Nakon vojnog puča u Gabonu general Bris Oligui Ngeuma proglašen je za privremenog predsednika Gabona, i obećao je da će nakon stabilizacije stanja u državi doći do demokratske „tranzicije“. Puč je izvršen u toku brojanja glasova na izborima za predsednika Gabona, a opravdanje za puč je bilo da su izbori lažirani, pa je zbog toga vojska morala da se umeša, smeni i uhapsi dugogodišnjeg predsednika Gabona Alija Bonga. Bongo, francuski partner, došao je na vlast 2009. godine nakon smrti svog oca, koji je bio  doživotni predsednik te centralnoafričke zemlje od 1967. godine, i vladao je većinu vremena u periodu od kada je Gabon dobio nezavisnost od Pariza 1960. godine.

Ovaj državni udar je osmi po redu, od 2020. godine, koji se desio u nekoj od afričkih država koje su bile francuske kolonije. Iscrpljenost naroda višedecenijskom vlašću dinastije Bongo najviše je uticala na događaje u Gabonu. Međutim, ti događaji su, takođe, posledica i opadajućeg uticaja Francuske. Istog dana kada je Ngeuma preuzeo vlast, francuska ministarka spoljnih poslova Katarin Kolona izjavila je za Mond: „Franko-Afrika je već dugo mrtva“. Ova izjava odnosila se na bliske komercijalne i vojne veze koje je Francuska održavala u svom bivšem carstvu u decenijama nakon formalne dekolonizacije.

Događaji u drugim državama koje se nalaze u području Sahela¹Sahel je geografsko i ekološko-klimatsko područje koje je podobno za poljoprivredu, i koje se nalazi ispod Sahare i proteže se skroz od istočne pa sve do zapadne obale Afrike u širini od nekoliko stotina kilometara (primedba prevodioca). pokazuju, još više, da dolazi do porasta antifrancuskog raspoloženja koje kida ove veze i dovodi do svrgavanja vlada koje blisko sarađuju sa Francuskom. Uzmimo slučaj Nigera. Krajem jula, vojni oficiri u glavnom gradu Nijameju zbacili su demokratski izabranog predsednika Mohameda Bazuma koji je vodio profrancuski orijentisanu politiku. Hunta na vlasti je od tada počela da dobija pretnje vojnom intervencijom — koje je podstrekivao Pariz — od regionalnog tela Ekonomske zajednice zapadnoafričkih država (ECOVAS), na čelu sa zemljama kao što su Nigerija i Senegal.

Iako neki u Parizu još uvek govore o „afričkoj politici“, ta politika predstavlja propali projekat, jer je dugotrajno stanovište — da je nacionalni prerogativ Francuske da treba da ima dominantan uticaj na svoje bivše afričke kolonije — dovedeno u pitanje opadanjem francuskog uticaja, kao i opadanjem sposobnosti Francuske da upravlja politikom tih država. Bivše kolonije u Sahelu i podsaharskoj Africi imaju svoje unutrašnje borbe za vlast. Ipak, ogorčenost na vlade koje se smatraju potčinjenima Parizu posledica je duboko ukorenjenog nezadovoljstva francuskim vojnim prisustvom, nesposobnosti francuske vojske da pobedi u loše osmišljenom „ratu protiv terorizma“ u tim afričkim državama, kao i navikom Pariza da podržava korumpirane i povodljive lokalne moćnike.

Francuski paternalizam

Kao deo dugogodišnjeg rituala, francuski lideri već godinama tvrde da je Francuska odustala od  post-kolonijalnog paternalizma. Francuski predsednik Emanuel Makron izjavio je to na početku svog mandata 2017. godine, najavljujući pred studentima u Uagaduguu, glavnom gradu Burkine Faso, kraj francuske „afričke politike“.

