Promocija zdravlja u kapitalizmu

Promocija zdravlja je relativno nov koncept, čija je ekspanzija usledila nakon konferencije u Otavi, održane 1986. godine u organizaciji Svetske zdravstvene organizacije. Koncept je rezultat uviđanja ograničenog dometa kako zdravstvenog vaspitanja (gde obrazovani zdravstveni radnici ili druge osobe sa određenim obrazovanjem vezanim za zdravlje prenose „znanje“ „neobrazovanim“ građanima, dakle sa jasnim pozicijama moći, mada se pristrasnost čitavom pristupu sa aspekta razvijenog zapadnog društva ovde mora spomenuti), tako i zdravstvenog vaspitanja (proces učenja i iskustava koji vode ka promenama navika, stavova i znanja u vezi sa individualnim i kolektivnim zdravljem). Naime, nije dovoljno samo da pojedinac ili zajednica znaju kako treba „živeti zdravo“ i da imaju želju da promene svoj način života. Nužno je da se stvore društveno-politički preduslovi za zdrav život. Neophodna je politička i društvena promena, odnosno društvena akcija kojom će se eliminisati po zdravlje štetni faktori iz zajednice, a promovisaće se i podržati oni koji pozitivno utiču na zdravlje.

S jedne strane postoje medicinski, odnosno biološki, fizički i hemijski uzroci bolesti i povreda i faktori koji doprinose njihovom nastanku, ali postoje i brojni društveni faktori koji pospešuju (ili otežavaju) nastanak bolesti, takozvane društvene (socijalne) determinante zdravlja. Njima treba dodati i tržišne determinante zdravlja – okolnosti i faktore kojima tržišni interesi utiču na zdravlje ljudi. Odgovorno društvo, deluje sasvim logično, bilo bi ono koje se, dakle, trudi da izgradi takvu zajednicu u kojoj preovlađuju faktori koji pozitivno utiču na zdravlje građana, a eliminisani su oni štetni. Zašto to, ipak, nije tako? Pogledajmo to na nekoliko primera.

Teško da bi se našao građanin koji bi izabrao da diše zagađen vazduh, pije zagađenu vodu ili se u njoj kupa, koristi hranu uzgajanu na zagađenom zemljištu i zalivanu zagađenom vodom. Ali, zašto to ipak čini? Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da godišnje blizu 7 miliona ljudi u svetu umre od posledica zagađenja vazduha, prvenstveno od ishemijske bolesti srca i moždanog udara, od plućnih bolesti, te od malignih bolesti sistema organa za disanje. Brojni su zagađivači vazduha (najčešće kroz povećano prisustvo PM čestica sastavljenih od sulfata, nitrata, amonijaka i drugih sastojaka, zatim kroz povećano prisustvo ugljen monoksida, ozona, azot-dioksida, sumpor-dioksida, itd. Izvori zagađenja dolaze od industrije, poljoprivrede (posebno od uzgoja životinja), upotrebe goriva za grejanje, saobraćaja. Kada je u pitanju industrija, posebno su pogođene zemlje „u razvoju“, odnosno one u koje industrijske kompanije prebacuju proizvodnju, što zbog jeftine radne snage, što zbog nepostojanja ili nesprovođenja propisa o zaštiti životne sredine, što zbog lakoće korupcije, odnosno izbegavanja kazni za kršenje ekoloških propisa. Ovo je tek jedan od primera kako vladajuće elite u mahom autoritarnim društvima podređuju zdravlje i život građana navodnom ekonomskom rastu (navodnom, jer je ekonomski rast sa tačke gledišta zajednice besmislen ukoliko se za njega plaća zdravljem građana, a eventualni pozitivni efekat na ekonomiju se ne pretvara u kvalitetniji, dakle zdraviji život građana; „ekonomski rast“ u ovakvim okolnostima, kada nije praćen zakonskom regulativom i njenom striktnom primenom u smislu promocije zdravlja, je paradoksalna pojava – što je rast veći, to je kvalitet života građana lošiji – ako ga gledamo kroz parametre zdravlja, a ne njegove kompenzacije – npr. građani su sve više izloženi faktorima rizika i sve više obolevaju, ali zato imaju više mogućnosti za kupovinu, zabavu, itd.) Postojanje i striktno sprovođenje ekoloških propisa bilo bi potpuno u interesu građana, ali bi značajno smanjilo mogućnost sistemske korupcije, a vladajuće elite ne bi privlačile investicije iznajmljivanjem jeftine i podjarmljene radne snage, već bi morali da koriste mnogo inventivnija sredstva, za šta, verovatno, nisu u stanju, pa bi njihova nesposobnost brzo postala vidljiva.

