Na današnjoj levici postoji mnogo autora koji su temeljno proučili i izradili sjajne kritičke studije na teme kapitalizma, države, kulture i geopolitike. Ali, današnja levica pati od, skoro, potpunog nedostatka strateškog promišljanja o budućnosti. Postoje dva očigledna objašnjenja za ovo: ponor između nepravdi globalnog kapitalizma i vrsta društvenih subjekata koji bi ga potencijalno mogli transformisati i skepticizam prema projektu naučno zasnovane radikalne politike.

Šta god da je razlog nedostatka ovakvog strateškog razmišljanja, ostaje činjenica da levica još uvek čeka da se pojavi neko ko bi možda mogao da bude perjanica strateškog razmišljanja, kao što su to bili Gramši,  Kautski u mlađem dobu, Lenjin, Roza Luksemburg ili Trocki. Tekst Četiri strategije društvene emancipacije (prvi deo možete pročitati ovde, a drugi ovde) Erika Olina Rajta, koja predstavlja sumirani sažetak glavne političke poruke njegovih knjiga Kako danas biti antikapitalista i Zamišljajući realne utopije iz 2010. godine, fokusira se upravo na pitanja socijalističke strategije koja su bila u srži revolucionarne marksističke tradicije. Ako ni zbog čega drugog, njegova hrabra i jasno izrečena pozicija zaslužuje veliku pažnju.

Specifičan problem obe Rajtove knjige, Zamišljajući realne utopije i Kako danas biti antikapitalista, je kako razviti radikalnu politiku u kontekstu u kojem „nijedna postojeća društvena teorija nije dovoljno moćna da bi uopšte počela da konstruiše… sveobuhvatno predstavljanje mogućih društvenih destinacija, moguće budućnosti.” Ovaj teorijski promašaj stvara „jaz između vremenskih horizonta naučne teorije i vremenskih horizonta transformativnih borbi“. Iako je za transformativne borbe potrebna utopijska destinacija, naučna teorija ne može ubedljivo da je obezbedi. Čini se da je iz Rajtove perspektive radikalna politika osuđena da bude nenaučna, a nauka da bude irelevantna za radikalnu politiku.

Da bi rešio ovaj problem, Rajt ima za cilj da zameni teorije istorijske putanje sa trostrukom emancipatorskom društvenom naukom: dijagnozom i kritikom postojećih društvenih institucija, formulisanjem alternativnih modela („stvarnih utopija“) i transformacijskom strategijom. Kako se ovi elementi međusobno uklapaju i do koje vrste politike vode?

Dijagnoza i kritika

Prvi deo Rajtove knjige razvija dijagnozu i kritiku kapitalizma. On počinje razvijanjem dva kriterijuma za procenu svakog društvenog poretka: socijalna pravdu i političku pravdu. Društvo u kojem postoji socijalna pravda je ono u kojem ljudi imaju jednak pristup materijalnim resursima i nematerijalnim dobrima kao što su ugled i društveni status. Politički pravedno društvo je ono u kojem su ljudi u stanju da aktivno i učinkovito učestvuju u odlukama koje utiču na njihove živote, ali i na njihove živote u široj zajednici. Kombinaciju ova dva kriterijuma on naziva „demokratskim egalitarizmom“ — „široki normativni temelj za dijagnozu i kritiku postojećih institucija i traženje transformativnih alternativa“. Potencijalno, ovi kriterijumi bi se mogli koristiti za procenu društvenog poretka u bilo kojoj dimenziji i području. Međutim, kapitalizam je centralni mehanizam koji blokira ostvarenje socijalne i političke pravde, pa je zato i u fokusu Rajtove kritike.

Kapitalizam je, tvrdi Rajt, sistem proizvodnje i distribucije definisan njegovim glavnim mehanizmima ekonomske koordinacije (tržišta) i njegovim glavnim klasnim odnosom (radnici i kapitalisti). Kapitalisti ostvaruju profit ubiranjem ekonomskih plodova proizvedenih od strane radnika i radnica koji nemaju  vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju.  Kapitalisti svoj profit ostvaruju na tržištu, u konkurenciji sa drugim kapitalistima. Pošto se firme takmiče jedna sa drugom, kapitalisti moraju da akumuliraju profit i smanje troškove uvođenjem tehnologije koja štedi tako što manje upošljava ljudsku radnu snagu. Ako firme ne uspeju u tome bankrotiraće. Upravo zato, i među-klasni i unutar-klasni odnosi u kapitalizmu stvaraju pritisak da se poveća produktivnost i da se ostvari ekonomski rast.

