: Službeni glasnik.. U periodu blokirane, barem na tlu Srbije, imamo period sankcija, ratova, hiperinflacije i usled svega toga vrlo sporu transformaciju privrede i društva ka kapitalističkom poretku. S druge strane, odblokirana postsocijalistička transformacija koja nastupa nakon 2000 godine, donela je nešto ubrzaniji razvoj kapitalizma i konverziju društvene u privatnu imovinu, ali i promenu vrednosnih orijentacija u društvu. Već 2006 godine privatno vlasništvo je bilo dominantnije u odnosu na državno, što je negde i označilo početak lagane dominacije kapitalističkog poretka kao društveno-ekonomskog sistema, a put razvoja konačno biva utaban i stabiilizovan sa dolaskom sadašnjih vlasti 2012.

U kakvoj vezi sa ovim procesima stoji bombardovanje Srbije od strane NATO pakta 1999? Teza koja bi se mogla postaviti jeste da li je i koliko NATO bombardovanje bilo inicirano jednim, možda ne na prvi pogled vidljivim ciljem koji treba postići, gde je situacija oko Kosova i Metohije bila samo neposredan alibi. Reč je o bombardovanju kao početku nasilnog i ubrzanog instaliranja razvijenog kapitalističkog poretka u Srbiji koji je usled političkih okolnosti i blokirane postsocijalističke transformacije kasnio za ostatkom Istočne Evrope.

SR Jugoslavija je bila isključena iz rada na izgradnji institucija za regionalnu saradnju sve do smene na vlasti 2000 nakon bombardovanja 1999. Tekst Roberta D. Kaplana objavljen u New York Times-u mesec dana pre bombardovanja Jugoslavije 1999 svedoči da su autori eufemističkog preimenovanja planiranja i upravljanjima sukoba niskog intenziteta i okupacije delova Balkana u inicijativu za saradnju, potpuno svesni razlike između reči i dela, i da čak smatraju da su suvišni moralizatorski humanitarni izgovori za NATO intervenciju na Balkanu. Kaplan otkriva stvarne društvene interese iza agresije na SR Jugoslaviju sledećim rečima: „Sa Srednjim istokom sve više ranjivim, nama će trebati baze i prava preletanja na Balkanu da zaštitimo kaspijsku naftu“. Pravi motiv za pojavu inicijative SAD za saradnju u jugoistočnoj Evropi je bila kontrola budućih puteva za kaspijsku naftu, a sredstvo […], bilo je i ostalo podsticanje sukoba u regionu naročito između muslimana i pravoslavaca.

Četrvt veka nakon bombardovanja SR Jugoslavije čini se zgodnim preispitati mogućnost toga kakve je sve posledice po ubrzanu restauraciju kapitalizma donelo NATO bombardovanje. U tom smislu bi se NATO bombardovanje barem simbolički moglo tumačiti kao vododelnica blokirane i odblokirane postsocijalističke transformacije, a ujedno i kao početak uvođenja razvijenog kapitalističkog sistema u srpsko društvo.

Bombardovanje kao početak nasilne deblokade postsocijalističke transformacije

Posle 78 dana bombardovanja i uništenja vitalne infrastrukture, industrije, energetskog sistema, saobraćajnica i mostova, bilo je jasno da će oporavak srpske privrede biti vrlo težak i spor. Država je i pre 1999 imala vrlo slabu ekonomiju koja je prošla kroz period jedne od najvećih hiperinflacija u istoriji Evrope i nikako nije bila sposobna da stvara višak vrednosti i da se sama uzdigne iz pepela. Iako je Miloševićev režim kraj rata i potpisivanje Kumanovskog sporazuma želeo da predstavi kao pobedu Vojske Jugoslavije, bilo je sasvim jasno da je rat izazvao toliko velika stradanja privrede da je praktično bilo nemoguće oporaviti se. Grube procene su govorlle da su gubici naneseni bombardovanjem oko 100 milijardi američkih dolara.