Svedoci smo da najglasniji eksponenti krupnog, prljavog (makar u ekološkom smislu) kapitala – vodeće evropske i svetske autokrate, frenetično brane „prljave“ izvore energije, pre svega one koji koriste čvrsta fosilna goriva, a neki od njih se čak i ponose što, umesto smanjenja upotrebe fosilnih goriva, pod njihovom vlašću dolazi do dodatne ekspanzije. Erozija prosvetnog sistema, cenzura u informisanju i surova propaganda omogućavaju da ovakve pojave prolaze nekažnjeno na izborima. Činjenica je da promena izvora energije zahteva vreme i velika ulaganja, ali ako se ova ulaganja shvate kao ulaganja u zdravlje, onda ona svakako za građane predstavljaju prioritet. Uz globalnu solidarnost, promena postaje ostvariva, ali ukoliko bi se desila i to u punom obimu, označila bi krah proizvođača fosilnih goriva. Ne treba zaboraviti da su pojedine postojeće imperije (bilo kao autoritarne države, bilo kao kompanije) i izgrađene na ekspanziji upotrebe fosilnog goriva, a manipulacijama na svetskom tržištu neretko su i diktirale političke prioritete i opredeljenja drugih zemalja. Otpor prelasku na „čista“ goriva dolazi od zastupnika interesa onih elita koje ostvaruju enormne profite od fosilnih goriva, tih tihih ubica miliona ljudi. Dodajmo ovde i siromaštvo – mnogi građani ne mogu da biraju izvor energije, posebno za zagrevanje.

Zagađenja od strane saobraćaja takođe su značajna. Ako bi se vratili tek nešto više od 100 godina unazad, na prelaz 19. u 20. vek, svedočili bismo jednoj nezabeleženoj ekspanziji saobraćaja. Železnica je potpuno promenila čovekovo poimanje o mestu i vremenu, odnosno o udaljenosti između dve tačke i vremenu potrebnom da se one premoste. Tome treba dodati i pomorski i rečni saobraćaj. Primera radi, od 1856. do 1914. godine austrougarske vlasti izgradile su u Vojvodini oko 2000 km pruga, dok je u Srbiji od 1884. do 1914. izgrađeno oko 1400 km pruge. Između dva svetska rata u Srbiji je izgrađeno oko 700 km pruga (od čega svega oko 50 km u Vojvodini), a nakon Drugog svetskog rata oko 1000 km (od čega tek svaki deseti kilometar u Vojvodini).