Rajtova centralna kritika kapitalizma je da njegovi „klasni odnosi održavaju u životu one oblike ljudske patnje koji se mogu ukloniti“, što je veoma poznat argument marksističke tradicije. Iako priznaje da je kapitalizam „mašina za rast“, ​​on sugeriše da je bogatstvo koje proizvodi loše raspoređeno. Ukratko,  većina ljudi ima radikalno manji pristup novčanim i drugim sredstvima za blagodetan život, u odnosu na ono što bi mogli da uživaju da su ta sredstva podjednako raspoređena.

Marks je tvrdio da je kapitalizam nepravedan ekonomski sistem i da je, na duge staze, osuđen na propast. Smatrao je da dinamika kapitalističke reprodukcije teži da stvara progresivno dublje ekonomske krize, i to iz dva razloga:

Kratkoročno, kapitalističke ekonomije se obično suočavaju sa problemima prekomerne proizvodnje i nedovoljne potrošnje. U kapitalizmu ekonomsku aktivnost koordiniše tržište, ali, pošto se odluke o investicijama donose privatno, unutar  pojedinačnih firmi, odluke koje donose te firme imaju disproporcionalno veći uticaj na tržište, u odnosu na uticaj koji imaju potrošači. I pošto ne postoji društveni mehanizam koji obezbeđuje ravnotežu, nema, a priori, razloga da se ponuda i potražnja zaista podudare. Osim toga, pošto kapitalisti imaju interes da zadrže visinu plata na najnižem mogućem nivou,  to još dalje doprinosi smanjenju potražnje. Ova dva mehanizma zajedno proizvode ekonomske cikluse rasta i pada.

Pored ovog cikličnog obrasca, funkcioniše još jedan fundamentalniji proces. Dugoročno, intenzitet kapitala ima tendenciju uvećanja, jer konkurencija tera firme da konstantno vrše tehnološko unapređenje proizvodnje. Takve inovacije smanjuju udeo dodate vrednosti rada u proizvedenoj robi, a samim tim i odnos viška vrednosti prema ukupnoj vrednosti. Ukratko, postoji tendencija pada profitne stope.

Ne samo da kapitalizam, tokom vremena, proizvodi progresivno sve oštrije i dublje ekonomske krize, on, takođe, stvara i  proletarijat, koji ima i interes i sposobnost da sruši ovaj ekonomski sistem. U klasičnom marksističkom viđenju, tokom vremena srazmera radničke klase u opštoj populaciji se povećava, dok, istovremeno, njeni radni uslovi postaju sve homogeniji. Pošto kapitalizam sam sebe slabi, dok istovremeno jača svoje neprijatelje, neminovno dolazi do revolucionarne situacije. Rajt razvija četiri glavne kritike ovog klasičnog marksističkog viđenja: jedna je fokusirana na Marksovu teoriju objektivne dinamike kapitalizma, dve stavljaju u fokus Marksovu teoriju formiranja klasa, a jedna se fokusira na pojam transformacije putem naglog raskida sa kapitalizmom, to jest, revolucionarne društvene transformacije.

Marks, tvrdi Rajt, netačno sugeriše da će kapitalističke krize postajati sve teže. Rajt nalazi tri glavna problema sa ovom Marksovom tvrdnjom:

1. Prvo, Marks i kasniji marksisti nisu uspeli da prepoznaju do koje mere država može da uposli svoje resurse kako bi sprečila pojavu, ili umanjila intenzitet, najvećih oscilacija poslovnog ciklusa.
2. Drugo, iako „profitna stopa može biti niža u kasnijim fazama kapitalističkog razvoja nego u ranijim, čini se da ne postoji nikakva dugoročna tendencija profitne stope da nastavi da opada u zrelim kapitalističkim ekonomijama“.
3. Na kraju, po njegovom mišljenju, radna teorija vrednosti nije koherentna osnova za objašnjenje opadajuće stope profita.

