Kraj kolonijalne uprave

Opasnost se nadvila nad Palestinom. Izraelska produkcija kraja istorije u Gazi je i izvođenje i proba, pokušaj prefiguracije još jednog kraja sveta. Da bi joj se pružio otpor, opasnost treba imenovati i postaviti joj dijagnozu. Šta reći o nagonu doseljeničkog kolonijalizma da neprestano počinje ispočetka, da u više navrata čisti zemlju od palestinskih stanovnika, da uporno priželjkuje njihovo nepostojanje, da neprekidno sprečava pobune kolonizovanih, pa da čak sprečava i pomisao na misao o pobuni? Šta nam ovo nemilosrdno uništavanje govori o trenutnoj i budućoj opasnosti koja preti Palestincima sve od reke pa do mora? Kako odrediti ovu opasnost a da se ne ponove njeni uslovi, da se ne potvrdi njeno uništenje, dapače, da se ne zauzme pozicija one nad kojom se vrši genocid?

Medijska karakterizacija „rata u Izraelu i Gazi” kao takvog ne dozvoljava da se razume ova opasnost, a razumevanje ne dozvoljavaju ni promišljenije formulacije koje upućuju na državno nasilje, aparthejd, pa čak i genocid. Sve te formulacije su pokušaji, značajni i vredni hvale, da se opiše i suprotstavi izraelskom potčinjavajućem i istrebljivačkom nagonu usmerenom protiv Palestinaca. Ali čak ni te formulacije ne mogu da postave dijagnozu za nanošenje štete već oštećenoj zemlji i ljudima, za kontinuirano uništavanje života koji je oblikovan od ruševina ranijih kolonijalnih pustošenja, za reprizu vojnih napada u bolnicama u kojima su smešteni ranjenici prethodnih racija i za insistiranje na pretvaranju najvećeg zatvora na otvorenom na svetu u logor smrti na otvorenom. Usredsređivanjem na masovno kolonijalno ubijanje civila i vladu zasnovanu na aparthejdu koja upravlja preostalim živima, ove formulacije kaskaju za ponavljajućim, cikličnim ritmom izraelske mašinerije za uništenje. Obraćanje pažnje na ovaj ritam razotkriva ambiciju Izraela da odželi Palestince iz političkog i istorijskog postojanja, da iskoreni njihov način života kakav su negovali kroz istoriju, da ih pretvori u tela bez duša, da uništi uslove palestinskog naseljavanja zemlje — ukratko, razotkriva ambiciju Izraela da ne upravlja Palestincima.

Ta preteća opasnost najprisutnija je, najubrzanija i najzgusnutija u Gazi. Tamo besne izraelski pokolji i pogromi. Ali i u Gazi je uzaludno pozivati se na vrednosti čovečanstva, pravne norme i mir. Te vrednosti koje katastrofa nije ni takla — ni ona katastrofa koja traje od 1948. godine a ni tekuće izmicanje kontroli — mogu da ponude samo prazna obećanja. Prelepe, netaknute, neukaljane i moralizirajuće, vrednosti čovečanstva previše su odrođene od stvarnosti katastrofe da bi osetile, dijagnostikovale, reagovale i oduprle se njenoj tekućoj okrutnosti i trenutnom jačanju. Uklanjanje tih vrednosti dodatno doprinosi nekontrolisanom uvećanju katastrofe: što je nesreća veća, što je užas užasniji, to su vrednosti čovečanstva više narušene — i to se čovečanstvo više distancira od uništenja. Cepljenje čovečanstva od katastrofe podupire logiku nedavne „humanitarne pauze” (24. novembar — 1. decembar 2023). Čovečanstvo je prekinulo lavinu patnje u Gazi da bi nahranilo palestinske stanovnike, a onda se povuklo da bi uništavanje moglo da se nastavi. Pauza je razdvojila kalendar humanitarizma od kalendara uništavanja; humanitarizam nije u vezi sa uništavanjem i nema sposobnost da mu se odupre.

