Tu smo. (II DEO)

Dok je Lenjin, s jedne strane, izjavio da je u zapadnoj Evropi i Americi „nacionalni pokret stvar prošlosti“… odnosno, izjavio je da je „u istočnoj Evropi nacionalno pitanje sadašnje pitanje“ (i ovde vredi imati na umu antikolonijalne borbe takođe). Razlika između „više ne“ i „ne još“ je neprocenjiva, čak i ako smo videli ulogu nacije za zapadnoevropsku „levicu“: težnje pre boljševizma – od plemenitih liberalizama do građanskih radikalizama – nisu ispunile egalitarne snove seljaštva i industrijskih radnika, a time i istočnoevropska hipermodernizacija boljševizma (napadajući predmoderna agrarna društva i kvazi-inauguracijom radnika kao hegemonističkog političkog i kulturnog faktora) bilo je (takođe) stvaranje nacije – uz nasilje koje je svima poznato.¹Za literaturu videti Baberowski, Jorg 1998. Stalinismus als imperiales Phänomen: die islamischen regionen der sowjetunion, 1921–1941 = Plaggenborg, Stefan (Hg.): Stalinismus: neue Forschungen und Konzepte. A. spitz, Berlin, 113–150.; Grigor Suny, Ronald 1993. The Revenge of the Past: Nationalism, Revolution, and the Collapse of the Soviet Union. Stanford University press, Stanford; Hirsch, Francine 1997. The Soviet Union as a work-in-progress: ethnographers and the category of nationality in the 1926, 1937, and 1939 Censuses = Slavic Review, 56. 251–278.; Martin, Terry 2000. Modernization or Neo-traditionalism? Ascribed Nationality and Soviet Primodialism = Hoffmann, david L.– Kotsonis, Yanni (eds.): Russian Modernity: Politics, Knowledge, Practices. st. Martin’s Press, NY, 161–182.; Martin, Terry 2001. The Affirmative Action Empire: Nations and Nationalism in the Soviet Union, 1923–1939. Cornell University Press, Ithaca–London; Slezkine, Yuri 1994. The USSR as a communal apartment, or how a socialist state promoted ethnic particularism = Slavic Review, 53. 414–452.

Mađarsku karijeru boljševizma možemo razumeti samo u svetlu ovih faktora. Naravno, boljševici su imali selektivan pristup nacionalnim tradicijama:

„… komunisti u Mađarskoj su preuzeli koncept narod(nosti) – prije svega od Józsefa Révaija. Iako je Révai popustljiviji prema plemićima i Kossuthu, nego Illyés. Spojio je ideju plemićke nezavisnosti sa seljačkim bunama (ovo je istorijski problematično) i tako dao definitivan oblik mejnstrim desnici, koja – slijedeći Révaija – veruje u sintezu nezavisnosti i etničke dubine (la Hongrie profonde). […] Zbog amnezije u Mađarskoj danas malo ljudi zna da je ‘postojeći socijalizam’ bio duboko nacionalistički: era Rákosija više nego kasnije Kádárova epoha. Patriotsko navijanje i zveckanje potkovice u filmovima; stalno pozivanje na Kossutha i Petőfija; takozvana gvozdena zavesa između socijalističkih zemalja… Internacionalizam se smatrao distorzijom u odnosu ne mejnstrim, te nije imao nikakav značaj (bile su kolonije, dakle sovjetski poslušnici mogu biti i nacionalisti: nekad su i bili).“ (citirano prema:  Kürti Emese–Tamás Gáspár Miklós: Ki kérdezi? Miért kérdezi? Mi a magyar – régen és ma.)

