Liberalna levica, politička korektnost i idealizam u doba neoliberalizma

Noam Čomski je mnogo puta pisao o tome kako način na koji se u SAD shvata politička levica stvara velike zabune. Ono što se u SAD smatra levicom, u Evropi je mnogo bliže politikama liberalnog centra. Problem je, međutim, u tome što je američko shvatanje levice u jednom trenutku globalizovano a samim tim i univerzalizovano. U poslednje vreme, dominantne teme i pristupi američke levice tretiraju se kao principi globalne levičarske politike. Ali to je kukavičje jaje koje desničari koriste kako bi diskreditovali politiku radikalne levice koja je primarno usmerena na kritiku kapitalističke ekonomije, odnosno na logiku kapitala i njene učinke. Dominantan trend unutar liberalne američke levice može biti prepoznat u politikama političke korektnosti i praksama kulture otkazivanja i tzv. vokizma (osvešćivanja).

Intelektualne korene pomenutih praksi verovatno treba tražiti u poststrukturalističkim teorijama koje su uspostavile neku vrstu hegemonije na univerzitetima u SAD, o čemu je pisao Fransoa Kise u svojoj knjizi French Theory: Fuko, Derida, Delez & Co i preobražaj intelektualnog života u SAD. Uopšteno uzevši, poststrukturalističke teorije počivaju na tezi prema kojoj su jezik i naučno znanje u službi očuvanja moći, odnosno njenog reprodukovanja. Prema poststrukturalistima, ne postoji objektivno znanje, budući da je svako znanje diskurzivna konstrukcija koja nastaje u sprezi sa nosiocima društvene moći. To znači da vladajuće klase znanje koje proglašavaju objektivnim naučnim istinama koriste kao sredstvo za očuvanje status kvoa i reprodukovanje postojećih društvenih odnosa koji počivaju na odnosima moći i nejednakosti. U tu svrhu, pored akademskih institucija, umetnosti i popularne kulture, oni posebno koriste medije masovnog komuniciranja koji reprodukuju predrasude i stereoptipe o pripadnicima potlačenih grupa, poput žena, seksualnih manjina, pripadnicima drugih rasa, itd.

Iz ovakvih shvatanja, proizašla je praksa koje se zasniva na pretpostavci prema kojoj kritika, odnosno dekonstrukcija vladajućih oblika znanja na univerzitetima i u široj javnosti uopšte, s jedne strane, i otvaranje univerzitetskih programa i javnog diskursa za izražavanje iskustava i znanja koja razvijaju pripadnici marginalizovanih društvenih grupa, s druge strane, vode ka emancipaciji društva od dominatnih formi znanja, čime se u pitanje istovremeno dovodi i moć koja pomenuta znanja koristi za svoje potrebe. Poststrukturalistički orijentisani aktivisti smatraju da subverzivno delovanje može da se odvija na nivou epistemologije. To je moguće činiti kritikom vrednosnih i ideoloških legitimacijskih osnova hegemonističkog sistema. Druga strana ovih pristupa jeste borba za priznanje, uvažavanje i inkluziju različitih identiteta i životnih stilova i ostvarenje ideala multikulturalizma i komunitarizacije javnog prostora, potvrđivanja prava rasnih religijskih i seksualnih manjina i „promociju kulturne vrline potlačenih podskupova,“ te „jezičke pohvale osobenostima zajednica“, kako to formuliše francuski filozof Alen Badju, kritičar ovakvih pristupa.

Iz ovakvih stanovišta proizašla je i praksa političke korektnosti koja prema definiciji The American Heritage Dictionary of the English Language predstavlja izbegavanje izraza ili postupaka koji mogu izgledati kao da njima hoće da se izopšte, marginalizuju ili uvrede ljudi koji su socijalno ugroženi ili diskriminisani. Politička korektnost podržava, ili je povezana sa političkim i obrazovnim promenama, naročito u ispravljanju istorijskih nepravdi vezanih za rasu, klasu, pol i seksualnu orijentaciju. Merriam-Webster Online Dictionary navodi da je izraz politički korektan u skladu s uverenjem da jezik i dela koja mogu da uvrede političke senzibilitete (kao u slučaju pola ili rase) treba da budu eliminisani. (Vikipedija).