Da bi se postavila dijagnoza pretećoj opasnosti, neophodno je razumevanje detalja katastrofe u Gazi, ma koliko oni bili zamršeni. Ti detalji blede kada slike i izveštaji iz Gaze postanu nerazlučivi, čak usklađeni i totalizujući. Ali ova totalizacija nije toliko ishod katastrofe koliko njen modus operandi: katastrofiranje totalizuje da parališe. Nasuprot totalizaciji, možda bi trebalo da pronađemo političku pouku ne u svetim idealima međunarodnog poretka, već u detaljima katastrofe: deca bez preživelih članova porodice, majke koje su izgubile svoju decu, muškarci koji više nisu pouzdani svedoci i žrtve, stari koji proživljavaju raseljavanja iz prošlosti, povređene devojke koje umiru od bolova, tela umotana u plastične kese, škole pretvorene u skloništa, a zatim u konake smrti, masovne grobnice, raskomadani udovi, razorene zgrade, opustošeni komšiluci, sravnjene ulice, porušene škole, oboreno drveće, zgnječene (infra)strukture, proterane senke, sveprisutne ruševine, krv koja curi iz prašine — zemlja i udovi premazani dvema osnovnim bojama razaranja, sivom i crvenom. Tu je i 1,7 miliona raseljenih. Primorani da se presele na jug, na još manju površinu, mnogi od njih ubijeni su na putevima navodne bezbednosti, dok su drugi primorani da ostave svoje voljene nesahranjene. Tu su zatim učitelji, lekari, pekari, kuvari, novinari, medicinske sestre, pogrebnici, državni službenici, volonteri, radnici i mnogi drugi; u svojoj nepokolebljivosti i posvećenosti drugima, oni poseduju intimno znanje o katastrofi u njenim kolektivnim, ali detaljnim manifestacijama. Ti detalji govore o opasnosti koja ne može da se svede na ubijanje civila, već na kolonijalnu ambiciju da se uništi jedno mesto i njegova istorija, da se evakuišu duše živih i da se smanji broj onih kojima se upravlja. Oni takođe govore o oblicima antikolonijalne nepokolebljivosti i otpora iz krša i loma.

Ugledni stručnjaci iz oblasti prava uništavanje u Gazi nazivaju genocidom, što je najteži zločin u međunarodnom pravu. Oni napominju da su izraelski zvaničnici izneli svoje genocidne namere i postupili u skladu sa njima. Ako je veštačka inteligencija naveliko bila od koristi civilima kada su u pitanju sredstva za kolektivno uništenje, napredno oružje i vojni sistemi koje su obezbedile zapadne države izvršili su genocid nad zatočenim palestinskim stanovništvom u Gazi.

Kao pravna kategorija, zločin genocida obuhvata radnje koje su osmišljene da dovedu do potpunog ili delimičnog uništenja jedne grupe. On se odnosi na ubistvo pripadnika te grupe, uzrokovanje povreda i „namerno podvrgavanje grupe takvim životnim uslovima koji prouzrokuju njeno potpuno ili delimično uništenje”. Genocidna dela usmerena su na fizički život pripadnika grupe u sadašnjosti. Taj zločin takođe opisuje pokušaje istrebljenja ili minimiziranja biološke budućnosti ciljane grupe. On uključuje „nametanje mera za sprečavanje rađanja unutar grupe” i „prinudno premeštanje dece iz jedne u drugu grupu”. Pravno govoreći, genocidna dela usmerena su na život grupe u sadašnjosti kao i u budućnosti. Dete je metafora putem koje se istrebljenje nastavlja iz sadašnjosti u budućnost. Eliminacijom dece danas, eliminisana je budućnost grupe.

Genocid je okvir za razjašnjavanje izraelskog istrebljenja Palestinaca. Ali ono što genocid u svom ograničenom, pravnom značenju ne može u potpunosti da obuhvati su sva ona kolonijalna dela uništenja čija su meta ne samo biološki i fizički život, već i kuće, komšiluci, džamije, crkve, škole, ulice i konačno, zemlja — svi oni prostori koji nisu samo infrastruktura života u sadašnjosti, već i mesta u kojima obitava sećanje, u kojima neka može da ispriča priču o svom životu, u kojima se nasleđuje i učestvuje u životu u okviru zajednice, u kojima neka može da doživi sebe kao deo proširene istorije, prošlosti koja je prevazilazi i borbe koja je upotpunjava. Drugim rečima, usredsređivanjem na napade na fizički i biološki život, sadašnji i budući, genocid ne može da obuhvati drugu metu izraelske mašinerije za uništenje: kolektivno ekspanzivno postojanje naroda koji je otporan i koji se opire, ukratko, njegov način života, onakav kakav je tokom vremena negovan kroz borbu. Genocid kao okvir nije dovoljan da bi se obuhvatio način na koji Izrael iznova i iznova primorava Palestince u Gazi da počnu ispočetka, kao da ranije nisu postojali. Zločin genocida, uprkos fokusu na fizičkom, a ne samo biološkom uništenju, ne obuhvata uništenje istoričnosti palestinskog naroda. Ta potonja okrutnost prevazilazi najteži od svih zločina u međunarodnom pravu. Uništavanje istoričnosti je ono što daje život ponavljajućem, cikličnom ritmu izraelske mašinerije za uništenje.

