Rajtov projekat je najbolje razumeti kao oblik neo-tokvilovskog marksizma. Osnovni elementi njegove kritike kapitalizma potiču od Marksa. Ali njegova slika socijalizma, kao i njegova politička vizija, mnogo više duguje Tokvilu ili Dirkemu (iako on nijednog od ovih autora ne spominje eksplicitno). Ovo se jasno vidi, kako u njegovom viđenju socijalizma kao „društvenog osnaživanja” a ne kao načina proizvodnje, tako i u njemu preferiranoj političkoj strategiji — koja se ne oslanja na klasnu borbu, već na široku društvenu saradnju.

Koje su prednosti i slabosti ove sinteze? Rajtov projekat realnih utopija daje dva ključna doprinosa: pruža osvežavajuću i uglavnom ubedljivu konceptualizaciju socijalizma, i predstavlja nam viziju radikalne politike, za koju verujem da je u osnovi tačna.

Rajtov prvi doprinos je što je prezentovao koncepciju socijalizma koja ga razlikuje od nasleđa socijalističkog autoritarizma. Po njegovom mišljenju, svrha socijalističkog projekta je da poveća težinu „društvenog“ u određivanju alokacije resursa. Snaga ove pozicije je očigledna. Ističući društvenu moć, Rajt ponovo uspostavlja snažnu vezu između tradicije udruživanja i socijalizma, a upravo je tu vezu prekinuo klasični lenjinizam. Time je Rajt uspešno obnovio socijalističku tradiciju, kako bi bila primerena postkomunističkoj eri. Ovo je vredan doprinos.

Druga velika snaga Rajtove knjige je u tome što nam pruža jasnu i ubedljivu listu onoga što bi trebalo da budu osnovni zahtevi radikalne politike u naprednom kapitalističkom društvu. Glavni zahtev treba da bude univerzalni osnovni prihod, koji bi svi dobijali samo na osnovu državljanstva. Ovo bi eliminisalo siromaštvo, povećalo pregovaračku moć rada i dalo ljudima mogućnost da eksperimentišu sa preduzećima u kooperativnoj ekonomiji. Kao srednjoročni zahtev, Rajtov predlog se čini veoma razumnim.

Međutim, uprkos svojim prednostima, Rajtova koncepcija realnih utopija pati od jedne velike i, s obzirom na svog autora, veoma paradoksalne mane: ne uzima, na adekvatan način, u obzir klasu, i teorijski i praktično. Ova mana dovodi do tri glavna problema: radikalno nepotpune konceptualizacije socijalizma, niza neuverljivih pretpostavki o prirodi savremenog kapitalizma i tendencije da se socijaldemokratija posmatra kao održiva strategija za radikalnu politiku.

Slike socijalizma

Da počnemo sa Rajtovim shvatanjem socijalizma kao društvenog osnaživanja. Bez ikakve rasprave o klasi, veza između proširenja društvene kontrole nad ekonomijom i socijalizma ostaje nejasna. Rajt kaže da „društveno osnaživanje ekonomije znači ekonomsku demokratiju na širokoj osnovi“ i da je „socijalizam“ termin koji označava podređivanje ekonomske moći društvenoj moći. Po mom mišljenju, da li potčinjavanje ekonomske moći društvenoj vodi ka „ekonomskoj demokratiji“ u velikoj meri zavisi od toga ko ima društvenu moć i šta pokušava da uradi sa njom.

Slično tome, ne verujem da „klasna moć“, na bilo koji direktan način, odgovara bilo kojem od Rajtova tri oblika moći: ekonomske, političke i društvene. Kapitalisti i zemljoposednici su istorijski bili veoma efikasni u korišćenju društvene moći. Postoje brojni primeri saradnje između različitih firmi i agrobiznisa kako bi podelili tehnologiju, kontrolisali proizvodnju i cene, uspostavili dugoročne odnose sa dobavljačima, lobiranju vlade da ostvare svoje interese ili isključili politički nepoželjne radnike.