Pokret stoga nije želeo da dopusti drugima da se bave nacionalnom problematikom, štaviše, on se zaista oslanjao na to, te doprineo je novim aspektima proizvodnje mitova zajednice. Dózsa – „mađarski seljački revolucionar“, npr. Nacionalni identitet nije postao nevažeći ili nezanimljiv, već je dobio drugačiji naglasak. József Révai…. koji je verovao da Komunistička partija može postati velika samo ako „njena prošlost, njeni korijeni su u nacionalnom životu“, a ko je takođe rekao: „Opet smo trianonska Mađarska. Ovo boli sve Mađare.” Životno delo Istvána Királya ili Aladára Móda će se zatvoriti pred nama ako insistiramo na optužbi za nenacionalnost „levice“. I uopšte, povest istočne Evrope bez ovih kriterijuma je neshvatljiva.

Ceaușescuva nasilna praksa (protiv Mađara i Roma, itd.) nije samo prototip kasnog kapitalističkog neoetnicizma, već je pre znak složenog preplitanja istočne Evrope, izgradnje nacija i boljševizma. Ovo je možda jedan od ključeva tajne Jugoslavije i njenog raspada (gde su Mađari u inače veoma inspirativnoj knjizi Dejana Jovića?).

I da li je nestao savez između „levice“ i nacije, može li nestati? Fredric Jameson u svojoj knjizi o političkom nesvesnom kaže na sledeći način: „…danas levica koja nije u stanju da shvati izuzetnu utopijsku privlačnost svojstvenu nacionalizmu […] teško da se može nadati da će moći ‘prisvojiti’ ove kolektivne energije i bukvalno sebe osuditi na političku nemoć“.  Ranije strategije nas još uvijek proganjaju.

***

Povest kapitalizma i manjina su neraskidivo povezana. „Pretpotopni“ oblici kapitala, oblici lihvarskog kapitala i trgovačkog kapitala bili su značajno povezani s etnički alogenim grupama, te stalno optuživani za parazitizam (ovde se oslanjam, između ostalog, na odličnog Mađarskog islamistu Róberta Simona + G. M. Tamás). A presudnu su ulogu imali i stranci koji su živeli u intermundijama feudalno-polufeudalnih društava u porastu industrijskog kapitala, produktivnog monetarnog bogatstva. Max Weber i Abraham Leon mogli bi govoriti u tom smislu o parijanskom kapitalizmu: budući da su prirodu „međunarodnog, međuklasnog i među-denominacijskog kapitala“ funkcionalno ispunjavale manjine slobodne od ograničenja prirodnih ekonomija. Nije manje važno da, kao i ranije, komercijalna razmena se odvijala na granicama zajednica, kao što se i rana industrijalizacija u perifernim i pograničnim regijama (Holandija, Katalonija…)  probila na najmoćniji način. Dobro poznata je uloga Nemaca i Jevreja u uvođenju istočnoevropskog kapitalizma.

Ali kako kapital – uprkos politikama regulacije, protekcionizama i „domaćih preduzetnika„“ – na kraju krajeva zapravo nema državu, dakle, oličenje njegovog neophodnog aspekta, varijabilni kapital je takođe Heimatlos stanovništvo, gotovo samoprodajni zakoni kapitala usklađeni su bez državljanstva: proterani ili napušteni iz svog izvornog socio-kulturnog okruženja, odvojeni od javnih dobara mase ljudi koji su postali proletarijat takođe su se „oslobodili“ stega odnosa kasti i poretka. S druge strane, ne za grumen, ili manje povezana, lično-direktna politička prisila izolovane seljačke zajednice, ne ili manje opterećene za strance koji su relativno nezavisni od njih i sposobni da pobegnu od njih, narušavanje postojećeg bilo je bezbolnije prilagođavanje trendovima. Tragovi feudalnog društva svojim nestankom, usred impulsa modernizacije… dakle, manjine su postale čuvari urbanizovanih radničkih pokreta, pa npr. u Rusiji su boljševičko vodstvo trećinu činile manjine: Ukrajinci, Letonci, Gruzijci, Jevreji i ostali… Da li je koincidencija da je ekstremna levica danas najjača među Kurdima i Baskijima u Evropi? „Pariah kapitalizam“ i „pariah socijalizam“ (Tamás Gáspár Miklós) su dve strane istog novčića.