Rajtova druga glavna kritika Marksove teorije kapitalističkog razvoja tiče se Marksove teorije proletarizacije. Rajt ističe da je kapitalistički razvoj povećao broj kontradiktornih lokacija unutar mreže klasnih odnosa: onih koji imaju neke zajedničke interese sa kapitalistima i neke zajedničke interese sa radnicima. U savremenom kapitalizmu samozapošljavanje je uvećalo svoj udeo u radnoj snazi, umesto da se, kao što je Marks prognozirao, smanji. Vlasništvo nad akcijama postalo je relativno rašireno, dajući širem delu stanovništva udeo u kapitalističkim proizvodnim odnosima. Sve više je međuklasnih domaćinstava, to jest, onih u kojima supružnici zauzimaju različite položaje na klasnoj lestvici. Na kraju, nejednakosti u platama i diferencijacije poslova su se povećale i na dnu i na vrhu distribucije dohotka, čime se pobija tvrdnja da dolazi do stvaranja homogene radničke i kapitalističke klase.

Sve ovo je dovelo do toga da je kapacitet radničke klase da deluje kolektivno u savremenom kapitalizmu opao, umesto da se uveća. Pored toga, radnici su bili u mogućnosti da uspešno ostvare svoje interese unutar demokratskih kapitalističkih država na način koji Marks nije mogao da zamisli. Prema Rajtovom mišljenju, ovi argumenti bacaju ozbiljnu sumnju na stav da se danas radnička klasa može smatrati revolucionarnim akterom. Rajtova poslednja kritika marksističke teorije kapitalističkog razvoja fokusira se na njeno viđenja tranzicije. Ova njegova kritika je najmanje razrađena i najmanje ubedljiva, ali čini se da je osnovni argument da će odlučni revolucionarni raskid sa kapitalizmom — koji on u knizi Kako danas biti antikapitalista  naziva „razbijanjem kapitalizma“— verovatno završiti despotizmom.

Kako piše Rajt:

„Možda su koncentrisani oblici političke moći, organizacije i nasilja, potrebni da se uspešno proizvede revolucionarni raskid sa postojećim institucijama, sami po sebi nekompatibilni sa onim oblicima participativne prakse potrebnim za smisleni demokratski eksperimentalizam u izgradnji novih emancipatorskih institucija“.

Na osnovu svojih kritika marksističkog prikaza, Rajt pokušava da razvije alternativnu strategiju za razmišljanje o socijalizmu. Dok marksovski prikaz počiva na „determinističkoj teoriji koja se tiče ključnih svojstava putanje razvoja kapitalizma“, Rajt nastoji da razvije koncept „strukturalne mogućnosti“. Umesto „mape puta“ ukorenjene u, naizgled, determinističkoj teoriji, Rajt tvrdi da nam je potreban „socijalistički kompas“ koji „nam pokazuje pravac kojim želimo da idemo, i odometar koji nam govori koliko smo prešli od naše polazne tačke“.

On počinje razlikovanjem tri oblika moći (ekonomske, političke, društvene) koji odgovaraju trima domenima moći (ekonomija, država, građansko društvo). Osim toga, Rajt uvodi razliku između tri idealna tipa ekonomskih sistema: kapitalizam, etatizam i socijalizam. U ovoj tipologiji, kapitalizam je sistem u kome su sredstva za proizvodnju u privatnom vlasništvu, a odluke o investicionim ulaganjima su određene putem ekonomske moći. Etatizam je ekonomski sistem u kojem su sredstva za proizvodnju u vlasništvu države i alokacija resursa se „ostvaruje kroz vršenje državne vlasti“. Konačno, socijalizam je ekonomski sistem u kojem su „sredstva za proizvodnju u društvenom vlasništvu, a alokacija i korišćenje resursa za različite društvene svrhe se ostvaruje primenom onoga što se može nazvati ‘društvenom moći’“. Ovakvo viđenje socijalizma, prema Rajtovom mišljenju, stvara prekid sa pređašnjim „socijalizmom usredsređenim na državu“. Kako on kaže, „koncept socijalizma koji se ovde predlaže zasniva se na razlikovanju državne moći i društvene moći, državnog vlasništva i društvenog vlasništva”.

Rajt zatim identifikuje tri pravca u kojima bi društvena moć „ukorenjena u dobrovoljnoj organizaciji u građanskom društvu“ mogla biti proširena na kontrolu „proizvodnje i distribucije dobara i usluga“. Društvena moć se može direktno koristiti za donošenje ekonomskih odluka. To je ono što se dešava u potpuno razvijenoj socijalističkoj ekonomiji. Društvena moć se, alternativno, može koristiti za uticaj na državu, koja onda postaje mehanizam za prenošenje društvene moći na privredu. Konačno, društvena moć se može koristiti tako da utiče na način na koji se ekonomska moć koristi u privredi. To se dešava, na primer, kada sindikati utiču na odluke o investiranju. U ovom teorijskom okviru, društveno osnaživanje znači proširenje dometa „moći udruživanja“ duž jednog od ovih puteva: bilo direktno, preko državne moći ili preko ekonomije.