Zato je važno naglasiti da relevantnost društvene moći za socijalizam zavisi od toga koja klasa ima tu moć. Bez ove vrste specifikacije, neopravdano je misliti da će proširenje društvene moći, samo po sebi, imati šanse da dovede do socijalizma ili čak da pomeri društvo u pravcu socijalizma. Zbog toga, nema razloga da se Rajtov koncept socijalizma usvoji kao normativni projekat. Rajtova vizija socijalizma reprodukuje jednu od glavnih slabosti Tokvilove tradicije: nekritičko prihvatanje „civilnog društva“. Ovakva vizija civilnog društva ne posvećuje dovoljno pažnje sredstvima koje klasna moć može da uposli kako bi oblikovala političku volju unutar civilnog društva.

Postoji dodatni problem sa Rajtovim konceptom društvenog osnaživanja. Moć udruživanja nije nužno nezavisan izvor moći, već može biti proizvedena i uslovljena ekonomskom moći. Kapitalisti mogu prilično lako da pretvore svoje resurse u moć udruženja. Kao što Rajt primećuje, „primarni način finansira proizvodnja u socijalnoj ekonomiji je preko  dobrotvornih priloga“. Međutim, značajan deo dobrotvornih priloga za tu svrhu dolazi od kapitalista i ti prilozi često služe za reprodukciju ili jačanje moći kapitalističke klase. S obzirom na to, društveno osnaživanje, kako ga Rajt definiše, potencijalno je kompatibilno sa jačanjem moći kapitalističke klase.

Uprkos ovim problemima, Rajtova osnovna ideja o socijalizmu i dalje ima težinu. Ali, potrebno je učiniti tu sliku specifičnijom. Aspekt „društvene moći“ koji zaista privlači Rajta je promišljanje. U raspravi o konceptu „osnaženog participativnog upravljanja“ u Rajtovoj knjizi Zamišljajući realne utopije, on tvrdi da je društveno osnaživanje važno jer predstavlja način racionalizacije u procesu donošenja odluka. Iz ove perspektive, proširenje društvene moći nije, samo po sebi, vrednost, već predstavlja sredstvo za uspostavljanje racionalnog društva — i ja zaista verujem da socijalizam ne može biti ništa drugo do racionalnog društva.

Koristeći Rajtovu formulaciju, dakle, moguće je preoblikovati socijalizam da izgleda onakvim kakvim ga definiše Ivan Selenji: „sistem racionalne preraspodele u kome je alokacija društvenog viška legitimisana putem suštinske racionalnosti“. Međutim, dok je Selenjijevo razumevanje suštinske racionalnosti otelotvoreno u teleološkoj doktrini marksizma-lenjinizma, Rajtova koncepcija je garantovana deliberativnim procedurama. Samo deliberativne procedure mogu garantovati suštinski racionalne odluke u smislu da su proizvod dijaloga podržanog promišljanjem i dokazima. Socijalizam je, dakle, sistem u kome se alokacija društvenog viška određuje, ne iza leđa društvenih aktera, već prema dogovorima zasnovanim na javnim raspravama vođenim pravilima racionalnog kritičkog diskursa.

Iako čuva ideju socijalizma kao zasnovanog na promišljanju, Selenjijeva formulacija ima dve glavne prednosti u odnosu na Rajtovu.

Prvo, jasno je da socijalizam zahteva ne samo proširenje „društvene moći“ već i eliminaciju klasne moći. Deliberativna tela zaista funkcionišu, onako kako su dizajnirana, samo u situacijama gde postoji fundamentalna homogenost među učesnicima, tako da se debata odvija u skladu sa razumom, a ne kao sukob unapred konstituisanih interesa. Socijalizam kao „racionalna preraspodela” može postojati samo tamo gde postoji fundamentalna homogenost klasnih interesa u deliberativnim telima. Samo pod ovim uslovima proširenje društvene moći može voditi proširenju i osnaživanju procesa deliberacije.

Drugo, Selenjijeva karakterizacija socijalizma pruža mnogo jasniju osnovu za povezivanje demokratije i socijalizma, od one koju nudi Rajt. Ne radi se o tome da postoje dva različita zahteva, ukorenjena u fundamentalnim normativnim opredeljenjima: demokratija i socijalizam. Umesto toga, budući da se donošenje odluka može racionalizovati samo kroz proces deliberacije, a socijalizam je sistem racionalne preraspodele, on mora nužno uključiti mnoge deliberativne institucije.