Izrael nastoji da iskoreni političko postojanje negovano kroz vezu sa zemljom. Ova ambicija izražena je kroz višestruke napore da se ukine bilo kakva zaštita koju zemlja pruža Palestincima. U nedostatku države koja bi im potvrdila narodnost, i u međunarodnom poretku koji ne priznaje ne-narode a čija je osnovna jedinica država, Palestinci su negovali svoj osećaj kolektivnog bivstva, uključujući i svoju narodnost, kroz vezu sa zemljom koju naseljavaju i sa koje ih je Izrael vojnim i pravnim putem više puta proterivao. Zemlja je Palestincima omogućila kolektivno postojanje u svetu. Pošto ih održava u svetu, zemlja ih štiti od pada u anonimnost i pruža im istoričnost. Palestinci su se suočili sa opasnošću od nestanka 1948. godine kada su cionističke snage pokorile veći deo Palestine i iskorenile ih da bi napravile mesta za Izrael. Na arapskom, ovo nestajanje sa zemlje nazvano je Nakba, Katastrofa. Ta reč označava dvostruki gubitak: Palestine kao zemlje i, posledično, Palestinaca. Zbog toga Nakba, ili otcepljenje od zemlje, nikada nije prihvaćena. Pristanak na Nakbu bio bi jednak pristanku na samouništenje. Otuda i dvojaka pozicija palestinske podanice: ona je istovremeno obeležena katastrofom i ne može a da se ne bori protiv nje.

Stoga nije slučajno što mete izraelskog rata za uništenje uključuju Gazin krajolik: njeno prirodno i sagrađeno okruženje. Izraelski projekat nastoji da zbriše mesto na koje iseljeno i raseljeno stanovništvo može da se vrati; ili da unakazi Gazu do te mere da njeni stanovnici neće moći ni da je prepoznaju a ni zamisle. Krš i prašina svuda, dakle, nisu samo posledica bombardovanja; oni su sredstvo kojim kolonizator nastoji da učini zemlju nenastanjivom. U vojnom žargonu, čin sravnuća u severnoj Gazi opisuje se kao pravljenje „tampon zone”. Ali ovaj žargon dovodi u zabludu; meša sredstva i ciljeve. Pravljenje prazne tampon zone nije kraj rata za uništenje koji se vodi protiv stanovnika Gaze, već sredstvo za eliminaciju veze između ljudi i zemlje. Dakle, sve što su Palestinci uspeli da naprave i sagrade, uključujući i ruševine iz prethodnih rundi razaranja, podleže daljem razaranju. Ambicija za uništenjem je totalizujuća. Danak postojanja Izraela užasan je do te mere da Izrael ne samo da mora da zbriše Palestince sa zemlje — genocidom ili iskorenjivanjem — već mora da uništi zemlju kako bi mogao da kaže da je to njegova sekjuritizovana teritorija. Otuda ambicija Izraela da poplavi zemlju morskom vodom, time pretvarajući tunele u katakombe i zagađujući podzemne vode na duge staze.

Nazvati ovo uništenje „etničkim čišćenjem” je, dakle, neprimereno. Odnos Palestinaca prema zemlji i kolektivnom postojanju koje im ona pruža, a ne njihova etnička pripadnost ili dati grupni identitet, podstiče okrutnost doseljeničkih kolonizatora. Umesto „genocida” ili „etničkog čišćenja”, vraćanje arapskom rečniku za opisivanje Nakbe i kolonijalnih dela koji su je održali približava nas razumevanju tekuće katastrofe. Ovaj rečnik usredsređen je na glagole koji opisuju višeslojnost otcepljivanja Palestinaca od zemlje i njihovog uklanjanja: iqtila‘ (iskoreniti), tarhil (deportovati), tahjir (progoniti) i tashrid (proterati). Sve su to takođe glagoli koji ukazuju na kolonijalni projekat Izraela da ne upravlja Palestincima.