Nije stoga čudo što su članovi radničkog pokreta iznova optuživani za antinacionalizam (kao što se i članovi i naslednici „komunističkih“ partija i dalje nazivaju izdajnicima [upor. radikali vs. socijalisti u Srbiji naročito tokom 1990-ih]). „Nacionalizam je dobio i jednu drugu karakteristiku u reakcionarnijim državama zapadno od Rusije, posebno u Nemačkom carstvu, Španiji i nemačkom i mađarskom jezgru habzburških teritorija. Što više su se njihove vladajuće klase snažnije suprotstavljale marksovskom (ili anarhističkom) proletarijatu, tim više je njihova borba postala nijansa ‘nacionalnog’. Zbog socijalista i anarhista organizovani proletarijat je sebe doživljavao kao transnacionalnog, tj. vladajuća klasa se još više identifikovala sa nacijom. […] dakle, vladajuće klase su definisale proletarijat kao entitet koji nije veran naciji. Nemački izraz, Reichsfeinde, ‘neprijatelji Rajha’, poslužio je da izrazi etatistički aspekt ove osude, […] ovaj diskurs su pokrenuli i ‘integralni nacionalisti’ u Španiji, Portugalu i Francuskoj, te tvrdili su da su levičari i regionalni nacionalisti (kao npr. Katalonci i baskijski autonomaši) izdajice nacionalne države“, čitamo u objašnjenjima Michaela Manna. (Mann, Michael 1995. A political theory of nationalism and Its excesses = Periwal, Sukumar [ed.]: Notions of Nationalism. Central European University Press – Oxford University Press, Bp.–NY, 44–64).

Nije lako opisati višestruke odnose moći i ideologije: dok su pripadnici vojno-plemićke nacije, TE glasnike novog sveta mogli optužiti za parazitizam, u istočnoj Evropi su bili optuženi i za obožavanje Zapada. Dakle, prema logici „uređene“ strukture društva bili su poslednji ostaci premoderne, ali su doživeli brodolom u valovima modernizacije. A na toliko mesta su igrali samo ulogu vazala stranih sila… Nove pokrete pristalice nadnacionalnih formacija mogli su da smatraju nenacionalnim, a egalitarni snovi ovih pokreta zaista su prevazilazili ograničenja nacionalnih država, koja su ionako bila samo napola ostvarena. Ipak, uočljivo je da u pukotinama (polu)feudalnog ništa nije moglo da zagrebe optužbu za ksenofobiju u vezi sa njihovim težnjama: bili su i ostali različiti. „Članovi sindikata u Češkoj i Mađarskoj nisu znali mnogo češki ili mađarski, ali njemački (na prvom suđenju mađarskim socijalistima 1871. godine, kraljevski sud je morao da koristi tumače da bi pročitao svedočenja optuženima, jer niko od optuženih vođa mađarskog radničkog pokreta nije govorio mađarski), da ne spominjemo dobro poznatog švajcarskog (a ne jevrejskog) Rudolfa Rockera koji bio je primoran da nauči jidiš kada je htio da se obrati proleterskim anarhistima londonskog East Enda (danas bi trebao naučiti bengalski ili gudžarati). […] Istočnoevropski radikali su oduvek bili bez korena (a delimično i danas): svojom voljom i sudbinom. Istina je, naravno, nisu bili građani svijeta, već stanovnici modernističkih ostrva tihog i zastrašujućeg seljačkog okeana.” (Tamás Gáspár Miklós: Egyszerű és nagyszerű kapitalizmus)

Kao što su D/G napisali: „kapacitet i moć manjine…. imaju svoj oblik izražavanja i svoju univerzalnu svest nalaze u proletarijatu“

***

„ako manjina ima ispravnu revolucionarnu liniju

više nije manjina“

(Ottó Tolnai preko Jean-Luc Godarda)

„… poričemo, poričemo, samo poričemo, sve…“

(bez naslova, Symposion, 1963.)