Slike kapitalizma

Rajtovo zanemarivanje klase takođe je očigledno u njegovoj koncepciji kapitalizma, posebno u pogledu toga kako on vidi verovatnu putanju razvoja kapitalizma u budućnosti. Prigovoriti Rajtovoj teoriji putanje razvoja kapitalizma su, naizgled, iznenađenje, jer on eksplicitno poriče postojanje jedne takve putanje. Međutim, pažljivo proučavanje njegove knjige otkriva snažne implicitne stavove o budućem razvoju kapitalizma, kao i o odnosu između kapitalizma i države.

Prema Rajtovom viđenju, kapitalizam je „mašina za rast“. Kapitalisti imaju tendenciju da inoviraju kako bi smanjili jedinične troškove i povećali svoj profit, jer se suočavaju sa pritiscima konkurencije drugih kapitalista. Ako ne uspeju da inoviraju, njihova preduzeća će biti eliminisana. Ovo je nekontroverzna definicija kapitalizma i dobar je rezime skorašnje i ne tako nedavne istorije kapitalizma. Ali, ono što je najvažnije, Rajtova pozicija podrazumeva verovanje u sadašnji i budući ekonomski dinamizam kapitalizma.

Ideja da će kapitalizam nastaviti da bude visoko produktivan ekonomski sistem, takođe, leži u osnovi Rajtove kritike transformacije putem naglog raskida, ili „razbijanja kapitalizma“. Među ostalim razlozima, Rajt odbacuje transformaciju putem naglog raskida kao političku strategiju, jer ona ne može izbegne da nanese štetu materijalnom blagostanju „srednje osobe“. U ovoj tvrdnji je ugrađena ideja da će, bez prelaska na socijalizam, taj nivo blagostanja nastaviti da raste. Rajt smatra da će kapitalističke ekonomije nastaviti da ostvaruju značajan ekonomski rast, u doglednoj budućnosti, i da će taj ekonomski rast dovesti do povećanja materijalnog blagostanja masa.

Rajt, takođe, predstavlja i razvijenu teoriju o odnosu između države i kapitalizma. Za njega, jedan od ključnih razloga zašto je Marksova teorija krize pogrešna je taj što je potcenio u kojoj meri države mogu da se umanje ili spreče negativne posledice poslovnih ciklusa. Štaviše, prema njegovom mišljenju, ni marksisti, niti radikalni anarhisti, nisu uspeli da razumeju relativnu autonomiju koju država ima u odnosu na interese kapitalističke klase. Ta autonomija joj daje kapacitet da interveniše u ekonomske procese i „rizikuje stalnu politizaciju kapitalističke ekonomije“.

Rajt dalje tvrdi: „malo je verovatno da će ikada postojati stabilna, održiva ravnoteža u artikulaciji kapitalističke državne moći i kapitalističke ekonomije; verovatnije je da će putanja tokom vremena uključivati epizodne cikluse regulacije/deregulacije/reregulacije.” Dakle, država će nastaviti da deluje kao i u prošlosti, periodično sprovodeći deregulaciju, a zatim ponovo uvećavati regulaciju kapitalističke proizvodnje. Osnovna Rajtova vizija „istorije budućnosti kapitalizma“ je težnja kapitalizma ka dugoročnom rastu i država koja je dovoljno nezavisna od kapitalističke klase da se suprotstavi poslovnom ciklusu, ali takođe ima tendenciju da politizuje ekonomska pitanja.

Vredi se zapitati odakle dolazi ova vizija. Moglo bi se tvrditi da ova slika kapitalizma projektuje veoma specifičan period ekonomske istorije (dugi posleratni procvat u periodu od 1945–1975. godine) u neodređenu budućnost. Ovaj period je, međutim, karakterisao veoma specifičan odnos klasnih snaga. Radnička klasa je tih godina bila relativno jaka, što je ograničilo proizvodnju apsolutnog viška vrednosti i dramatično povećalo produktivnost.