Miloševiću se NATO bombardovanje vratilo kao bumerang. Od heroja nacije koji je branio svoj narod od zločinačke Alijanse, strostruko nadmoćnijeg neprijatelja, postao je krivac broj jedan. Drugim rečima, NATO bombardovanje je ubrzalo Miloševićev pad, jer je bilo sasvim jasno da on nije sposoban da zemlju podigne bez podrške onih istih koji su ga bombardovali. Time je doveden pred svršen čin. A kako se pokazao kao nepouzdan partner Zapada, bilo je jasno da mu je politički kraj spremljen.

Uklanjanjem Miloševića petooktobarskim promenama 2000. godine, otvorio se put za takozvanu zakasnelu transformaciju u Srbiji. Dolazak na vlast Zapadu lojalne koalicije okupljene u Demokratsku opoziciju Srbije (DOS), označio je i priliv direktnih stranih investicija, pre svih od strane zapadnih korporacija. Usled nemogućnosti da se država iz urušenog stanja ekonomski podigne samostalno, ulaganje stranog kapitala u zemlju činilo se kao jedino i logično rešenje, a zapadnim nosiocima krupnog kapitala je sada i politički put bio otvoren, jer je na vlasti njima lojalna koalicija. Takav trend se nastavio i nakon 2012 kada su poslednji ostaci koalicije DOS-a  smenjeni s vlasti, a mnogi lojalni preleteli u novu vladajuću garnituru.

Uloga političke elite u sistemskim promenama bila je važna iako ne kjlučna – kapitalistički društveni poredak se uspostavlja pod snažnim spoljašnjim uticajem. Veći deo političke elite koji je danas na vlasti (Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije) nakon pada režima Slobodana Miloševića i uvođenja tzv. demokratskih promena, bila je u ulozi opozicije. Ipak, njen ekonomski program, se ne razlikuje od prethodne „demokratske“ vlasti, jer se radi o kontinuitetu neoliberalne politike u zemlji.

Nove vlasti nakon pada Miloševića su otvorile zemlju stranim investitorima, dok su domaći biznismeni poznatiji pod nazivom tajkuni, rešili da svoju podršku Miloševiću tokom devedesetih zamene podrškom novim vlastima. Prepoznali su sopstvenu korist od upliva stranog kapitala u zemlju, te da im je Milošević bio realna politička blokada u daljoj oplodnji kapitala. Ulaganja u zemlju su uglavnom bila kreditnog tipa i kroz bespovratnu pomoć, a kredite su odobravali MMF i Svetska banka. Zašto je NATO bomdardovanje i nasilno urušavanje privrede u ovom procesu sistemskih promena  odigralo važnu ulogu?

Bespovratna službena humanitarna pomoć u ratom razorenim područjima većim delom završava u džepovima samoj sebi služeće i korumpirane birokratije UN, NATO i brojnih nevladinih organizacija koje sarađuju sa firmama sa sedištem u zemljama donatora (The Guardian 2003). Rukovodstva MMF i SB i dalje uslovljavaju odobravanje novih kredita sprovođenjem za nacionalne privrede pogubnog neoliberalnog programa reformi „strukturalnog prilagođavanja“, i „otvaranja“ domaćeg tržišta, za neometano delovanje transnacionalnih kompanija sa sedištem u zemljama centra svetske kapitalističke privrede. Dok nameću deregulaciju zemljama Jugoistočne Evrope, vlade zemalja članica NATO povećavaju vlastiti uticaj na domaća privredna kretanja, meren subvencijama i direktim transferima.

NATO bombardovanje je otuda početak procesa rušenja i ulaganja u zemlju putem kreditiranja i stvaranja ekonomske zavisnosti zemlje od transnacionalnih kompanija, uglavnom onih sa Zapada koje su činile centar svetske privredne proizvodnje. Preko ekonomske zavisnosti se stvara politička zavisnost i čvršće vezivanje i usmeravaje jedne doskora neposlušne zemlje ka dominantnim ekonomsko-političkim trendovima. Time je otvoren put za direktnu instalaciju sebi podobnih ekonomskih i političkih struktura koje igraju uloge kolonijalnih elita. 

Prva etapa deblokade (2001-2012) – ubrzati društvenu transformaciju, „jer kasnimo“!