Putovalo se, ako se izuzmu povremene meteorološke prilike, brzo i udobno. Već nekoliko decenija kasnije, pa i danas, ne putuje se ni prilično brzo (osim avionom, mada i tako sve upitnije), a više ne ni udobno. Zapravo, svaki oblik putovanja, bilo da se radi o putovanju automobilom, autobusom ili avionom, predstavlja sinonim za neudobnost (dodajmo tome i čekanja na granicama, carinskim terminalima, itd.) Šta se, zapravo, desilo? Šta je nagnalo čoveka da komotno putovanje u spavaćim kolima, uz prijatne pauze u vagon-restoranima, zameni za višesatna maltretiranja na drumovima ili u skučenim („low cost“) avionima (uz sate zavrzlama na aerodromima)? Desila se masovna proizvodnja automobila koje je trebalo nekome i prodati, a zatim i prestanak ekspanzije železničkog saobraćaja, preko njegovog često i potpunog urušavanja (kroz stare, pretrpane vagone, vozove koji kasne, ono što demotiviše građane na upotrebu železnice), sve do potpunog fizičkog uništenja (uklanjanja šina, kome upravo svedočimo u Vojvodini). Nije samo putnički drumski saobraćaj doživeo neviđenu ekspanziju, nego i teretni. Vekovima mirna mesta i gradovi sada su postali zakrčeni automobilima i šleperima, koji ne samo što direktno ugrožavaju bezbednost dece, već zagađuju vazduh, prave buku i smanjuju zelene površine, zakrčuju nekada pešačke zone. Umesto ulaganja u železnicu, ulagalo se u puteve, koji često svojom konfiguracijom ne odgovaraju narastajućem prometu, pa brzo propadaju i zahtevaju konstantno dalje ulaganje. Pored toga, posedovanje automobila zahteva najčešće značajna finansijska ulaganja za kupovinu, održavanje, plaćanje putarina i parkinga, kupovanje garaže, veliki gubitak vremena za traženje slobodnog parkinga, i slično. Pritisak na građanina da ne može da raspolaže svojim vremenom, već da je „vreme novac“, prisiljavaju ljude na nekomotne, pa i sve skuplje avionske letove, kako bi se uštedelo vreme poslodavcu (kod poslovnih putovanja) ili kako se ne bi previše gubilo od kratkotrajnog godišnjeg odmora.

Zagađenje reka, kanala i drugih vodotokova i vodenih površina prvenstveno je danas vezano za industriju, kao i za izlučivanje otpadnih materija direktno u reke, kanale, jezera i mora, bez prethodnog uklanjanja opasnih materija. I kao kod zagađenja vazduha, i ovde je mehanizam isti – spremnost vlasti da se vlasnicima postrojenja smanje troškovi tako što se ne obavezuju na prečišćavanje otpadnih voda, ne kontrolišu ili rigorozno ne sankcionišu za nepoštovanje propisa (ukoliko takvi propisi uopšte postoje i nisu usklađeni sa interesima investitora umesto sa interesima građana), te tvrdoglavim odbijanjem da se investiranje u prečišćavanje voda postavi za prioritet.

Kad bi čovek mogao da diše čist vazduh i koristi zdravstveno ispravnu vodu, verovatno bi svoj zdravstveni fokus usmerio prvenstveno na ishranu. Zdrava ishrana podrazumeva onu koja sadrži ni premalo ni previše energetske vrednosti i u kojoj su dobro balansirani hranljivi sastojci, uključujući i vitamine, minerale, dijetetska vlakna. I dok na globalnom Jugu još uvek milioni ljudi nemaju dovoljno hrane, a posebno mala deca pate i umiru od neuhranjenosti (ali, za razliku od pre 40-ak godina, gotovo da su potpuno van sfere interesovanja javnosti), ostatak čovečanstva prvenstveno se suočava sa dva problema vezana za ishranu – unosi više hrane, odnosno energije nego što to svojim aktivnostima može da potroši i uneta hrana po svom sadržaju, odnosno strukturi, je nekvalitetna – unosi se previše ugljenih hidrata i masti, posebno putem prerađevina dobijenih industrijskom proizvodnjom, a premalo proteina, vlakana, vitamina, minerala. Drugim rečima, ishrana savremenog čoveka siromašna je voćem i povrćem (posebno svežim) i integralnim žitaricama, a bogata različitim prerađevinama – od prerađenog mesa i mlečnih proizvoda, do najrazličitijih industrijskih proizvoda, najčešće napravljenih od belog brašna i šećera, uz prekomerni unos soli, te spremljena uz značajne količine termički obrađenih masti. Zašto se čovek nezdravo hrani? Nekoliko je razloga za to. Pođimo redom.