Ali, ovakva obećanja nisu ispunjena i Francuska je još uvek daleko od toga da potpuno transformiše svoju politiku prema svojim bivšim afričkim kolonijama. Francuska politika prema afričkim državama odvija se po inerciji, bez velikih promena, i to je posledica kako ozbiljne javne debate u Francuskoj o politici prema Africi, tako i gubljenja bilo kakvog značajnog materijalnog interesa Francuske u tom regionu. Takva francuska politika dovodi do anti-francuskog raspoloženja u afričkim državama, ali porast takvog raspoloženja je delimično potpomognut i ruskim dezinformacionim kampanjama.

Od ranih 2010-ih, Francuska je bila angažovana u dugotrajnoj vojnoj operaciji protiv pobunjenika širom Sahela, nastojeći da podupre niz država koje nemaju izlaz na more, od Malija i Burkine Faso do Čada (Ironično, veliki deo početne nestabilnosti koju su francuske snage nastojale da obuzdaju pogoršan je odlukom, koju je podržao predsednik Nikola Sarkozi, da se svrgne libijski vladar Moamer Gadafi 2011).

Mali i Burkina Faso bili su poprište uspešnih vojnih pučeva 2020. i 2022. godine, nakon čega su nove hunte proterale francuske vojne snage i diplomatsko osoblje. Te vojne snage, zajedno sa francuskim vojnim kontingentom u Centralnoafričkoj Republici, premeštene su u Niger, koji je sada poprište sukoba pošto hunta zahteva da Pariz povuče preostalih 1.500 vojnika iz te države i opozove svog ambasadora Silvena Itea.

U govoru od 28. avgusta, datim pred visokim diplomatskim korom, Makron je branio francuske vojne intervencije. Tom prilikom je ponovo odbio da pristane na zahteve hunte, ponovivši stav Pariza da je nova vlast nelegitimna. Međutim, Mond je 6. septembra izvestio da je francuska vojska ušla u pregovore sa novim vlastima u Nigeru kako bi organizovala eventualno povlačenje ekspedicionih snaga. U očiglednom pokušaju deeskalacije, premijer, imenovan od strane hunte 4. septembra, nagovestio je da se vlada nada da će „održati saradnju“ sa Francuskom.

Operacije Serval i Barkhane — početna intervencija iz 2013. godine usmerena je bila na suzbijanje ofanzive islamističkih grupa u severnom Maliju, i operacija protiv pobunjenika širom Sahela, u koju se ona razvila — „bile su uspešne“, rekao je Makron za Le Point 23. avgusta. U njegovom govoru, datom par dana kasnije, Makron je prokomentarisao da „ako prihvatimo smešne zahteve, koje je izneo ovaj ludi savez lažnih poboraca panafrikanizma i neoimperijalista [termin neoimperijalisti je aluzija na rusku paramilitarnu grupu Vagner, koju su angažovali neki bivši francuski vazali, poput Malija i Centralnoafričke Republike], izgubili smo razum.”

 „Niger je bio poslednji pravi mostobran za francuske snage u Sahelu, bio je apsolutno neophodan za vojno prisustvo Francuske u regionu“, rekao je poslanik opozicione partije France Insoumise Arnau Le Gal za Jakobin. „Sav naš fokus i nade usmerili smo na vojni odgovor, jer političari i dalje veruju da je operacija Barkhane bila uspešna, kao što je Makron ponovo izjavio [u njegovom govoru od 28. avgusta]. Ali operacija Barkhane je bila veliki neuspeh — mi smo u procesu proterivanja iz treće nacije u Sahelu“.

Odmah nakon svrgavanja nigerskog predsednika Bazuma, Makron je odbio da sklopi bilo kakav dogovor sa novom vladom vojne hunte. U svom govoru prošle nedelje, Makron je bio još više odrečan, i osudio je „epidemiju pučeva“ i ponovo potvrdio stav da Francuska daje podršku mogućoj intervenciji snaga ECOVAS-a, pozivajući na „ni paternalizam, ni slabost“.