U radu „Šta je autošovinizam?“ napisao sam nekoliko stvari o vojvođanskim Mađarima. Dodao bih da je Slobodan Antonič referisao na ovaj tekst, pišuću o „najmaštovitijem… argumentu Marka Lošonca“. Jedna druga osoba (nikako ne mogu da se setim kako se zove) objavila je post o tome da sam habzburški masturbator. Pa i nisam baš. Mada kod DTD mosta u Novom Sadu uvek kažem: Ferencz József csatorna. Priznajem.

Dakle, citiraću sebe duže:

„Oslužićemo se primerom vojvođanskih Mađara. Kako bi se metakritičar izrazio o njima? Mogao bi da zaobiđe čitav izazov, fokusirajući se isključivo na Orbánovu invazivnu ekonomsku politiku, ali uzimajući u obzir i autoritarne aspekte njegovog režima (Mađarska je jedan od najvećih investitora u Srbiji, a András Juhász je odlično rekonstruisao detalje). Da metakritičar zna nešto o Orbanu, saznao bi i da mu je pre par nedelja Evropska unija sve oprostila, te da ga nemački kapital obožava – metakritičar bi onda možda odustao od naivnog suprotstavljanja centra i (polu)periferije. Međutim, da li je on dovoljno hrabar da kaže i nešto emancipatorsko u korist manjinske zajednice, a samokritički na račun vlastite? Kako je György Szerbhorváth nedavno napisao u svom doktoratu, u Beogradu nema nijednog društveno-naučnog istraživača koji bi se bavio zajednicom koja je prema poslednjim podacima iz 2011. najveća etnička zajednica u Srbiji [to više nije istina – M. L.]. Kako je moguće da je tolika zajednica slepa mrlja u Srbiji, barem što se nemađarskih istraživača tiče? Šta je objašnjenje za to, ako navodno ima progresivnih, liberalnih i levih ljudi koji su osetljivi na manjine? Zašto se u Srbiji čuje glas svega – možda oko – petoro Mađara? Moglo bi se postaviti i pitanje kako beogradska centralizacija („centralizacija periferije“) Srbije doprinosi marginalizaciji vojvođanskih manjina. U Rumuniji i Slovačkoj je posle 1990. bilo intenzivnih i kreativnih rasprava o mađarskoj zajednici. Mnogi mislioci iz većinskih zajednica su se zalagali za interese i prava etničkih manjina. Zašto takvih rasprava i zalaganja nije bilo u Srbiji čak ni posle pada Slobodana Miloševića?

Iako su simbolički gledano Mađari velika rupa u Srbiji, oni kao izazov i te kako postoje. Metakritičar bi mogao da pokaže svoju kreativnost i hrabrost ukazujući na odnose dominacije. Ako bi stvarno bio zainteresovan, mogao bi da sazna koje su bile najveće emancipatorske tendencije kod vojvođanskih Mađara (časopis Híd pre Drugog svetskog rata, kasnije časopis Symposion, magazin Napló tokom 1990-ih [itd.]). Ili da ukaže na današnje alternativne glasove (Druga javnost [Második Nyilvánosság], mađarski portal Autonomija). Kao mislilac emancipatorskih praksi, mogao bi da se bavi i pozitivnim, ohrabrujućim aspektima srpsko-mađarskih odnosa. Ali njega ništa od toga ne zanima, jer je zauzet održavanjem postojećih odnosa dominacije. Naravno, trebalo bi da prepusti samim članovima ove zajednice da razmisle koliko su i oni sami odgovorni za izvestan etnički izolacionizam. Vesna Pešić je pre nekoliko godina napisala: ‘Ne vidim zašto bi se o mađarskoj manjini brinula Mađarska… To je obaveza država u kojima manjine žive’. Činjenica je da na primer Mađarski nacionalni savet, organ kulturne autonomije, 90% održava [zapravo, u velikoj meri samo, ne baš 90% – M. L.] Mađarska, a ne Srbija. Naravno, na tragu D/G, mi volimo manje paternalističke ideje – one koje čak i afirmišu manjine radi njih samih i radi onoga što je za pomenute autore ‘postajanje manjinom’. To pre svega podrazumeva afirmisanje alternativnih puteva u odnosu na dominaciju.“