Pre svega, neophodno je da hrana bude dostupna. Spomenuli smo već da na globalnom Jugu mnogima hrana nije dostupna uopšte, a u konzumerističkim društvima hrana je dostupna skoro svima, ali ne i zdrava hrana. Ako pogledamo Srbiju, lako možemo da zaključimo da u ponudi restorana i objekata brze hrane dominiraju nezdravi proizvodi, od kojih su u ishrani svakako dominantni pekarski proizvodi od belog brašna bez ikakve hranljive, odnosno zdravstvene vrednosti. Ishrana zasnovana na pekarskim proizvodima posebno preovlađuje kod školske dece i radnika. U ponudi objekata brze hrane najčešće su proizvodi od belog brašna (pice, pasta), pržena hrana opet upakovana u proizvode od belog brašna, a u restoranskoj ponudi dominira pržena i pečena hrana od mesa. Gotovo je nemoguće naći restoran brze hrane koji nudi proizvode od voća, povrća i integralnih žitarica, dok je ponuda u restoranima najčešće veoma skromna, a nekad i izostaje. I restorani brze hrane u svetu ne razlikuju se previše, s tim što oni nude određene alternative mesu, koje nisu mnogo zdravije (najčešće burgeri ili kroketi na bazi biljaka, ali prženi u dubokom ulju). Postavlja se i pitanje kvalitete namirnica koje se koriste u restoranima, te količine soli, šećera i masti koja se koristi prilikom pripreme hrane, ali naravno da je najveći problem finansijskog izdatka za pojedinca i porodicu.

Ostaju, dakle, zelene pijace, supermarketi, prodavnice „zdrave hrane“, koje ipak nude odgovarajuću alternativu. Ali, sada dolazimo do problema pristupačnosti. Visoke cene, najčešće robe iz uvoza, ili one sa visokim maržama i indirektnim troškovima koji podižu cenu, čine zdravu hranu teško pristupačnom značajnom broju građana. A za one koji mogu je da priušte, javlja se dodatan problem – priprema hrane za sebe i članove domaćinstva zahteva značajno vreme, znanje (npr. da se pripremi ukusno jelo) i umeće. Niti je svaki građanin dobar kuvar, niti svako ima vremena da se posveti pripremi najmanje tri obroka dnevno. Rezultat je – posezanje za polupripremljenom hranom, koja često sadrži prekomerne masnoće, ugljene hidrate i so, te posledična gojaznost i drugi poremećaji zdravlja vezani za ishranu. Spomenimo još i da uzgoj životinja za potrebe ljudske ishrane takođe značajno doprinosi atmosferskom zagađenju.

Jedan od osnovnih oblika prevencije bolesti je fizička aktivnost. Ona sama po sebi ima brojne koristi za čoveka – recimo za koštano-zlobni aparat, mentalno zdravlje, kardio-vaskularni sistem, itd, ali u već spomenutim uslovima ima i korektivnu ulogu dodatne potrošnje prekomernih kalorija. Ali, zašto je samo mali deo društva fizički aktivan? Razlozi su brojni.

Da bi mogao da posveti vreme rekreaciji svaki ili skoro svaki dan, čovek pre svega mora da ima vremena za to. Uz uvažavanje svih onih koji mogu da ustanu u četiri sata ujutro, budu fizički aktivni sat vremena, pa onda jure na prvi jutarnji autobus koji će ih odvesti na jutarnju smenu u fabrici, ipak uz osam časova rada, osam časova odmora, u proseku dva sata putovanja na i sa posla, uz vreme provedeno u obrocima, održavanju lične higijene, brigu o porodici, intimnom životu, ponekom hobiju – za rekreaciju zaista teško da može ostati vremena. Čak i kad bi imali vremena, javlja se problem infrastrukture. Neki od najdelotvornijih oblika rekreacije čine plivanje, veslanje, vožnja biciklom, planinarenje, itd, imajući u vidu sve generacije, a ne samo one fizički najspremnije. Svesni smo da postoji izuzetno malo bazena za rekreativno plivanje i da se i onako malobrojni postojeći bazeni prvenstveno namenjuju takmičarskim sportovima, kao i zabavi (brčkanju), a i oni su najčešće dostupni samo tokom jednog dela godine. Uređene i bezbedne staze za bicikliste su prava retkost, a o mogućnosti građana (odraslih, starih) da se bave drugim sportovima gotovo ne treba ni pričati. Kada je Srbija u pitanju, ostaju teretane i neki drugi oblici aktivnosti u zatvorenom prostoru (joga, pilates), ali uz to što su finansijski dostupni samo onima koji imaju vremena i mogu da plate, često su aktivnosti usmerene pre svega na mišićni ili koštano-motorni aparat, eventualno i na mentalno zdravlje, a manje ne kardio-vaskularni sistem. Pored toga, čini se da je veći motiv za ovakav vid rekreacije težnja ka medijski promovisanom poželjnom izgledu, nego težnja ka zdravlju. Ostaje šetnja, sa kojom je problem da je ograničena na sve manji i manji dostupan prostor, na problem bezbednosti usled saobraćaja koji ne mari za pešake, buku, zagađenje i druge faktore koji utiču, kao i ograničene efekte ove lagane fizičke aktivnosti. Postoji, naravno, i mogućnost fizičke aktivnosti kod kuće, ali ko god je probao zna koliko je to nešto monotono i neodrživo. Veće efekte verovatno daju kućni i baštenski poslovi.