 „Vojna pretnja je upravo ono što će ojačati huntu u Nigeru“, tvrdi Le Gal, koji takođe ukazuje na promenljiv i nedosledan odgovor Francuske na preuzimanje vlasti u ovim državama. On je primetio licemerje u stavu Pariza prema Čadu, gde je Mahamat Idris Debi preuzeo vlast 2021. godine, nakon smrti svog oca Idrisa Debija, koji je vladao zemljom od 1990. „S jedne strane davali smo hvalospeve Debiju u Čadu, dok smo, sa druge strane, osudili pučeve u Maliju, Burkini Faso, a sada i Nigeru“.

Poslati trupe (ponovo)?

Makronov stav dočekan je sa čuđenjem i obazrivošću, i u Evropi i u Africi. Prema francuskim diplomatskim izvorima, mogućnost intervencije ECOVAS-a u Nigeru je, od početka, bila malo verovatna. Makronovi savetnici trebali su da znaju da je ta intervencija ili neverodostojan blef opreznih šefova afričkih država, ili su, možda, bezobzirno pogrešno protumačili stvarne snage Francuske da primora te države na rat. Alžir, kao i kontinentalna tela poput Afričke unije, bili su protiv potencijalne intervencije, dok se američki državni sekretar Entoni Blinken složio da ne postoji „prihvatljivo vojno rešenje“ tog pitanja.

„Makronov govor predstavlja poslednji u nizu neuspešnih pokušaja, i on označava krah ovakve politike“, rekao je za Jakobin Nikola Norman, francuski ambasador u Maliju između 2002. i 2006. godine. „Makrona pogrešno savetuju i čini se da ne razume situaciju… Podržavamo nekoga ko je izgubio. Ovakav govor bi možda imao smisla da je Bazum imao priliku da povrati vlast [u Nigeru]“, nastavio je Normand, „ali pošto je to u ovom trenutku nezamislivo, davanje ovakvih izjava samo stvara probleme za nas“.

„Francuska više nema ni sredstava ni mogućnosti da to uradi“, rekao je jedan anonimni francuski diplomata na službi u tom regionu, misleći na Makronove pretnje vojnom intervencijom. „Uverenje da Francuska može da odluči šta će se dešavati u njenim bivšim kolonijama je oblik slepila, posebno u smislu naših sopstvenih kapaciteta. Čak ni Sjedinjene Države danas više nemaju sredstva da manipulišu drugim zemljama, kao što su to mogle u prošlosti“.

Makron se čak došao u sukobu sa Vašingtonom, koji nije bio diskretan u pogledu svoje spremnosti da uspostavi odnos sa de facto vojnim vlastima u Nigeru. Viktorija Nuland, vršilac dužnosti zamenika državnog sekretara Sjedinjenih Država, poslata je da uspostavi dijalog sa huntom početkom avgusta, ali je ta poseta bila neuspešna. Nekoliko dana nakon puča, Ketlin Ficgibon je imenovana za američku ambasadorku u Nigeru, nakon što je ta pozicija bila nepopunjena poslednje dve godine. Francuske diplomate su oba poteza shvatile kao diplomatski šamar Amerike.

Sjedinjene Države su željne da uspostave funkcionalni radni odnos sa novom vladom u Nigeru, podstaknuti, pre svega, strahom da će Rusija ili Kina iskoristiti  ovu priliku da zamene Francusku kao političkog i ekonomskog partnera Nigeru, ali i željom da ne budu uvučeni u buru antifrancuske kampanje na društvenim mrežama. SAD su pružile Nigeru više od 500 miliona dolara vojne pomoći u periodu posle 2012. godine, a imaju i vojno prisustvo na terenu sa bazom za dronove i kontingentom od 1.100 vojnika. „Francuska i Sjedinjene Države predstavljaju dve krajnosti“, kaže Normand. „Ispravan stav bi bio osuditi puč i tražiti povratak izabrane vlade, a posle tri dana, kada do toga nije došlo, samo ućutati i uspostaviti neformalne veze. Takav je bio stav svih evropskih zemalja, osim Francuske“.