Godine 2001. donet je Zakon o privatizaciji kojim se reguliše oblast privatizacije, do sredine 2005 godine. Posle donošenja ovog zakona, proces privatizacije je naglo ubrzan, budući da je inicijativu za pokretanje postupka privatizacije mogao dati širok krug zainteresovanih subjekata, a posebno zainteresovani kupci i ministarstvo nadležno za poslove privatizacije (čl. 18 ZOP RS, 2001). Ovim zakonom je ukinuta dobrovoljnost privatizacije u Republici Srbiji, s obzirom da je osnovana Agencija za privatizaciju koja je imala ovlašćenja da pokreće postupke privatizacije pojedinih društvenih preduzeća.

Prvobitna zamisao jeste bila da se čitav proces sprovede putem ubrzanih reformi i bude gotov za četiri godine. Međutim, mnogi događaji poput ubistva premijera Đinđića 2003. i svetske ekonomske krize iz 2007-2008. su usporili privatizaciju.  Osim što je bila obavijena velom tajni i raznim korputivnim radnjama oko kojih do danas postoje sudski sporovi, ostalo je nepoznato kako i na koji način su preduzeća privatizovana. Prodavana su ispod cene, po tajnim ugovorima, gde bi novi politički podobni vlasnici bez obzira na ugovorne obaveze, urušavali radnička prava svojim poslovnim politikama bez posledica. Privatizacija je označila i nastavak specifičnog odnosa oligarhijske političko – ekonomske sprege koja je funkcionisala po principu: politička elita ekonomskoj eliti daje pogodnosti u privatizaciji, a ekonomska elita političku elitu finansira da opstaje na vlasti i radi u njenom interesu. Tome svedočimo do današnjeg dana, s tim što su ekonomske elite menjale sebi pogodne političke elite.

Petooktobarske promene i instalacija podobnih ekonomskih i političkih elita donose veliki priliv direktnih stranih investicija. Ključna svrha direktnih stranih investicija u nekoj zemlji jeste finansijski uticaj svetskih kompanija na pojedinačno društvo, putem ekonomske politike razvoja proizvodnih sistema, obezbeđivanja jeftine radne snage i što manjeg gubitka na eksploataciji i transportu sirovina, a s druge strane, što je više moguće plasmana sopstvenih roba i usluga na to tržište. Država tako pod krinkom liberalizacije međunarodne trgovine ukida carine na uvoz roba i usluga, što ide na korist stranim kompanijama koje ostvaruju visoke profite, a šteti domaćim proizvođačima koji dobijaju jaku konkurenciju koju ne mogu da prate. Tako se u konačnici uništava domaća privredna proizvodnja i u potpunosti se postaje zavistan od stranih direktnih investicija, što nema samo ekonomske, već i političke posledice. Jer direktne stane investicije imaju još jednu vrlo važnu ulogu: pogodan su instrument za razne političke pristike na vlade zemalja koje ne slede dominantne globalne tokove.

D(r)ugih dvanaest godina deblokade (2012 – 2024): Stabilizacija i dovršenje cilja

Nove vlasti iz 2012 oličene u starim političkim garniturama iz devedesetih godina, instalirane su kao nova vladajuća klika koja će ispunjavati diktate velikih sila poručenih preko ambasada tih zemalja, sa ciljem izbegavanja bilo kakvog vida neposlušnosti prema velikim silama, zarad opstanka na vlasti. To je politički bilo sasvim očigledno već 2013. godine kada je tadašnji premijer i bivši Miloševićev portparol, Ivica Dačić stavio svoj paraf na Briselski sporazum, što je bivši predsednik Tadić izbegavao i zbog toga platio gubitkom vlasti. U ekonomskoj sferi, počinje sprovođenje stroge fiskalne politike tzv. „stezanja kaiša“, po diktatu MMFa i Svetske banke, zarad tranši finansijske pomoći zemlji i posledično, novih zaduženja. Time su nagoveštena dva osnovna procesa koje nove političke garniture moraju ostvariti, a stare nisu: Rešenje konačnog statusa Kosova po volji Zapada i konačno, neometano instaliranje i stabilizovanje razvijenog kapitalističkog poretka u zemlji.