Spomenimo još i neke štetne navike. Najvažnije su svakako izloženost duvanskom dimu i alkoholu. U uređenim društvima ove dve pojave se tretiraju kao društveno neprihvatljive (poroci), a pušači i osobe koje prekomerno piju tretiraju se sa prezirom ili sa sažaljenjem, kao neko kome treba pomoć stručnjaka. U neuređenim, po pravilu autoritarnim društvima, sa snažnim uticajem pseudotradicije i organizovane religije, ove pojave ne samo što su društveno prihvatljive, već su i poželjne, odnosno stimulišu se. Nekad ta stimulacija nije direktna (među tinejdžerima, vojnicima i srodnim kategorijama jeste), ali porodično okupljanje na kojima prisutni piju i puše u prisustvu dece, pri tome se ne obazirući na prisutne nepušače, prikazuju ove obrasce ponašanja kao prihvatljive i poželjne, a mogućnost da se nekome ospori pravo da puši u prisustvu nepušača, naročito dece, te da se ograniči upotreba alkoholnih pića, odnosno da se ona uopšte i ne konzumiraju u prisustvu dece i mladih ne da ne postoji, već bi svako takvo i spominjanje izazvalo prezir prisutnih pušača i alkoholičara prema kritičarima. Ovim se i nesvesno demonstrira bahatost jačeg, bezobzirnijeg i zahteva uviđavnost „pristojnog sveta“ – nešto što se prenosi i na nivo celog društva, u kome pristojan, obrazovan i razuman svet mora da toleriše nekulturne, nepristojne, bahate. Naravno, niti se ovde radi o nekakvoj tradiciji niti o ležernom, hedonističkom načinu života; upravo u ovakvim društvima uticaj duvanske industrije, kao i proizvođača alkoholnih pića posebno je snažan, pa tu ni ne važe ili postoje samo formalno sva ona ograničenja koja postoje u razvijenim društvima, gde je odavno ne samo pušenje na javnom mestu zabranjeno, a fabrike duvanskih proizvoda izmeštene, proizvodnja alkoholnih u domaćoj radinosti zabranjena, već i u svesti ljudi odavno je preovladalo stanovište o isključivoj štetnosti ovih oblika ponašanja, posebno na one koji su u tom društvu najranjiviji (deca i mladi, članovi porodice pušača i alkoholičara, njihovi prijatelji i kolege).