Inače…

Da li znate da je prvi mađarski – husitski – prevod Biblije nastao u Sremu („Kamonc“) u 15. veku? Tamo je bilo i pobune radikalnih reformatora. Prevodioci (Bálint i Tamás) su studirali kod Jana Husa u Českoj? Da li znate nešto o tome kako se odvijalo performativno samosvešćivanje vojvođanskih Mađara tokom 1920-ih? Da li znate na koje sve načine su Mađari učestvovali u različitim vojvođanskim pokretima? Da li ste pročitali nešto o bogatoj sociografiji vojvođanskih Mađara? (Videti o tome knjigu Györgya Szerbhorvátha.) Da li znate za veome zanimljivu simbiozu Jevreja i Mađara u Vojvodini? A za mađarske Sinti Rome ? Čuli za jevrejske motive u književnosti Márije Vasagyi? Judit Salgó?  Da li znate kako su se mađarski Jevreji ponašali prije II svetskog rata? Da li znate u kom smislu je Danilo Kiš bio Jevrejin i Mađar? Da li znate šta se tačno dešavalo Mađarima 1944-1945. godine? Da li znate za odličnog Zoltána Dévarárija iz Subotice, koji sad već drži predavanja svuda po svetu, od Regensburga do Vancouvera, redovno piše istorijske studije o mađarsko-srpskim odnosima? Da li ste čuli za Ágnesa Ózer, bivšu direktorku Muzeja Vojvodine, koja piše odlične knjige o istoriji Újvidéka (Novog Sad, Neutplatz, Neoplanta)? Da li znate šta sve je Kornél Szenteleky učinio za mađarsko-jugoslovenske odnose? Da li znate da je Ervin Sinkó tokom mađarske revolucije čitao Dostojevskog protofašističkim zatvorenicima ne bi li se „probudili”?

Da li znate za najvažnije naučnike književnosti u 20. veku (npr. János Bányai, Beáta Thomka) koji su se redovno bavili i jugoslovenskim pitanjima? Npr. Imre Bori je napisao divnu monografiju o Ivo Andriću. Da li znate za žensko-univerzalne spisateljice, npr. za dinastiju čiji su članice Erzsébet Börcsök, Rózsa Jódal (a inače i fenomenalan Kálmán Jódal)? Da li znate za vojvođansku dijasporu u Mađarskoj, npr. za Péter Bozsika i Istvána Ladányija, i za časopis EX Symposion? Oni su takođe Jugosloveni. Da li znate da je tokom 1960-ih i 1970-ih YU bila mnogo slobodnija od Mađarske, pa su mnogi od glavnih mađarski intelektualac (od G. M. Tamása do Sándora Radnótija) objavljivali svoje radove u Vojvodini? János Herceg? Da li znate za novi zbornik Matice srpske o mađarsko-srpskim kulturnim odnosima? Da li znate šta piše Marija Mandić (IFDT) o Mađarima? Da li znate da je Aleksandar Pavlović (IFDT) – verovatno – jedini Beograđanin koji je istraživao i Albance i Mađare? Da li znate za Krisztinu Rácz (IFDT) koja je studirala kulturnu/socijalnu antropologiju svuda po svetu, te danas se bavim jezicima i zajednicama u Srbiji? Da li znate kako je István Matthias Köhler analizirao odnose između Budimpeštanske škole i Praxis filozofije? Da je Ágnes Heller bila članica redakcije Praxis International-a, a njen muž, Fehér Ferenc bio na čelu redakcije? Da li znate kako je moguće ime Györgya Szerbhorvátha („Srbohrvat”)? Ko je István Bózsó, jedan od najhrabrijih vojvođanskih Mađara ikada? Péter Vataščin, poreklom Mađar iz Slovačke koji je godinama živeo kod nas, te je sa ogromnim razumevanjem i empatijom istraživao srpske izbeglice u Vojvodini? Da li ste videli umetnička dela Károlya Baranyija, umetnika iz Temerina koji je sarađivao sa Picasssom? A Zlata Markov-Baranji? András Hangya? József Ács? Ferenc Maurits? József Benes? János Tarkó? Emma Pesti?