Realne utopije

Na osnovu ove rasprave, Rajt iznosi niz konkretnih predloga (stvarnih utopija) koji bi mogli da povećaju društvenu moć nad državom i ekonomijom.

Što se tiče države, Rajt razlikuje tri oblika demokratije: direktnu demokratiju (referendumi i javne rasprave), predstavničku demokratiju (vladavina predstavnika izabranih biračkim pravom) i asocijativnu demokratiju udruženja (vladavina organizovanih grupa). Društveno osnaživanje države, prema Rajtovoj koncepciji, znači produbljivanje demokratije duž svake od ovih dimenzija.

Njegov glavni primer direktne demokratije je participativno budžetiranje, kao što se praktikuje u Porto Alegreu, u Brazilu. On takođe razmatra dva predloga za produbljivanje predstavničke demokratije: „univerzalni izborni vaučeri“ i „vladavina razvrstavanjem“. Konačni oblik demokratskog produbljivanja o kojem Rajt raspravlja je proširenje demokratije udruženja. Prema ovom modelu, dobrovoljna udruženja kao što su sindikati i organizacije lokalne zajednice mogla bi da preuzmu neke od funkcija birokratije u sprovođenju zakonodavnih odluka. Osnovni model duboke demokratije udruženja su neokorporativistički aranžmani severne Evrope. Iz Rajtove perspektive, sve ove tri strategije za produbljivanje demokratije mogu se shvatiti i kao putevi ka potčinjavanju države civilnom društvu.

Što se tiče ekonomije, Rajt razmatra četiri oblika proširenja društvene moći: socijalnu ekonomiju, bezuslovni univerzalni osnovni dohodak, socijalni kapitalizam i tržišnu ekonomiju zasnovanu na kooperativama.

Socijalna ekonomija odnosi se na način proizvodnje i distribucije dobara putem dobrovoljnih priloga. Ključni primer koji Rajt daje je Vikipedija, koja ima četiri ključne karakteristike: zasnovana je na dobrovoljnim besplatnim doprinosima saradnika, otvorenom i egalitarnom učešću, direktnim deliberativnim interakcijama među saradnicima i demokratskom upravljanju.

Rajtov drugi put ka socijalnom osnaživanju u privredi je bezuslovni univerzalni osnovni prihod. Ključna ideja ovog predloga je da se obezbedi univerzalni osnovni prihod koji omogućava svakoj osobi da živi iznad granice siromaštva, i taj program bi zamenio sve druge socijalne programe. Ovakav mehanizam povećava snagu rada (organizaciono i ekonomski) i daje podsticaj razvoju socijalne ekonomije i privrede zasnovane na kooperativama.

Treći put je socijalni kapitalizam. Ovaj predlog tiče se skupa strategija koje bi dovele do toga da društvena moć direktno utiče na kapitalističku ekonomiju. Ključni primer socijalnog kapitalizma su sindikati. Njegov najradikalniji izraz je akcijski fond za radnike, u kome korporacije plaćaju deo svojih poreza tako što sindikatima direktno daju određeni deo akcija firme. Ovaj proces bi postepeno prebacio kontrolu nad firmama i investicionim odlukama, sa privatnih vlasnika, na kolektivne entitete (sindikate), kojima bi upravljala radnička klasa.

Četvrti put do socijalnog osnaživanja u privredi je ono što Rajt naziva „tržišna ekonomija zasnovana na kooperativama“. Zadruge (kooperative) su preduzeća u kojima postoji demokratsko upravljanje poslovanjem, i koje posluju u tržišnom okruženju. Ključni primer je Mondragon korporacija, koja je započela sa radom u severnoj Španiji kasnih 1950-ih. Svaka od pojedinačnih zadruga unutar Mondragon federacije je demokratski vođena i usađena je unutar veće organizacione strukture, koja može da prebacuje radnike i resurse iz jednog preduzeća u drugo, po potrebi.

Kako se svi ovi predlozi uklapaju jedni sa drugima? Kao što Rajt rezimira njegovu logiku, „univerzalni osnovni prihod može olakšati formiranje zadruga i preduzeća socijalne ekonomije; različiti oblici socijalnog kapitalizma mogu doprineti širenju kooperativne tržišne ekonomije; a sve ovo može povećati političku volju za novim oblicima participativnog socijalizma.”