Stambeno okruženje ima izuzetan značaj za život i zdravlje građana. Ljudi najveći deo svog života provode u zajednici, kako u svom domu, tako i u njegovom neposrednog okruženju. Primarne potrebe čoveka su dovoljno prostran, osvetljen i temperaturno prijatan stambeni prostor, bez vlage, buke, vibracija, a danas i uz dostupnost brzog interneta, uslova za bezbedno i zdravo (recimo bez šporeta koji dimi i zagađuje stambeni prostor) pripremanje hrane, te održavanje lične higijene, zdrav i dovoljan neprekinuti san, zdravstveno ispravnu vodu za piće, bezbedno uklanjanje otpada, itd. Čoveku takođe treba zelenilo u neposrednom okruženju, koje je ne samo značajno zbog smanjenja zagađenja vazduha, već i povoljno utiče protiv klimatskih faktora (recimo preteranog dejstva sunca), ali i na sveopšte raspoloženje. Dovoljno prostran, udoban i prijatan prostor koji okružuje stambene jedinice, omogućava kretanje bez prepreka, igru, relaksaciju – sve su to bitni elementi koji utiču na zdravlje uopšte, a posebno na mentalno zdravlje. Dalje, neophodno je da građani imaju brz i jednostavan pristup zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, kulturnim dešavanjima, druženjima, rekreaciji, itd. Socijalistička Jugoslavija bila je dobar primer kako su se naselja gradila planski, a postojeća naselja prilagođavala potrebama građana (navedimo samo primer sistematskog pristupa izgradnji ambulanti, domova kulture, vrtića…). Nakon propasti socijalističkog društva, pod plaštom kleronacionalizma, naročito gradovi prepušteni su na nemilost „investitora“. Urbanistički planovi prilagođavaju se njihovim, a ne interesima građana, a grad kao takav postaje nepresušni izvor prihoda od svakakvih radova, što od besomučne gradnje, tako i od permanentnih neplanskih i neorganizovanih (ili namerno neorganizovanih) komunalnih radova. Istovremeno se sela i manje varoši potpuno devastiraju, što nedostatkom radnih mesta (ne mogu svi u fabrike, čak kad one i postoje), uništenjem malih poljoprivrednih proizvođača (forsiranjem uvoznika poljoprivrednih proizvoda ili veleposednika), kao i zapuštanjem komunalne infrastrukture, tako da su građani prinuđeni da se sele u gradove i, finansijski ranjivi, pristaju na one stambene uslove koje im diktira tržište.

Izuzetan značaj za zdravlje ima i zdravo radno okruženje. Ono čini kompleksan pojam i uključuje bezbednost na radu, sprečavanje klimatskih efekata (izloženost suncu, kiši, hladnoći, vetru), zaštita lokomotornog aparata (od nepravilnog dugotrajnog ili prisilnog položaja, prekomerne zahtevnosti – recimo dizanja i nošenja teških predmeta, višečasovno stajanje, itd.), zaštita od izloženosti buci, zračenju, ali i problem vezan za mentalno zdravlje zaposlenih, koji su često izloženi pritiscima vezanim za norme, rokove, kvalitet rada, potrebi za timskim duhom, da se uvek bude raspoložen i oran za rad, zatim takmičarska atmosfera, neprepoznavanje ličnosti i ličnih potreba i specifičnosti, nezadovoljstvo izostankom smisla u onome što se radi, mehaničko obavljanje posla, itd.

Negovanje mentalnog zdravlja u celini je jedan od tri prioriteta zdravlja (pored fizičkog i društvenog blagostanja). Osim brojnih drugih faktora, za mentalno zdravlje je bitno i da čovek ima na raspolaganju slobodno vreme, da može da ga utroši kako on želi – sa partnerom, porodicom, baveći se hobijima, da se ostvaruje na polju kulture, sporta, itd. Ovo sve je moguće ako pojedinac ima izgrađene lične mehanizme, ali i ukoliko u zajednici postoji prilika da svako čini ono što pospešuje njegovo mentalno zdravlje. Bez dovoljno slobodnog vremena, uz prekomernu opterećenost poslom, nemanjem posla ili strahom od njegovog gubitka, uz razne egzistencijalne probleme, te uz odsustvo infrastrukture za kvalitetno provođenje slobodnog vremena, ili njena nepristupačnost usled finansijskih i drugih razloga, te naposletku i nepostojanje ili nepristupačnost službi koje se brinu o mentalnom zdravlju građana – negovanje mentalnog zdravlja ostaje prazna floskula.