Zbogom statusu globalne moći

Međutim, pored svog nastojanja Francuske, postoji snažna težnja da se uspostavi modus operandi sa novim vlastima, koje se pojavljuju širom Sahela, što je od suštinskog značaja u pokušajima Evropske unije da blokira rute migranata, pre nego što stignu do Sredozemnog mora. Na sastanku evropskih ministara spoljnih poslova 31. avgusta u Toledu, u Španiji, došlo je do razmimoilaženja između Francuske i njenih evropskih saveznika, koje je Francuska dugo nastojala da privoli da zajedno sa njom izvrše vojne operacije u Sahelu.

 „Evropa posmatra ovaj region isključivo kroz prizmu migracija“, kaže poslanik partije France Insoumise Le Gal. „To u velikoj meri izoluje Makrona, koji je sve svoje nade položio na svoju sposobnost da predstavlja Evropu po pitanju spoljne politike, odbrane i ‘strateške autonomije.’ Uveli smo devet evropskih država u naše intervencije, i to se pretvorilo u fijasko za koji smo jedan od vodećih krivaca“.

Bilo bi preterano reći da su konkretni ekonomski interesi primorali Francusku da usvoji suludu politiku koja se temelji na zadržavanju moćnog prisustva u regionu. Iako i dalje 17 odsto godišnje potrošnje uranijuma u ​​ Francuskoj dolazi iz Nigera, što je značajan udeo za zemlju koja zavisi od nuklearne energije, taj uranijum „nije nezamenljiv“, rekao je jedan francuski izvor. Kada se sve uzme zajedno, samo 2 procenta francuske spoljne trgovine se odvija sa podsaharskom Afrikom.

Kao i sa „večnim ratovima“ Sjedinjenih Država, postoji element iracionalnosti u dugotrajnoj tvrdoglavoj želji francuskih političara da održe moć koju su imali u zapadnoj Africi. U zamisli spoljnopolitičkih krugova zemlje, snažno prisustvo u regionu predstavljalo je odskočnu dasku za ulogu Francuske kao globalne sile, jer je na taj način mogla da ostvari mnogo veći uticaj u odnosu na neku drugu državu sa sličnim resursima.

Francuska spoljna politika se, takođe, povija pod institucionalno-ustavnim ograničenjima, smatra Le Gal, koji ukazuje na skoro potpunu dominantnu ulogu predsednika Francuske u oblasti spoljne politike, kako bi objasnio nesposobnost Pariza da promeni strategiju.

 „U srcu problema je činjenica da se o ovim stvarima jedva razgovara“, rekao je Le Gal časopisu Jakobin. „Naravno, Sjedinjene Države su imale značajan broj neoimperijalnih intervencija, ali o njima se raspravljalo, Kongres je vodio istrage, a kada su Avganistan i Irak postali kontroverzni, članovi izvršne vlasti su bili ispitivani od strane Kongresa. Ništa slično tome nije se dogodilo kod nas u Francuskoj i to je šokantno. Francuski Parlament nema ovlašćenja da izvrši ozbiljan nadzor nad spoljnom politikom.”

Još uvek nije došlo do odluke o povlačenju vojnih snaga. Ali pitanje „Ko je izgubio Afriku?“ verovatno će se pojavljivati u naslovima francuskih novina u doglednoj budućnosti, pošto vreme za upiranje prstom počinje. Prema jednom francuskom diplomati iz regiona, „naš vojni establišment je emocionalno vezan za ideju francuske moći. Godinama je naša vojska bila usmerena na misije stabilizacije, ekspedicione operacije i spoljnu projekciju moći. Vojnom vrhu će shvatanje da je tome kraj vrlo teško psihološki pasti.”

Tekst je izvorno objavljen u časopisu Jacobin.

Prevod: Velizar Mirčov

HARRISON STETLER

SAMOSTALNI ISTRAŽIVAČ I PREDAVAČ U PARIZU.