Mašinerija posvećena uništenju istoričnosti naroda i njegove veze sa zemljom nije ograničena na Gazu. Ona zahvata i Zapadnu obalu. Tamo su doseljenici i vojnici iskorenjivali Palestince sa njihovog poljoprivrednog zemljišta i iz maslinjaka. U Hebronu stotine porodica živi pod vanrednim stanjem, što će reći, prisilno su uklonjene sa zemlje koja im daje nadu za životom. Nijedno od ovih uklanjanja nije novo niti datira od 7. oktobra 2023. Jedino su sada ubrzana i rastuća.

Širom ostatka zemlje na Zapadnoj obali, kontrolni punktovi materijalizuju nove posledice. Ako je njihova konvencionalna funkcija bila da militarizuju Palestince, ometu njihovo slobodno kretanje po zemlji i prekinu tok njihovog postojanja, kontrolni punktovi sada se manifestuju kao kapije koje ograničavaju i zagrađuju. Ponekad, satima bez prestanka, nikome nije dozvoljeno da uđe ili izađe. Kontrolni punkt pretvorio se u instrument mini blokade, delujući u isti glas sa smrtonosnijom opsadom Gaze. Uprkos jasnim razlikama, i jednima i drugima zajedničke su kolonijalna ambicija da se starosedelac zatvori i postojanje superiornog glavnog stražara koji otvara i zatvara kapiju po svom nahođenju. Kao instrumenti sve rasprostranjenije blokade, koja ograničava Palestince na sve manje delove teritorije, kontrolni punktovi olakšavaju rasparčavanje zemlje i naroda. U toku je pokušaj Izraela da prekopira nacrt Zapadne obale na teritoriju Gaze tako što će već rasparčani Pojas pretvoriti u vojnu koordinatnu mrežu. Protiv ovog prostornog poretka, u Gazi i na Zapadnoj obali, i protiv taktika blokade i mini blokade, otpori će se neizbežno umnožavati.

Sporazum iz Osla podelio je Zapadnu obalu na tri administrativne zone: Zona „A” (18 procenata Zapadne obale), gradovi u kojima Palestinska samouprava (PA) upravlja civilnim i bezbednosnim pitanjima; Zona „B” (22 procenta), sela u kojima PA upravlja samo građanskim pitanjima; i Zona „C” (60 procenata) gde Izrael održava potpunu kontrolu. Zone A i B su enklave; Zona C je jedina susedna teritorija na Zapadnoj obali. Oko 300.000 Palestinaca živi pod ograničenim uslovima u zoni C, nadomak 400.000 izraelskih doseljenika koji se slobodno kreću i naseljavaju zemlju. U ponovnom izvođenju cionističkog depopulisanja više od četiri stotine palestinskih sela iz 1948. godine, doseljenici i vojnici su, tokom protekla dva meseca, potpuno raselili desetine sela iz zone C. Od 2015. godine Izrael je počeo da de fakto gađa ovu oblast radi aneksije kako bi dodatno zagradio Palestince u enklave A i B. S obzirom da aneksija zemlje zahteva njeno čišćenje, nedavna prisilna raseljavanja imaju za cilj da materijalizuju kolonijalnu fantaziju o zemlji bez naroda, da stvore što više zemlje sa što manje Palestinaca kojima bi se upravljalo.

Unutar Izraela (odnosno, na zemlji okupiranoj 1948. godine, gde je oko 17 procenata stanovništva palestinsko), izraelska mašinerija za uništenje više se ne zadovoljava nišanjenjem palestinskog naseljavanja zemlje, zemlje koju je ista mašinerija decenijama ranije pravno klasifikovala kao izraelsku teritoriju. Umesto toga, kolonijalni napad vodi se protiv Palestinaca u borbi. Ako je katastrofa obeležila palestinsku podanicu koja ne može a da se ne bori protiv nje, kolonijalno naređenje, koje je zapovedila fašistička vlada, nastoji da potisne ne samo neophodnost borbe, već i svaku povezanost sa njom. Meta je palestinski način života. Svuda se guši kritički govor ili protest. Studenti su suspendovani ili izbačeni sa akademskih institucija zbog svojih stavova. Izveštaji o prekidu zaposlenja, suspenzijama i degradiranju radnika su brojni. Izraelska advokatska komora zapretila je da će preduzeti disciplinske mere protiv advokata koji objavljuju sadržaj na društvenim mrežama koji se doživljava kao „poziv na nasilje”. Sada postoji zakon koji kriminalizuje upotrebu „terorističkih publikacija” na društvenim medijima. A ima još mnogo toga. Primetno je da su druge zapadne demokratije primenile slične mere za gušenje palestinske borbe. Ali su mere Izraela protiv palestinskih građana (koje se protežu i na Zapadnu obalu, uključujući istočni Jerusalim) osobene. Ove mere ne samo da krše slobodu izražavanja Palestinaca; one takođe zahtevaju da se Palestinci povuku sa svog mesta u svetu tako što će se povući u svoje privatne odaje. Tamo, i samo tamo, mogu da govore o Gazi i neophodnosti borbe. Spram tome, na javnim mestima mogu samo da se domunđavaju i šapuću.