Konačno, spomenimo i socijalni aspekt zdravlja. Da bi se zdravstveno potpuno ostvario, čovek mora da se oseća prihvaćen u zajednici u kojoj živi. Sve njegove različitosti morale bi da budu prihvaćene kao njegove prednosti, koje on unosi u zajednicu i time joj doprinosi. Zajednica postoji kao takva samo ako je zasnovana na različitostima koje se uvažavaju (u suprotnom je krdo) i izgrađena je tako da favorizuje najslabije i najranjivije i to se ogleda u svakom pojedinačnom slučaju (recimo: grad je prvenstveno prilagođen osobama sa invaliditetom, zatim pešacima, zatim biciklistima, i tek na kraju automobilima i teretnim vozilima). Pojedinac postaje član zajednice samo onda kada se njegovo učestvovanje u planiranju, odlučivanju, praćenju realizacije zajedničkih programa i aktivnosti podstiče i potpomaže (u suprotnom on je u kmetskom položaju). Društvo koje participaciju građana u društvenom životu, a u okviru toga i političkom sistemu, vidi samo kroz glasanje na izborima (makar oni i bili pošteni), ne razume ili nameće pogrešnu interpretaciju građanske participacije. Izbori su samo jedan i to trenutan, formalan stepen građanske participacije. U zajednici se građanin ostvaruje kroz učešće i u društvenom životu uopšte, kroz kulturu, svoje hobije koji ga ispunjavaju, kroz nesmetan emotivan i intelektualan život koji uključuje i celoživotno učenje. U takvom društvu i u takvoj zajednici razvija se solidarnost i na njenim principima društvo funkcioniše. Participativno društvo nije kolektivno društvo. Ono ne negira građanski individualizam, privatnost i privatni život uopšte, pa i pravo da se ne učestvuje u pojedinim kolektivnim aktivnostima. Ali, ostvaren i prihvaćen građanin prirodno oseća potrebu da svojim angažovanjem uzvrati zajednici kojoj pripada ne po nužnosti državljanstva, adrese, nacije, već prema sopstvenom izboru i u kojoj je bezuslovno prihvaćen kao takav.

Sumirajući gore navedeno, moglo bi da se zaključi da velike reči, globalne strategije i planovi za promociju zdravlja možda donekle mogu da imaju smisla u razvijenim društvima – onim zemljama naročito Zapada, ali i tamo opet ograničeno na imućniji deo stanovništva (radnički, posebno emigrantski kvartovi tamo štrče kao svaki geto). U ostatku sveta isključivo i bezočno dominiraju interesi investitora, a vlade takvih društava se svode na servis interesima krupnog kapitala. Religija i nacionalizam služe, nažalost, i dalje kao snažni „opijum za mase“. Samo tako se može objasniti tvrdokorna upornost značajnog dela građana da radi na svoju štetu. To su društva razorene infrastrukture, životnog prostora nedostojnog čoveka, društva ugušena u zagađenom vazduhu, duvanskom dimu, zdravstveno neispravnoj vodi, alkoholu i nekvalitetnoj hrani koju simbolišu pekarski proizvodi, brza hrana, mesne prerađevine i druga industrijski proizvedena hrana prepuna masti, šećera i soli, a uz manjak svežeg voća, povrća i integralnih žitarica, društva gde se svaki komad prostora iskorištava u komercijalne svrhe, prostor koji je neuređen, zapušten i prekriven otpadom. Društva su to gde se zelene površine ubrzano smanjuju, male sredine nestaju, a nehumane gradske aglomeracije dominiraju.

Mogli bismo da zaključimo da će promocija zdravlja biti moguća samo u društvu budućnosti, društvu zasnovanom na učestvovanju svakog građanina u planiranju, odlučivanju i sprovođenju svakog aspekta društvenih aktivnosti. Vlast u društvu budućnosti može biti samo vlast građana, koje poveravaju određene nadležnosti servisima/službama društva. Takvo društvo biće nemoguće dok god postoje interesi tržišta i dok god oni diktiraju sva pravila na kojima počiva društvo. Tek konsenzusom o ograničenju ličnog bogatstva, odnosno uspostavljanju limita za bogaćenje, moći će se zauzdati pohlepa tržišta, odnosno onih subjekata u društvu koji ostvaruju profit, najčešće putem manipulacije i povezanosti sa zakonodavcem i onim koji sprovodi zakon.