Dok je kod prethodnih vlasti postojao jak oprez u povlačenju političkih odluka, usled jake opozicije koja im je disala za vratom, nove vlasti na čelu sa SNS-om uništile su opoziciju i praktično od početka vladale autokratski, uz prećutnu podršku EU i SAD, u svrhu ostvarenja gorenavedenih ciljeva. Nije se prezalo ni od najradikalnijih rezova, zarad uspostavljanja konačnog i stabilizovanog kapitalističkog poretka.

U tom smislu, rezultat sistemskih promena u poslednjih nekoliko decenija karakterišu devastiranje javnih servisa poput zdravstva ili školstva (njihova komodifikacija tj, „pretvaranje u robu“),  povlačenje države iz sfere socijalnih davanja, snižavanje materijalnog standarda, dok je privatizacija društvenih preduzeća dodatno urušila skup radnih i penzionih prava (prema Vukša, Simović, 2015). Poslednjih godina, svedoci smo toga da se ovo stanje produžava kroz normativni okvir – novije izmene seta zakona (Izmene i dopune zakona o radu, izmene i dopune Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i Zakona o agencijskom zapošljavanju), koje su stupile na snagu ugrozile su položaj većine stanovništva. Pored toga, kvalitet životne sredine je značajno narušen, i postoji opasnost od njenog daljeg uništavanja. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), stopa rizika od siromaštva u Srbiji 2017. godine iznosi 25,5%, odnosno četvrtina građana je u riziku da postane siromašna. Podaci iz 2018. godine pokazuju da je ta stopa  nešto niža i iznosi 24,3%.

Sve navedeno su posledice neometane stabilizacije kapitalističkog poretka, naročito u poslednjh 12 godina. Poslednji podaci o stopi siromaštva i socijalne isključenosti su iz 2022. i govore da je opala, ali da je i dalje vrlo visoka – 20%. Dakle, svaki peti građanin ili građanka Srbije su u riziku od siromaštva. Uz to, Srbija je jedna od vodećih zemalja u Evropi po pitanju društvenih nejednakosti.

Bez obzira na to, priliv stranih direktnih investicija raste. Predsednik države Aleksandar Vučić rekao je nedavno da je zadovoljan prilivom stranih direktnih investicija (SDI) koje su prošle godine iznosile 4,5 milijarde evra, a u januaru ove godine 118 miliona evra […] Prema poslednjim javno raspoloživim podacima, po zemljama koji se odnose na prva tri tromesečja 2023. najveći priliv SDI u Srbiju zabeležen je iz evropskih (68,1%) i azijskih zemlja (30,2%). Dakle, zaduživanja i kreditno ropstvo su i dalje prisutni, bez mogućnosti da se iz tog ropstva izađe.

Iako ne kompletni, navedeni podaci nas navode  da  možemo zaključiti sledeće: U poslednjih 12 godina je dovršen proces stabilizacije, neupitnosti i bržeg razvoja kapitalističkog poretka u Srbiji, po diktatu krupnog kapitala velikih sila, odnosno sve ono što se iz raznih razloga, do kraja nije ostvarilo u periodu od 2001-2012. Srbija je postala periferna, kreditno orobljena, kolonijalizovana, duboko zavisna zemlja od direktnih stranih investicija koje pretežno dolaze sa Zapada, u kojoj su vladajuće političke garniture samo agenti i puki izvršioci nametnutih politika, u uslovima gde je čitava politička scena oivičena teško probojnim političkim okvirom pod kontrolom stranih ambasada. Zemlja u kojoj su socijalne razlike ogromne, a u kojoj se uska oligarhijska manjina bliska vlasti, ili u vlasti, bogati na račun ogromnog broja siromašnih. To je proces dovršenja onoga što je, ako ništa barem simbolički započeto 24. marta 1999. kada su prve bombe pale na teritoriju Srbije. A čega u tom trenutku  zasigurno nismo bili svesni.

NEMANJA DROBNJAK

SOCIOLOG.