Na očigled svima, mašinerija za uništenje nastoji da naoruža izraelske civile i na njih prenese državni monopol za vršenje legitimnog nasilja. Ublažavanjem mera, novi propisi drastično proširuju broj izraelskih državljana koji imaju pravo da poseduju oružje. Novi propisi, koje je uvelo Ministarstvo za državnu bezbednost, će, kaže ministar Itamar Bin Gvir, kratkoročno rezultirati naoružavanjem 400.000 izraelskih državljana. Onlajn prijava za izdavanje dozvola za vatreno oružje opisana je u animiranom snimku kao pristupačna i efikasna. U poslednjoj sceni animiranog snimka izraelski civili šetaju sa vatrenim oružjem za pojasom negde nalik na urbano okruženje. Od početka rata za uništenje, podneseno je stotine hiljada prijava.

Naoružavanje civila bila je praksa prethodnih fašističkih vlada. U Izraelu, fašizam nije tek nedavno odstupanje od liberalne politike, već je ukorenjen i omogućen liberalnim doseljeničkim kolonijalizmom. Popuštanje ograničenja u vezi sa oružjem preručuje ranjavanje i ubijanje Palestinaca u ruke izraelskih civila, zadatak koji su trenutno preuzeli doseljenici na Zapadnoj obali. Ovo naoružavanje izraelskih jevrejskih civila ukazuje na to da se kolonijalni režim više ne zasniva samo na institucionalnoj diskriminaciji, sistemskom ugnjetavanju i dominaciji jedne rasne grupe nad drugom, ili zloupotrebi osnovnih prava (što su sve osobine aparthejda), već i na eliminaciji načina života. Sada Gaza sažima i obelodanjuje ovu ambiciju za uništenjem, Zapadna obala trpi njene suficite, a palestinski građani Izraela vide je kao svoju zastrašujuću budućnost.

Ubistvo Palestinke ne eliminiše samo njen neposredni i pojedinačni život. Ono takođe najavljuje njeno uklanjanje sa zemlje i saopštava pretnju da će svi njeni sledbenici biti uklonjeni. Oduzimanje državljanstva, koje ima svoje mesto u istoriji fašizma, postiže slično uklanjanje. Dva pravna okvira za oduzimanje državljanstva već su bila uvedena 2016. i početkom 2023. godine. Sada postoje predlozi da se ti okviri prošire i tako postane moguće da se oduzme državljanstvo i prebivalište pojedincima „za koje se utvrdi da podržavaju terorizam, podstiču na terorizam, ili se poistovećuju sa terorističkim delima”. Ovo proširenje će ukloniti one koji su nedavno uhapšeni nakon što su iskazali povezanost sa borbom Palestinaca u Gazi.

Ove fašističke taktike svode upravljanje Palestincima na puku represiju, pacifikaciju i uklanjanje putem ubijanja, zatvaranja ili oduzimanja državljanstva. Ako žele da izbegnu ove taktike i tako nevoljno budu upravljani od stane Izraela, Palestinci moraju da se odreknu svoje istoričnosti, svoje veze sa zemljom i svake povezanosti sa borbom.