Dalje, moglo bi se sugerisati da je tadašnja, relativno velika, moć rada bila još jedan glavni uzrok pojave relativno autonomne države. Ako su ove pretpostavke tačne, onda bi se trebali zapitati da li će kapitalizam budućnosti ličiti na kapitalizam u godinama posleratnog procvata. Ne moramo da budemo fatalisti da bi izrazili sumnju da će to biti slučaj (barem u SAD i Evropi). Tokom poslednjih trideset godina, osnovni ekonomski učinak kapitalizma nije nimalo korespondirao sa njegovim ideološkim trijumfom.

Infrastruktura za fosilna goriva koja je uspostavljena u posleratnom periodu nije suštinski transformisana. „Nova ekonomija“ nikako da se pojavi, uprkos brojnih najava. Ko se sada seća prognoza da će Japan i severna Italija uspostaviti fundamentalno novi model ekonomskog rasta nazvan „fleksibilna specijalizacija“? Šta je ostalo od ideje da će informacione tehnologije otvoriti nov i neistražen prostor produktivnosti i prosperiteta? Gde je danas biotehnologija, ili zelena ekonomija?

Rajtov rad ukazuje na jedan važan razlog za ovaj veoma neimpresivan ekonomski učinak: dezintegraciju radničke klase kao koherentnog aktera. Vredi zapamtiti da, za Marksa, pitanje procesa formiranja klasa nikada nije bio samo sociološki dodatak njegovom suštinskom prikazu kapitalističkog razvoja. Umesto toga, formiranje klasa, klasne formacije i klasna borba igrali su ključnu ulogu u njegovom opisu dinamike sistema.

Postavljanjem ograničenja na produženje i intenziviranje radnog dana, proces formiranje klasa (posebno sindikalizacija radništva), pored konkurencije, bili su faktori koji su doveli do prelaska sa apsolutnog na relativni višak vrednosti, a samim tim i do uvećanja ekonomskog rasta. Ako je moć udruživanja radničke klase oslabila poslednjih decenija, kao što tvrdi Rajt, onda bi po njegovoj logici bilo očekivano da će takav razvoj situacije imati negativan uticaj na ekonomski rast i produktivnost.

Rajtovo zanemarivanje klase, da rezimiramo, ne samo da iskrivljuje njegov pogled na socijalizam – ono takođe zamagljuje i njegovu viziju kapitalizma. Za Rajta, kapitalizam je vanvremenski ekonomski sistem, a ne sistem koji ima specifičnu istoriju obeleženu oštrim promenama u relativnoj ravnoteži klasnih snaga. Konkretno, to znači da on teži da projektuje društvene uslove dugog posleratnog procvata kapitalizma u neodređenu budućnost, ne priznajući specifične istorijske osnove tog rasta.

Problem transformacije

Ovakvo shvatanje kapitalizma ima veoma važne političke posledice. Najupečatljiviji uticaj Rajtovog zanemarivanja klase je u njegovom pristupu strategiji, a upravo se strategija nalazi u fokusu Rajtove knjige Kako biti antikapitalista.

Rajtovi politički instinkti su očigledno prilično radikalni, ali su njegove strateške preporuke veoma neadekvatne. Osnovni problem je u tome što nam Rajt ne govori ništa o onome što je, još uvek, centralni zadatak svake održive strategije za pobedu u socijalizmu: uništavanje ukorenjene političke i ekonomske moći kapitalističke klase. Bez neke verodostojne strategije za uništavanje, ili barem drastično slabljenje, moći privatnih vlasnika sredstava za proizvodnju, nejasno je kako bi se mogao uspostaviti velikodušan univerzalni osnovni dohodak ili ostvariti bilo koji drugi njegov predloga stvarnih utopija.

Možda je nepravedno kriviti Rajta za slabost njegovih strateških preporuka. Daleko od toga da je to intelektualni promašaj, jer je jasno da ta slabost odražava postojeće političke okolnosti. Ali, postoji još jedan problem. Rajtov prikaz strategije je poremećen njegovim konstantnim usmerenjem ka socijaldemokratiji, jer to odvodi pažnju od pravog angažovanja sa revolucionarnom socijalističkom tradicijom.