U poslednje vreme  sve zastupljenija je tzv. kultura otkazivanja (Cancel culture) koja je prerasla u svojevrsni društveno-aktivistički pokret koji podrazumeva javnu osudu politički nekorektnih govora ili ponašanja, ali i isključivanje određenih ličnosti kao njihovih promotera iz javnog života. Ova kultura takođe podrazumeva izbacivanje filozofskih, književnih i umetničkih dela iz školskih programa zbog ponašanja i stavova njihovih autora ili zbog širenja rasnih i drugih predrasuda i stereotipa koje je prisutno čak i u delima koja imaju status klasika. Aktivisti pomenutih pokreta smatraju da je potrebno osvešćivanje javnosti o postojanju predrasuda i stereotipa kojima se podstiče diskriminacija manjinskih grupa.

Iako neki kritičari poststrukturalizma, poput Jirgena Habermasa i Manfreda Franka, te kritičari političke korektnosti, poput Džejmsa Lindzija i Helen Plakrouz, smatraju da u ovakvim pristupima postoje značajni elementi antiprosvetiteljstva, nama se čini da su njihovi koreni i ciljevi eminentno prosvetiteljski. Jer jedan od najznačajnijih ciljeva prosvetiteljstva može se pronaći u dovođenju u pitanje nametnutih dogmi, obrazovanju čoveka kroz upotrebu razuma (Mozes Mendelson) i emancipaciji čovekove svesti od nezrelog stanja neznanja (Imanuel Kant). Iz takvih stavova je proizašao primat obrazovanja kao glavnog sredstva emancipacije ljudskih bića. Prosvetiteljstvo je nastojalo da upotrebom razuma, odnosno naučnih znanja dovede u pitanje religijske dogme i verske predrasude i stereotipe. Nešto slično čine postmodernistički inspirisani kritičari prosvetiteljstva, s tim što oni smatraju da je i prosvetiteljstvo postalo neka vrsta dogme koju utoliko treba dovesti u pitanje. Oni su u tom smislu radikalni prosvetitelji koji nastoje da iskorene sve predrasude prema marginalizovanim društvenim grupama. Polje unutar kojeg oni ostvaruju svoje naume jesu akademska i javna sfera u čijim okvirima neprestano intervenišu, nastojeći da iskorene znanja koja legitimišu i opravdavaju različite vidove represije. Problem je, međutim, u tome što na taj način stvaraju svojevrsne indekse zabranjenih knjiga, kao što je to vekovima činila katolička crkva, a što je antiprosvetiteljska koncepcija, budući da se prosvetiteljstvo zalaže za slobodu i pluralitet različitih mišljenja.

Iako je Alan Badju ovakve pristupe označio terminom demokratski materijalizam, koji je karakterističan po tome što se drži načela prema kojem postoje samo tela i jezici, oni ipak predstavljaju jednu formu idealizma, budući da njihovi zastupnici smatraju da politički korektnim jezikom i mišljenjem možemo da utičemo na promenu društva u kojem živimo. To, drugim rečima, znači da oni smatraju da je kroz upotrebu mišljenja i jezika moguće uticati na stvarnost, štaviše, da je moguće promeniti. Iako Erih From nije imao nikakve veze sa poststrukturalizmom, a svakako ni sa praksom političke koretnosti, čini nam se da se osnovna načela jednog dela savremene liberalne levice mogu svesti na nekoliko njegovih stavova.

„Verujem da se jedna od najpogubnijih grešaka u individualnom i društvenom životu sastoji u prihvatanju stereotipnih oblika mišljenja. Verujem da se čovek mora osloboditi iluzija koje ga porobljavaju i parališu, kako bi stvorio svet u kojem iluzije nisu potrebne. Sloboda i nezavisnost se mogu postići samo kada se pokidaju lanci iluzije.”

From je kao marksista, međutim, znao da se iluzije mogu ukinuti samo temeljnom promenom kapitalističkog sistema. I upravo u toj tački dolazimo do glavnih neodostataka liberalnih levičarskih politika. Da bismo mogli da ukažemo na ključni problem ovakvih pristupa koji se legitimišu i percipiraju kao levičarski, prethodno se moramo vratiti Marksu. Konkretnije govoreći, moramo se vratiti jednom njegovom spisu, koji je „pisan u četiri ruke“, budući da je njegov koautor Fridrih Engels. Reč je o spisu koji je bio prepušten kritici miševa, a čiji naslov je Nemačka ideologija.

Za potrebe ovog teksta biće dovoljno da navedemo uvodne reči ovog spisa, budući da se u njima sažima predmet i suština Marksove i Engelsove kritike nemačke ideologije.