Opasnost koja se nadvila nad Palestinom odnosi se na likvidaciju palestinskog političkog postojanja putem uništenja zemlje, prekidanja njihovog odnosa sa njom i slamanjem borbe koja je održava. Ta izražena ambicija da se Palestincima ne upravlja, već da se odžele iz postojanja, postaje sve očiglednija. U Gazi, Izrael želi da izbriše svaki trag palestinskog naroda. Na Zapadnoj obali, kolonijalna ambicija je da se Palestinci ograniče i zatvore u male enklave pod režimom mini blokada; i tu je namera Izraela da upravlja Palestincima sumnjiva pa otuda potreba za podizvođačem, Palestinskom samoupravom, i doseljenicima, nevladajućom rukom kolonijalne države. Zatim, tu su palestinski građani Izraela, koji su već izgubili svoju zemlju i koje je Izrael zagradio u njihova sela i gradove tokom liberalne faze doseljeničkog kolonijalizma. Pošto su borba protiv kolonijalne države i identifikacija sa drugim Palestincima u borbi ono što održava njihovo političko kolektivno postojanje, Izrael je mobilisao ceo svoj aparat da ih uništi ili ukloni. Opasnost u sve tri zone sastoji se iz izdubljivanja rupe u palestinskom otporu, pretvaranju Palestinaca u plovila bez putnika i kormila, evakuacije njihovih duša, brisanja njihovog postojanja kao grupe i gušenja oslobodilačke borbe. Zamračenje komunikacija u Gazi verovatno je krovni simbol ove opasnosti sa kojom se suočavamo sada i nadalje. Međunarodni projekat zagrađivanja Palestinaca u mali, ograđeni prostor na kome su podređeni hirovima izraelske države ne eliminiše ovu opasnost već je dodatno konsoliduje.

Zbog toga je zločin aparthejda takođe neprimeren za opisivanje detalja ove opasnosti. U srži režima aparthejda nalazi se biopolitička vlada, a ne nekropolitičko uništenje i uklanjanje. Koliko god da se aparthejd sastoji iz diskriminacije i segregacije, on i dalje zahteva odnos prema živima. Napori Izraela da oduzme Palestincima pravo na naseljavanje, od Gaze preko Hebrona do Haife, ukazuju na ograničenost jezika aparthejda. Produkcija palestinskog odsustva sa zemlje, a ne vladavina Palestinaca koji su već prisutni na toj zemlji, ambicija je koja omogućava postojanje Izraela. A ako aparthejd ne uspeva da opiše ove aspekte kolonijalne ambicije, što su drugi takođe primetili, to ne uspeva ni imaginarijum ravnopravnosti i koegzistencije između Jevreja i Arapa koji se ne suočava sa uklanjanjem Palestinaca iz istorijske zemlje Palestine.

Ova opasnost koja se nadvila nije nova; u pitanju je samo nedavno i okrutno ponavljanje starijeg kolonijalnog, međunarodnog nastojanja da likvidira pitanje Palestine. Duga i radikalna palestinska tradicija postavila je dijagnozu ovoj opasnosti i prepisala lek protiv nje. Ostavila nam je nekoliko uputstava: što je veza sa zemljom više prerezana, to je čvršća; što je kolektivno učešće u borbi više zabranjeno, to je snažnije; što je više uništavanja, to je život sve više oblikovan od ruševina. Koliko god bilo svirepo, kolonijalno uništavanje toliko je rasprostranjeno u Palestini da nikada nije ni odmaklo antikolonijalnoj politici.

U palestinskom imaginarijumu, zemlja nije ekonomski resurs koji se uzima na meru. Čak i u njenom najograđenijem i najraskomadanijem obliku, zemlje je i dalje u izobilju. To objašnjava način na koji su palestinske izbeglice i palestinska dijaspora, kojima Izrael zabranjuje naseljavanje Palestine, uspele da razviju kolektivno postojanje u borbi bez obzira na činjenicu da su udaljeni od zemlje. Trenutno, ali i od 1948. godine, njihova borba ključna je za prenošenje i doprinos palestinskim antikolonijalnim politikama u svetu. Imaginarijum koji, dok je zemlja pred uništenjem, stvara tu zemlju u izobilju omogućava kolektivno postojanje u borbi. To je ono što uzvraća udarac ritmičkim ponavljanjima izraelske mašinerije uništenja.

Prevela: Nina Radulović

Izvor: Esmeir, Samera. “The end of colonial government.” In From the River to the Sea: Essays for a Free Palestine, edited by Sai Englert, Michal Schatz and Rosie Warren, p. 101-110. London: Verso and Haymarket Books, 2023.

SAMERA ESMIR

ISTORIČARKA I POLITIKOLOŠKINJA, SPECIJALISTKINJA ZA ISTORIJU BLISKOG ISTOKA, PROFESORKA NA AMERIČKOM UNIVERZITETU BERKLI.