Tranzicija koja bi morala da predstoji uključuje postepen, ali neprestan i masovan prelazak sa fosilnih goriva na čistije izvore energije, smanjenje do potpunog napuštanja ishrane namirnicama životinjskog porekla, potpunu zabrana izloženosti duvanskom dimu u zatvorenom prostoru i na javnim površinama, snažnu podršku mentalnom zdravlju, u šta je uključena i borba protiv  prekomerne i neprimerene (u prisustvu dece i mladih) upotrebe alkohola. Dodajmo ovome i striktnu primenu očuvanja i unapređenja kvaliteta voda i zemljišta i njihovo očuvanje kao opštih/zajedničkih resursa čovečanstva (ne mogu se prisvojiti, privatizovati).

Umesto daljeg razvoja drumskog i avionskog saobraćaja, neophodno je izvršiti (ponovno) premrežavanje kopna železničkog mrežom, koja će dospeti do svakog građanina, uz dodatnu ekspanziju vodenog saobraćaja. Svaki grad bi morao da postane zeleni grad – svaki njegov kvart prilagođen pristojnom životu građana, uz dovoljno zelenila, komotne i bezbedne pešačke i biciklističke staze, prostor za igru i razonodu, te lako dostupnom zdravstvenom zaštitom, prosvetnim i ustanovama kulture.

Konačno, nema tog zdravog života koje može realizovati poslovan čovek osam sati vezan za svoje radno mesto (bilo ono i kod kuće). Neophodna je promena svesti i prihvatanje činjenice da samo četvoročasovno dnevno radno vreme, odnosno 15-20 sati radne nedelje stvara preduslov za zdrav život pojedinca. Samo u tom slučaju on će imati dovoljno vremena za neophodan san i odmor, za pripremanje obroka (zasnovanog na lokalno uzgojenim voću, povrću i žitaricama uz primat malih proizvođača hrane naspram veleposednika i uvoznika), besplatnu rekreaciju, vreme koje će posvetiti porodici, uključujući tu i brigu i negu o starijim i članovima porodice kojima je nega neophodna, imaće dovoljno vremena za društveni (pa i politički) život, za svoje hobije, za kulturu. Umesto već više od sto godina starog gesla osam sati rada, osam sati odmora, osam sati privatnog života, moramo usvojiti novo geslo: četiri sata rada, osam sati odmora, četiri sata za sebe (rekreacija, kultura, informisanje, hobiji), četiri sata za svoje bližnje (decu, partnere, roditelje), četiri sata za zajednicu (od uključenosti u politički život i aktivizam, do pomoći i podrške drugim članovima zajednice, recimo onim usamljenim, bez porodice, itd.) Radeći četiri sata, radnik će biti još produktivniji, a neće biti rob posla i poslodavca. Štaviše, odustajanje od tržišta koje diktira rad i uslove rada, a kroz ograničenje maksimalnog ličnog bogatstva, ostvariće se mogućnosti da je rad realno vrednovan, a radnik cenjen i poštovan od poslodavca, koji će mu obezbediti prikladne uslove rada. Samo slobodan čovek može biti zdrav čovek.

PREDRAG ĐURIĆ

EPIDEMOLOG, DOKTOR MEDICINSKIH NAUKA IZ OBLASTI JAVNOG ZDRAVLJA. BIO JE NASTAVNIK I ŠEF KATEDRE ZA EPIDEMLOGIJU NA MEDICINSKOM FAKULTETU U NOVOM SADU, PREDAVAČ NA INSTITUTU ZA GLOBALNO ZDRAVLJE I RAZVOJ KRALJICE MARGARETE U EDINBURGU, I GOSTUJUĆI PROFESOR NA NEKOLIKO UNIVERZITETA. RADIO JE I KAO KONSULTANT PROGRAMA ZA RAZVOJ UN-A, UNAIDS-A, GLOBALNOG FONDA ZA BORBU PROTIV HIV-A, TUBERKULOZE I MALARIJE. TRENUTNO RADI KAO NEZAVISNI MEĐUNARODNI KONSULTANT ZA JAVNO ZDRAVLJE.