„Ljudi su do sada stalno stvarali lažne predstave o sebi samima, o tome šta jesu ili šta treba da budu. U skladu sa svojim predstavama o bogu, o normalnom čoveku itd. ustrojili su svoje odnose. Proizvodi njihove glave prerasli su njih same. Oni, tvorci, priklonili su se pred svojim tvorevinama. Oslobodimo ih priviđenja, ideja, dogmi, bića iz uobrazilje, pod čijim jarmom propadaju. Pobunimo se protiv te vladavine misli. Naučimo ih da te iluzije zamene mislima koje odgovaraju biću čoveka, kaže jedan, da se prema njima kritički odnose, kaže drugi, da ih sebi izbiju iz glave, kaže treći, i – postojeća stvarnost će se srušiti… Neki čestiti čovek uobrazio je jednom da se ljudi dave u vodi samo zato što su opsednuti mišlju o težini. Kad bi tu predstavu izbili sebi iz glave, recimo proglasivši je za praznovernu, religioznu predstavu, oni bi se oslobodili svake opasnosti da se utope u vodi. Citavog svog života on se borio protiv iluzije težine, o čijim mu je štetnim posledicama statistika neprestano davala nove i mnogobrojne dokaze. Taj čestiti čovek je predstavljao tip novih nemačkih revolucionarnih filozofa.“

Ako sada pokušamo da podražavamo Marksov stil, onda bismo novije tendencije na levici  mogli da predstavimo na sledeći način. Naši postmoderni mislioci i liberalni levičari koji se legitimišu kao progresivni, smatraju da diskursi gospodare stvarnim ljudima, da je realnost jezička konstrukcija, što znači da je proizvod diskursa. Zastupnici političke korektnosti smatraju da su neki ljudi marginalizovani i ugnjeteni zato što na univerzitetima, u umetničkim delima, u javnoj sferi i u svakodnevnom govoru neko o njima širi predrasude i smatra ih nižim bićima. Ovi sve glasniji kritičari jezika i mišljenja privilegovanih belih muških subjekata smatraju da se otklanjanjem pomenutih predrasuda položaj marginalizovanih i ugnjetavanih može popraviti.  Oni smatraju da će se postojeća stvarnost srušiti tako što ćemo se politički korektno izražavati, tako što ćemo se osloboditi stereotipnih načina mišljenja i tako što ćemo dovoditi u pitanje ili rušiti tzv. vladajući diskurs. Poput idealista prethodnih generacija, oni smatraju da svetom gospodari misao, odnosno jezik.

Posebno zanimljivo je i to što živimo u doba kada je veoma popularna još jedna forma idealizma koja je iznikla iz nju ejdž pokreta i koja je takoreći postala jedna privredna grana ekonomije neoliberalnog kapitalizma. Reč je o tzv. fenomenu pozitivnog mišljenja. Brojni autori i autorke knjiga iz popularne psihologije, personalni treneri i samozvani gurui smatraju da se pozitivnim mišljenjem može uticati na kvalitet života. Njihovi stavovi pri tome korespondiraju sa stavovima pravoslavnih duhovnika. Dok Paulo Koeljo, autor nju ejdž književnih bestselera, smatra da je dovoljno da nešto jako želimo pa će se čitav svemir urotititi da nam se želja ostvari, najcitiraniji pravoslavni monah Tadej poručuje nam da kakvim se mislima bavimo takav nam je život.

Ako stvari posmatramo iz marksističke perspektive, možemo da konstatujemo da je očigledno da prisustvujemo pojavljivanju novih formi postmodernog ili neoliberalnog idealizma. Poenta je u tome da ove forme postmodernog idealizma predstavljaju čuvare status kvoa. Jer njihovi zastupnici smatraju da se rešenje može postići u okviru postojećeg kapitalističkog  poretka, promenom misli i jezičkih, tj. diskurzivnih praksi i njihovim institucionalizovanjem. Fetišizam jezika i mišljenja tu se prepliće sa fetišizacijom institucija liberalnog kapitalizma. Iako određene aspekte kapitalističkog sistema dovode u pitanje na nivou ideologije i kulture, oni ga ostavljaju netaknutim na nivou ekonomije.