To je najočitije u potpuno različitom načinu na koji Rajt raspravlja o transformacijama naglog raskida, u odnosu na njegovu analizu simbiotičkih transformacija, u njegovoj knjizi o stvarnim utopijama. Većina kratkog poglavlja o transformacijama naglog raskida predstavlja kritiku zasnovana na premisi da je malo verovatno da će takve transformacije biti u materijalnom interesu većine stanovništva. Nasuprot tome, Rajtovo dugačko i pristrasno poglavlje o simbiotičkim transformacijama posvećuje samo jedan pasus kritici socijaldemokratije.

Ovakva raspodela pažnje je iznenađujuća, jer su transformacije naglog raskida sa kapitalizmom jedini primeri uspešnih tranzicija u nekapitalistička društva, ma koliko da su ta društva bila autoritarna. Nasuprot tome, socijaldemokratija i anarhizam su, iz perspektive postizanja socijalizma, jasni primeri neuspeha. Rajt izbegava da prizna ovu očiglednu činjenicu tako što transformiše društva iz jasnih i koherentnih celina u hibridne strukture koje kombinuju elemente socijalizma, kapitalizma i etatizma. Sa ove tačke gledišta, čak se i SAD se mogu smatrati „delimično socijalističkim“ sistemom.

On je, naravno, u pravu da je teško empirijski utvrditi granice reforme. Ali čini se da je ozbiljan napad na imovinu nad sredstvima za proizvodnju očigledan empirijski primer radikalne reforme. U međuratnom periodu, primeri Italije i Španije su oštri podsetnici na krajnje granice socijalističkih reformi pod normalnim parlamentarnim režimom. U skorije vreme, neuspeh Mejdnerovog plana da radnicima da direktnu reč u odlukama o investicionim ulaganjima izazvao je uspešnu kontra-reakciju švedske kapitalističke klase. Suočeni sa ovim istorijskim primerima, čini se malo verovatnim da bi se participativno socijalističko društvo ikada moglo uspostaviti bez transformativne strategije koja uključuje, ali nije ograničena na, odlučujući raskid sa kapitalizmom.

Mi moramo da obnovimo i proširimo revolucionarnu marksističku tradiciju — a ne da je odbacimo. U vezi sa tim, vredi napomenuti da Rajtova knjiga Kako danas biti antikapitalista iskrivljuje jednu od centralnih poruka ovakvog pravca razmišljanja.

Izraz „razbiti kapitalizam“, koji koristi Rajt, nigde se ne pojavljuje u delima Gramšija, Lenjina, Roze Luksemburg ili Trockog. Zaista, taj termin bi im se činio apsurdnim, budući da su bili odlučni da nadograđuju značajna ekonomska dostignuća kapitalizma. Ono na šta je Lenjin pozivao je razbijanje države, izraz koji je trebalo da naglasi strukturalni odnos između država i kapitalističkih svojinskih odnosa. Socijalizam je trebao da bude izgrađen u okviru novog političkog poretka, kao rezultat dužeg i manje preciznog procesa, u odnosu na političku revoluciju, per se.

Međutim, s obzirom na istoriju socijalističkih pokreta u kapitalističkim državama, Rajtovo zapostavljanje revolucionarne strategije (ili nekog drugog funkcionalnog ekvivalenta) ne uspeva da ubedi čitaoce. Inauguracija socijalizma neće ličiti na uvođenje invazivne biološke vrste u novi ekosistem, iz jednostavnog razloga što su kapitalističke ekonomije, za razliku od eko-sistema, podržane političkim institucijama koje su posebno dizajnirane da eliminišu takve invazivne vrste, čim počnu da ugrožavaju sistem.

Kao takva, strategija erodiranja kapitalizma zahteva da se pre toga izvrši politički prekid — odlučna konfrontacija sa kapitalističkom državom. Da bi se shvatila Rajtova realna utopija, čini se da je neophodan pristup više zasnovan na vojnoj strategiji, a manje na biologiji.

Tekst je izvorno objavljen u časopisu Jacobin.

Prevod: Velizar Mirčov

DYLAN RILEY 

 SOCIOLOG, PROFESOR NA UNIVERSITY OF CALIFORNIA BERKLEY, ČLAN UREDNIČKOG ODBORA NEW LEFT REVIEW.