Transformacija

Naravno, uspostavljanje participativnog socijalizma zahteva teoriju i strategiju transformacije. Poslednji deo Rajtove knjige nastoji da ispuni tu potrebu.

Kako on priznaje, „da bi se unapredili demokratski egalitarni ideali, neophodno je radikalno proširiti i produbiti težinu društvenog osnaživanja unutar ekonomskih struktura u kapitalističkim društvima. Ali, svako značajno poboljšanje u ovom pravcu predstavljaće pretnju interesima moćnih aktera koji imaju najviše koristi od kapitalističkih struktura, i koji svojom moći mogu da se suprotstave takvom kretanju“.

Teorija transformacije treba da objasni kako je, uopšte, moguće ostvariti socijalizam, shvaćen kao društveno osnaživanje, kada naiđe na takav otpor.

Rajt pravi razliku između dve glavne strategije transformacije: one koje uključuju odlučujući i nagli raskid sa kapitalizmom i one koje „predviđaju putanju trajne metamorfoze, ali bez ikakvog momenta jasnog diskontinuiteta u celom sistemu“. Ove evolucione strategije uključuju i „postepenu transformaciju“ koja postepeno podriva kapitalizam iznutra i „simbiotsku transformaciju“ koja generiše klasni kompromis igre pozitivnog zbira¹U igri pozitivnog zbira obe strane, istovremeno, mogu da poboljšaju svoj položaj, bez da ijedna izgubi nešto (primedba prevodioca). između radnika i kapitalista. Iz teksta je jasno da Rajt preferira poslednji od ovih pristupa.

Strategija simbiotske transformacije pretpostavlja da društveno osnaživanje ima najviše šanse za uspeh kada „pomaže u rešavanju određenih stvarnih problema sa kojima se suočavaju kapitalisti i druge elite“. Teorijsko jezgro strategije predstavlja hipoteza da, unutar specifičnih uslova, postoji odnos igre pozitivnog zbira između moći udruživanja radnika i interesa kapitalista.

Na veoma niskim nivoima moći udruživanja radničke klase, uvećanje moći radničke klase ugrožava kapitalističke interese. Na veoma visokim nivoima moći udruživanja radničke klase, uvećanje moći udruživanja, takođe, ugrožava kapitalističke interese. Ali između ova dva nivoa, moć udruživanja radničke klase može pozitivno uticati na interese kapitalističke klase. Razlog tome je što, u potpuno razvijenom kejnzijanskom klasnom kompromisu, moć udruživanja radničke klase dovodi do visokog nivoa iskorišćenosti kapaciteta i velike potražnje za proizvodima. Takođe, srednji nivoi moći udruživanja radničke klase korisni su za disciplinovanje rasta plata.

Osnovni problem sa ovom strategijom je taj što nije jasno da li ona predstavlja održiv način da se prevaziđe kapitalizam. Kao što sugeriše neuspeh, takozvanog, Mejdnerovog plana u Švedskoj, dalje proširenje moći, preko određenog nivoa udruživanja radničke klase, proizvodi automatsku reakciju kapitalističke klase. Čini se da Rajt prepoznaje ovo ograničenje u svom promišljenom i opreznom zaključku:

„Ono što nam je, dakle, ostalo je meni strateških logika i neodređena prognoza za budućnost. Pesimistički stav je da je ovo stanje naša sudbina, jer živimo u svetu u kome kapitalizam ostaje hegemonski: veoma je mala verovatnoća da će se, unutar razvijenih kapitalističkih demokratija, prikupiti masovna podrška u narodu za ostvarenje sistemskog raskida, koji bi doveo do demokratske egalitarne alternative kapitalizmu; postepene transformacije su ograničene na specifične slučajeve; dok uspešne simbiotske strategije samo, još više, jačaju hegemoni kapacitet kapitalizma. Optimistički stav, kad se ovako pogledaju stvari, je da ne znamo kakvi će sistemski izazovi i mogućnosti transformacije biti u budućnosti.“

Kraj prvog dela. U petak ćemo objaviti nastavak.

Tekst je izvorno objavljen u časopisu Jacobin.

Prevod: Velizar Mirčov

DYLAN RILEY 

 SOCIOLOG, PROFESOR NA UNIVERSITY OF CALIFORNIA BERKLEY, ČLAN UREDNIČKOG ODBORA NEW LEFT REVIEW.