Kako je to napisala Naomi Klajn, to znači da u planetarnom kontekstu dominacije neoliberalne kolonizacije svega postojećeg „pobede politika identiteta vrede koliko i menjanje rasporeda nameštaja dok kuća gori.“ U tom pogledu, „stvarna krivica pokreta za političku korektnost, pisao je 1991. godine, profesor književnosti na SUNY Tim Brenan (Brennan), ’ nije u njegovoj navodnoj netolerantnosti ili rigidnosti već u tome što nije dovoljno političan – što samo imitira političku borbu.’“ Ili kako je to u Iluzijama postmodernizma istakao Teri Iglton, postmodernističko subverzivno delovanje spram hegemonije sistema  na nivou njegovih vrednosnih i ideoloških legitimacijskih osnova ne donosi značajnije praktične rezultate. Stvar je u tome  što ovakvo teorijsko delovanje ne uspeva da poremeti mehanizme tržišnog funkcionisanja kapitalističkog sistema i njegove komodifikujuće učinke.

U Nemačkoj ideologiji Marks i Engels su jasno stavili do znanja da vladajuća klasa svoje ideje nameće kao univerzalne, a to čini da bi svoje interese nametnula kao opšte interese. Za njih nije bilo sumnje u to da se emancipatorske i revolucionarne društvene snage protiv ideologije koju nameće vladajuća klasa moraju boriti. Ali oni su smatrali da se pomenuta borba ne može voditi tako što će se potlačeni ubeđivati da je ideologija vladajuće klase iluzija. Ona se mora voditi radikalnim menjanjem stvarnosti koja pomenute ideološke iluzije proizvodi.

To što će neki konzervativni profesor biti izopšten iz javnosti, ni za trunku neće promeniti nezavidan položaj nekog ko je potlačen. To, razume se, ne znači da ideološke floskule koje konzervativni profesori često izgovaraju ne treba da budu izložene kritici. To samo znači da politika levice ne sme da bude svedena na takvu vrstu aktivnosti. Rečima Fredrika Džejmsona, levica ne sme da dozvoli da bude zarobljena u tamnici jezika. Jer teorija postaje materijalna sila tek kada zahvati mase. Bez tog momenta, teorijske bitke protiv desničarskih ideologija ostaju pucnji u prazno.

Do promene svesti nekog pojedinca može doći čitanjem knjiga, na primer, sabranih dela Karla Marksa. Ali time stvarnost neće biti izmenjena. Do promene svesti širokih masa potlačenih pripadnika ljudskog roda može doći samo kroz revolucionarnu praksu.  U njoj se preklapaju promena okolnosti i ljudska delatnost samopromene, kako je Marks istakao u  Trećoj tezi o Fojerbahu. Kroz nju ljudska bića istovremeno spoznaju i menjaju stvarnost, kroz nju se ljudska bića oslobađaju lanaca iluzija, predrasuda i stereotipa. Kroz nju ljudska bića stiču svest o sopstvenim mogućnostima. Ona je trenutak u kojem se rađa samosvest njenih aktera. Kroz revolucionarnu praksu ljudi postaju samosvesna bića. O tome je pisao brazilski pedagog Paolo Freire. U njegovoj pedagogiji potlačenih proces osvešćivanja stiče se kroz upražnjavanje prakse vaspitanja u kojoj su vaspitanici subjekti sopstvenog vaspitavanja, a ne samo njegovi puki objekti.

Kada se sve sabere, može se konstatovati da se marksizam i anarhizam kao vidovi istinske levice prema prosvetiteljstvu odnose dijalektički. Oni preuzimaju njegove emancipatorske ciljeve, ali ih realizuju drugačijim sredstvima. Prosvetiteljski ideali mogu se ostvariti samo praktičnim, odnosno revolucionarnim preobražajem stvarnosti, a ne isključivo obrazovanjem i kritičkim mišljenjem. Politika istinske levice utoliko treba da se zasniva na praktičnom ukidanju društvenih odnosa „ u kojima je čovek poniženo, porobljeno, napušteno i prezreno biće. “  Ovaj Marksov diktum treba da bude njen kategorički imperativ. A njega je moguće realizovati samo kroz stvaranje organizacija i pokreta, čiji aktivisti će se u praksi, a ne u teoriji, boriti za ukidanje pomenutih odnosa. Borba protiv hegemonističkih znanja koja se koriste za opravdavanje i apologetiku kapitalističkog sistema i  stereotipnog mišljenja može da bude tek jedan od elemenata njihove borbe, ali nikako ne sme da postane jedini element i cilj po sebi kao što je to slučaj sa političkom korektnošću i vokizmom. Nisu Marks i Engels slučajno zapisali da nije kritika nego je revolucija pokretačka snaga istorije.

MILORAD GAČEVIĆ

KRITIČAR I TEORETIČAR SPORTA. ČLAN REDAKCIJE ČASOPISA NOVI PLAMEN.