Da li ste čuli za ostale (neo)avangardne umetnike? Npr. Katalin Ladik? Ili Károly Szirmai? Da li znate da je Félix Lajkó, jedan od najboljih muzičara na svetu, iz Palića? Da li znate za – verovatno – najpopularniju mađarsku pevičicu, Magdolnu Rúzsa-u, koja je poreklom iz Malog Iđoša, te redovno podržava svoje nekadašnje selo? Da li znate na koje sve način njen muž, Vilmos Simon, koji danas već živi u Budimpešti, pomaže vojvođanima na veoma humanitaran način? Da li znate koji su Mađari članovi SANU? Da li ste čuli za Tibora Váradya, koji je doktorirao na Harvardu, član čuvene pravno-advokatske dinastije (već i njegov deda sarađivao sa Srbima / Jugoslovenima), bivši podrektor Centralno-evrospkog univerziteta, osoba koja je uspešno odbranila Srbiju u Hagu? Da li znate da je Szabadka (Subotica, Maria Theresiopolis) bila jedan od centara art noveau? Da su tamo rođena dva velikana mađarske književnosti, Dezső Kosztolányi i Géza Csáth, o kojima se može govoriti samo u superlativima? Da li znate šta su nacionalni saveti, koji su inicirali vojvođanski Mađari (istorijski VMDK i Tibor Várady)? Da li ste čuli za republiku „Zitzer” (Laci Balla i ekipa)? A za Srpsko-Mađarsku Republiku Baranja-Baja? Josip Lepeš – divan naučnik i učitelj, veran narodu? Znate li koja je druga najveća nacionalna zajednica u Srbiji? Da li znate koliko su Újvidéki Színház i Kosztolányi Dezső Színház, dakle pozorišta, dobra? Imate srpski suptitl tokom predstava. Uživajte! A film? Npr. Szabolcs Tolnai? A najbolja prevoditeljka sa jugoslovenskog na mađarski? Viktória Radics, inačne magična esejistkinja, između ostalog. A Emese Rajsli? A najhrabriji novinari danas? Árpád Kocsis, Virág Gyurkovics, János Tőke, Csaba Pressburger, Viktória Toma, Renáta Bágyi Ribár. A pisci i pesnikinje i…? Genijalni Ottó Tolnai? Legendarni muzičar i pesnik István Domonkos? Béla Csorba? Etnolog, istoričar, političar, junak početkom 1990-ih – i pesnik? Koji verovatno zna skoro sve o srpsko-mađarskim odnosima… István Németh? Da li znate da postoji i hungarologija na Univerzitetu u Beogradu – između ostalog – sa fantastičnim Markom Čudićem?

Da li čitate npr. prevode Árpáda Vickóa i Save Babića? Da li znate koji su Srbi iz Mađarske napisali divne knjige? Npr. Stojan Vujičić i Petar Milošević. Pál Böndör? János Sziveri? Károly Jung, etnolog, pesnik i šaman (táltos) sa 6 prstiju? Koji je neprestano naglašavao kulturno srodstvo između južnih Slovena i vojv. Mađara! Krisztina Orovec – briljantna prevoditeljka sa SRP na HU? László Patócs, moj prijatelj koji je nedavno – tragično –umro? Koji je napisao knjigu pod naslovom: “(On) vodi narod…” Erzsébet Juhász iz Bačke Topole? Orcsik Roland iz Bečeja? Orsolya Bencsik, takođe iz Bačke Topole? Ildikó Lovas, uvek verna Subotici? Laslo Vegel, uvek veran Neoplanti? Emőke Berényi koja se danas bavi književnom terapijom? Ákos Kormányos iz Sente, budući psihoterapeuta, pesnik i filozof istovremeno? Miklós Benedek iz Feketiča (izađi na more!)? Alfonz Fekete / András Fodor, koji se bavi, između ostalog, fantastikom? Aaron Blumm / Gábor Virág, koji je večni direktor Izdavačke kuće Forum, te autor jednog od naših najboljih romana?  Roman Árpáda Kocsisa o gastarbajterima u Nemačkoj? Attila Sirbik, most između Jugoslovena / Srba, Mađara i sveta?  Ervin Laskovity, bivši novinar iz Sente, veoma hrabar, godinama izveštavao o nama iz Budimpešte? Felícián Barnabás Tóth iz Mađarske koji je jedan od retkih “spoljašnjih” ljudi koji se autentično bave sa nama. Szilárd János Tóth, poreklom iz Palića, trenutno repubikanac i teoretičar politike u okviru Mađarske akademije nauka, koji jako jako dobro poznaje istoriju srspke politike i misli. Da li znate kako je Lajos Göncz istraživao mađarsko-sprsku bilingvalnost kao šef Odseka za psihologiju u NS? A arhitektura? Npr. Rudolf Klein? Da li ste bili u Klein House-u? A fotografije? Npr. Zoltán Varga iz Temerina. Da ne nastavim.

***

Uopšte se ne slažem sa samim sobom.

Niti sa teorijom D/G. Msm da je univerzalnost jako važna, ne samo singularnost i/ili partikularnost. Msm da su oni i dalje robovi dijalektike, uprkos svemu. Prenaglašavaju destrukciju nepostojeće većine. Zavise od nje. Treba samo afirmisati, čini mi se. Ili napustiti ono nepodnošljivo, u najgorem slučaju.

Takođe, msm da je ideja Rusije mnogo složenija. Proučavao sam pomalo Ruske mislioce, od Homjakova to Berđajeva, dakle ne smatram da marksističko-anarhistična analiza u užem smislu objašnjava baš sve (doduša, Berđajev je u velikoj meri ostao i anarhista i marksista).

Takođe, uopšte ne msm da treba da znate sve u pogledu vojvođanskih Mađara. Pa i ja znam samo za Andrića, Vujicu Rešina i Sinišu Tucića i Divnu Ljubojević i Nikolu Oraveca i Edvarda Đorđevića. Ali makar njih znam. Darko Pančev takođe? Ili bi to bilo politički nekorektno?

Šalu na stranu.

Da li želimo kraj etnicizma ili, naprotiv…?

Da li je zaista potrebno da upoznamo jedni druge, detaljno? Ili sestrinstvo-bratstvo nadmašuje tu dimenziju?

Treba uzeti u obzir konačnost našeg tela, vremena, energije, odnosno relativnu konačnost prostor-vremena…

Inače, ne treba li getoizaciji suprotstaviti neprestanu otvorenost prema beskonačnom, infinitizaciju?

Da, definitivno ima mnogo protivrečnost i napetosti u ovom članku. I možda pomalo patafizike.

Svi smo mi manjine – dakle nema manjina. Postoji samo ono Jedno, otprilike kao kod Plotina. “Jedno je jedinstvo svih jednosti jedinica” (Mirko Aćimović)? Nisam siguran. Možda zapravo uopšte nema brojeva, čak ni jedinice.

Izvinjavam se što sam neka imena pogrešno transkribovao. To nije ok u ovakvom članku.

Dixit et salvavi animam meam.

Én Losoncz Márk vagyok. I radujem se što živimo u jednoj te istoj zajednici.

Tu smo.

** mnoge rečenice sam preuzeo iz svog rada: A kisebbségek forradalma (p. 153-182.)

MARK LOŠONC

NAUČNI SARADNIK NA INSTITUTU ZA FILOZOFIJU I DRUŠTVENU TEORIJU, UNIVERZITET U BEOGRADU.